Dame i gospodo poslanici, posle ovog dugog niza replika dozvolite da iznesem ono što misli poslanička grupa SPS o ovom pitanju. Ne bih ulazio u rasprave unutar četničke koalicije, to je vaša stvar. Što se nas tiče, SPS smatra da Vlada Republike Srbije u ovom slučaju nije postupila korektno. Vlada Republike Srbije je bila dužna da da mišljenje o ovom predlogu zakona. Vlada Republike Srbije to mišljenje nije dala. Ministarstvo nadležno za ove poslove dalo je negativno mišljenje o ovom zakonu.
Zašto se ta istina sakriva od javnosti? Vlada Republike Srbije treba da preuzme odgovornost na sebe i da kaže da podržava ovaj zakon ili ne. Što se nas tiče, moram da kažem da će ovakvo glasanje poslanika vladajuće koalicije izazvati određene reperkusije na naš odnos prema tim strankama.
Što se tiče istorijskog pomirenja, istorijsko pomirenje, što se tiče Socijalističke partije Srbije, obavljeno je onog dana kada je Socijalistička partija Srbije glasala za Dražinog unuka, ovde prisutnog gospodina Vojislava Mihailovića, da bude gradonačelnik Beograda. Mi smo glasali za njega da bi bio smenjen Zoran Đinđić.
Takođe, istorijsko pomirenje je i to što je ovlašćeni predstavnik predlagača Bogoljub Pejčić u veoma korektnim odnosima sa nama poslanicima Socijalističke partije Srbije i na nekim poslovima smo zajedno radili. Istorijsko pomirenje je što SPS podržava Vladu u kojoj se nalazi SPO. Istorijsko pomirenje je i to što je Vuk Drašković bio potpredsednik Savezne vlade u vreme vladavine Slobodana Miloševića.
Istorijsko pomirenje je, naravno, i to što smo mi više branili Milana Gurovića zbog njegove tetovaže na kojoj je lik Draže Mihailovića od samog Srpskog pokreta obnove i Vuka Draškovića. To je istorijsko pomirenje i mi jesmo za istorijsko pomirenje, ali nismo za krivotvorenje istorije. Zato smatramo da ovo nije ideološko pitanje.
Ako ovde neko misli da se ovde raspravlja o komunistima i četnicima, ako ovde neko misli da se raspravlja o levičarima i desničarima, mislim da je našao pogrešnu temu. Ovde je suštinski važno sledeće pitanje, svako ko se borio protiv fašizma, svako ko se borio protiv okupatora ima pravo da bude i po svom statusu antifašista i onaj kome su priznata prava na osnovu borbe protiv okupatora.
Ovde je osnovno pitanje da li su to baš svi oni koji su ovde navedeni u ovom zakonu? Da li se nalaze tu i oni koji su sarađivali sa Nemcima i Italijanima? Šta ćemo sa Nedićem? Šta ćemo sa Milanom Nedićem, koga su prozvali srpskom majkom, čije su jedinice u jesen 1944. godine ušle u Ravnogorski pokret, u vojsku Draže Mihailovića. Da li će i njegovi pripadnici da imaju prava na osnovu ovog zakona?
Šta ćemo sa Kostom Pećancem i Đurišićem, koji je dobio gvozdeni krst od nemačke vojske? Što se naš stiče ovo je kontinuitet onoga što je krenulo početkom 1990. godina, u jednom nihilizmu prema svemu onome što je bilo komunističko.
Rušenje bista narodnih heroja, ljudi koji su dali živote za ovu zemlju, skrnavljenje grobova, spomenika, promena imena ulica. U Beogradu ste promenili imena svih ulica koja nose ime nekog narodnog heroja ili nekog partizana. Promenili ste čak nazive ulica koje nose imena čak i ruskih generala i maršala. Nisu Amerikanci i Englezi oslobodili Beograd.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Jesu ga bombardovali.)
Jesu ga bombardovali, ali ga nisu oslobodili. Bombardovali su ga više puta, nažalost i 1999, kao i četrdesetih godina. Što se toga tiče, ova rasprava jeste opterećena i politikantstvom i ponovnim raspaljivanjem sukoba iz prošlosti. Molim svakoga od nas da razmisli koliko ćemo ljudi iz naših porodica povrediti ovom raspravom i glasanjem, koliko su i naše porodice raspolućene po ovom pitanju i vređamo ih mi danas?
