Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan, nastavljamo rad Treće sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 156 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da u sali postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sednici sledeći narodni poslanici: Vladimir Milentijević, Velimir Stanojević, Nikola Novaković, Aleksandar Lazarević, Goran Svilanović, Živodarka Dacin i Marko Đurišić.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O TRŽIŠTU HARTIJA OD VREDNOSTI I DRUGIH FINANSIJSKIH INSTRUMENATA (zajednički načelni pretres sa 2. i 3. tačkom)
Pre nego što dam reč narodnim poslanicima koji su na redu, molim vas, sednica Zakonodavnog odbora održaće se danas 21. marta 2005. godine, sa početkom u 13,45 časova, u maloj sali.
Reč ima narodni poslanik Goran Knežević, a neka se pripremi narodni poslanik Slavoljub Matić.

Uvaženo predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, pred nama su predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti, Zakona o Akcijskom fondu i Zakona o privatizaciji, koji u suštini regulišu odvijanje procesa privatizacije. To je oblast koja je od suštinskog značaja za funkcionisanje i transformaciju privrede i oblast preko koje ćemo se najpre približiti željenom cilju, a to su evropske integracije.
Uostalom, rekordni rast društvenog bruto proizvoda u 2004. godini, osim odlične rodne godine u poljoprivredi, ostvaren je, pre svega, rezultatima privatizacije iz prethodnog perioda.
U primeni ova tri zakona od 2001. godine stečena su određena iskustva i ukazala se potreba za izmenama, sa tim da osnovni koncept privatizacije ostaje nepromenjen i to je dobro. Dobro je i to što su prihvaćeni neki predlozi i inicijative Odbora za privatizaciju, a on se u svom radu susretao sa dosta nedoumica i dilema.
Kod Zakona o tržištu hartija od vrednosti imamo dve značajne primedbe. Prva primedba: nema potrebe za utvrđivanjem retroaktivne primene navedenih odredbi; principijelno, svaka retroaktivna primena je loša i dovodi do problema i nedoumica ili stvaranja nejednakih uslova za sve učesnike na tenderu i mislim da se mogu naći i bolja rešenja.
Drugi problem je član 3. ili član 262a Zakona, gde se kaže da se odredbe ovog zakona ne primenjuju, ako aktom Vlade Republike Srbije nije drugačije određeno. Vrlo je jasno da je neprimereno aktom Vlade Republike Srbije utvrđivati pitanja koja se mogu urediti i samim zakonom.
Izmene Zakona o Akcijskom fondu će u svakom slučaju dovesti do bolje zaštite društvene i državne imovine i aktivne uloge Akcijskog fonda, ali dovešće i do određenih problema koji mogu imati dalekosežne posledice.
Ovim izmenama predviđeno je aktiviranje prava upravljanja nad tim prenetim akcijama, što će Fondu omogućiti učešće u preko 500 firmi, a što se tiče većinskog vlasništva u preko 150 preduzeća. Tako država dobija pravo da delegira predstavnike u samim organima upravljanja koji postaju nešto u tim preduzećima.
U članu 8a kaže se da "pravo glasa po osnovu akcija iz stava 1. ovog člana Akcijski fond koristi naročito u sledećim slučajevima", što znači da može i u svim ostalim slučajevima.
Imamo usmeno obećanje ministra da se to neće dogoditi, ali to treba regulisati zakonom. Prihvatanjem amandmana kolege Palalića došlo je do određenih poboljšanja, ali se do kraja nije razjasnila ova situacija.
Postoji još jedan problem, a to je da država, kao manjinski vlasnik, može u određenim slučajevima da blokira rad preduzeća i da štiteći svoje interese dovede u pitanje interese ostalih vlasnika kapitala.
Od ova tri zakona, Zakon o privatizaciji je najobimniji i najznačajniji, ali, kako je rečeno u obrazloženju, nema koncepcijskih promena, već samo pojašnjenja i razrada, a sve to je to kreirala praksa.
Izmene su razvrstane u tri kategorije: rešavanje problema u sprovođenju restrukturiranja u samom procesu privatizacije; obaveze učesnika na tenderu i aukciji; treće, dogradnja postojećih zakonskih rešenja o prekidu postupka privatizacije, sadržini i raskidu ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine.
Pored niza pozitivnih efekata koje će ove izmene imati na proces privatizacije, cilj je sam maksimum prihoda i priliv novih investicija pravnih lica, odnosno onih koja se prodaju. Ima i nekoliko spornih stvari, koje će poslanička grupa DS - Boris Tadić pokušati da izmeni amandmanima.
Pre svega, sporna je obaveza državnih poverilaca, javnih preduzeća, Poreske uprave, Fonda za PIO, Fonda za zdravstveno osiguranje, Direkcije za robne rezerve i Fonda za razvoj, da otpuste dug prema subjektu privatizacije u celini i svoja potraživanja namire iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine.
Nije sporno da su dugovi najveći problem kod prodaje preduzeća. Takođe, nije sporno ni da ti državni dugovi učestvuju sa preko 50% u ukupnim dugovanjima privrede, ali takođe nije sporno da smo u ovoj skupštini izglasali Zakon o stečaju, koji je stupio na snagu 1. februara 2004. godine, u kome postoji razrađeni institut prodaje pravnog lica iz stečaja. Mislim da je to mnogo pravednije i time se praktično stvara tržište koje će regulisati cenu i uslove.
Takođe sam mišljenja da bi prodaju subjekata privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje trebalo vršiti isključivo metodom javnog tendera. Radi se o velikim i značajnim preduzećima, sa značajnim kapitalom i velikim brojem zaposlenih, tako da je metod javnog tendera mnogo primereniji od aukcije.
