Moramo konačno da kažemo i da razrešimo to oko mišljenja Vlade. Gospodo, mišljenje Vlade trebalo je da da nadležni ministar koji pripada SDP-u i on ga nikada neće dati. Da budemo jasni. Što se tiče, gospodine Meho, ništa vam ne zameram, vi odlično sve znate o ravnogorskom pokretu, ali ovde, gospodine Meho, o tome mnogo više zna i gospodin Spaho, pa neka vam on ispriča nešto.

Da, po Poslovniku, ili replika. Odlično. Po članu 94. pauza do 12,20 časova. Hvala vam.
(Posle pauze – 12,35)

Dame i gospodo, nastavljamo rad, samo da prvo utvrdimo kvorum. Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema.
Molim sve poslanike koji su prisutni u sali da ubace kartice da bi sednica mogla da počne, da bismo dali reč gospodinu Obradoviću. Uvređen je poslanik. Omogućite.
Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Dok on stigne do govornice, još jednom podsećam, neću se zadržavati na upozorenjima kad bude dolazilo do ovakvih ekscesa, već ću oduzimati reč govorniku. Izvolite, gospodine Obradoviću.

Hvala, gospodine predsedniče. Poštovane kolege narodni poslanici, izašao sam da reklamiram povredu Poslovnika, član 100. i član 97. Prepoznao sam se u onome što je gospodin Kojčić rekao, jer juče za vreme mog izlaganja on je dobacivao da govorim laži, što je nekulturno, ali sam tada prešao preko toga, smatrajući da je to jedan incident koji se može desiti, ali se može preskočiti i zaboraviti. Međutim, preko ovoga ne mogu preći.
To što je rekao gospodin Kojčić da treba da se vratim u Crnu Goru jer sam rođen u Crnoj Gori jeste sramota za parlament Srbije, a sramota je i za poslaničku grupu DSS. Sramota je za parlament zato što u ovih 14 godina višestranačkog sistema u Srbiji se nije još nijednom desilo da neko od poslanika šalje drugog poslanika da se vrati u mesto odakle je rođen. Ako ne znate, 34 poslanika ove skupštine nije rođeno u Srbiji, 11 iz poslaničke grupe DSS. Nikom od nas ne pada na pamet da ima pravo da šalje bilo koga u mesto odakle je rođen.
Jesam, rođen sam u Crnoj Gori, ponosan sam na to. Došao sam u Beograd 1978. godine i od tada živim u Beogradu. Ovde sam se zaposlio, oženio i ponosan sam na sve ono što sam dobio od Srbije i što sam dao Srbiji. Ovo je vrhunski primer nekulture i nekorektnog odnosa.
To što je gospodin Kojčić četnik, to je njegovo pravo. To što mu se ne sviđaju dokumenta koja sam ponudio, i kojima sam govorio, s tim ne mogu ništa. To što bi on želeo da menja istoriju, to je njegov problem. Da li mu je neko stradao, meni je stvarno žao, ali mi sada u ovim godinama 2004. sa tim nemamo veze. Ovde je reč o pokušaju da neko svoj lični odnos namiri preko revizije i istorije. Ne može. Istorija se promeniti ne može. Dobro, onaj ko misli da može, neka menja.
Nećemo odustati od rasprave jer je nismo ni izazvali. Mi nismo podržali predlog da se raspravlja o ovom dokumentu. Mera kulture, korektnosti odnosa jeste govoriti na osnovu činjenica, ne na osnovu onoga što mi je rekla baba ili što sam čuo od tamo nekoga. Juče sam rekao i pozvao se na nemački dokument, da je pukovnik Mihailović izbegavao borbu sa Nemcima.
Ko hoće da diskutuje o drugim temama neka predloži Narodnoj skupštini relevantan dokument, ali je nekulturno i nekorektno na ovakav način se ophoditi prema poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, jedne parlamentarne stranke.
Danas smo dobili papir, knjigu, od ljudi iz Vranića. U noći između 20. i 21. decembra 1941. godine 75 ljudi, od kojih devet od pet godina, poklano je od strane četnika.
(Predsednik: Molim vas, gospodine Obradoviću, to nije deo povrede Poslovnika.)
To je ono o čemu pričam. Ako hoćete raspravu, imaćete raspravu, ali onda ćemo sad taksativno da nabrojimo šta su četnici uradili, pa ćete da vidite kako će javnost Srbije da reaguje na ovo. Reći će vam naš generalni sekretar o pomirenju i o Rezoluciji Narodne skupštine iz 1998. godine, pomirenje za vas da revidirate istoriju. To je tema za Skupštinu. U svakom slučaju, osećam se vrlo loše šta sam doživeo u Narodnoj skupštini Republike Srbije da se upotrebljavaju ovi tonovi. Zameram i vama, gospodine predsedniče, što niste reagovali. Ovakve reči ni 2001. godine nisam bio u situaciji da čujem.
Mislim da je ovo jedna velika ljaga na rad Narodne skupštine Republike Srbije, a svako od nas pojedinačno nosi svoj krst i svoj pečat, ali je ovo sramota za Skupštinu Srbije, da se narodni poslanik poziva da se vrati u mesto gde je rođen. Znači, 34 poslanika bi po tome trebalo ovog trenutka da napusti NSRS. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Obradoviću. Još jednom, po Poslovniku, upozorio sam po završetku izlaganja narodnog poslanika i branio dostojanstvo Narodne skupštine. Dozvolite još jednom moje lično izvinjenje što nisam bio dovoljno pozoran u trenutku izgovaranja reči koje vređaju lično neke od narodnih poslanika, da odmah reagujem. Molim vas da primite moje lično izvinjenje, kao što očekujem da će uslediti izvinjenje svakoga ko nekog lično povredi u diskusiji koja sigurno nema tu nameru.
Po Poslovniku, izvolite, vi, pa gospodin Dačić, pa gospodin Omerović, pa gospodin Kojčić. Gospodin Spaho se javio pre toga.