Jedna od tih porodica svakako je porodica Draže Mihailovića, čiji unuk sada predsedava ovom sednicom i ja mu se izvinjavam ukoliko u svim ovim raspravama može imati nečega što vređa uspomenu na njegove pretke. Ali, i njegova porodica je bila raspolućena u odnosu prema četničkom i partizanskom pokretu, jer su deca Draže Mihailovića bila na drugoj strani u odnosu na svog oca.
Zato ću govoriti samo u citatima i istorijskim činjenicama, neću govoriti o podacima, o saradnji sa Nemcima i Italijanima, neću govoriti o zločinima, ali ću govoriti o istorijskim činjenicama.
Pre nekoliko dana 2004. godine Arhiv Srbije je izdao knjigu, koja se odnosi na skup zapisnika sa sednice kraljeve vlade, emigrantske vlade, koja je zasedala u Kairu i Londonu. Citiraću samo nešto. U predgovoru ove knjige, koja je objavljena 2004. godine, ne 1945, ne 1955. ili 1985. ili 1991, nego 2004. godine, stoji: decembra 1942. zvaničnici Velike Britanije su prvi put predstavnicima Jugoslovenske izbegličke vlade saopštili činjenice o saradnji pojedinih komandanata Dragoljuba Mihailovića sa okupatorom.
Strategija, u okviru koje se izbegavala borba sa okupatorom i čekalo približavanje velikih evropskih frontova jugoslovenskom prostoru, težilo biološkoj zaštiti Srba i računalo sa beskompromisnim razračunavanjem sa ideološkim protivnicima, pokazala se pogrešnom.
Neposredno nakon toga, 11. maja 1943. godine, Vlada Velike Britanije uputila je Dragoljubu Mihailoviću svojevrsni ultimatum, koji je svaku dalju pomoć uslovljavao otporom osovini, saradnji sa britanskim trupama na srednjem Istoku, izbegavanjem sukoba sa drugim nosiocima otpora.
Takođe, kao što je ovde već rečeno, Ruzvelt, Staljin i Čerčil su se na konferenciji u Teheranu, kao vođe antihitlerovske koalicije, novembra 1943. godine, saglasili da se jugoslovenskim partizanima maksimalno pomogne u namirnicama i opremi, kao i akcijama komandosa. Vinston Čerčil u svom pismu ministru spoljnih poslova, krajem 1943. godine, otvoreno je ukazao na kolaboraciju četnika sa okupatorom.
Citiram: "Rekao bih da smo se u Kairu složili da savetujemo kralju da ukloni Mihailovića pre isteka ove godine". Sve Dikinove i Maklinove izjave i svi primljeni izveštaji potvrđuju da je aktivno sarađivao sa Nemcima. U avgustu 1944. godine Čerčil je u Britanskom parlamentu izjavio - razlog zašto smo prestali pomagati Dražu Mihailovića i njegove četnike je jednostavan. On se nije borio protiv Hitlera.
Odlučno smo na strani Tita zbog njegove velike i hrabre borbe protiv nemačke armije. Vinston Čerčil, ne jugoslovenski komunisti. Takođe, Čerčil u svojim memoarima kaže - među narodima ne postoji ljubav, postoje samo interesi. Naš interes je bio da se za vreme rata na teritoriji Jugoslavije Nemci ubijaju u što većem broju i Draža Mihailović je to izbegavao, jer je imao neku svoju računicu, pa smo od 1943. godine počeli da pomažemo Tita.
Frenklin Ruzvelt, predsednik SAD, 1944. godine takođe je izjavio - Titova odluka da se bori protiv nacista prekretnica je u istoriji Drugog svetskog rata. Zanimljivo je šta kaže Benito Musolini u svom pismu od 27. februara 1943. godine Ribentropu. Benito Musolini kaže - Italijanska, ni Nemačka armija nisu u stanju više da rasteraju partizansku gerilu, za to su potrebni borci koji su rođeni u ustaničkim oblastima, a to su četnici i koji pripadaju istom plemenu, kao i ustanici partizani. Osam hiljada četnika znače za Nemačku, italijansku stvar sada trenutno više nego dve do tri divizije.
Takođe, kao što sam rekao, evo zapisnik sa sednice Vlade, održane 18. i 19. maja 1944. godine, predsedavao je predsednik Vlade Božidar Purić; predsednik Vlade kaže - njegovo veličanstvo Kralj bio je danas pozvan od predsednika britanske vlade Čerčila, koji je od njega i ovoga puta, kao i nekoliko puta ranije, zahtevao da promeni vladu i da iz vlade izostavi ministra vojske generala Mihailovića.