Dalje, ako se subjekt privatizacije ne saglasi sa prijavljenim potraživanjima državnog poverioca, podnosi se prigovor arbitražnom veću. Sastav arbitražnog veća određuju stranke, tako što jednog arbitra predlaže državni poverilac, a drugog subjekt privatizacije. Mislim da bi u sastav arbitražnog veća kao predsedavajući trebalo da bude delegiran predstavnik Privredne komore Srbije, kao asocijacije privrednika, a ne ministar finansija, kako je predloženo u članu 20b Predloga ovog zakona.
Mislim da je dobro rešenje uvođenje privremenog zastupnika kapitala, jer je praksa pokazala da postoji vakuum od trenutka raskida ugovora do trenutka nove prodaje. Sporno je da privremenog zastupnika imenuje Agencija za privatizaciju, kao prodavac kapitala ili imovine, a ne Akcijski fond, koji po izmenama i dopunama Zakona o Akcijskom fondu već radi slične stvari, tj. ima pravo upravljanja u pravnim licima u kojima ima upravljačke akcije koje su mu prenete.
Novina u zakonu je i institut ustupanja ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine. Ovo rešenje je pretočeno iz prakse, jer smo na Odboru za privatizaciju imali nekoliko predloga za ustupanje ugovora, što je sada regulisano i zakonom.
Malo je čudan stav 3. člana 41ž, gde se kaže da ustupilac
jemči Agenciji da će prijemnik ispuniti svoje obaveze iz ustupljenog ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine. Sporno je, jer da taj jemac može da jemči, on bi verovatno realizovao taj ugovor, ne bi morao da ga ustupa.
Takođe je sporno rešenje iz članova 32. i 33. ovog zakona o nesprovođenju izvršenja radi namirenja potraživanja, ali to je već pravni problem i voleo bih da mi neko od pravnika objasni da li je to u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku.
Sve u svemu, praksa pretočena u akte suštinski ne menja koncept privatizacije, što je najbitnije, tako da očekujemo da će pospešiti proces privatizacije i da će on biti završen u predviđenim rokovima.
Poslanička grupa DS - Boris Tadić će u slučaju prihvatanja naših amandmana glasati za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Goranu Kneževiću. Reč ima narodni poslanik Slavoljub Matić, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Stevanović.
Izvolite, gospodine Matiću.

Dame i gospodo, pred nama se nalaze tri zakona, za koje će DSS glasati, uz neke primedbe koje smo već mogli da čujemo od poslanika koji su u prethodnim diskusijama upravo te primedbe naglasili.
Moja osnovna primedba ovim zakonima je ta, postavljam pitanje – zašto ove izmene i dopune nisu urađene ranije. Mislim da je bilo preko potrebno, da bi se sam proces privatizacije ubrzao, da se jasno definišu pravila koja će obezbediti da se uočene nepravilnosti otklone što je moguće pre. Prava je šteta što ove izmene i dopune nismo uradili ranije.
Mislim da smo mogli pre Nove godine da imamo na dnevnom redu ove zakone i da ih ova skupština usvoji.
Koliko čujemo i od predstavnika vladajućih stranaka i od predstavnika opozicionih stranaka ovi zakoni imaju skoro jednodušnu podršku, uz nekoliko amandmana opozicije, s tim što ću dodati da je već nekoliko amandmana u sva tri zakona prihvaćeno od strane Vlade i ministra Bubala, i tu mislim na amandmane opozicionih stranaka.
Znači, stekli su se gotovo svi uslovi da ova skupština jednoglasno glasa za izmene i dopune ove tri zakona, uz još jednu primedbu koju smo mogli da čujemo od prof. Stamenkovića, a to je – zašto se čeka na zakon o restituciji ili denacionalizaciji i koliko je moguće da privatizacija u Srbiji bude pravedna ukoliko nemamo zakon o denacionalizaciji koji bi rešio pravno-imovinski spor sa ljudima koji su izgubili pravo svojine daleke 1944. ili 1945. godine.
Čini mi se da najavljeni zakon, kojim ćemo popisati imovinu oduzetu nakon Drugog svetskog rata, nije dovoljno dobro rešenje. Čini mi se da nas je zakon koji smo mi obećali, poslanici vladajuće većine, ne samo tokom poslednje izborne kampanje za republičke izbore, već i dalekih 90-tih godina i posebno 2000. godine, u dovoljnoj meri obavezao, kako bi taj zakon što je moguće pre stupio na snagu, bez obzira na sve muke i poteškoće koje će državu Srbiju čekati u primeni zakona o denacionalizaciji. Tvrdim da privatizacija nije moguća bez jednog pravednog zakona o restituciji ili denacionalizaciji.
Ono što je dobro u ovim zakonskim izmenama koje imamo pred sobom, to je da se zadržava koncept privatizacije. Naime, da smo se opredelili za neki novi koncept privatizacije, čini mi se da bismo samo usporili privatizaciju.
U Srbiji od 1990. godine imamo u životu, u primeni četiri modela privatizacije. Prvi je bio model Ante Markovića. On je ukinut sa retroaktivnim dejstvom daleke 1993-1994. godine amandmanom DS-a, i još u toj prvoj polovini 90-tih godina mi smo dobrim delom usporili privatizaciju u Srbiji. Potom smo imali dva zakona o svojinskoj transformaciji, koja su donosile vlade SPS-a, radikala i JUL-a, i ti zakoni nisu u dovoljnoj meri zaživeli, s tim što smo u onom prelaznom dobu nakon 5. oktobra, do konstituisanja novih republičkih vlasti, imali ubrzani proces privatizacije koji je, čini mi se, uneo niz nepravilnosti i nemogućih stanja, čak i nezakonitih radnji koje i dan-danas teško da možemo na pravi način ispraviti.
