Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a neka se pripremi narodni poslanik Mika Vlaović.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednog predloga zakona i to o semenu, a po uzoru na propise Evropske unije. Da nam nije te Evropske unije Parlament bi izgleda sedeo besposlen.
Što se tiče samog Predloga zakona – usaglašavanje sa čak osam direktiva Evropske unije, samo da još razjasnimo da li tim direktivama Evropska unija štiti sebe ili želi takav stepen razvoja i kod nas, koji smo u fazi ni–tamo, ni–ovamo.
Već u obrazloženju na strani 2. kaže se na kraju pasusa – "promet i tržište semena unutar Evropske unije". Sada mi treba da dokazujemo da ćemo u narednim decenijama do ulaska u Evropsku uniju, ako se dotle ne raspadne, stvarati nešto što možda neće moći da priviri na tržište Evropske unije.
Ovaj zakon pokušava da reguliše tri bitne stvari, i to: proizvodnju zdravog semenog materijala; distribuciju semenskog materijala preko trgovina, uvoznika, do krajnjeg potrošača; stvaranje i priznavanje novih sorti. Da bi narodnim poslanicima ilustrovao koliko je bitno neke stvari ovim zakonom žestoko sankcionisati navešću jedan primer: za jedan kilogram prošvercovanog semenskog materijala, recimo nekog povrća, u našu zemlju iz npr. Izraela zarađuje se oko 10.000 evra – a vi sada vidite sa kojim se problemom susreće nadležno Ministarstvo, a rekao bih i policija
Posledica ovako ilegalno uvezenog semena mogu biti velike, nesagledive, čak i tragične. Sa svakom sortom semena koja nije atestirana, ispitana, odobrena, a unese se u našu zemlju, može se trajno kontaminirati zemljište bolestima, može se genetski modifikovanim semenom napraviti velika pometnja u lancu ishrane kod životinja i ljudi, a takođe se mogu preneti i mnoge bolesti na ljude i životinje.
Pod firmom - upotrebe zaraženog semena mogu se tretirati metode upotrebe biološkog oružja. Ako počnemo sa analizom od proizvodnje, u članu 5. navode se svi oni koji mogu da se bave proizvodnjom semena. U ovom članu pominju se i fizička lica, ali nikako samostalno, već, samo na osnovu ugovora o saradnji sa proizvođačem semena.
Dakle, to što je neko registrovao poljoprivredno gazdinstvo u ovoj situaciji ništa mu ne znači, osim regresirane nafte i to na kašičicu. Ispada, po ovome, članovi 5. i 6. – da će fizička lica skoro samostalno voditi proizvodnju, jer pitanje je da li će odgovorno lice proizvođača semena uvek stići da kontroliše fizička lica koja proizvode seme.
Nije dovoljno samo na kraju pokupiti izvesne količine proizvedenog semena, već treba imati makar neki osnovni uvid u sam proces dobijanja semena. U članu 6. tačka 5) kada je u pitanju lice sa završenim poljoprivrednim fakultetom ne navodi se smer - zaštita bilja. Smatram da je veoma bitno pravilno voditi zaštitu biljaka koje se gaje kao davaoci semena, odnosno one koje se tretiraju kao rasad. Takođe, morali ste u jednoj tački da predvidite kvalitet zemljišta, obaveznu opremu, mehanizaciju za same proizvođače, a i za fizička lica.
Kontrola proizvedenog semena se, po ovom predlogu zakona, poverava stručnoj organizaciji, po članu 13. Primedba sa moje strane sastojala bi se u sledećem: zašto nije zakonom predviđen veći broj stručnih lica za kontrolu proizvedenog semena?
Ovo je ipak veoma važan segment celokupnog procesa stvaranja kvalitetnog semenskog materijala i zbog toga mogu da trpe veliku štetu naši poljoprivredni proizvođači.