Kao što sam rekao, na zahtev britanske vlade, Petar Drugi Karađorđević, jugoslovenski kralj, u svom govoru koji je objavljen preko Radio Londona, izjavio je sledeće: "Kada je dan naše slobode u punom svanuću, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pristupe narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. Sa mojim punim znanjem i odobrenjem Kraljevska vlada dr Ivana Šubašića zaključila je važne i korisne sporazume sa tom našom narodnom vojskom, koja je jednoglasno priznata, pomagana i podržavana od naših velikih saveznika.
Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja, protiv interesa svog vlastitog naroda i njegovih budućnosti i koji se ne budu odazvali ovom pozivu neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom. Ovom mojom porukom vama odlučno osuđujem zloupotrebu imena kralja i autoriteta krune kojom se pokušalo pravdati saradnja sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju". Kralj Petar Drugi Karađorđević.
Takođe, kao što znate, Jugoslovenska vlada u izbeglištvu je preduzela mere protiv onih koji su ostali na strani Dragoljuba Mihailovića. Takođe, Kralj povodom oslobođenja Beograda kaže - Živela Narodnooslobodilačka vojska i junačka Crvena armija. Pozdravljam oslobođeni Beograd ispunjen najdubljom zahvalnošću prema Narodnooslobodilačkoj vojsci i maršalu Titu i tako dalje, Radio London.
I na kraju, sve što sam rekao nisam rekao ništa što sam izmislio. Pročitao sam istorijske dokumente, ali dozvolite na kraju, Vuk Drašković nije formalno predlagač ovog zakona, ali je on predsednik stranke koja je predlagač ovog zakona. Mislim da bi veoma bilo dobro i upotrebiću i njegove reči u prilog argumentaciji koju danas iznosim.
Vuk Drašković je 23. avgusta 1974. godine u “Politici Ekspres” u nekoliko nastavaka objavio feljton pod naslovom "Poslednja četnička zavera". Pročitaću vam nekoliko delova tog feljtona. Ekspres danas 23. 8. 1974. godine počinje objavljivanje feljtona Vuka Draškovića "Poslednja četnička zavera".
Radnja počinje krajem 1944. godine, kada u Srbiju dolazi novi šef Američke misije, sa zadatkom da od Dražine vojske, koja je sarađivala sa okupatorima, pokuša da napravi navodne neprijatelje fašista. Od kraja avgusta 1944. godine četnička vrhovna komanda je najsvečanije dočekala jedan saveznički avion, odnosno putnika koji je doleteo. Bio je to američki pukovnik Mekdauel. Draža Mihailović se mnogo obradovao dolasku novog šefa vojne misije, kada ga je zvanično London odbaci kao kolaboracionistu. Znao je da je pukovnik jedan od najjačih neprijatelja Titove vojske i jedan od najrevnosnijih antikomunista na Zapadu. Shvatio je - kako piše Vuk Drašković – američki pukovnik i to da ceo svet zna, u Jugoslaviji Titovi partizani vode divovsku borbu sa fašistima.
Taj fakat pred kraj 1944. godine odveć je glupo bilo negirati. Valjalo je dokazati nešto drugo, da se i četnici bore protiv okupatora. Ali zaboga, kako to dokazati – piše Vuk Drašković. Mekdauel se, mnogo razmišljajući, ljutio na Mihailovića. Zar nije mogao tek reda radi, da makar jednom, ali samo da se to čuje i sazna u svetu, napadne Nemce – piše Vuk Drašković. Zar nije mogao u nekoj zgodnoj prilici da zarobi pet, deset, nije trebalo više, Hitlerovih vojnika, pa da fotografije zarobljenika pošalje svetskoj štampi, da se činjenično dokaže, kako on general Mihailović i njegovi četnici, vode oslobodilačku borbu. Zar makar i toliko nije mogao – piše Vuk Drašković.
Piše Vuk Drašković – dok je Tito vodi boj za oslobođenje Beograda i cele zemlje, četnički komandant je planirao oslobođenje bilo kog mesta u Hercegovini ili na primorju. Njemu je bio nužan falsifikovani dokaz da se on borio i ništa više.
Citiraću samo još nekoliko rečenica. Ni tada, kada mu je govoreno da se radi o sad ili nikad, nije želeo da makar jedan metak opali na svoje gospodare. Kad bi se po tome cenilo ljudsko dostojanstvo, Draža Mihailović bi odista zaslužio epitet dostojanstvenog sluge – piše Vuk Drašković. Dalje nastavlja – on je međutim pokazao i sve dostojanstvo svoje izdaje, odveć ogrezao u zločinima prema narodu u kome je ponikao. On objektivno i nije, makar formalno i makar na kraju, mogao da digne ruku na fašiste, najvećeg neprijatelja.