Imamo prihvaćeni zakon, on je u primeni od juna 2001. godine, zakon koji se opredelio za koncept autsajderske privatizacije. Podsetiću vas da smo u proleće 2001. godine, donoseći Zakon o privatizaciji, pričali o potrebi da srpska privreda dobije svež kapital sa strane, da su srpska privreda i srpski radnici u toj meri osiromašeni da nije moguće primeniti model privatizacije koji bi podelom akcija samim zaposlenima oživeo proizvodnju.
Dakle, u to vreme, podsetiću sve poslanike, velikom većinom, skoro dvotrećinskom, srpski parlament je doneo Zakon o privatizaciji, uvažavajući razloge predlagača da je Srbiji potreban autsajderski zakon, privatizacija koja će obezbediti sa povoljnih strana nove investicije, svež kapital koji će investirati u srpsku privredu.
Nažalost, moram ovom prilikom da podsetim, i zbog toga donosimo ove izmene i dopune Zakona, da smo, kada smo se opredelili za takav zakon, svi imali na umu da će izvršna vlast razmišljati o onim ljudima koji su na bespravan način stigli do kapitala i koji će taj privatizacioni momenat iskoristiti kako bi postali ne samo vlasnici jednog sumnjivog kapitala, već vlasnici ogromnog dela nekretnina, posebno onih nekretnina i objekata koji su bili u vlasništvu društvenih firmi koje su bile predmet privatizacije.
Upravo to se desilo: oni koji su se tokom 90-tih godina, a možda i pre toga, možda i posle toga, na brzinu i nezakonito obogatili, dobrim delom su postali vlasnici kapitala. Desilo se takođe da njihov motiv nije bio pokretanje proizvodnje, već je njihov motiv bio da dođu do centralnih lokacija u gradovima, opštinama širom Srbije, koje će nakon dve godine na volšeban način rasprodati, ljude ostaviti na ulici, a oni postati vlasnici ogromnog kapitala.
Dobro je što izmenama i dopunama ovog zakona pokušavamo upravo takve kupce, nesavesne kupce da sankcionišemo. Naravno, nećemo moći sve da sankcionišemo, ali ćemo ipak moći, primenom ovih izmena i dopuna Zakona, da sankcionišemo jedan deo, s tim što bih ja bio pristalica da se prihvati amandman Srpske radikalne stranke, gde će se sankcionisati i oni kupci koji su kupovali po starom zakonu, onom zakonu koji menjamo ovim izmenama i dopunama, a koji nisu pokazali savesnost u poslovanju firmi, koje su na kraju, moram da kažem i kao član Odbora za privatizaciju, dovedene do prosjačkog štapa upravo zbog toga što su dobile takve vlasnike kakve imaju danas. Ja sam pristalica toga, čini mi se da i ministar odobrava ovaj deo moje diskusije.
Što se tiče ova tri zakona, samo da podsetim, zakon o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti pokušava na bitan način da ubrza proces privatizacije. Možemo slobodno jednom rečenicom da ga opišemo – on sankcioniše sve oblike prodaje akcija na tržištu hartija od vrednosti.
Zakon o Akcijskom fondu omogućava da država stekne upravljačka prava u onom delu vlasništva u kojem do sada jeste bila vlasnik, ali nije mogla na bilo koji način da utiče, tj. da ima upravljačka prava. Dobro je što nam je ministar obećao, a imamo i takav amandman gde se jasno ograničava stepen učešća u upravljačkom procesu od strane državnih predstavnika u firmama.
Nadamo se da se to neće zloupotrebljavati. Naravno da bi to jako odgovaralo vladajućim strankama u ovom trenutku, ali treba razmišljati za onaj period kada, recimo, DSS ne bude u vlasti. Naravno, to će biti ko zna kad, ali o tome nećemo ovom prilikom.
Dalje, Zakon o privatizaciji – da se podsetimo, ovo je treća faza privatizacije. Moramo da požurimo da nađemo pravi koncept za ona loša preduzeća koja su ostala neprivatizovana i, naravno, da nađemo pravi koncept koji će obezbediti privatizaciju onog javnog sektora koji će nakon restrukturiranja otići u društveni sektor i biti predmet privatizacije u narednom periodu.
Pošto je bilo prigovora i od strane bivšeg ministra Vlahovića na brzinu procesa privatizacije, posebno u prvom delu 2004. godine, moram da kažem da se veliki broj kvalitetnih firmi tokom njegove vlasti privatizovao, ali samo usporenje procesa privatizacije je bilo nametnuto i od ove skupštine, posebno od Odbora za privatizaciju, koji je zahtevao i od Agencije za privatizaciju i od resornog ministarstva da se pojedinačno svaki problematičan slučaj privatizacije ispita. To je dobrim delom usporilo privatizaciju.
Znajte, po meni, ne samo po meni, nego po velikoj većini naših sugrađana, mnogo je bolje imati jednu pravednu privatizaciju, nego brzu privatizaciju koja će načiniti haos u našem društvu. Mislim da je to usporenje privatizacije bila neminovnost. Na kraju, Agencija i Ministarstvo su samo slušali naloge resornog odbora i čitavog parlamenta, ništa drugo. To je jedan od razloga, uz nemogućnost da se loša preduzeća na brzinu prodaju, a da budemo iskreni, dok ne izvršimo restruktuiranje javnog sektora teško da ćemo imati dovoljan broj kurentnih i atraktivnih privatizacionih subjekata.
