Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Sedme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 121 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Snežana Lakićević-Stojačić, Slobodan Mihajlović, Aleksandar Vlahović, Dejan Rajčić i Takač Ištvan.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRAVIMA BORACA, VOJNIH INVALIDA I ČLANOVA NjIHOVIH PORODICA (nastavak u načelu)
Reč ima narodni poslanik Blagica Kostić, po Poslovniku.

Dame i gospodo poslanici, u sinoćnjem delu sednice povređen je član 100. jer se predstavnik SRS na jedan vrlo uvredljiv način obraćao predlagaču.
Predlagač je poslanička grupa SPO i na jedan ružan način gospodin Nikolić se obraćao predsedniku SPO. Ovaj zakon je prilika da se srpska država na vrlo jasan način odredi prema događajima iz Drugog svetskog rata. Takođe, ovo je i formalni akt o pomirenju dve Srbije, kojima ni šezdeset godina nije bilo dovoljno da izađu iz rova. Savremeni svet organizuje turistička putovanja u svemir, a mi se još uvek delimo na partizane i četnike.
Samo vas molim da ovaj predlog zakona ne bude iskorišćen za još jedno suđenje SPO-u, koji je predlagač. Imali smo dovoljno vremena, svi su imali dovoljno vremena da predlože ovakav jedan zakon i da predlože mir među Srbima. Da je to urađeno devedesetih godina, verujem da ni ishod ratova ne bi bio ovakav kakav je bio.
Još jednom vas molim i molim predsedavajućeg da objasni ljudima, kojima to nije jasno, da je predlagač ovog zakona poslanička grupa SPO, sa imenima i prezimenima 13 narodnih poslanika.

Hvala. Replika, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Nikolić je juče govorio veoma razumno, apsolutno racionalno, nikoga ne vređajući. Naprotiv, govoreći o onome što je u Srbiji neophodno da se uradi, a što se u Srbiji nije dogodilo u prethodnih deset, petnaest, pedeset i šezdeset godina.
Tomislav Nikolić je juče govorio o potrebi pomirenja u našoj zemlji, a ne iskopavanju daljih i dubljih ratnih sekira. Tomislav Nikolić je govorio o tome, kada se govorio o Ravnogorskom pokretu, ne smeju da vređaju one koji su bili na partizanskoj strani i učestvovali u antifašističkoj borbi, a ne da se kaže u samom obrazloženju Predloga zakona – nisu svi partizani bili društveni talog. Naravno da nisu. Hoćete da kažete da je većina bila društveni talog, kao što se kaže da je većina na ovoj strani bila najbolji deo ovog društva. Hajde da to ne radimo. O tome je govori gospodin Nikolić.
Kada već govorite o tome, da li je reč rečena o gospodinu Draškoviću ili ne, mnogo bih više voleo da je kao o društvenom talogu govorio o ustašama i onima koji čine zločine nad našim narodom u Hrvatskoj. Zanimljivo da nije imao takve reči za društveni talog, čak ni sada kada su uhapsili jednog od naših studenata zbog navodnog incidenta na placu Bana Jelačića u Zagrebu.
Nije imao takve reči, nego je rekao – bespotrebno izazvan politički incident i bespotrebni politički protest, zato što su ljudi nosili sliku, fotografiju generala Mihajlovića. Zašto? Zato što su neki zabranili čoveku da se sa takvom ličnom tetovažom pojavi da igra utakmicu. To mu nije smetalo. Ne smeta mu to, da jednog trenutka kaže – hoćemo da razgovaramo sa vama, ali da imate u vidu da vi u Beograd dolazite sa ustaškom zastavom ustaške Nezavisne države Hrvatske.
Pre tri dana ste u Zadru imali šetnju ustaških falangi u crnim uniformama, sa istom onom zastavom koja se ovde diže kao barjak države Hrvatske. Za tu ustašku zastavu ni reč nije imao da kaže pokude. To je državna zastava. Pod tom zastavom su poklani ljudi u Drugom svetskom ratu.
Ovde kao da neki više vole da se govorio o tuči između dva brata u Srbiji, nego o onome što je nama pobijeno više od milion ljudi od strane ustaša u prošlom i u ovom ratu. Na to kao da ne smemo da reagujemo. Njihova ustaška himna se intonira ovde kao zvanična državna himna. Ustaška himna Nezavisne države Hrvatske iz Drugog svetskog rata je danas zvanična himna hrvatske države.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Završavam, gospodine Mihailoviću. Na to ni reči nije imao gospodin Drašković, zato što su to demokratski procesi koji nas vode u Evropu. O tome mi ovde govorimo. Vreme je da se sa ovom pričom u Srbiji završi i da istoričari kažu poslednju reč, ali da jasno znamo šta je interes celokupnog našeg naroda i kako i na koji način da zaštitimo naš narod. O tome je ovde bila reč, a ne o uvredama na račun bilo kog političara ili bilo šta slično.
Potpuno sam uveren da su građani Srbije tu diskusiju gospodina Nikolića ne samo razumeli, već u potpunosti pozdravili, ma na kojoj strani da su bili, zato što su videli razuman pristup rešavanju problema u Srbiji i zakopavanju ratnih sekira. Ono što mi moramo da radimo jeste da svakog našeg pojedinca, bilo da su mu potomci, odnosno preci bili na partizanskoj ili na četničkoj strani, zaštitimo od onih koji hoće da ruše našu državu, i da ih zaštitimo i od Vuka Draškovića, i od svih drugih koji o svemu vode računa, sem o državi naših naroda i sem o našem narodu u celini. Hvala vam.