Što se tiče dorade semena, u članu 21. tačka 5) izostavili ste lice sa završenim poljoprivrednim fakultetom, smer zaštita bilja, koji je izuzetno bitan u procesu dorade semena. Nije samo cilj proizvesti određenu količinu semena, već je bitno da to seme bude zdravo, bez znakova bolesti ili deformisanosti. To će najbolje pratiti stručno lice iz oblasti "zaštite bilja".
Ono što verovatno nedostaje u ovom zakonu je i obaveza stručnog obučavanja budućih proizvođača, dorađivača, fizičkih lica koja krenu da na ovakav način ostvaruju prihod.
S obzirom na to da su kod nas uslovi idealni onda treba što više raditi na propagiranju proizvodnje semena kako bi se olakšala teška situacija, pre svega seoskih domaćinstava koja jednostavno ne mogu da opstanu na tržištu prodajući svoje klasične i već ustaljene poljoprivredne proizvode. Da se i ovde ne desi da Srbiju počne da preplavljuje semenski materijal iz Evropske unije, jer će verovatno ispunjavati zakonom propisane uslove, dok će naši domaći proizvođači gubiti sve više i više naše tržište, pošto će ovim zakonom biti opterećeni mnogim nepotrebnim izdacima, a i uslovima!!
Kada je reč o odgovornosti za kvalitet semena, član 34. odnosi se konkretno samo na dorađivače semena. S obzirom na to da u semenskoj proizvodnji postoji više faza, odgovornost se mora drugačije posmatrati. Možda je i kriv prvi proizvođač, možda je akreditovana laboratorija dala netačne analize uzoraka semena, a takođe može se dovesti u sumnju i rad stručne organizacije, kojoj je samo Ministarstvo poverilo stručne poslove na kontroli proizvodnje semena. Ne može se samo tek tako svaliti odgovornost samo na jednog aktera u lancu proizvodnje semena.
U skoro tridesetak članova ovog predloga zakona javlja se rečenica - ministar će propisati metode, ministar će propisati obrasce, ministar propisuje sadržinu registra, Ministarstvo propisuje uslove itd. Ko može da garantuje onima koji se bave ovom delatnošću da će to Ministarstvo uraditi i to najkasnije za godinu dana od dana objavljivanja ovog zakona, ako bude usvojen?
Ako bi neko već ovih dana krenuo da se usklađuje sa ovim zakonom, šta ćete uraditi ako niste u međuvremenu propisali sadržinu, uslove, obrasce, metode itd, a na koje se neprestano pozivate u skoro svakom članu?
U poglavlju u kojem se obrađuje proces priznavanja i registrovanja sorti poljoprivrednog bilja opet se javlja jedan problem o kojem se govorilo i kod Zakona o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja. Taj problem se zove – "vlasnik sorte". Ovde nije razgraničeno, nije tačno definisano da li je institucija ili ustanova u kojoj rade stručnjaci iz oblasti poljoprivrede vlasnik sorte ili pojedinac koji je pomenutu sortu konkretno stvorio.
S obzirom na to da vlasnik sorte ima velika ovlašćenja u raspolaganju novostvorenom sortom, nameće se pitanje vlasništva. U institutima su naučni radnici plaćeni od države za taj posao i bilo bi besmisleno da se kasnije otuđi ono što je stvoreno uz pomoć države. Dakle, potrebno je jasnije razgraničiti ovaj segment i zbog stručne javnosti, a i zbog nacionalnog interesa.
Na kraju, rekao bih nešto o kaznenim odredbama, konkretno, o članu 104. u kome se navodi da će fizičko lice biti kažnjeno za prekršaj proizvodnje semena, rasada ili micelija, bez ugovora sa proizvođačem, kaznom od 2.500 do 50.000 dinara. Ukoliko se kazni preduzeće za proizvodnju semena, kazne se kreću i do tri miliona dinara.