Takođe, ono osnovno što se ovim izmenama dobija, to je uslovni otpis ili otpust dugova koja preduzeća imaju prema državi. Ovo možda jeste nešto što liči na stečaj, ali moramo da priznamo da je, uz ovakav rad trgovinskih sudova, dobro pronaći pravi model koji će na kraju nešto što liči na stečaj, a to je otpust dugova, ubrzati, kako bismo imali efikasnu i brzu privatizaciju, a ne samo one spore stečajeve koji nas opterećuju, u proseku, do sada je bilo čak i sedam godina. Prosečno vreme trajanja stečajnog postupka u Srbiji, podsetiću vas, čak do 2004. godine je bilo sedam i po godina.
Takođe, sankcionisanje nesavesnog kupca – uz ovaj amandman radikala, mislim da ćemo sankcionisati i one stare i ove nove kupce i da će dobro pripaziti kada budu kupovali od države preduzeća. Preuzimanje ugovora od nesavesnog kupca je takođe ključna novina. Ona izvire iz dosadašnje prakse. Privremeni zastupnik državnog kapitala je jedna od novina koja će takođe ubrzati proces privatizacije i rešavati ona vanredna stanja u firmama koje su privatizovane.
Sve u svemu, da zaključim, DSS glasa za ove zakone sa zadovoljstvom, uz prigovor da je potrebno što je moguće pre doneti zakon o restituciji kako bi ova privatizacija bila i pravedna. Svakako, uz ove amandmane koje je ministar već prihvatio i uz neke koje očekujemo da će prihvatiti, mislim da dobijamo i pravedne zakone i zakone koji omogućavaju brzu i efikasnu privatizaciju.

Zahvaljujem se gospodinu Matiću. Nadam se da mi ne zamera, ali radi istorijske istine, 1997. godine je usvojen treći Zakon o privatizaciji, a tada su na vlasti bile Socijalistička partija i Nova demokratija, nije bio ni JUL, ni SRS.
Gospodine Stevanoviću, izvolite.

Dame i gospodo, da je tranzicija bolan proces govori i privatizacija, koja dobija svoju posebnu dimenziju od 2001. godine do današnjeg dana i koliko još će trajati ni sami ne znamo.
Što se tiče spajanja prve tri tačke, jeste da su vezane za iste oblasti, to sve jeste jedna tema, međutim, ovde se ima jedan glavni cilj, a to je da se nama poslanicima SRS, pre svega, uskrati maksimalno vreme, kako bismo što manje kritikovali dosadašnju privatizaciju, kako se već naziva – burazerska, kumovska, lopovska itd.
Revizija privatizacije, to je bila vaša glavna predizborna parola. Od te vaše parole do današnjeg dana ništa nije učinjeno na samoj reviziji i proveri, a imamo, nažalost, mnogo skandaloznih slučajeva privatizacije u Srbiji.
Primera loše privatizacije, kažem nažalost, ima mnogo. Nemam toliko vremena da bih rekao bar jedan manji deo toga, ali ću navesti nekih pet-šest ekstremnih slučajeva, a to su: "Jugoremedija", "Hempro", "Gorica", "Autoprevoz" - Vrnjačka Banja i još mnogo ekstremnih slučajeva katastrofalne privatizacije.
Mnogo je pisano o privatizaciji "Jugoremedije". Naime, svi dokazi, sve što smo mi kao članovi Odbora dobijali, svi materijali pokazuju da su tu oštećeni manjinski akcionari i država. Međutim, sudstvo, Agencija za privatizaciju i svi oni koji su u tom začaranom trouglu rade onako kako rade, po nalogu, svi su namireni, podmireni. Jednostavno, nisu želeli da se suprotstave moćnicima ove naše sadašnje vlasti.
Hoću da kažem da je tu čak i lokalna policija izašla u zaštitu radnika "Jugoremedije", jer je shvatila, a i lokalna vlast je znala, da su ti ljudi oštećeni, da je i država oštećena. Međutim, desio se skandal, 21 je povređen, došli su specijalci iz Beograda i policija je među sobom imala jedan žestok obračun, što stvarno ne vodi ničemu. Jasno se vidi kakva je tu bila privatizacija.
Takođe, "Gorica" je jedan od katastrofalnih primera – kupac koji je kupio preduzeće, pre nego što je ispoštovao bilo koji deo ugovora, već je otuđio, da kažem, prodao jedan deo lokala, namirio svoje pare koje je utrošio i onda je počeo da se ponaša toliko hohštaplerski, plaćajući, podmićujući i Agenciju i ne znam koga sve u Ministarstvu, tako da je on tu ostao zaštićen i nedirnut. Takođe, "Autoprevoz" - Vrnjačka Banja – nažalost, tu je mnogo radnika ostalo bez posla. Privatnik koji je to kupio je na samom početku prekršio sve ugovorne stavke koje je trebalo da ispoštuje, otpustio je dobar broj radnika, veliki deo njih je degradirao i šikanirao, tako da je napravio jednu veliku pobunu unutar same opštine Kraljevo. Kažem, ima mnogo ovako drastičnih primera, ali mi vreme ne dozvoljava da nešto opširnije o tome kažem.
Ovim Predlogom zakona o privatizaciji ide se na to da se samo veća ovlašćenja daju Agenciji za privatizaciju, pre svega kada su u pitanju restrukturiranje i stečajni postupak. Navodim primer EPS-a i hoću da kažem da Agencija za privatizaciju nikada ne može sigurno i kvalitetno da izvrši restrukturiranje tog sistema. Ako imamo EPS, imamo Ministarstvo energetike i oni najbolje znaju šta će i gde će da rasporede taj višak radnika, kako će sve te sisteme da rasporede, kako će sve to da obave. To najbolje znaju ljudi koji su u Ministarstvu i ljudi koji su dugogodišnji stručnjaci i poznavaoci u EPS-u. Ne vidim da će Agencija za privatizaciju nešto na tom planu kvalitetno da odradi.
