Dame i gospodo narodni poslanici, od ove tri tačke spojene u jednu vidi se da je najviše pažnje izazvao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. I moju pažnju je izazvao taj predlog zakona, pogotovo oni članovi koji se odnose na restrukturiranje preduzeća.
Obaveza mi je, na neki način, da podsetim na restrukturiranje koje se dešava u RTB Bor, uvedeno odlukom Vlade 2002. godine, kako je kasnije Ustavni sud utvrdio – protivzakonito i na neustavan način, iz razloga što se nisu proverili svi uslovi koji treba da se ispune da bi se proglasio ili započeo proces restrukturiranja, što nikad na tržištu nije provereno da li ima potencijalnih kupaca za takvo preduzeće, a bilo ih je.
Postoji odluka Ustavnog suda, koja je potpuno jasna, da je restrukturiranje započeto u RTB Bor nezakonito. Naime, to restrukturiranje započeto je na osnovu jedne uredbe Vlade Republike Srbije iz 1993. godine, koja je prestala da važi 1997. godine, a za koju Vlada 2002. godine nije znala o tom prestanku važenja.
Čitajući ove članove koji se odnose na restrukturiranje u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, utisak je da se sada želi postići pravni okvir za proces restrukturiranja, čime će Agencija za privatizaciju odlučiti o tome da sprovede proces restrukturiranja.
Inače, ovaj proces koji je počeo u RTB Bor (nikada nikome nije jasno dokle je stigao) imao je jedan jedini rezultat, a to je, otprilike, da oko 5.000 zaposlenih radnika ode sa nekim minimalnim nadoknadama u okviru socijalnog programa, da napuste svoja radna mesta. Sada je to veliki pritisak za zaposlene i za građane Bora, jer je to potencijalna socijalna bomba, pošto niko od njih nije uspeo da nađe novi posao ili su retki oni koji su u međuvremenu stupili u lokalne strukture stranaka koje su na vlasti i na taj način uspeli da dođu do poslova u lokalnim javnim preduzećima.
Zbog toga bih voleo da ministar kaže da li je istinita informacija koju je dao Institut za ekonomske nauke u Beogradu, da se u 2004. godini izvesna finansijska grupa "Skandinavija" tri puta obraćala Institutu za ekonomske nauke sa željom da uloži u RTB Bor oko milijardu evra; ne da kupi basen, nego da uloži u revitalizaciju proizvodnje. Sva tri puta je Institut obavestio Vladu, pojedinačno ministra Bubala, ministra Naumova i predsednika Vlade Koštunicu, i nikada nisu dobili nijedan odgovor.
Ministar je u toku kampanje za lokalne izbore, krajem avgusta i početkom septembra prošle godine, boravio u Boru i na lokalnoj televiziji, na pitanje šta je sa 30 miliona evra obećanog kredita od poslovnih banaka RTB Boru, posle štrajka radnika na paraćinskoj petlji, odgovorio da je pitanje dana kada će taj kredit biti realizovan. Evo, prostom računicom se vidi da je to, otprilike, 240 dana. Međutim, na jednoj od ranijih sednica sam upitao ministra Lalovića šta je sa tim kreditom, pošto je cela Vlada stala iza toga, i ministar Lalović je rekao, otprilike, da su pregovori sa "Jugopetrolom" već skoro pri kraju.
Pitao bih vas – od kad je "Jugopetrol" postao poslovna banka i u kom svojstvu "Jugopetrol" može da daje kredite, recimo, za RTB Bor?
Dobar je član koji se tiče toga da država mora garantovati da se zaštiti životna sredina tamo gde je narušena prilikom procesa privatizacije.
Pošto nemam mnogo vremena, ne želeći da uzimam vreme kolegama, skrenuću vam samo pažnju na član 41ž, gde se kaže da kupac kapitala (u daljem tekstu: ustupilac) može da ustupi ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine trećem licu (u daljem tekstu: prijemnik). Trebalo je to da usaglasite sa srpskim jezikom. Ako je ovo "prijemnik" onda ovaj prvi mora biti "predajnik", a ako je ovaj prvi "ustupilac" onda ovaj drugi treba biti "prihvatilac", a nikako "prijemnik".