Normalno je očekivati da će mnogi ugasiti svoja preduzeća i krenuti da kao fizička lica ilegalno proizvode semenski materijal i rasad. Kazna za prekršaj je mala, može se lako izmiriti. Svako će se pre opredeliti za manju kaznu za fizička lica, nego za veliki rizik, od privrednog prestupa i milionske kaznene iznose. Ovakvu identičnu situaciju smo imali kod Zakona o sadnom materijalu, voćaka, vinove loze i hmelja.

Reč ima narodni poslanik Mika Vlaović, a neka se pripremi  Milorad Krstin.

Gospodine predsedniče, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, u poljoprivrednoj proizvodnji, pored svih agrotehničkih uslova, važno mesto zauzima i kvalitet semena. Ovim zakonom je obuhvaćena proizvodnja, dorada i promet.
Određeno je ko može da se bavi proizvodnjom semena, ko doradom i ko prometom. Proizvodnjom semena mogu da se bave preduzeća i registrovani zemljoradnici koji sklope ugovor sa preduzećem o proizvodnji semena.
Seme je podeljeno u pet kategorija: predosnovno, osnovno, sertifikovano seme prve generacije, sertifikovano seme druge generacije, proizvodno. Oko ovoga ću se malo zadržati.
U poslednjih nekoliko godina semenski krompir može da se proizvodi u višim predelima Srbije, uvozi se "elita" i seje se i za jelovni krompir, zato što je u proizvodnji semena stvoren takav haos da se nikada ne zna šta je kvalitet a šta nije!
Prodavao se "original", a bio "druga" i "treća reprodukcija", uvozile se značajne količine i "originala" i "prve reprodukcije", a to možemo u našim uslovima da proizvodimo, čak i da izvozimo i da dobijemo značajna devizna sredstva, jer za uvoz tog semena se daje puno novca. Čak na malim površinama, u delu Srbije koji je pogodan za proizvodnju semenskog krompira, može da se zarade značajni prihodi.
Pored kontrole, u proizvodnji semena postoji i odgovornost. Do sada u tom domenu nije bilo reda. Sejalo se u kukuruzu čak seme iz čardaka, "a ne da je čika zemljoradnik okrunio pa posejao", nego su razni mangupi koji su se bavili prometom semena krunili kukuruz iz čardaka, pakovali i prodavali. Mnogo je merkantilne pšenice pretvoreno u "semensku" i prodavano kao semenska. Od toga je gubio i proizvođač semena, pravi, jer nije mogao da proda dobro seme po dobroj ceni, gubio je zemljoradnik koji je posejao loše seme i gubila je država što je krajnji rezultat bio niski prinos.
I sada kod mene u opštini Titel ima sudski spor koji između zemljoradnika i proizvođača semena traje petnaestak godina. Tri puta je sud dosuđivao u korist zemljoradnika, a viši sud je to vraćao na ponovno presuđivanje. Isto je tako neko upakovao loše seme, prodao zemljoradnicima i stotine hektara su tu godinu skoro bile "parlog".
U ovom zakonu je određeno i za priznavanje sorti. Na Odboru za poljoprivredu je bilo dilema oko amandmana, da li je dovoljno dve ili treba tri godine. Glasao sam za to da bude dve godine, iako sam kao zemljoradnik u dilemi da i jedno i drugo delimično može da prođe. Ispitivanje ide, ipak, na minimalnim parcelama i dobija se rezultat takav kakav se dobija. Ako se na tim malim parcelama u dve godine pokaže da je to seme dosta dobro, domaćini su u Srbiji obazrivi i neće sa tim novim semenom posle dve godine posejati velike površine, a kad uzmu na male površine da poseju, onda će se ispitati na više rejona i na većim površinama, pod različitim i agrotehničkim i klimatskim uslovima, će ono dobiti prolaz.
I još nešto, imao sam dilemu, ako je greška što se nešto pusti ranije nego što mu je vreme, isto bi bila greška, ako je nešto dobro, da se jednu godinu duže zadrži. Ne bih o ovome ni pričao. Mnogi koji su više obdareni sa rečnikom, ja sam ipak vičniji motici nego govorenju. Po amandmanima ću govoriti o tome.