Po Poslovniku, narodni poslanik Nikola Jovanović.

Jedan sam od predlagača ovog zakona. Mislim da iza nas ne stoji samo SPO, nego milioni žrtava u Drugom svetskom ratu, čije su porodice mnogo trpele. Naš zakon nema cilj da napravi podelu među ljudima, među srpskim narodom. Malo drugačije razmišljam od moje koleginice Blagice i shvatam da gospodin Nikolić, koji je stavio neku primedbu, možda i on nije razumeo, mi nismo protiv partizana i protiv penzija koje dobijaju partizani.
Mi smo jednostavno samo za to da i druge žrtve fašističkog terora budu na neki način uvažene, jer to su brojne porodice, brojni građani ove zemlje, jedan od tih potomaka nepravedno optuženih da su domaći izdajnici, da su narodni neprijatelji sam i ja.
Mislim da žrtve treba uvažavati, jer ako Nemci kao fašistički okupatori nisu pravili razliku između partizana i četnika, nego su streljali i četnike i partizane, mislim da ne bi ni mi posle 60 godina pravili tu razliku.
Zato mislim da diskusija u raspravi ne bi trebalo da ima svađalački ton, morali bi zajednički da prihvatimo ono što je istorijska činjenica, a to je da je Srbija od 1941. godine imala dve antifašističke vojske, jedno su partizani, a drugo su bili četnici. Njihova borba je bila protiv Nemaca. Prema tome, ne bih želeo da mi danas ovde opet pravimo podelu između partizana i četnika, nego mislim da je interes da zajedno svi uđemo u Evropu kao normalan narod.
Slovenci su, jednostavno, imali toliko snage da odrede određene penzije za ravnogorce. Uradimo i mi to, jer ovog trenutka nije pitanje materijalne dobiti, ovo je zakon koji ispravlja jednu istorijsku grešku i u pitanju je moralni zakon.

Reč ima narodni poslanik Bogoljub Pejčić, u ime predlagača.

Da se razumemo, ovde sam čuo da se Vuku Draškoviću zamera što nije protestovao u slučaju Gurovića ili što je blago protestovao.
Molim vas lepo, gospodin Drašković je ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore. Nije ministar inostranih poslova SPO. Ako je do sada oficijelna politika ove vlade i ove države bila da su ravnogorci fašisti, kako Vuk Drašković može kao ministar inostranih poslova da tu tezu brani pred Hrvatima?
Dokle god mi zastupamo tezu da su ravnogorci fašisti, naše Ministarstvo inostranih poslova, a i svi drugi u Vladi ne mogu da zastupaju suprotni stav. Jer da je Vuk Drašković zastupao suprotni stav, svi bi rekli Vuk Drašković vodi privatnu politiku stranke. Hvala.