Skrenuću vam pažnju na član 30. gde se kaže – preduzeća, finansijske organizacije ili ustanove u kojima SRJ ili njeni organi imaju osnivačka prava itd. Pre otprilike više od dve godine promenjen je naziv ove teritorije na kojoj živimo u državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se priprema narodni poslanik Milka Silajev.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gotovo da niko nije u toku ove rasprave spomenuo jednu veoma bitnu stvar, a to je da ste vi ministar za privredu i privatizaciju. Ovaj set zakona moramo da posmatramo u kontekstu sveukupne privredne situacije u našoj zemlji i činjenice da od kada ste vi ministar za privredu i privatizaciju, a s obzirom na to da ste u svom načelnom izlaganju izneli na koje ste sve "probleme" naišli zbog usporenog procesa privatizacije, niste nam saopštili podatak, koji nažalost postoji u svim ozbiljnim ekonomskim časopisima ili studijama koje rade ekonomisti u našoj zemlji, a to je da su dnevni gubici srpske privrede gotovo 500.000 dolara.
Taj dug je nešto smanjen u odnosu na prošlu godinu, ali i dalje je to katastrofalno, jer pomislite kolika je to suma za mesec dana, ako smo mi danas, dok razgovaram ovde sa vama o ovom zakonu, ubeđujući vas da prihvatite amandmane, svesni toga da je 500.000 dolara nestalo.
Zaista je vreme kratko i s obzirom na to da ima još nekoliko kolega iz poslaničke grupe SRS koji treba da govore striktno ću da govorim o Zakonu o privatizaciji. Smatramo da je trebalo da prihvatite ključne amandmane SRS-a. Ono na šta vas je upozoravao gospodin Nikolić posebno, a to je retroaktivnost kod ranije zaključenih ugovora koji se ne poštuju.
Sada ćete verovatno da odgovorite da oni slučajevi, a njih je više stotina, i to najbolje znaju kolege u Odboru za privatizaciju i predsednik Odbora, a pre svega srpski radikali članovi Odbora, koji se ne poštuju, a u pitanju su socijalni programi, otpuštanje radnika van ugovora, neisplaćeni celokupni iznos, o čemu je danas govorio gospodin Vučić, onda ćete vi da kažete – to više nije moja nadležnost, to je u okviru pravosuđa, trgovinskih sudova.
Sada se vraćam opet na onu davno ponovljenu priču od strane srpskih radikala i na čuveno ime Marka Kljajevića, koji vedri i oblači po trgovinskim sudovima, ne samo u Beogradu, nego i u Kragujevcu. Prosto je neverovatno da mi ubeđujemo radnike i kada prisustvujemo na Odboru za privatizaciju i kada nam se obrate u gradovima gde žive, a njihov spor se nalazi pred nekim trgovinskim sudom. Konkretno, u Kragujevcu je u pitanju Fabrika mesne industrije "Crvena zvezda", u pitanju je PKB transport, i sa tim ste upoznati, aranđelovački "Venčac"; mnogo problema, a u više navrata ceo dan raspravljaju o tome i nikako da dođu do nekog zaključka.
Kakav zaključak donese Odbor? Odbor donese zaključak da se u roku od 7 dana izjasni Agencija za privatizaciju, koja jeste ili nije, ali uglavnom nije nesporno utvrdila činjenice iza kojih stoje oštećeni radnici i da se da preporuka nadležnom trgovinskom sudu, a obično tom ozloglašenom i samo po zlu poznatom Kljajeviću, da se ti postupci ubrzaju i da se radnici više ne dezavuišu i da se ostvare njihova prava. Pojeo vuk magarca, od toga nema ništa.
Kako znate da sam poslanik Srpske radikalne stranke iz Kragujevca, gde je ključni problem Fabrika automobila grupe "Zastava" i kako je proces restrukturiranja rađen po Vlahovićevom modelu, za vas imam konkretno pitanje i danas želim da mi, odmah ili u toku današnje rasprave, da bi to znali radnici zaposleni u Fabrici automobila "Zastava", odgovorite – šta će biti sa privatizacijom Fabrike automobila.