Reč ima narodni poslanik Milorad Krstin, a neka se pripremi Nadica Momirov.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre Ivana Dulić-Marković, kao član Odbora za poljoprivredu, negde krajem 2004. godine na jednom od tih odbora nam je rečeno da će Ministarstvo poljoprivrede predložiti u 2005. godini oko 25 zakona.
Mi, članovi Odbora iz SRS, bili smo skeptici, da bismo, negde, polovinom januara 2005. godine, ipak, od pomoćnika ministra dobili uveravanje da će Ministarstvo predložiti 14 zakona o poljoprivredi i nadam se da će 15. biti zakon o zadrugarstvu.
Predlagač u obrazloženju navodi tri razloga za donošenje ovog zakona: da donošenje ovog zakona treba da omogući domaćim proizvođačima semena pristup međunarodnom tržištu, da obezbedi seme boljeg kvaliteta domaćim potrošačima, kao i da se izvrši usaglašavanje sa propisima Evropske unije.
Radi ostvarivanja prva dva cilja, zakon nije morao ni biti donet, pošto je domaće seme prisutno na međunarodnom tržištu, a domaći potrošači imaju kvalitetno seme, što dokazuje činjenica da u konkurenciji sa vodećim semenarskim kompanijama koje su prisutne na domaćem tržištu domaće seme izdržava konkurenciju, posebno što se tiče semena osnovnih ratarskih kultura koje i zauzimaju najveće poljoprivredne površine.
Radi ispunjenja ova dva cilja Vlada treba da preuzme druge mere, prvenstveno ekonomske, a tu bi mogla da se stavi osnovna primedba da ni ova, ni prethodna Vlada ne da nisu preduzele mere u tom cilju, nego suprotno, preduzimale su mere sa kontraefektom koje dovode do gušenja domaće semenske proizvodnje.
To se odnosi na potpuno otvaranje domaćeg tržišta za ulazak vodećih svetskih semenarskih kompanija i uvoz stranog semena, pa do uvođenja PDV, koji se plaća i na seme poljoprivrednog bilja; nestimulisanje izvoza; nerešen vlasnički status naučnih instituta, stvaraoca i oplemenjivača sorti i hibrida, poljoprivrednog bilja; nerešavanje statusa poljoprivrednih stanica, od kojih je jedna privatizovana, neke posluju kao društvena preduzeća, druga kao društvo kapitala; odugovlačenje sređivanja stanja vlasništva na poljoprivrednom zemljištu sa poljoprivrednim preduzećima; nerešavanje statusa zemljoradničkih zadruga koje koriste značajne površine poljoprivrednog zemljišta itd.
Ostaje treći cilj donošenja zakona, usaglašavanje sa propisima Evropske unije. Radi tog cilja treba podržati donošenje ovog zakona ukoliko se predloženim odredbama taj cilj postiže. Upada u oči da predlagač zakona propisuje uslove koje treba da ispuni lice da bi vršilo posao u proizvodnji, doradi i prometa semena, a ne propisuje uslove koje mora ispunjavati lice da bi se bavilo selekcijom semena i stvaranje novih sorti, što znači da svako može da se bavi ovim poslom. Predlog zakona ima nedoslednosti i nedostatke, odnosno loša predložena rešenja tako da bi zakon trebalo doneti uz poboljšanje loših rešenja, odnosno usvajanje predloženih amandmana.
Nedoslednost u zakonu se može primetiti na primeru odredbi člana 4. stav 2. gde se kaže da seme u prometu (iako se u obrazloženju zakona kaže da je osnovno seme kategorija semena namenjena prometu) pod kontrolom ministarstva, a viša kategorija semena je pod kontrolom opleminjavača, što bi trebalo da znači da nije u prometu. Dalje, za sve faze semenarske proizvodnje, odnosno svih učesnika u ovoj proizvodnji su propisani uslovi koje lice treba da ispuni osim za posao ispitivanja i utvrđivanja kvaliteta semena, gde samo kaže da je u pitanju akreditovana laboratorija, tj. važeći zakon unapred propisuje uslove za vršenje ovog posla.
