Lako je gospodinu Albijaniću, on je poslednji predsednik poslaničke grupe G17 plus i onda može da iskoristi ovo malo vremena što mu je ostalo da pročita nešto što je odavno završeno pred svim pravosudnim organima, ali kada se nešto iščupa iz nekog konteksta zazvuči poneki put. Da bi to malo bolje zvučalo, da se vratimo na ova tri zakona, a možda je i dobro što ste spojili ovu raspravu, jer se ipak ovi zakoni tiču privatizacije.
Naravno, i ova vlada nastavlja, kao i ona prethodna, da ogadi reč "privatizacija" svim građanima.
Kada se pomene u Srbiji "privatizacija", to je automatski negativna asocijacija na nešto što znači da se gubi posao, gubi se radno mesto, za male pare se rešava socijalni problem, za male pare neko dolazi do nekog poslovnog prostora, koji manje ili više uspešno organizuje za buduću proizvodnju, a po pravilu snižava tu proizvodnju. To se uklapa u jedan koncept kontrolisanog haosa.
Privatizacija je samo jedan segment, mi taj kontrolisani haos imamo u drugim oblastima.
Očekivali smo od nove vlade da makar pokuša da reši neki problem, da svima jasno kaže koji je cilj privatizacije.
Da li je to samo definisanje novih vlasnika, nečega što nije imalo prave vlasnike, kako bi taj bio odgovoran za ono što radi i za ona sredstva koja koristi?
Da li je možda cilj privatizacije da se obezbede sredstva za ovaj bolni proces koji vi nazivate tranzicija kada se prelazi sa jednog društveno-ekonomskog sistema na jedan novi, još uvek nepoznat?
Da li je možda cilj privatizacije da se popune socijalni fondovi, i uopšte, koji je to cilj?
Prilikom donošenja ovog zakona rečeno je da je Srbija u prednosti, jer je jača za jedno iskustvo, kako je Češka prošla, kako je Poljska, kako je Rusija, kako je prošao sistem vaučera, kako je prošao sistem prodaje, kako je prošao sistem besplatne podele.
Korišćeni su razni primeri i, navodno, došlo se do najbolje formule, do najboljeg zakona i onda smo videli u praksi da je to postalo nešto što je sasvim drugačije. To je sada koncept – haos.
Prethodna vlada kaže, povodom ovih izmena i dopuna – mi smo zadovoljni, jer se ne menja koncept.
Znači, samo zbog toga je zadovoljna, što znači da će i sve ovo što se predlaže biti kontinuitet nečega o čemu smo mi pričali i čemu smo izloženi.
Naravno, ovakva privatizacija omogućava svakoj barabi da dođe do fabrike, uzme katanac i tresne ga o onu ogradu, a usput može da drži i onaj kupus ili onu salatu, i da kaže – eto, vidite, da sam ja tu sve bi se to otvorilo.
Ova privatizacija omogućila je da ljudi sa tašnom i mašnom odu do banke, obezbede garanciju na milionske svote, pobede na aukciji ili tenderu, postanu neki vlasnici novog kapitala.
Poslovni svet se raspita ko je taj dečko, niko ga živi ne zna, a on je iz nekog Šapca došao, a kasnije saznamo da je bio predstavnik kapitala Caneta Žapca ili nekog drugog.
Naravno, Srbija je zemlja nadimaka, svaki nadimak odgovara imenu i prezimenu, dobili smo ove novokomponovane, ušla su sredstva iz inostranstva; ali, ako se pogleda ovo šta su tražili neki naši na Kipru, dakle, tražeći izgubljeno blago, pre svega, pobeže Albijanić, njegov Dinkić, pa Velimir Ilić, pa Batić, da citiramo još neka imena onih iz DB-a koji su išli da kontrolišu te pare, javnost je nedavno saznala da je 1.600.000.000 evra moglo preko noći da se prebaci, a sa malo napora i još oko tri milijarde da se nađe na ovim egzotičnim ostrvima.
Posredstvom tih egzotičnih ostrva dobili smo Nacionalnu štedionicu, i verovatno su sve ove pare koje su ušle ovde pare građana Republike Srbije, samo što su preko raznih računa promenile navodno vlasnika. To su "epohalni" rezultati privatizacije.
Ogadila se privatizacija i nju treba gledati u jednom kontekstu. Kako doći do tržišne vrednosti kapitala? Vrlo teško, jer ako se naše tržište otvori kao konzerva za sardine, zahvaljujući gospodinu Labusu koji je omogućio nekontrolisani uvoz, pa čak i po tim cenama, onda naravno da se gubi motivacija i ekonomski interes da se isti proizvodi kod nas proizvode. Naravno, iz uvoza su dolazili pre svega proizvodi koji konkurišu našoj proizvodnji. To se odražava na tržišnu vrednost imovine i vrednost određenog preduzeća i naravno da ta vrednost pada.
Ako se pogleda kakvi su efekti tamo gde je izvršena privatizacija, da li je došlo do enormnog povećanja zaposlenosti, a valjda se zbog toga i sa gledišta države vrši privatizacija, jer država ne želi na svojim plećima da ima socijalne probleme, već želi da ima građane u radnom odnosu, gde taj novi privatnik vodi računa o njima tako što im obezbeđuje posao, a oni po osnovu svog rada zarađuju za jedan pristojan život, tu se država pokazala kao nemi posmatrač, nju to ne interesuje.
U tom kontekstu treba tumačiti ovu činjenicu da imamo toliko banaka. One su po nazivu strane, a po izvorima sredstava vrlo šarenolike, ali naših nema, a opet ko je to završio, zna se – završio je onaj što je šifrovan. Ugasio je verovatno Beogradsku banku, koja je bila najjača banka. Ako se ima u vidu dve milijarde blokiranih sredstava u Americi, od strane prijatelja te šifrovane stranke, i četiri milijarde na Kipru i okolnim ostrvima, sa šest milijardi Beogradska banka je najjača banka, likvidna, stabilna. Tome treba dodati jedno ortodoksno gnušanje prema svemu što se zove zakon i Ustav od strane te iste stranke, koja ne želi da sprovede nijednu odluku suda koja se tiče stečaja i likvidacije banaka.
Naravno, u tom kontekstu neko nas primorava da glasanjem o ovim vašim predlozima donekle saučestvujemo, a mi ćemo pokušati da vam u raspravi po amandmanima dokažemo koliko ste iskoristili pogrešnih rešenja u ovom trenutku da biste očuvali politiku kontrolisanog haosa.