Dozvolite mi da ne širim dalje ovu temu. Samo da navedem još jedan naslov Vuka Draškovića iz tog čuvenog feljtona. U amandmanima ćemo citirati još delova tog feljtona. Danas je rasprava o tome da je četnički pokret Draže Mihailovića antifašistički, ili nije. Vuk Drašković 1974. godine piše – pakleni plan čičine vojske da se predstave kao antifašisti.
Izražavam puno poštovanje za dosledne, kako je rekao Henrik Ibzen – budi ono što jesi, ali budi to do kraja. Ali, Vuk Drašković je pokazao da on nije najbolji predlagač za ovo što danas predlažemo. S druge strane, Vuk Drašković hoće sadašnje borce za slobodu da pošalje u Hag. Takođe, dobro je poznato da o ovom zakonu će pozitivno danas govoriti i mnogi koji su od 1945. godine pa sve do devedesetih godina bile razne komitetlije, komesari, bivši komunisti, kumrovački đaci.
Za ovaj zakon će možda glasati i deca komunista, narodnih heroja itd. Ne iznenađuje me što za to glasaju neke druge desničarske stranke, DS i članice Socijalističke internacionale. DS je juče dala kvorum da se počne rasprava o ovom glasanju. Oni su levičari. Jedna stvar, pokazuje se ne samo da nisu levičari, ali takođe s druge strane, pokazuje se i da to dobro oni znaju, da je Zoran Đinđić živ, DS nikad ne bi glasala za ovaj zakon.
Kralj se odrekao svoje zaklete vojske. Vi danas hoćete i kralja i Dražu. Možda očekujem da ova četnička koalicija uskoro predloži i restauraciju monarhije. Što se toga tiče, veoma smo nezadovoljni što je ovaj zakon na dnevnom redu, ali smo i veoma zadovoljni jer će se videti jasna podela u Srbiji na levicu i na desnicu.
Na izborima se svi udvaraju borcima, iako u Srbiji nije takav odnos u biračkom telu, u ovom parlamentu je u većini desnica koja proizilazi iz četničke tradicije, i DSS, i radikali, i SPO, i DS i NS – i delimično G17 plus zato što su i neki borci glasali za njih. U Užicu su borci pozvali da se glasa za predstavnika DS u drugom krugu. Gradski odbor SUP Beograd zove na proslavu dana oslobođenja predstavnika DS, a ne zove predstavnike levice.
Želim da kažem na kraju – dok postoji SPS, čuvaćemo uspomenu i negovati tradiciju Narodnooslobodilačkog pokreta. Današnja rasprava je suprotna nekim očekivanjima, ne može promeniti ishod Drugog svetskog rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Pobednici i poraženi ne mogu promeniti svoje uloge, ali to nije najvažnije.
Još jednom ponavljam da za sve nas i našu istoriju, sadašnjost i budućnost, nije najvažnije ideološko pitanje, ni to ko je pobednik, ko je poražen, već ko se borio za slobodu, a ko sarađivao sa onima koji su okupirali zemlju. To je važno, jer je onaj ko zaboravi svoju istoriju osuđen da je ponovo proživi.
(Predsedavajući: Vreme.)
Dozvolite na kraju da izrazim zahvalnost svima koji su dali živote za svoj narod i državu u Drugom svetskom ratu kako je rekao pesnik – za juriš se u miru javljaju najgori, a u ratu najbolji. Bez obzira na ratnu zastavu, bez obzira na uniformu, oni zaslužuju večnu slavu. Istorijsko pomirenje ne znači izazivanje ponovnih podela i sukoba. Istorijsko pomirenje znači da i dece i unuci partizana i četnika, i levica i desnica, i republikanci i anarhisti, da i Srbi sa ove ili one strane Drine, Dunava i Save ostvare bratstvo i jedinstvo unutar svog naroda u odbrani interesa svog naroda i svoje države. To je suštinsko istorijsko pomirenje.

Gospodin Pejčić u ime predlagača, pa gospodin Aligrudić.

Gospodine Dačiću, mnogo toga ste rekli, nešto sam stigao da zapišem, nešto nisam, ali moram da ponovim svoje ranije reči u uvodnom izlaganju, da nisam želeo da ova skupština bude istorijsko sudilište. Međutim, upravo nas uvlačite u tu neželjenu borbu da dokazujemo ko je pravoveran, a ko krivoveran.       