To je bio ključni adut aktuelnog gradonačelnika Veroljuba Stevanovića. Ništa od ovoga, onoga, vaši poslanici veoma često govore o nekakvom projektu o kome ni kragujevačka, a ni šira javnost puno ne zna. Dajte ljudima neke garancije i pre svega morate da nam kažete da li stojite iza izjave Slobodana Lalovića, ministra za rad, koji je na državnoj televiziji rekao da on jednostavno nema nikakvo rešenje za radnike sa Zavoda za zapošljavanje i obrazovanje, čuvenog ZZO-a, koji prestaje sa radom u septembru mesecu.
To su ključni problemi za grad koji ima preko 40.000 nezaposlenih ljudi, a od toga je 80% onih koji su ceo radni vek proveli u Fabrici automobila. Tražim od vas konkretan odgovor na to pitanje i da nam kažete kao odgovorni ministar.
Želim još da nam objasnite, kako je moguće da nešto što bi bilo opšteprihvatljivo za jednu državu, u kojoj ima mnogo onih koji su ulagali putem tzv. stare devizne štednje ili čuvenog zajma za preporod Srbije, od koga je najveće koristi imao samo Bogoljub Karić i na njemu se najviše obogatio, kako je moguće da kroz taj vid emitovanja hartija od vrednosti od strane države neko konkuriše da postane vlasnik nekog kapitala.
Toliko za ovih samo šest minuta, pošto kolege imaju još mnogo pitanja za vas. Ovo što sam vas pitala je nešto što, nažalost, nije smešno, kakav je sada vaš izraz lica. Odgovorite građanima Srbije i radnicima Fabrike automobila Grupe "Zastava". Pokušajte bar nekim argumentima da demantujete ono o čemu se priča i u šta otvoreno sumnjaju ljudi kada je u pitanju vaš budući rad i rešavanje tih problema.
Izmene i dopune ovog zakona su mogle da budu bolje po predlogu srpskih radikala. Hajde da krenemo jednom da govorimo o konkretnim stvarima. Vi ste ministar i za privredu i za privatizaciju. Izađite i recite – sposoban sam u ovoj vladi i sa ovom vladom, za koju ne smatram niti da je sposobna niti da ima legitimitet, jer je podržava svega 12-13% građana Srbije, ali dok ste još na tom mestu morate da pošaljete jasnu poruku, a konkretno me zanima za Fabriku automobila "Zastava" i za ove ugovore koji su zaključeni, a koji se ne poštuju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milka Silajev, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo poslanici, teško je naći primer zakona koji je tako teško osporavan kao postojeći Zakon o privatizaciji. Skoro da nema političke stranke, ni opozicione ni pozicione, koja nije javno izrazila sumnju u njegov kvalitet. Posebno su sporni rezultati privatizacije ostvareni njegovom primenom u praksi.
Otuda i silna lutanja koja su kulminirala značajnim usporavanjem procesa i još većim socijalnim tenzijama. Trenutno se nalazimo u nekoj čudnoj kombinaciji nezadovoljstva, lažnog optimizma i bezvoljnosti. Dospeli smo na najnižu tačku, na kojoj su se svojevremeno našli i zagovornici prethodnog Zakona o privatizaciji kada su ovaj zakon branili jedino tezom da je bolja ikakva privatizacija nego nikakva.
Da li zaista može bolje? Može li se do kvalitetne privatizacije doći izmenom postojećeg zakona? Svakako da je glavni problem u privatizacionom procesu sadržan u pitanju šta sa preduzećima za koja po propisanim uslovima ipak nema kupaca. Do sada je taj problem rešavan metodom slobodne nagodbe, popularno nazvanom – kupovina za jedan dinar. Ma koliko se pojedinci trudili da ovakav metod proglase jedino mogućim, činjenica je da postoje druga rešenja.
Tako, prema Predlogu izmena Zakona o privatizaciji, a koji je Vlada usvojila krajem decembra, postojeći tekst zakona je bukvalno preoran. Od 84 sadašnja člana, menja se 18 i dodaju čak 24 potpuno nova. Promene bi mogle da se grupišu kao zaoštravanje odgovornosti učesnika na tenderima i kupaca preduzeća i detaljno zakonsko uređenje novih ovlašćenja i procedura koje u tom procesu sprovodi Agencija, kao i uvođenje novih instituta: zastupnika kapitala i ustupanje ugovora o prodaji.