Poštovani narodni poslanici, poštovane narodne poslanice, izvinjavam se, prvi put imam tremu, ali ću sve da kažem. Prozvan sam da kažem šta mislim o ovom pomirenju, šta mislim o četnicima. Ja sam dete partizana, ali družim se sa mojim prijateljima i kumovima koji su Srbi i koji su u svojoj familiji imali četnike. Došao sam do zaključka da bi trebalo da obradim tu temu i da vidim ko su četnici. Čitao sam i došao sam do zaključka da su u četnicima bili Muslimani.
Samo ću nešto da napomenem. Otac mi je bio partizan. Polazeći prema Valjevu, u jednom delu, zatrpanog snegom, pronašao je četnika u koga je bio dnevnik. U tom dnevniku od 300 strana bilo je samo ratovanje između četnika i Nemaca. Nije bilo da su četnici ratovali sa svojom braćom Srbima. Znači, moje mišljenje, što se tiče četnika, jeste da su bili patriote i da su bili protiv okupatora.
Ali opet, posle svega toga, najviše me boli šta ćemo za ovo današnje pomirenje. Kako da se pomirimo sa onim ljudima koji su javno prozivali bombardovanje našeg naroda, ginuli. Išao sam da branim Srbiju, da branim svoj narod i svoju braću.
Neki su javno istupali i prozivali neprijatelja da nas bombarduje i da nam ginu naša braća. Pomirenje, koliko pre četrdeset godina je trebalo da bude i pre pedeset godina, trebalo bi da vidimo šta ćemo sa ovim našim narodom, ovom mojom braćom Srbima.
Trenutno, najnapaćeniji narod u ovoj Evropi su Srbi, kada vam ja kažem.
Dajte da vidimo šta ćemo i kako ćemo svi zajedno da pomognemo sami sebi. Četnici jesu bili protiv okupatora, partizani su bili protiv okupatora. Pomirenje mora da se dogodi.
Mi iz SRS jesmo za pomirenje, ali na jedan dogledan način da se vidi kako, šta i dokle. Hvala.

Hvala vama, gospodine Spaho. Izvinite što prvi put govorite zato što ste prozvani.
Izvolite, replika gospodina Aligrudića; a ne, po Poslovniku. Pomenuta je poslanička grupa DSS u izlaganju gospodina Obradovića i tražena je prvo replika.
Izvinite, molim vas, dao sam redom reč, dobićete, gospodine Omeroviću, nemate nikakav problem. Izvolite.