Na taj način predlagač zakona hoće da monopolizuje ovaj posao, samo za određeno lice, kao i za posao izdavanja etiketa. Zakon je propustio da reguliše, da ministar poljoprivrede utvrđuje norme kvaliteta semena kao pravu semenarsku materiju. Za ovo ne bi trebalo da bude nadležno drugo ministarstvo po Zakonu o standardizaciji. U vezi sa tim, trebalo bi da se reguliše ovlašćenje ministra da za proizvodnju u određenoj godini može propisati i niže norme kvaliteta za seme određenog bilja, kao što ima ovlašćenje iz člana 4. u zadnjem stavu, pa da u nedostatku kategorije sortnog semena odobri proizvodnju i niže kategorije semena.
Realnost trenutka donošenja zakona za domaće semenarstvo je da vlasnik sorte uglavnom propisuje uslove za umnožavanje njegove sorte, a da ostali učesnici u semenarskoj proizvodnji, a misli se na proizvođača, dorađivača i prometnika (osim poslove koje je država uzela za sebe i koje sama vrši i ne angažuje drugo lice da ih vrši), zavise od aranžmana vlasnika sorte. Ovakva pozicija naučnog instituta oplemenjivača i stvaraoca sorti i hibrida poljoprivrednog bilja je rezultat njihove borbe za tržište u konkurenciji sa vodećim svetskim kompanijama.
To će dovesti da dorađivači, tražeći svoje mesto pod suncem, postaju sami održavaoci sorti, a prvenstveno stranog semena, kao zastupnici stranih kompanija na domaćem tržištu, što će dovesti do daljeg urušavanja domaćeg semenarstva. Posebno nije rešena delikatna pozicija dorađivača. Inače, delatnost dorade semena poljoprivrednog bilja nije ni predviđena važećim Zakonom o klasifikaciji delatnosti, pa je deo dorađivačkih preduzeća delatnost dorade regulisao i upisao u sudski registar kao ratarstvo, a deo kao promet na veliko.
Shodno članu 34. Predloga zakona, samo dorađivač semena odgovara za kvalitet semena, iako je samo on jedan od učesnika u ovoj proizvodnji, a u svim fazama proizvodnje semena se utiče na kvalitet semena. Ovakva odredba je posebno problematična kada dorađivač po ugovoru sa vlasnikom sorte vrši samo uslužnu doradu.
Znači, dobiće naturalno seme po nalogu vlasnika sorte, doradiće ga, drugo lice će uzeti uzorke iz partije semena, laboratorija će ispitati kvalitet uzetog uzorka i po izveštaju o kvalitetu laboratorije, dorađivač mora da deklariše seme, treće lice mora da mu izda etiketu, a samo on odgovara za kvalitet semena. Rešenje bi bilo solidarna odgovornost dorađivača i vlasnika sorte, a to bi trebalo da se reguliše ugovorom koji sklapaju vlasnik sorte i dorađivač.
Smatramo da je odredba Predloga zakona, da etiketu na vrećama semena izdaje posebna stručna organizacija, potpuno nepotrebna, a ne možemo razumeti koji je cilj ove odredbe. Ukoliko je tako i u drugim zemljama. Smatram da se tako u ovaj proizvod ugrađuje cene još jednog subjekta, a procedura izdavanja etiketa može stvarati probleme na pripremi semena za prodaju na tržištu.
Smatramo da bi trebalo imati zakon o semenu i zakon o priznavanju novostvorenih sorti poljoprivrednog i šumskog bilja. Nameće se jedno drugo pitanje, šta je sa predlogom zakona o zaštiti novostvorenih sorti poljoprivrednog i šumskog bilja koji treba da je usklađen, a kako reče jedan od kolega, sa Konvencije UPOV, a koliko mi je poznato nacrt tog zakona se nalazi u Skupštini zajednice Srbija i Crna Gora.