U pogledu odgovornosti učesnika i kupaca predviđena je naplata štete. Tako, na primer, ako učesnik na javnoj aukciji koji je proglašen kupcem ili koji stekne najvišu drugu ponudu ne potpiše zapisnik ili ne plati u predviđenom roku, gubi svojstvo kupca i pravo da učestvuje na budućim aukcijama za to preduzeće, kao i pravo na vraćanje depozita. Zabrana važi i za članove njegove porodice. Pored toga, uplaćuje na ime štete koja je nastala za subjekt privatizacije i za Agenciju novčani iznos u visini od 30 posto prodajne cene na račun Agencije, od čega 15 posto pripada subjektu privatizacije.
Suštinski je promenjen i član 41. Zakona. Ugovor o prodaji kapitala smatra se raskinutim ako ni u naknadno ustanovljenom roku za ispunjenje ugovora kupac ne ispuni odredbe predviđene zakonom.
Restrukturiranje u postupku privatizacije se definiše kao znatna promena u preduzeću, uključujući i njegova zavisna preduzeća, koja omogućava prodaju njegovog kapitala ili imovine i organizacione promene; otpis glavnog duga, kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično; otpisivanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine tog preduzeća, i druge promene. Izričito se kaže da će ubuduće odluku o restrukturiranju donositi Agencija za privatizaciju.
Novim odredbama uvodi se obaveza da javna preduzeća, poreske uprave i drugi republički organi i organizacije praštaju dug preduzeća u restrukturiranju, s tim da se namiruju iz prihoda od prodaje kapitala.
Ako se subjekt privatizacije ne saglasi sa visinom prijavljenog potraživanja državnog poverioca može da podnese prigovor arbitražnom veću u roku od osam dana od dana dostavljanja prijave.
Subjekt privatizacije je dužan da program restrukturiranja dostavi Agenciji u roku od 90 dana od dana kada Agencija odobri sveobuhvatnu analizu poslovanja subjekta privatizacije, a ovaj rok Agencija može produžiti za 90 dana. Na zahtev subjekta ili poverioca, Agencija je dužna da u roku od najduže 30 dana od dana prijema programa restrukturiranja donese odluku o njegovom prihvatanju, odbijanju, vraćanju na ispravku ili o izmeni programa, a subjekt privatizacije je dužan da ispravku ili izmenu programa izvrši u roku koji odredi Agencija, u skladu sa zakonom.
Dakle, gospodo, srpska vlada se suočila sa problemom kako da proda društvena preduzeća koja su preostala nakon što su kroz dva prethodna talasa privatizacije besplatnom podelom akcija zaposlenima do 2000. godine i po Zakonu iz 2001. godine prodate najbolje firme. Prezaduženost preduzeća je glavni razlog neaktivnosti tih preduzeća. Naravno, manjak zainteresovanih kupaca za te firme uslovljen je i njihovom tehnološkom zaostalošću, ali i ogromnim gubicima.
Predlagač zakona je u predlogu izmena privatizacionih propisa predvideo tzv. uslovni otpis dugova državnih poverilaca – za banke u stečaju, Fond za razvoj, upravu javnih prihoda, Direkciju za robne rezerve, javna preduzeća, PIO fond, koji u proseku čine tri četvrtine ukupnih poverilaca svih preduzeća. Država treba da se odrekne prihoda i da da prednost privatizaciji i razvoju preduzeća nad punjenjem budžeta. Prema tom modelu, državni poverioci bi otpisali dug preduzeća pre nego što se on ponudi kupcima, a svoja dugovanja bi kasnije namirili od privatizacionog prihoda.