Takođe, stečajni postupak, mislim da to neće ničemu voditi i da ćemo tu sigurno imati dosta problema. Mi članovi Odbora za privatizaciju ćemo imati tu dosta posla. Imali smo i predloge koji je trebalo da postanu sastavni deo ovog zakona, međutim, Agencija za privatizaciju, Ministarstvo i Vlada nisu imali sluha za ovo, nisu ispoštovali naše predloge. Njima odgovara da i dalje teče ovakav tok kriminalne privatizacije, tako da naši predlozi nisu ušli u Zakon o privatizaciji.
Takođe, Agencija i Vlada često nisu hteli da ispoštuju odluke našeg Odbora za privatizaciju, tako da su mnogo puta svojevoljno sprovodili mnoge mere. Kažem, naše sudstvo je korumpirano, da kažem, od Ministarstva, kao i ministar Vlahović koji sedi ovde u klupama i izlazi ovde i deli savete javnosti, a posle četiri godine setio se da podnese amandmane i da pokuša da izvrši izmenu i dopunu Zakona o privatizaciji.
Kupovina preduzeća često se odvija na sledeći način: zainteresovani kupac koji hoće da kupi jedno preduzeće uđe u poslovne aranžmane sa tim preduzećem, dođe do velikih dugovanja prema tom istom čoveku i posle se pojavi kao zainteresovani kupac; pošto mu se duguje veliki deo sredstava, on navodno posle ide da ta sredstva kroz neke rate isplati i on maltene besplatno dobije preduzeće.
Otpuštanje radnika, nepoštovanje ugovora i druga dešavanja, to je sasvim posebna priča i sa tim smo suočeni svakodnevno u našem životu.
O korumpiranosti Agencije za privatizaciju, samog sudstva i Ministarstva zaista ne treba trošiti mnogo reči, našoj javnosti je veoma poznato kako oni rade. Od 1990. godine pa naovamo imamo veliki broj, nažalost, bogatih ljudi, a znamo na koji način mogu ljudi da se obogate za tako kratko vreme – jedino pljačkom i otimačinom, i nikako drugačije.
Kada je reč o Zakonu o Akcijskom fondu, moram reći da je nedopustivo da Ministarstvo odlučuje o načinu odlučivanja i upravljanja akcijama i da to sigurno neće voditi ka dobrom i neće pokazati određene rezultate.
Obećanje predsednika Borisa Tadića bilo je da će zaposliti 500.000 radnika; vi radite u kontra smeru, on je bio svestan da to ne može da ispuni i vi ste već otpustili oko 300.000 radnika. Nažalost, što se tiče obećanja Borisa Tadića i vas kao Vlade, ništa do sada niste ispoštovali i odradili. I Bogoljuba Karića, naravno, koji svesrdno radi na tom planu.
Međutim, izvoz kojim vi možete da se pohvalite, to je, nažalost, izvoz srpskih glava i srpskih generala. Na sreću, dr Vojislav Šešelj vam nije dao tu šansu da trgujete i njim, tako da je otišao, kao pravi rodoljub, sam i predao se u Hag. Hvala i toliko.

Zahvaljujem se gospodinu Stevanoviću. Reč ima narodni poslanik Milan Nikolić, a neka se pripremi za reč narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Poštovani potpredsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, današnjom raspravom o vrlo važnim predlozima zakona, grupi ekonomskih zakona, opredeljujemo dalju sudbinu procesa privatizacije, jer se vremenom kroz praksu pokazalo da mnoga rešenja, bila ona dobra ili ne, usporavaju proces privatizacije.
Mislim da je veoma važno da izmene i dopune Zakona o tržištu hartija od vrednosti omogućuju više kanala prodaje kapitala, ukrupnjavanje tog kapitala i mogućnost da se dobije više u paketu nego što se to pojedinačnim nuđenjem akcija moglo do sada da učini. Vrlo je važno da je ogroman deo kapitala koji se nalazi u privrednim društvima do sada bio samo vlasništvo države, a ovog puta, mislim s pravom, Vlada se opredeljuje u predlogu da sa tim delom kapitala ima i pravo glasa. Mislim da će se na taj način donositi ispravnije strateške odluke, odgovornije odluke.
Jedino je tu važno, s obzirom na veliki broj odluka koje se donose, da ministar na pravi način propiše vrlo precizne rokove i uslove pod kojima će se davati ta saglasnost Akcijskog fonda, kako ne bi zbog kašnjenja izostao pravi efekat mnogih strateških odluka.
Dame i gospodo, mislim da posebnu pažnju zaslužuje Zakon o privatizaciji. Od rešenja u ovom zakonu umnogome zavise zapošljavanje, rast dalje proizvodnje i razrešenje mnogih nagomilanih problema koji postoje u privredi ove zemlje.
Predloženim izmenama štiti se interes, pre svega, društvenog i državnog kapitala, ali i malih akcionara i ubrzava se proces privatizacije i on postaje pravedniji.
Želim da podsetim da privreda ove zemlje u poslednjih deset godina posluje u uslovima kakve privredna praksa i ekonomska teorija ne prepoznaju: u uslovima embarga, prekinutih normalnih tehnoloških i komercijalnih tokova između eks-jugoslovenskih republika, sa velikim troškovima, smanjenim kapacitetom zapošljavanja, jer su tržišta nestala.
Samo najvitalniji deo privrede je uspeo da dočeka godine iza 2000, u uslovima kada je izgubio tržište, kada je dobar deo imovine ostao u eks-jugoslovenskim republikama i kada je morao da traži nove izvore za taj tehnološki reprodukcioni lanac.