Replika na izlaganje gospodina Obradovića. Kada je već reč o pomirenju, u pravu je Spaho maločas, pomirenje podrazumeva za nas nešto mnogo drugačije od onoga o čemu se govori u ovoj raspravi. Pomirenje treba da bude po osnovu nekoliko ključnih stvari, o čemu mi stalno iz DSS pričamo, a to je nekoliko ključnih tačaka oko kojih moramo svi biti u ovom društvu saglasni da bi mogli da idemo dalje, da bi mogli da rešavamo problem Kosova i Metohije, statusa državne zajednice, da bi mogli da donesemo novi ustav ove zemlje, jer će stari postati u jednom trenutku kočnica daljih reformskih procesa, da bismo mogli da se uključimo u evropske integracije.
To su ključne stvari, da bi na osnovu toga ovom narodu bilo bolje, da može bolje da živi, da ima hleba da jede. Tu nam treba pomirenje.
Ne možemo mi danas miriti četnike i partizane. Mi smo o tome juče govorili. Možemo voditi ovde istorijske rasprave o ovome ili onome, razmatrati odluke sa Jalte, Teherana, a to nije naš zadatak. Mi se time danas ne možemo baviti. Zato sam apelovao da se koncentrišemo na jednu osnovnu i ključnu stvar, nije suština Predloga zakona koji je podnet i njegovo obrazloženje, kako god govorili neki poslanici koji su predlagali taj zakon i šta god tamo napisali.
Suština je, ono u čemu mi vidimo suštinu čitave ove stvari, u tome da je neko dao život za odbranu otadžbine i da ne bi trebalo da nam bude važno, ako je već dao život u to ime i da je to sigurno tako bilo da nam onda nije važno kakvu je oznaku na kapi nosio, to je sve na čemu treba da se završi ova rasprava.
Ovo drugo, rođen sam u Beogradu, a moje poreklo je iz Crne Gore, i ima dovoljno poslanika, kako je gospodin Obradović rekao, u ovom parlamentu koji su i rođeni van teritorije ove republike i koji žive i rade danas u ovoj republici, koji imaju državljanstvo ove republike i koji su danas ovde narodni poslanici.
Uveravam vas jednu stvar, da takvih ima dovoljno u DSS-u u ovim klupama i da nikome iz DSS-a, poslaničkoj grupi DSS-a nije namera da ljude po tom osnovu proziva i da na bilo koji način aludira da se vrate tamo odakle su poreklom ili gde su rođeni, jer je to poslednje što bi nekom razumnom palo na pamet.
Ako bi slučajno neko od poslanika DSS-a izrekao tako nešto u ime moje političke stranke, moja prva i osnovna dužnost bi bila da se od takvog govora ogradim. Nažalost, nisam bio u sali kada je izrečeno nešto što ste vi čuli. Dobiću stenogram i pročitaću, zato ne mogu unapred da tvrdim, ali ako je tako šta izrečeno, sigurno DSS ne može iza toga stajati, i ako bi bila istina da je tako šta izrečeno, u to ime bih se prvi sa ove govornice u ime DSS izvinio bilo kome ko se oseća povređenim ili tako nešto. Ako je to tako bilo, onda se izvinjavam i to je sve što imam da kažem u vezi ovoga.
Apelujem zaista da se ova rasprava svede na njenu suštinu, da oni ljudi koji imaju šta da kažu po ovoj temi to kažu i da ne izvodimo velike dalekosežne zaključke iz istorijskih rasprava, jer niko od nas ovde nije profesor istorije, a nisu ni gledaoci Trećeg kanala koji prate, na njihovu žalost, naši učenici, pa da moraju da biflaju sve ovo što mi radimo.

Gospodine Dačiću, po Poslovniku.
Gospodine Omeroviću, vi ste tražili repliku, je li tako?
Pošto je to bila replika na vaše izlaganje, vi nemate pravo replike na repliku. Naravno da će gospođa Nestorović moći da dobije po Poslovniku, a pre toga izvolite vi po Poslovniku.
(Meho Omerović, sa mesta: Replika na izlaganje gospodina Kojčića.)
Replika na izlaganje gospodina Kojčića, nema problema, dobićete posle toga reč, pa onda gospodin Kojčić. Zato i kažem, ovo je prva replika na izlaganje gospodina Kojčića, pa onda replika gospodina Omerovića.