Što se tiče komercijalnih poverilaca, novi propisi, ukoliko se usvoje, dozvoljavaće i njima da svoje potraživanje privremeno otpišu, te da ga nakon prodaje naplate od privatizacionog prihoda, naravno proporcionalno njihovom učešću u ukupnom dugu preduzeća. Sa druge strane, ukoliko to ne budu želeli, komercijalni poverioci moći će sa novim vlasnikom da pregovaraju o načinu otplate njihovog duga. Na takav model predlagač se odlučio u uverenju da će uz čiste bilanse naći kupce za najveći broj preduzeća.
Osim te izmene, izmenjeni procesi u privatizaciji mogli bi da donesu drastičnije kazne za kupce koji ne izvršavaju ugovorene obaveze. Ubuduće će u slučaju raskida ugovora kupcu koji nije ispunio ugovorene obaveze biti zabranjeno da učestvuje u privatizaciji. Ta zabrana odnosiće se i na članove njegove porodice.
Značajnu novinu trebalo bi da predstavlja propis kod tzv. ustupljenog ugovora. To znači da će kupac koji iz bilo kog razloga ne želi ili nije u mogućnosti da ispuni ugovorne obaveze moći da nađe nekog drugog zainteresovanog za preduzeće da bi preuzeo firmu. Novi gazda bi uz firmu morao da preuzme i unapred ugovorene obaveze, ili da, u slučaju preuzimanja firme koja je privatizovana, na tenderu ispunjava sve uslove koje je u tenderskoj proceduri morao da ispuni prvobitni pobednik tendera.
Izmene predviđaju i da u slučaju raskida kapital bude prenet Akcijskom fondu, kao i da se od trenutka raskida do konačnog rešenja suda uvede privremeni zastupnik radi zaštite društvenog kapitala.
Novine u privatizacionom procesu su pozitivne, jer legalizuju to što je bila praksa Agencije za privatizaciju, kao i propise koji su bili donošeni uredbama.
Tehničke inovacije su u zakonu, jer je namera ovih rešenja da ubrzaju privatizaciju. Međutim, zameram zakonodavcu što se nije ozbiljno pozabavio denacionalizacijom, problemom koji će i dalje sprečavati da se privatizacija privede kraju. Jer, sve veći problem se javlja oko izbora finansijskog savetnika, i njegovog finansiranja, čija angažovanost ponekad gubi smisao.
Smatram da bi preduzeća koja su interesantna kupcima samo zbog njihove imovine trebalo likvidirati, a imovinu prodati. Tako bi se izbegli slučajevi kao što je privatizacija "Putnika" u Nišu.
Hitno je potreban, isto tako, i zakon o zemljištu, kako bi se angažovali i strani investitori kojima je ovo velika prepreka u dolaženju na ovo tržište.
U članu 24. predloženom dopunom doprinosi se efikasnosti u postupku prenosa dela kapitala zaposlenima, bez naknade, u akcijama, budući da je odluku o izdavanju akcija bez naknade subjekt privatizacije dužan da donese u propisanom roku.
Takođe, imajući u vidu da je vreme upisa akcija bez naknade bitan element javnog poziva, bliže je opredeljen momenat u odnosu na koji rok za upis akcija počinje da teče.
Gospodo, G17 plus će svakako podržati ovaj zakon, koji je za oporavak privrede vrlo važan, i nadam se da će i ostali imati takvo mišljenje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, a neka se pripremi Zoran Krasić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kod ove preraspodele vremena jedino SRS svoje vreme potroši, kada se radi o jednom zakonu, a osećamo se oštećenima kada se spoje po dva-tri zakona i onda naši poslanici uglavnom moraju da skraćuju diskusije, jer se vreme potrošilo. Što se tiče ostalih poslanika, ostalih poslaničkih klubova, oni vreme i ne potroše, pa ćemo morati kod nekog novog usvajanja Poslovnika malo računa i o tome da povedemo. Kada je reč o ovoj tački, samo ću nešto malo da kažem, da bih ostavio vreme i gospodinu Krasiću, jer i on ima štošta da kaže.