Replika, narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde sam govorio da su svi građani, rekao bih, kada kažem svi, mislim na većinu, odnosno mislim na građane Srbije, jer nikada ne možete da govorite u ime svakog građanina Srbije, ali apsolutna većina građana Srbije su bili nezadovoljni reakcijom države, zato što Hrvatska država već izvesno vreme na svaki način ponižava i državne organe, i građane Srbije i srpski narod u celini.
Oni su, ne znam da li ste upoznati, iskoristiću priliku da vam to kažem, Hrvatska država danas sprovodi jednu zločinačku akciju. U pravom smislu reči mislim da je i ministar pravde danas ili jutros tek sa tim upoznat.
Hrvatska država, naime, piše, čak i za umrla lica lažna ovlašćenja pojedinim advokatima, koji tobože prodaju imovinu preostalih Srba na teritoriji Republike Hrvatske, obično sa teritorije Republike Srpske Krajine, i na taj način po bagatelnoj ceni, dakle, fiktivnim, lažnim ugovorima otima se imovina Srba koji još žele da se vrate na svoja ognjišta. Dakle, hrvatska država na svaki način ozbiljno nastavlja akciju etničkog čišćenja i uništavanja srpskog naroda sa svoje teritorije.
Znam da to nekima nije interesantno, mnogo bi više voleli da se priča i da se hvali njihova krađa i otimačina ovde u Srbiji, to im je, pretpostavljam, zanimljivija tema nego ovo o čemu govorim.
U svakom slučaju, mi smo kritikovali gospodina Draškovića, i to činimo i danas, zato što suština njegove spoljne politike se svodi na to: "izvinite, izvinite i izvinite", i svaki put "izvinite" zbog Haškog tribunala. A sada ćemo da izručimo ove naše, za 15 minuta ćemo da ih izručimo, za 10 dana ili 20 dana ćemo da ih izručimo, i ništa više, i nigde više.
Oni su zabranili gospodinu Draškoviću, njemu su rekli da je persona non grata, on nije reagovao da ne bi narušavao evropske civilizacijske odnose ili ne znam ni ja šta.
Ljudi, oni nam uništavaju narod i mi ovde kada govorimo, mi ovde pričamo o nečemu što je imalo jedan aspekt zapadno od Drine i Dunava i u Drugom svetskom ratu, drugi ovde u Avnojskoj Srbiji. Vi ste imali tamo, odakle je poreklom moj otac, nije bilo ni četnika ni partizana, jer su ustaše sve muške glave pobile odmah u maju 1941. godine.
Niko nije stigao da ode ni u partizane ni u četnike. Malo dalje tamo, malo kod Kupresa bilo je četnika, u Šipovu četnika, između je bilo partizana, svi su išli na jednu i drugu stranu da se zaštite od ustaša, da sačuvaju ono malo srpskih glava što je bilo da se sačuva od ustaša na bilo koji način. Mi o tome ne govorimo uopšte, nismo u stanju, ne smemo da prozborimo dve reči o tome, zato što smo u stanju da vodimo ideološke rasprave unutar naše zemlje i nekome je to mnogo važnije, nego da se zemlja i građani naši danas zaštite od pogroma koji se sprovodi protiv našeg naroda.
Evo sada sam vam rekao šta Hrvati danas rade. Mi o tome nismo u stanju da govorimo. Mi hoćemo da jasno stavimo do znanja svim građanima Srbije, ljudi, da ovu našu priču, da ovo što su naši sukobi bili, da tu priču završimo, da se isprave istorijske neistine o ravnogorskom pokretu.
Tako je, ali da ne idemo protiv onih koji su na partizanskoj strani učestvovali u antifašističkoj borbi, jer nam to ne pada na pamet. To je ono na čemu mi insistiramo.
Zato tražimo od državnih organa i od Draškovića da se tako ponaša, ne samo kada treba da kaže, ili izađe neko od vas da kaže, vi ste tu krivi, neki od poslanika, neko od vaših kolega, nego neka to kaže Sanaderu, neka to kaže bilo kome od hrvatskih zvaničnika da ne sme tako da se ponaša.
On ne sme da pisne pred njima. Samo čeka i razmišlja da li će neko da ga opauči i da mu kaže, to ti nije evropejski, to ti nije civilizacijski čin.
Srbija mora da ima kao država odlučno rukovodstvo, kome će interes građana, naroda našeg biti u prvom planu, ne lični interes, ne partijski interes.
Ako to budemo uspeli u jednom trenutku, onda smo napravili veliku stvar za našu zemlju. Ako to ne uspemo, onda ćemo i dalje da propadamo i čini mi se da tom propadanju neće biti kraja.