Počeću od vaše zadnje konstatacije, gde vi čitate mladog Vuka. Nešto ću vam reći, gospodine Dačiću, i komunisti su zazirali od mladog Marksa. Znate li zašto? Zato što je mladi Marks bio levi hegelijanac. Tek ste počeli s njim da se ponosite kad je on napisao čuvenu "Utopiju" o besklasnom društvu. Tada vam je stari Marks bio prihvatljiv.
Ne znam šta je mladi Vuk pisao, ali znam šta je stari Vuk govorio zadnjih dvadeset godina o Ravnogorskom pokretu. Uostalom, već je rečeno da Vuk Drašković nije predlagač ovog zakona, pa okanimo se više o njemu da pričamo. Što se tiče vašeg citata britanskog naloga, odnosno Čerčilovog, da se što više Nemaca ubije u Srbiji, niste citirali depeše đenerala Draže. Da, mi hoćemo da ih ubijamo, ali posle Srba u Srbiji neće biti, jer za jednog Nemca je streljano sto Srba. Za jednog ranjenog Nemca, streljano je 50 Srbina.
Razumem vas iz "Internacionale", vama Srbi nekako nisu došli kao braća, vama su radnici celog sveta bili braća. Najmanje ste vodili računa o srpskim nacionalni interesima i šta će se Srbiji dogoditi posle tog obračuna koga ste vi priželjkivali. Ne vi, gospodine Dačiću, ali vaši preci priželjkivali.
Dobro je što je Draža tako postupio. Što ste tiče kralja Petra, kralj Petar je tada imao 22 godine i bio je izmanipulisan od strane Čerčila da se odrekne ravnogorskog pokreta u prilog dogovora Teheranske konferencije o tesnoj saradnji Staljina, Ruzvelta i Čerčila.
Mladi kralj se kasnije pokajao, ali je bilo kasno. Tu grešku su Amerikanci ispravili tek 1948. godine, kada su đeneralu Draži dodelili najveće odlikovanje i priznali ravnogorcima antifašističku borbu. Hvala.

Gospodin Aligrudić ima reč.

Najveća opasnost ove rasprave upravo je u istorijskom procenjivanju uloga pojedinih pokreta, antifašističkih pokreta za vreme Drugog svetskog rata na području one bivše Jugoslavije i području Srbije i Crne Gore u današnje vreme.
Doživeo sam ovaj predlog zakona kao želju za istinskim pomirenjem, kao jedan od elemenata mogućeg pomirenja kojim bi se zaustavila rasprava o ovom pitanju jednom zasvagda. Postoji još načina za koje mi je žao da danas nisu u parlamentu predloženi, koji su mogli doprineti zatvaranju ovog procesa pomirenja, a to je zakon o rehabilitaciji, zakon o restituciji, to su ovi zakoni koji su mogli ići istovremeno.
Ova materija koja se na ovaj način menja, ona je sadržana u više propisa, u Zakonu o PIO, sadržana je u Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca koji je bio, pre Ustavne povelje, savezni propis, a sada je automatski postao republički propis. On daje osnovna prava, a zakon koji se danas menja je akcesorni zakon koji ne daje osnovna prava niti utvrđuje statuse.
Ali taj predlog zakona je danas pred nama, on ima određeno značenje i zbog tog njegovog značenja, suštinskog značenja, DSS je odlučio da podrži stavljanje ovog zakona na dnevni red i, na kraju krajeva, glasaće za ovaj zakon.
Šta je njegovo osnovno značenje, šta je dakle suština ovoga što je predloženo? Suština se ne sastoji u tome da raspravljamo o istorijskim zbivanjima za vreme Drugog svetskog rata i prelamanjima interesa velikih sila zemalja saveznika koje su se borile protiv zemalja sila osovine i čije su se geopolitičke odluke reperkuisale na ovaj prostor, imale reperkusiju na male države i na narode koji žive u tim državama.
Sve su to elementi koji su uticali na određena zbivanja u našoj zemlji u to vreme i na određeno pozicioniranje određenih pokreta, njihove odluke na koji način će koristiti mogućnost da se bore protiv fašista, okupatora.
Ono što je za nas ovde bitno, a to je jedna mala prosta stvar koju zaboravljamo sve vreme u ovoj raspravi kada o ovome razgovaramo. To je, šta ćemo sa onim ljudima koji su se odazvali na poziv da uzmu oružje u ruke da stupe u gerilski pokret, sa jednim ciljem, svetim ciljem, a to je da se bore protiv fašizma do slobodne zemlje od okupatora, i to ne sa svima njima, šta ćemo sa onima koji su poginuli u toj borbi samo iz ovog razloga, samo iz ovog cilja i za koje danas valjda nije bitno kakvo su obeležje imali na svojoj kap, da li su imali zvezdu petokraku ili kokardu.