Rešenja su tražena u kreditima, koji su, priznaćemo, dosta visoki da bi proizvodnja robe široke potrošnje mogla da pokrije iz akumulacije to što se preko kredita troši. Mislim da je veoma mudra odluka da se procesom restrukturiranja, procesom otpisa i procesom otpusta duga rasterete ogromnih obaveza prema državi i poveriocima pre svega privredni subjekti, a da država pri tom ne gubi svoj deo kapitala i da ti privredni subjekti mogu na tržištu da se pojave, obezbede normalno poslovanje, a iz dela koji je državni da se prilikom prodaje naplati onaj deo koji je otpušten.
Mislim da se tu radi pre svega o velikim privrednim sistemima i da je veoma važno da se na taj način očuva ogroman državni kapital, osnovna sredstva i radna mesta, koja će posle toga veoma teško moći da se tako brzo otvaraju.
Želim da podsetim da su neke firme privatizovane, malopre je o tome bilo reči, po zakonu iz 1997. godine. Radi se uglavnom o velikim privrednim sistemima koji zapošljavaju veliki broj radnika, sistemima koji su preživeli iste nedaće koje imaju i ovi sistemi o kojima sam malopre govorio. Firme od kojih žive čitavi gradovi, rekao bih i regije, a neke imaju i stratešku važnost za ovu zemlju Srbiju, svojim radnicima su podelile akcije. Radi se o malim akcionarima, kojih ima više hiljada, a rekao bih i desetine hiljada njih imaju vlasništvo nad tim malim akcijama, ali te akcije nisu izašle na tržište. Te akcije su ostale u fiktivnom vlasništvu, da ga tako nazovem, u rukama tih malih akcionara, a preko 40% kapitala se nalazi u tim firmama, a u stvari vlasništvo je države.
Mislim da je veoma važno za te privredne subjekte da se kroz određene kriterijume, koje će izgraditi Vlada Republike Srbije, a posebno Ministarstvo, sagledaju upravo firme od posebnog značaja i da one potpadnu pod kategoriju otpusta duga do visine državnog dela kapitala koji u tim firmama postoji, sa šansom da se to naplati. Opstanak ovih firmi čuva, pre svega, ogroman državni kapital, društveni kapital, čuva u isto vreme zaposlenost i čuva čitave regione.
Znajući koliko ministar Bubalo ima razumevanja za privredu mislim da će on učiniti maksimalne napore da ovaj problem sagleda i pokuša da kroz vrlo precizne kriterijume izdvoji takve firme koje bi mogle da potpadnu pod procese restrukturiranja, zapravo otpusta duga koji će se naplatiti prodajom ovog dela. Radi se o firmama koje zapravo imaju veoma dobru tržišnu šansu, a koje su, zbog svih onih problema koje su imale, zapale u dužničku obavezu koju mogu na ovaj način da prevaziđu.
Poslanička grupa SPS je u tom smislu predložila određene amandmane kojima se rešava ovaj problem. Nadam se da ćemo naići na razumevanje i da ćemo preko amandmana rešiti ovaj problem. U isto vreme, saglasni smo da Vlada Republike Srbije i Ministarstvo nađu određena rešenja i da zakonski inkorporiraju ovakav stav, kako bismo mogli da sačuvamo jedan ogromni kapital, pre svega u radnoj snazi.
Želim da naglasim da je za poslaničku grupu SPS ovaj amandman veoma važan i da ćemo mi insistirati na prihvatanju istog. Ukoliko ovaj amandman ne bude prihvaćen, ili Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo ne nađe adekvatno rešenje, mi nažalost nećemo biti u situaciji da glasamo za ovaj zakon. Hvala lepo.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Hvala, gospodine Anđelkoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, evo u ime poslaničke grupe SRS moram najpre da primetim da smo pre godinu dana podneli predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Sećam se da sam tada sa nekim poslanicima komentarisao sadržaj tog predloga zakona, međutim, taj predlog zakona nikada nije došao na dnevni red u ovoj skupštini. Zašto, to treba da pitamo predsednika Skupštine i vladajuću većinu, koja nikada nije našla za shodno da obrazloži ili objasni zašto im ne pada na pamet da se tako nešto pojavi na dnevnom redu, pa neka glasaju protiv. To je njihovo pravo, naravno. Ali, u skladu sa Poslovnikom i u skladu sa Ustavom, podneti predlog je morao biti razmatran.
Šta da radimo, očigledno je da neki demokratiju shvataju kao princip po kome mogu da urade šta im je volja i kako im je volja, nevezano za pravne propise, nevezano za sve ono što se podrazumeva pod poštovanjem prava manjine u Narodnoj skupštini.
Istovremeno, zanimljivo je da i predlog za izglasavanje nepoverenja pojedinim ministrima nije na dnevnom redu, iako bi, po slovu Poslovnika, morao da bude u roku od 15 dana stavljen na dnevni red, ali će reći - pa, skinuli smo. Pa, ne možete da skinete. Možete da glasate protiv, ali ne možete da skidate sa dnevnog reda predloge.
Tu vrstu osionosti ne razumem, zbog čega se pojavljuje kod poslanika većine, jer, sve zajedno sa onima koji vas podržavaju, vi koji vladate nemate više od 15 posto birača. Ne znam odakle vam takva vrsta hrabrosti, ali valjda će građani Srbije to na najbolji mogući način umeti da procene.
