Poštovani narodni poslanici, istina je da građani Srbije i građani sela – rad G17 plus u poljoprivredi i u celoj Vladi, rad naših koalicionih partnera koji su članovi našeg tima u ministarstvu, ne gledaju na skupštinskoj govornici u različitim govorima, ne čitaju u žutoj štampi, jer mi prosto nemamo vremena i moramo puno toga da uradimo. Slažem se sa onim govornikom koji je rekao da se služimo sopstvenom pameću. Ceo ovaj zakon je napravljen tako da se služimo pameću naših dobrih poljoprivrednih proizvođača.
Ovaj zakon treba da bude dobar za one koji koriste seme i koji će da povećaju proizvodnju. Ovaj zakon nije namenjen da se zaštiti, kao zakon do sada, lik i delo jednog čoveka, jedne institucije, nego da posluži da i njihovo seme što pre dođe do drugih tržišta.
Nisam iznenađena, nego nekako ipak je trebalo sve primedbe i nama dostaviti, svima su izgleda poslate osim nama u ministarstvu, iako je zakon bio četiri meseca na našem sajtu, naše ministarstvo je otvoreno za razgovore, a što svi poljoprivredni proizvođači znaju, i koji dolaze i koji mi pišu pisma, a na koja lično odgovaram.
Dakle, samo profesor Škorić nije pročitao zakon. U našoj radnoj grupi, dakle, nije pisalo ministarstvo i Vlada, bili su stručnjaci, a jedan od njih je bio šef semenarstva iz tog instituta, drugi je bio najbliži saradnik profesora Škorića. Dakle, mislimo da smo zaista ispoštovali struku.
O čemu se tu radi? Pokušavamo da razbijemo sistem šta je to nauka, a ko je taj proizvođač semena. Trenutno to je sve isto. Dakle, ja pravim sortu, ja proizvodim seme, ja ga prodajem seljacima i kažem im, majke mi, to je najbolje seme; uzdam se u pamet naših poljoprivrednih proizvođača da će oni da odaberu šta je najbolje za njih.
Ne treba njima ministar da kaže, ne treba njima neka partija da im kaže, ne treba njima da kaže institut. Oni to znaju i oni će izabrati naše domaće seme zato što je najbolje, a ne zato što samo njega mogu da kupe, i to ne u prodavnici, nego preko različitih barter aranžmana. Oni neće da kupuju mačku u džaku i to će ovaj zakon da obezbedi.
Hoće da imaju dobar prinos. Hoće da oni izaberu. Mi ne uvodimo DUS test da bismo štitili naš institut. Mi uvodimo DUS testove da bi se zaštitili naši proizvođači, da oni kada kupe neku sortu i da znaju da će svaka biljka koju poseju biti jednaka. Zbog toga se to radi.
Mora da se prekine lanac, a nauka je jedna, ja sam i proizvođač, ja sam i dorađivač i ja sam stavljač etiketa. Ovaj zakon će razbiti taj monopol. Ovo je jedan veoma stručan i precizan zakon. Mi ćemo vam obrazložiti sve amandmane koji pokušavaju da zadrže postojeće stanje kakvo je sada.
Moram da kažem da je najveći pritisak za ulazak u UPOV, za zaštitu sorti baš od stranih kompanija, a da li vi možete da verujete da jedan institut da je imao interes da se štite biljne sorte da to ne bi uradio do sada 2005. godine.
Dakle, ako mogu da plasiraju svoj politički interes preko nekoliko stranaka, da li mislite da je njihov interes da se to uvede u red. Mi smo to započeli 2001. godine. Tada je bio usaglašen zakon sa UPOV-om, od pojedinaca poslat je potpuno drugi zakon i napravio konfuziju šta se događa u ovoj našoj zemlji. Opstruirao se zakon dve godine u saveznom parlamentu. Tada je prošao Zakon o priznavanju sorti, i da se skrati sa tri na dve godine, i mi smo bili veoma zadovoljni što su za to glasali i srpski radikali. Jedan čovek nije institut, jedan institut nije poljoprivreda, semenarstvo nije samo poljoprivreda.