Šta ćemo sa njima koji su stradali, šta ćemo sa njima ako su postali trajni invalidi u toj borbi, ako nisu bili posle toga sposobni za rad i normalan život i ako su kao takvi dočekali 45. živeli u 46, 47, i 48-oj, ostavili svoje potomstvo iza sebe. A problem je bio u tome što je decenijama nekima od njih bila priznata ta počast, a nekima samo zbog pripadnosti jednom pokretu, iako su na ovaj način stradali, to nije bilo priznato.
Neko ovde malopre u svojoj raspravi reče, pa najmanji je problem da sa onima koji su živi, zdravi i sve to preživeli, živi i zdravi dočekali slobodu, o njima ne možemo ni raspravljati i njima treba odati priznanje i čast za ono za šta su se borili, kao i izreći pokore za one koji nisu u toj borbi bili časni. Ovde se radi o onima koji su žrtve, samo u to ime i samo zbog toga o ovome treba govoriti na drugi način.
Zakon koji se ovde predlaže ima svoje određene manjkavosti i zbog tih manjkavosti DSS je uložila amandmane na ovaj zakon. Ti amandmani imali su samo jedan cilj, da propis koji je predlagač ovde predložio da se promeni ovim predlogom zakona bude primenljiv ili relativno primenljiv u odnosu na onu kategoriju lica na koje se odnosi.
Naime, Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca utvrđuje se subjekt zaštite. To nije ovaj zakon, to je onaj drugi koji važi, to je republički propis, a bio je savezni.
Utvrđuje se šta je borac, utvrđuje se šta je ratni vojni invalid, šta je porodica palog borca, kako se ona definiše, član porodice vojnog invalida. Utvrđuju se osnovna prava, a tamo su ta prava definisana. To je pravo borca, to je pre svega borački dodatak, imamo pravo vojnog invalida, članova porodica palih boraca i članova porodica vojnih invalida, lična invalidnina, dodatak za negu i pomoć.
To sve znaju ljudi koji su radili po opštinama i rade u lokalnim samoupravama, jer oni su tamo nadležni da utvrđuju, organi uprave su nadležni da utvrđuju i konkretna rešenja da donose po osnovu ovih prava, ortopedski dodaci, zdravstvena zaštita i druga prava u vezi sa zdravstvenom zaštitom itd. da ne navodim.
Imamo, dakle, i prava za članove porodice palog borca, porodične invalidnine, uvećanu porodičnu invalidninu itd.
Treba imati u vidu, kada govorimo o ukupnom kontekstu primene ovog propisa, da član 74. Zakona o osnovnim pravima, dakle, ovaj bivši savezni, sadašnji republički koji je osnovni zakon ove materije, uređuje koje su smetnje za ostvarivanje prava po tom zakonu, a samim tim i po ovom zakonu koji se sada menja.
Između ostalog se kaže da je to u slučaju lica koja su prebegla neprijatelju, odnosno sarađivala sa neprijateljem ili lica koja su osuđena pravosnažnom sudskom presudom zbog učestvovanja u ratu na strani okupatora ili njegovih pomagača, kao i lica osuđena pravosnažnom sudskom presudom za ratne zločine.
Dakle, ovde se radi o individualnom utvrđivanju prava i individualnom odnosu prema licima koja su učestvovala u borbi kao borci i mora se ova činjenica i individualno utvrđivati. Ovde se baviti istorijskom procenom uloge pojedinih pokreta u kontekstu ovog zakona i tako osuđivati lica kojih nesumnjivo ima i koja su pala za slobodu ovog naroda, bez obzira šta su imali na svojoj kapi, to nema smisla.
Znači, na taj način ovu raspravu nema smisla voditi. Ova odredba koja nije promenjena dovoljna je sama po sebi da zaštiti nacionalni interes. Naravno, da bi se celovito ova materija rešila, valjalo bi doneti kodifikovane propise u ovoj oblasti, valjalo bi da Ministarstvo nadležno predloži Vladi Republike Srbije, a Vlada Republike Srbije da predloži Narodnoj skupštini donošenje jednog jedinstvenog kodifikovanog propisa u ovoj oblasti.