Što se tiče samog paketa zakona, dakle Zakona o hartijama od vrednosti, posebno Zakona o privatizaciji i Akcijskom fondu, srpski radikali su podneli najveći broj amandmana. Najveći broj primedaba imamo. Voleli bismo da ste pogledali naš predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i da ste neke od tih primedaba uvažili, da neke od mogućih načina zloupotrebe ili načina sticanja koji su podložni korupciji sprečite ubuduće. Nažalost, Vlada nije imala dovoljno sluha za predloge opozicije i nije želela da ih čuje i sasluša.
Istovremeno, mi u Srpskoj radikalnoj stranci oduvek smo bili zagovornici procesa privatizacije. Smatramo da je privatizacija jedan od onih procesa koji predstavljaju suštinu ekonomskog napretka, suštinu ekonomskog oporavka naše zemlje, naših preduzeća i nešto bez čega ne možemo nikako da idemo napred. Međutim, ono na čemu insistiramo i što smo tražili da se izbegne u svakom trenutku jeste mogućnost zloupotrebe i korupcije na svakom nivou, mogućnost lopovske ili burazerske privatizacije, čiji smo bili svedoci u mnogo slučajeva do danas.
O čemu je ovde reč? Niko od nas neće da kaže da je društvena ili državna svojina bolja od privatne svojine, naprotiv, čak i kada se takvim putem sprovede privatizacija ponekad je bolje da fabrike, preduzeća, firme, kapital ili imovina ostanu u rukama države ili u tzv. društvenoj svojini. Ali, ono što mora da se spreči jeste da privatizacija bude neizmerni i neiscrpni izvor korupcije, a čini mi da to ni ovi zakoni, a ni ono što se do sada u praksi dešavalo, nisu učinili.
Naime, mi smo tek odskoro uspostavili u značajnoj meri finansijsko tržište. Berza je tek sada počela da radi. Nažalost, ovim zakonom se predviđa da državne obveznice koje izdaje Republika mogu biti u prometu i van berze. Zbog čega? Kome je to potrebno? Zašto je to potrebno? Da, reč je o obveznicama koje izdaje Republika, gospodine ministre. Taman smo uspostavili neku vrstu finansijskog tržišta koje dalje ne treba urušavati takvim merama, posebno ne zakonskim propisima.
Dalje, propisujete nova krivična dela u ovim posebnim zakonima. Zbog čega? Nekoliko puta su poslanici SRS sa ove govornice govorili i upozoravali vladajuću većinu da ne ide na disperziju krivičnih dela, već da je naš osnovni cilj i zadatak kodifikacija krivičnih dela. Imamo toliko veliko sporedno krivično zakonodavstvo da ne znamo šta sa njim da radimo.
Vi danas kada otvorite KZ Srbije, kada otvorite sve propise SRJ, odnosno danas Srbije i Crne Gore, kada otvorite zakone o krivičnom postupku, pojma nemate da ste odgovorni po nekom petom ili desetom zakonu, jer ima još 20 zakona koji propisuju krivično delo. Još 20 zakona ima koji propisuju krivična dela, na različite načine. I umesto da to smanjujete, vi taj broj povećavate i kažete, ne znam, odgovorno lice iz privrednog društva kazniće se zatvorom tako i tako itd, itd. Pa, to se propisuje krivičnim zakonom, a ne zakonima o privatizaciji, hartijama od vrednosti ili Akcijskom fondu.
Dalje, daju se veoma široka ovlašćenja ministru i Vladi Republike Srbije. Pa, mi hoćemo da ove stvari budu propisane zakonom, da ovo bude zakonska materija, a ne da bude dato na volju ministru. Tako se u jednom članu zakona kaže da način ostvarivanja prava glasa propisuje ministar, kao i visinu troškova provizije itd.
O čemu je ovde reč? Šta mi hoćemo da imamo? Svemoćnog ministra? Ovde uopšte nije reč ad personam, i ne želim da govorim o gospodinu Bubalu, želim da govorim načelno, želim da govorim o onome što je opasnost za svakog ministra, a ne samo za gospodina Bubala, već i za one koji će doći posle njega. Šta će tako široka ovlašćenja jednom nosiocu izvršne vlasti, jednom čoveku koji se nalazi na čelu organa uprave? Zbog čega je to potrebno? Zašto to nismo propisali zakonom? Nego se kaže - to će da bude upravni akt ministra. Zbog čega? Neki jeste, a neki nije upravni akt, da... (komentar iz sale)... još gore.
Dalje, imamo neravnopravan položaj, s obzirom na način sticanja akcija. Kaže se da Vlada bliže propisuje postupak i način prodaje hartija od vrednosti. Pa, mi hoćemo da to "bliže" bude regulisano zakonom, da imamo zakonsku formu. Zašto podzakonskim propisima? Kad već idete na ovakve izmene i dopune i ovoliko široke, u tri nivoa kako ste objasnili, zašto ovako nešto niste napravili i predložili Narodnoj skupštini Republike Srbije i narodnim poslanicima u Skupštini Srbije.
Zato je SRS protiv mogućnosti da dužnik subjekta privatizacije može biti kupac kapitala ili imovine. To nas zaista može dovesti u neverovatne situacije, gotovo nemoguće, i nešto što je neobjašnjivo celokupnoj javnosti i nešto što je mimo svake logike i zdrave pameti.
Istovremeno, moram da ukažem i na to kakve smo probleme imali u postupku javne aukcije. Zato ću reći da je vrlo značajno da u samom postupku restrukturiranja uvek imamo javni tender, a ne javnu aukciju. Ja ću vam to ispričati, nekoliko puta je primenjen.