Kada bi pitali nekog proizvođača ili trgovca koje je privredno okruženje za njega najpovoljnije, oni bi rekli da budu monopolista. Da li mislite da ima nešto lepše od toga da ste jedini proizvođač kišobrana u Engleskoj, jedini proizvođač kompjuterskog sistema u svetu, ili bureka u Srbiji, ili semena u Srbiji; da ste jedini muškarac u selu ili jedini vodoinstalater u gradu. Prirodno je da svako teži da izgradi svoju monopolsku poziciju. To za njega znači mirno poslovanje, diktiranje cena, a samim tim i mnogo veći profit.
Monopolska pozicija takođe znači i održavanje postojećeg stanja, uljuljkivanje i uživanje u koristima takve pozicije, koja uglavnom vodi tome da se sa pojavom konkurencije takve kompanije ne snalaze i uglavnom nove preuzimaju tržište. Naravno, o tome se nikada ne razmišlja unapred. Pored monopola jedne kompanije imamo takozvani kartelski monopol, kada se nekoliko proizvođača u istoj grani udruže i shvate da je bolje da podele tržište nego da se takmiče međusobno. Ovo je čest slučaj u poljoprivredi, jer su poljoprivredni proizvodi ili teški za transport ili moraju se brzo uskladištiti i obraditi.
Da bi se išlo napred, stvari se moraju menjati. Ja nisam ni u svim ovim diskusijama ni shvatila da postoji neki ozbiljni otpor promenama. Sorta i hibrid danas traju samo nekoliko godina i onda se zamene novim. Ne zato što stara sorta ne valja, nego zato što je nova sorta bolja. Sasvim je prirodno i normalno da se to staro opire promenama, a kada je u igri i veliki interes, onda se nikada ne biraju sredstva.
Zamislite da vi samo godinama možete da dobijete đubrivo po povoljnim cenama kod robnih rezervi, da samo vi možete da prodajete štapove kao sadnice voća, a sitan krompir kao semenski krompir; da stavljate kamenje u đubrivo, da kradete na vagi.
Mi smo jedina zemlja koja još uvek ima robnu razmenu. Mi se čak i ponosimo time. Zemljoradnici imaju ugovor za pšenicu, šećernu repu, suncokret, a možda i za druge kulture i tako dobijaju besplatne inpute. Cena se određuje po paritetima pre setve, međutim, ne postoji jasno izražavanje cene inputa, tako da poljoprivrednici malo znaju o njihovim promenama ili o kreditnim zaduženjima, koji su s tim u vezi.
Obračuni pokazuju da su cene 30 do 80% više od tržišnih cena. Trgovina na ovaj način vezuje proizvođača i ne dele se troškovi, nego sav teret pada na proizvođača. Ovakva "barter" trgovina dovela je do toga da otkupljivači i organizatori proizvodnje uzimaju celokupni profit zajedno sa kamatama koje naplaćuju od proizvođača. Ne znam da li ste primetili u izjavama svih tih instituta uljara i šećerana, velikih zadruga, kako baš oni finansiraju i kreditiraju poljoprivredu. To je tačno, ali po kamatama koje su više od bankarskih ili blizu ili izjednačene sa zelenaškim, ali oni to neće nikada da priznaju. Oni kažu – ne znaš ti koliko mene košta što finansiram poljoprivredu.
Treba da se napravi jasan ugovor i na tome ova vlada radi. Nadam se da će što pre u ovu skupštinu doći na raspravu zakon o zaštiti konkurencije, koji će razbiti ovakve sisteme. Nadam se da će poljoprivrednik imati mogućnosti da džak semena suncokreta ili soje iz Instituta kupi u prodavnici, a ne da ga dobija po određenim paritetima, isključivo od instituta ili isključivo nekog prerađivača, po paritetu koji im on odredi. Zbog toga ovaj zakon mora da se promeni. Ne može onaj koji proizvodi da lepi etikete, da dorađuje. I ovaj zakon je promenjen, ali ovaj predlog zakona koji je pred vama neće rešiti sve probleme.
Mi zato i dugo radimo na ovim zakonima, mi njih ne usaglašavamo zbog EU, mi njih usaglašavamo zbog nas i sa nama da bi mogli da dođemo do tržišta, da prodamo te poljoprivredne proizvode. Ne može da postoji dobra poljoprivreda u lošoj zemlji. Ne može sve da ne valja, a samo poljoprivreda da valja.