Tokom rasprave o izmeni Zakona o privatizaciji imali smo prilike da čujemo da ministar Bubalo hvali prethodnog ministra, a ministar iz prethodnog saziva mu vrati to kako je on sada dobar ministar. Dakle, ministri dobri izdeliše komplimente jedni drugima, jedino ne valja privatizacija. Poštene namere, a privatizacija pljačkaška od 2001. naovamo. Poštene namere, a imovina rasprodata u bescenje. Poštene namere, a državne banke uništene, dugovi preduzeća koja su subjekti privatizacije tako otpisani i onda subjekti privatizacije prodati bez dugova; dakle, država direktno oštećena za sve ono što su ta preduzeća dugovala bankama. Preko 700 hiljada radnika je izbačeno na ulicu.
Kaže – izgleda da u ovoj privatizaciji ništa ne ide kako valja, jedino su provizije debele i na vreme stižu. Tako je bilo, setite se, da su sve novine, sva sredstva javnog informisanja pisala o izvesnom Kolesaru i drugima, koji je samo na "Popovcu", na prodaji cementare preko milion evra uzeo. Setite se da je i kod "U.S. Steel"-a bilo nekakvih provizija.
Tako je bilo, tako je sada, jer čim je neka privatizacija interesantna, ili aukcija, ili prodaja akcija, potpredsednika Vlade Labusa zaboli noga, pa onda moraju svi da idu kod njega. Pitam se zašto uopšte idu kod njega kada imamo Agenciju za privatizaciju, imamo ministra i Ministarstvo za privredu i privatizaciju. Šta traže ti eventualni budući kupci kod Labusa, ukoliko se ne radi o toj proviziji o kojoj govorimo?
Tako će biti sve do izbora, a nadam se da će to biti u junu, julu ili eventualno u septembru. Kada SRS formira vladu preispitaćemo sve dosadašnje privatizacije i sve što je u skladu sa zakonom neka im je alal, ali sve gde se nađe da se mućkalo, da se muvalo, da su se kupovale po tri fabrike i čovek mora da rasitni 10 evra da bi kupio tri fabrike, bogami, takvi sigurno neće moći da zadrže tu državnu imovinu koju su na taj način uzeli.
Ovde postoji bojazan, sa ove govornice se kaže – tako ćemo rasterati sve buduće ulagače. Dame i gospodo narodni poslanici, onaj ko se na lopovski način bogati je lopov, pa da li je iz naše ulice, iz našeg grada, da li je iz naše države ili iz druge države – sasvim je svejedno.
Osnovno pitanje koje se nameće jeste šta je urađeno sa novcem koji je od privatizacije do sada skupljen? Da li je ijedna fabrika pokrenuta? Da li je ijedna nova fabrika napravljena? Da li se bilo šta uradilo, osim što je taj novac otišao u budžet, odnosno u potrošnju? Mislim da se i sa to malo para koje su na ovaj način skupljene nedomaćinski poslovalo. Doduše, kada budu ovi zakoni o koncesijama (mada čujem da se ni odbori, što se tih zakona tiče, nisu složili i nisu prihvatili), onda ćemo malo porazgovarati i na ovu temu.
Izvinjavam se što sam morao ovoliko kratko, a mogao sam još mnogo toga da kažem, međutim, gospodin Krasić jedva čeka da ovih desetak minuta, koliko je ostalo Srpskoj radikalnoj stranci, iskoristi i da kaže nešto. Što se tiče ovih novih zakona, po amandmanima ćemo malo više o tome govoriti.

Pravo na repliku, gospodin Albijanić.

Gospodine Markoviću, bilo bi dobro da kada o nečemu pričate imate argumente i bilo bi bolje da ispravite one vaše brljotine u Zemunu što ste pravili, nego da pominjete potpredsednika G17 plus gospodina Labusa, koji sa ovom pričom nema ama baš nikakve veze.
Znam da vam nije lako to što je gospodin Labus šef pregovaračke ekipe i uvodi zemlju u Evropsku uniju i znam da vas boli skoro dobijanje pozitivne ocene Studije izvodljivosti, ali ne vredi vama ta priča. Ako imate nešto konkretno, treba da kažete građanima Srbije, ali prazne priče ne vrede nikome. Otvoreno vas pitam – šta znate da radite, šta predlažete? Kažite. Prema tome, prazne priče i prazna slama ne vredi nikome.

Po Poslovniku, gospodin Marković.