Naime, na javnoj aukciji kada se ne dogovore i kada ne daju jedan drugom onih 100.000 evra da odustane od utakmice, a već znate za taj dogovor... Dakle, idemo nas dvojica na aukciju, kupuje se to i to preduzeće i ako sam ja u stanju da idem do tri miliona evra evo 100.000 vama, nemojte da idete da bih ja mogao to da kupim jeftinije. Ako vi to ne prihvatite, dužni ste da meni date 100.000 i na taj način se dogovaraju učesnici na javnoj aukciji. To ne možemo da sprečimo, to je nešto što je van samog postupka. Jeste da je država oštećena, ali teško da može da se smisli najbolji način da se to spreči.
Ima nešto drugo što je pogubnije i što je mnogo opasnije na samoj javnoj aukciji: naime, ne samo što cena nije bila jedini ili apsolutno najvažniji element ugovora koji se kasnije sklapao. O čemu je reč? Lažne investicije, navodne investicije koje su stavljane u izgled uzimane su kao izuzetno važan, ponekad i kao jednako važan deo takvih ugovora koji su se posle toga sklapali, kao što je bila i sama cena prodaje.
O čemu je reč? Onome ko postane vlasnik ne pada na pamet ili može da kaže - neću da uložim ništa. Imate primer "Putnika" i ovog Ilića. Postao sam vlasnik i baš me briga, ništa više neću da uložim, iako sam tamo napisao, potpisao da će investicije da budu pet, deset, 15 ili 20 miliona evra. Isti slučaj je sa ovim frizerskim radnjama. Videli ste da je čovek otvorio kafane, iako je rekao da će svi frizeri, svi oni pomoćnici da i dalje rade kao frizeri. O čemu je reč? On je postao vlasnik, baš ga briga, niko mu ne može ništa.
Da se vratim na onaj trik. Vrlo je ozbiljan trik i proverite kod privatizacija koje su sprovedene javnom aukcijom kako je to funkcionisalo.
Naime, moj protivnik na aukciji (uslovno govoreći, protivnik) može da ide do milion i po dinara ili evra, potpuno svejedno. Ja mogu da idem do dva, a ne mislim da platim ni blizu toga, nego ako je paket sto posto akcija platiću milion i jedan, a naravno to se rasteže kao lastiš, znate taj izraz da svi govore da je lastiš toliki i toliki, toliko i toliko treba da platim. Kada platim milion i jedan dinar ja sam vlasnik 50% plus jedan, a ovo ću da platim, možda neću da platim i nikada neću da platim.
Takvih primera ima mnogo, a ja ću vam reći koji je od savetnika, ključnih, ako me budete pitali, učestvovao u tome i kako, na koji način, koga je savetovao da na takav način trguje, ako hoćete da i tako učestvuje u javnoj aukciji. To nije nimalo naivno, nimalo bezazlena stvar, a ta stvar nije sprečena.
Dalje, mi tražimo da pravno lice sa većinskim udelom državnog kapitala više ne može da učestvuje u privatizaciji. Sada ću vam reći kako svoje mišljenje čak ispravljamo. Svojevremeno smo, želeći da pokažemo u onom sistemu, ako se sećate, da moramo da krenemo u proces privatizacije u sportskom, kulturnom i poslovnom centru "Pinki", krenuli u to i napravili; sve je navodno bilo perfektno u skladu sa zakonom, ali je bio problem što je kupac većinskog paketa akcija bila firma sa većinskim državnim kapitalom.
Tada smo shvatili da je bolje i to, jer je na takav način stiglo nešto svežeg novca, izvršena je delimična dokapitalizacija itd., nego ondašnje stanje, ali mnogo lošije nego da tu bude privatni kapital zato što se nastavilo sa relativno jednakim odnosom ili nedovoljnom brigom vlasnika tog sportskog, kulturnog i poslovnog centra prema svojoj imovini, prema svom kapitalu, kao što je bio slučaj ranije. To je ono što pokušavamo predlogom naših amandmana da sprečimo.
I na kraju, da ne bih oduzimao vreme ostalim poslanicima SRS-a, hoću samo da kažem, pošto vidim da vam je krenulo ovo donošenje raznih zakona, prilično neustavnih i najavljujete donošenje zakona kojima ćete da zamrzavate nekome imovinu, ja vas, gospodine Bubalo, kao ozbiljnog čoveka, upozoravam da tako nešto ne radite (najavio je to ministar Stojković), zato što je to suprotno Ustavu Republike Srbije, zato što je privatna svojina neprikosnovena. Nemojte da se igrate sa tim, nema te preporuke koja može da bude važnija od Ustava Srbije, zato što posle toga ničija svojina neće biti neprikosnovena.
Sa druge strane, svi u Narodnoj skupštini, a posebno Vlada Republike Srbije, treba malo više da obrate pažnju na to kako žive građani Srbije, jer od tih priča o španskim selima, o tome kako ćemo da živimo stotinu puta bolje, kako će nam biti milion puta lakše, samo da se još neki propis tobož usvoji, samo da nam stigne Studija o izvodljivosti, mi ćemo, nažalost, još malo morati da postavimo semafor na Brankovom mostu, s obzirom na to koliko ima potencijalnih samoubica, ljudi koji ne mogu da prehrane svoju decu, ljudi koji ne vide budućnost, ni za sebe, ni za svoju decu.
Zato vas molim da vodite računa o tome, da vodite računa o životnom standardu građana i da obezbedite, u skladu sa svojim izbornim obećanjima, građanima da žive neuporedivo bolje, da imaju egzistenciju i da žive životom dostojnim čoveka, ma kako to demagoški nekome zvučalo. Zato što od silnih priča da ćemo sada u Evropu, pa na Antarktik, pa na Arktik ljudi ostaše bez hleba, jedva krpe kraj sa krajem, a ljudi samo traže da žive kao i svi drugi, najnormalnije, u svetu i da imaju jednaku šansu za sebe i svoju decu.