Za poljoprivredu je dobro od ove godine da imamo i dobro sudstvo, i školstvo, i novinarstvo, da imamo ekonomsku stabilnost, poštovanu diplomatiju, poštovanje u svetu, da imamo dobre administracije. Za poljoprivredu je važnije od dobrog traktora da imamo veru u sebe i da shvatamo da sva ta mržnja, zavist, očajavanje nisu dobra osećanja. Da shvatamo da je znanje jedino koje omogućava napredak i da shvatamo da moramo biti bolji.
Zbog toga sam sigurna da će i na sledećim izborima ova druga Srbija koja se uzda u znanje, u knjigu i u dobar, strpljiv i pošten rad da pobedi. Za poljoprivredu je važnije od dobrog semena da smo svesni da smo mi zemlja u kojoj je samo pre desetak godina bila najveća ikada zabeležena inflacija; u kojoj su kroz piramidalnu štednju izvučene sve pare od miliona ljudi, pa i od seljaka, i stavljane u ruke nekolicine koja je finansirala i učestvovala u nekoliko ratova; u kojoj su nicala nova groblja i jame sa leševima umesto novih voćnjaka; u kojoj su umesto bresaka hladnjačama prenošeni leševi; koja je bombardovana tri meseca i u kojoj su na kraju ubili premijera. Ali, to je bio naš izbor i svaki narod snosi teret svojih odluka. I zbog toga je još uvek skloniji populizmu i kolektivizmu umesto istini i individualizmu. I zašto je to tako, verovatno postoje mnogo stručniji ljudi da vam objasne od mene. Poljoprivreda je delatnost, to je teza koju vi kažete da može da doprinese ekonomskom napretku.
Učestvovali smo u tome. Učešće primarne poljoprivrede kod nas jeste 21%. Prosek u Africi je 17%. Naša poljoprivreda ima ogroman uticaj na našu ekonomiju. Svi ćemo se složiti da je osamdesetih godina naša poljoprivreda bila mnogo bolja, a onda je učestvovala u nacionalnom dohotku sa 10%. Holandija je zemlja koja se nalazi na drugom mestu po izvozu poljoprivrednih proizvoda, a učešće Holandije u bruto nacionalnom dohotku je dva posto; Nemačke 0,8%, Francuske 2,1%. Poljoprivreda je nisko akumulativna delatnost i ona kao takva ne može da utiče na bogatstvo zemlje kao drugi sektori.
Mi treba, sa poljoprivredom zajedno, da se borimo da se svi drugi sektori unaprede, naročito sektor usluga. Na kraju zaista moram da se osvrnem na nešto od onoga što smo mi radili prošle godine.
Dakle, pre tri godine, kada su bile ukinute sve sankcije i kada je počela razmena sa svetom, imali smo deficit u razmeni poljoprivrednih proizvoda 244 miliona dolara. Pokrivenost uvoza izvozom je iznosila 56%. Svake godine deficit se smanjivao, i ove godine; prošle godine 25. decembra deficit je bio manji od 15 miliona dolara, a pokrivenost izvoza uvozom 98%.
Takođe, preliminarni rezultati su pokazali da je rast poljoprivredne proizvodnje prošle godine bio 19 i više posto. Znači, mi još uvek imamo suficit u razmeni poljoprivrednih proizvoda sa EU. Više izvozimo nego što uvozimo. Tu sve vaše teorije padaju u vodu. Zapamtite.
S druge strane, pada prosečna jedinična vrednost uvoza, a raste jedinična vrednost izvoza. To znači da sve više izvozimo prerađene proizvode, a ne primarne proizvode. Trend je takav i moramo svi da radimo na tome da se ovakav trend nastavi.
Mi smo protekle godine, nama je Vlada, Ministarstvo finansija naročito, zalaganjem gospodina Dinkića koji se isključivo zalaže za naše građane na selu i za poljoprivrednike, omogućilo da upravljamo budžetom koji je bio tri puta veći nego u prethodnom periodu. Do poslednjeg dinara budžet je isplaćen i to odlično znaju naši poljoprivrednici, i oni su veoma zadovoljni promenama u strukturi budžeta koje smo napravili.
Poljoprivreda je delatnost koja ne može da se razvija uz monopole i predstoji sečenje tih odnosa, dakle, ne može da se razvije bez tržišta kredita i bez tržišta zemljišta, i to su dva osnovna elementa na kojima mi veoma mnogo radimo. Prošle godine smo započeli proces koji treba proizvođačima da omogući pristup kreditima i da izgradi njihovu kreditnu istoriju. Najveća je laž da su ovo krediti koji se dele partijskim drugovima.