Javio sam se još malopre vezano za izlaganje gospodina Kojčića, pošto sam spomenut, a naravno javljam se u ime poslaničke grupe takođe. Znači, ne znam zašto neki ovu raspravu danas shvataju kao da se danas odlučuje o tome ko je pobedio u Drugom svetskom ratu. Drugi svetski rat je završen pre 60 godina. Mi istoriju promeniti ne možemo. To će se dobro videti na obeležavanju 60 godina pobede nad fašizmom i to će biti širom sveta.
Mislim da ovde nikome nije bila namera da sudi bilo kome, niti da izriče bilo kakve lične uvrede ili bilo šta što bi moglo biti protumačeno na takav način. Naravno da je rasprava o ovome opterećena politikantstvom i ponovnim izazivanjem sukoba i podele iz prošlosti. Mi smo na to skrenuli pažnju, kada je poslanička grupa SPO ovo tražila da se stavi na dnevni red.
Vi znate da u ovoj skupštini postoje različite političke stranke. Ako ćemo stalno insistirati na onome što nas deli, nema jedinstva u Srbiji i zato i danas, još jednom kažem, mi iz SPS-a, apsolutno ne želimo da ovu raspravu politizujemo. Mi želimo da se ne raspravlja o tome da li je neko nosio petokraku ili kokardu, da li je nosio ovu ili onu uniformu, ali nemojmo samo ovim zakonom oprostiti onima koji su sarađivali sa Nemcima i Italijanima, pa makar ko to bio. Ako se dobro tumači ovaj zakon i pravilno, Nedićevi vojnici imaju pravo da budu antifašisti, jer su krajem 1944. godine ušli u Jugoslovensku vojsku u otadžbini.
Šta ćemo sa četnicima Đurišića koji je dobio gvozdeni krst od Hitlera? Znate kako, sve se može promeniti, svako može dobiti penziju, ali ne može dobiti status antifašiste. Uostalom, o tome je najbolje pisao Vuk Drašković avgusta 1974. godine. Što se toga tiče, citirao sam šta je rekao i Kralj Petar Drugi. I on je, kažete, bio mlad.
Ponoviću još jednom samo jedan pasus: “Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja proti interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti i koji se ne bi odazvao ovom pozivu, neće uspeti da se oslobodi izdajničkog žiga ni pred narodom ni pred istorijom. Ovom mojom porukom vama osuđujem zloupotrebu imena Kralja i autoriteta krune kojom se pokušalo opravdati saradnja sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije koristeći time samo neprijatelju.”
Takođe, gospodin Žarko Obradović je malopre istakao, i to moram da kažem, ono o čemu je ovde govorio, desilo se pre 61 godinu u selu Vranić. Nije borba protiv fašizma to što su zaklana 72 čoveka od strane četnika u Vraniću. Nadgrobni spomenici na kojima stoji da je zaklana cela familija od jedne godine do 87 godina iz te kuće, da li su to antifašisti? Oni nisu. Ako su svi četnici, ako kažete da jesu, ovi što su to uradili, nisu.
Prema tome, želim i ovde da kažem poslaničkoj grupi DSS, mi ovde raspravljamo sa SPO koji je predložio ovu temu, međutim, mislim da niko nije uvredio poslanike SPS-a, a nadam se i čini mi se i sve druge poslanike kao poslanik DSS-a.
Mi očekujemo da DSS tim povodom adekvatno reaguje.
DSS je stranka koja se zalaže za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Prva tačka na sledećoj sednici je izborni zakon za državnu Srbija i Crna Gora, a vi ovde delite poslanike po tome. Ne bih vas podsećao da je SPS stranka koja podržava vašu Vladu i vašeg predsednika. Naša saradnja na ovakav način je apsolutno nemoguća. Ne možete vi očekivati od nas da vas mi podržavamo, a vi da izričete ovakve uvrede na naš račun.
Ako treba gospodin Aligrudić da se upozna sa stenogramom, neka se upozna. Vi ste svemu tome aplaudirali kao poslanici DSS. Mislim da mi sva ova pitanja moramo da razrešimo ukoliko želimo da imamo dobre odnose. Gospodin Žarko Obradović i mi očekujemo izvinjenje zbog onoga što se desilo, jer je to loša poruka za sve nas.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Uputio sam vam.)
Niste nam ga uputili, nego ste rekli da ćete se upoznati sa stenogramom. Ako ste se upoznali sa stenogramom, imate vremena i prilike da to učinite.
Inače, mislim da je ovo veoma loša poruka. Već sam rekao juče da nije ova tema ovde zbog toga što neko želi pomirenje, ova tema je zbog toga da se ovde unesu ponovo podele u srpski narod i poslanike Skupštine i parlamentarne većine. Kome to nije jasno, taj je politički diletant.