Ova oblast je sada regulisana Zakonom o PIO, ovim zakonom, čija se izmena predlaže. Status borca, način na koji se on utvrđuje i njegova prava, utvrđivanje tih prava, to je okončano 1978. godine.
Posle 1978. godine de fakto ne postoji ni mogućnost utvrditi novi status. On se ne može utvrditi na osnovu ovog zakona. Zato smo mi dali određene amandmane. Amandman o kome je ovde bilo reči, ali ovo je rasprava u načelu, to moram napomenuti, to je amandman na član 13. Predloga zakona koji govori o izmeni člana 24. osnovnog teksta zakona, upravo pokušava da izvuče jednu situaciju, jedan problem u koji je predlagač zakona upao kada je definisao član 13. zakona i rekao da nosiocu Partizanske spomenice 1941. i Ravnogorske spomenice 1941. korisniku stalnog mesečnog novčanog primanja po Zakonu o osnovnim pravima, ono o čemu sam malopre govorio, pripada razlika između ostvarenog primanja i iznosa od 85% garantovanog iznosa za nosioca Partizanske spomenice.
Dakle, ovaj naš tekst je identičan ovome. Jedina je razlika u tome što ovi ljudi nemaju nikakvog stalnog mesečnog novčanog primanja po osnovu Zakona o osnovnim pravima, jer to ne postoji. Njihov status nikada nije utvrđen. Moguće je tu razliku napraviti između nekog njihovog drugog primanja, tekuće aktuelne penzije i ovog iznosa od 85% od garantovanog iznosa za nosioce Partizanske spomenice. To je tekst Predloga zakona koji je 13 poslanika podnelo i to piše u njemu.
Dakle, mi smo pokušali samo da učinimo primenjivom ovu odredbu, a da ne ostane samo golo slovo na papiru, jer deklaracije su lepa stvar, ali je jako dobro da jedna deklaracija bude praćena makar jednim realno ostvarivim pravom u trenutku kada se zakon donosi. To je bio ključni razlog predlaganja ovih amandmana.
Prema tome, pošto su ova prava u svojoj osnovi individualna i pošto čitav zakon i smisao ovog propisa se temelji na pokušaju odavanja počasti onim licima koja su, pre svega, stradala u antifašističkoj borbi i borbi za oslobođenje zemlje od okupatora, to je glavni i ključni razlog zbog čega za ovaj zakon treba glasati, a da ostavimo te visokoumne rasprave, istorijske rasprave po strani, o tome kakvu ulogu je imala sila osovine, kakvu ulogu su imale savezničke sile, kako su izgledale njihove geopolitičke odluke u Teheranu, na Malti, na Jalti itd.
To su stvari koje se reflektuju na male države, na njihove prostore, reflektuju se na pojedine političke odluke pojedinih vođa određenih pokreta, koji su u svojoj osnovi i svojoj suštini nastali kao antifašistički pokreti i kao pokreti za oslobođenje zemlje od okupatora. Prema tome, ovde treba da govorimo i govorim u ime malih ljudi i njihovih žrtava, a ne u ime svetske politike i svetskog ratnog vihora koji je doneo određene geopolitičke odluke u to vreme.

Narodni poslanik Miloljub Albijanić, šef poslaničke grupe G17 plus.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, G17 plus se u potpunosti slaže da je za unutrašnji mir u našem narodu i sigurnost njegove demokratske budućnosti neophodno suočavanje s prošlošću i ispravljanje decenijama starih nepravdi. Zakon o pravima pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, odnosno Ravnogorskog pokreta je jedan mali korak u tom pravcu.
G17 plus je, još pre nego što je pretvorena u stranku, nastojala da pruži svoj doprinos ovom velikom procesu, i gospodin Mlađan Dinkić još kao guverner NBS predložio izdavanje novčanice sa likom našeg velikog istoričara i predsednika Jugoslovenske kraljevske vlade u izbeglištvu, Slobodana Jovanovića. Danas je to najvrednija novčanica koju je naš narod imao u proteklih 40 godina, ali nepravda prema samom Jovanoviću još uvek nije ispravljena. Vi dobro znate da su se mnogi u ovoj sali učili i kalili na delima Slobodana Jovanovića.
G17 plus se zato zalaže da, zajedno sa zakonom o pravima pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, te zakonima o nacionalizaciji i restituciji, bude donet i jedan sveobuhvatan zakon o rehabilitaciji. G17 plus podržava zakon o pravima pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, ali smatramo da je protivno interesima upravo tih pripadnika i njihovih rođaka i potomaka, jedina asocijacija u vezi sa ovim zakonom da bude pitanje materijalnih prava malobrojnih preživelih.