Dakle, to je sistem, verovatno vi ne možete da se prebacite na drugi sistem kada se pare daju preko banaka i banka preko biznis plana odlučuje kome će da da kredit.
Prošle godine je distribuirano 28.125 kredita ili 1,7 milijardi. Ove godine, u roku od samo mesec i po dana, distribuirana je cela 1,7 milijarda za preko 25.000 kredita.
Prošle godine je 68 hladnjača dobilo oko 500 miliona dinara kratkoročnih kredita za otkup voća. Dalje, 852 miliona dinara je otišlo preko Fonda za razvoj za dugoročno kreditiranje, a za dugoročne kredite je isplaćeno 700 miliona za 700 poljoprivrednih proizvođača, i to se najviše krediti koriste za stočarstvo, za poljoprivrednu mehanizaciju i za ostalo. Za tri meseca smo napravili sistem podrške selu i mladim poljoprivrednim proizvođačima, i to su verovatno najbolje utrošena sredstva iz agrarnog budžeta.
Mesne zajednice su dobile preko 58 miliona za različite programe, kao što su izgradnja sistema za navodnjavanje, kanalizaciju, prečišćavanje otpadnih voda, zaštitu od erozije, adaptaciju zadružnog doma, izgradnju meteoroloških stanica i prognozne službe, i vodovoda.
Dato je zadrugama 69 miliona za njihove programe, a više od 200 miliona mladim poljoprivrednim proizvođačima, koji su opet najviše ulagali u stočarstvo i u poljoprivrednu mehanizaciju. Isplaćeno je tri milijarde dinara premije za mleko. Izračunajte od 20 milijardi koliko je tri milijarde, pa ćete znati koji procenat ide kao podrška proizvođačima mleka. Zatim, 963 miliona dinara je otišlo za suncokret, 606 miliona za soju, 840 miliona za premiju za šećernu repu, 362 miliona za proizvođače duvana.
Dobro ste me podsetili za tu genetski modifikovanu soju, do 2001. godine, kada smo mi kao G17 plus doneli Zakon o genetski modifikovanim organizmima, vi ste uvezli 250 hiljada tona sojine sačme, i sojina sačma se ne seje, nju jede stoka, ona nije došla, nije zagadila zemljište. I sada se uvozi sojina sačma da bi naši stočari mogli da napreduju.
Od 1997. godine do 2001. godine bez ikakve kontrole se uvozila genetski modifikovana soja. Mi smo doneli zakon i stavili stvar pod kontrolu. Od tada se ne uvozi legalno ni kukuruz ni soja bez testiranja na granici. Dakle, to je ono što je činjenica, što je tačno i što svi naši poljoprivredni proizvođači znaju.
Isto tako, oni znaju da je Ministarstvo poljoprivrede samo ovog leta izvršilo 207 kontrola useva soje, i naši inspektori su otkrili genetski modifikovano seme i preduzeli odgovarajuće mere. Dakle, mi ne pričamo o tome, nego radimo na tome da ne može da se gaji genetski modifikovano seme, bez toga da prođe proceduru koja je regulisana Zakonom o genetski modifikovanim organizmima.
Što se tiče semena, ako bismo stavili vaš amandman kako vi predlažete, genetski modifikovano seme bi se uvozilo kao svako drugo seme u ovu Srbiju. Znači da se to vrati na taj način, još jednom ponavljam, ukoliko bi se vaš amandman prihvatio, seme bi se uvozilo bez ikakve kontrole.
Na ovaj način, kada je seme regulisano Zakonom o genetski modifikovanim organizmima, ono prolazi jednu takvu komplikovanu proceduru da do sada od 2001. godine nijedno seme koje je genetski modifikovano nije uspelo da dobije dozvolu za gajenje u Srbiji.
Znači, treba da uočimo da različiti zakoni regulišu različite stvari. Isto tako, zakon o zaštiti sorti, za koji se toliko zdušno zalažu naši instituti, mi se ne zalažemo, mi radimo na tome, zbog toga što je to dobro za naše poljoprivrednike, i mi ćemo izgurati i to da nagovorimo UPOV da se zakon donese na republičkom nivou, da ga vi usvojite i zaista se uzdam u veliku podršku našeg Odbora za poljoprivredu u tome.