Smatramo da ne sme biti reči o osveti, niti o izdvajanju malog broja naših ionako siromašnih i nezadovoljnih penzionera. Pravda mora biti učinjena i onima koji je nisu doživeli, koji nisu doživeli naše doba i onima koji su nestali u plamenu najvećeg građanskog rata u srpskoj istoriji.
Zato ovo pitanje mora biti iznad stranačkih interesa i njegovo rešavanje mora biti samo deo jednog velikog procesa pravde i pomirenja, pravde koja mora biti učinjena svima onima koji su se borili za slobodu Srbije i njenog naroda. Istina je da nepravda ne može zastareti, ali pravda, nažalost, može doći kasno. Zato nam je iznad svega, svima nama koji vodimo Srbiju u novi vek, pre svega, preko potrebna pouka i to je, po našem dubokom uverenju, najveća tekovina ovog zakona.

Replika, narodni poslanik Ivica Dačić.

Malopre sam se javljao, ali nisam želeo da poremetim ovaj redosled šefova poslaničkih klubova. Želeo sam da kažem da je gospodin Pejčić, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, naravno, pogrešno protumačio moje reči. Trudio sam se da u ovom svom kratkom izlaganju od 20 minuta, pošto je ovo tema o kojoj se može govoriti danima, budem veoma taktičan i da biram reči, ne svoje, nego reči onih koji su pisali o Draži Mihailoviću.
Ne znam da li je Vuk Drašković to pisao kao mlad ili kao star, jer ne znam kada je on mlad, kada je star, zato što svakih nekoliko godina menja mišljenje. Početkom 1991. godine, a to zna gospodin Pejčić, jer je tada bio u "Srpskoj reči", SPO je organizovao Srpsku gardu koja je na jesen 1991. godine već bila u Gospiću na frontu. Tamo su i poginuli heroji iz te Srpske garde.
Sada Vuk Drašković govori o tome kako su ratni zločinci. Ne znam da li je tad bio mlad, a sad star, ili je bio mlađi ili je bio malo stariji od vremena kada je pisao o Draži Mihailoviću. Naravno, svako ima pravo da promeni mišljenje, ali je toliko degutantno da menja mišljenje o Draži Mihailoviću onaj čija partija predlaže donošenje ovog zakona.
Razumem da su ovaj zakon predložili oni koji su četnici od 1941. godine. Kada smo već kod četnika, želeo bih da podsetim da vi ovde prisvajate reč četnik. Ona nije nastala 1941. godine. Četničke formacije su najslavnije formacije srpske vojske, koja je nastala u Makedoniji u drugoj polovini 19. veka, u cilju oslobođenja od Turaka. Četničke formacije su bile oslobodilačka vojska i u Prvom svetskom ratu, a dobro je poznato i iz kraja odakle dolazim, da su četnici bili organizatori Topličkog ustanka na početku Prvog svetskog rata, jedina slobodna teritorija Evrope koja je bila porobljena od strane Austrougarske.
Naravno, jedan deo četničkih formacija je otvoreno kolaborirao sa Nemcima i Italijanima. Postavio sam to pitanje, u četničke formacije su ušle Nedićeve formacije. Da li su oni borci protiv fašista. Da li je Đurišić borac protiv fašista, pošto je dobio gvozdeni krst od nemačke vojske. Čak i naš Kosta Pećanac, iz mog kraja, nije se baš proslavio u Drugom svetskom ratu, a podsetio bih da je Kosta Pećanac pre Draže Mihailovića formirao četnike u Drugom svetskom ratu i poveo ih borbu. Na kraju, ne zna se od čije ruke je likvidiran u Sokobanji krajem Drugog svetskog rata.
Znači, ovde kada govorimo o ovome, nisam želeo da vređam osećanja onih čije su porodice pripadale četničkom pokretu. Da li je neko dete ili unuk četnika ili partizana, apsolutno je nebitno. Nemojmo rehabilitovati ove teme o kojima danas govorimo, nemojmo legalizovati odnos prema okupatoru. Želeo bih da vam kažem, okupatora može ...
(Predsedavajući: Vreme.)
... biti, ima ih dosta, ali verujte mi, pokazalo se to i u vreme nemačke okupacije, koliko god da ima okupatora, još više ima onih koji bi voleli da im budu sluge, a čak u jednom momentu je nemačka vojska molila Srbe da prestanu da cinkare jedni druge kod Gestapoa u Beogradu.

Prekoračili ste vreme.