Bez ovog zakona ne možemo postati članovi UPOV, a time i naše članstvo u STO, odnosno Svetskoj trgovinskoj organizaciji, biti dovedeno u pitanje. U svakoj organizovanoj zemlji ovaj zakon pripremaju specijalisti za semenarstvo sa poljoprivrednih fakulteta i instituta sa ministarstvom.
Mišljenja sam da je trebalo samo prilagoditi našim uslovima zakon o semenu, koji važi u zemljama članicama Evropske unije. Treba znati da je naša nauka stvorila veliki broj sorti i hibrida. Recimo, znatno više nego nauka Italije, a da ne spominjemo neke druge zemlje. Trebalo bi da ima adekvatnu zakonsku regulativu koja će biti usklađena sa regulativom Evropske unije. Nažalost, mi smo na začelju u Evropi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nadica Momirov, a neka se pripremi Dragoslav Milković.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon koji je pred nama je još jedan od niza zakona koji treba pomoći da naša zemlja iz sadašnjih postojećih uslova na najbrži i na najefikasniji način uđe u zajednicu evropskih zemalja. Predložen od strane Ministarstva poljoprivrede, ministarstva jedne vrlo iscrpljene oblasti, koja je dugi niz godina iza nas "prioritirana" samo kada se od seljaka uzimalo, ali ne kada mu se trebalo pomoći da stvori novu vrednost i obnovi potrošena sredstva i tehnologije za stvaranje nove vrednosti.
Ovo ministarstvo je, iako svesno pozicije u kojoj se naša poljoprivreda dugo nalazi, krenulo da sistemski i izistinski rešava problem kao problem i ciljno odvede našu poljoprivredu na poziciju koja joj u Evropi pripada.
Ovo ministarstvo je odlučno krenulo u proces revitalizacije ove grane, sa jasnim ciljem da pokaže da nije od suštinskog značaja koliko je nešto uništeno ili oslabljeno, nego od suštinskog značaja naše opredeljenje da li hoćemo da to nešto povratimo i podignemo na nivo koji mu inače u Evropi i pripada ili nećemo. Smatram da smo dužni prepoznati ovakve namere i dela, ostaviti se dnevne politike koja po nekima od nas možda nameće da to previdimo i da se fokusiramo na neke druge kriterijume.
Pošto je svima jasno da naše prilagođavanje evropskim standardima nije važno samo za građane Evrope, nego je važno isključivo za nas same, osvrnuću se na još nekoliko značajnih argumenata koji ukazuju na neophodnost usvajanja ovog zakona.
Republika Srbija ima optimalne ekološke uslove za proizvodnju semena, a naša je zemlja po bogatstvu biljnih i genetičkih resursa jedna od najpoznatijih u svetu. Iz toga je veoma važno omogućiti domaćim proizvođačima semena pristup međunarodnom tržištu. Takođe je važno obezbediti seme boljeg kvaliteta za domaće tržište.
Ovaj zakon to može da omogući i njegovi efekti će samim tim biti uspešnija poljoprivredna proizvodnja. Korisna novina koju donosi ovaj zakon je regulisanje načina obeležavanja semena u prometu. Time obezbeđujemo da svaka kategorija semena ima poseban tip etiketa. Zakon precizno definiše ko može da vrši kontrolu nad proizvodnjom. Efekat ovih mera je da se dovede u red ceo proces proizvodnje i prometa semena, a što svima svakako olakšava rad u proizvodnji, odnosno u poljoprivredi.
U članu 5. utvrđeno je da proizvodnjom semena može da se bavi privredno društvo, tj. preduzeće koje je upisano u Registar proizvođača semena, rasada, micelija jestivih i lekovitih gljiva. Izuzetnom proizvodnjom semena se mogu baviti fizička lica na osnovu zaključenog ugovora o saradnji sa proizvođačem semena, a što omogućuje jednu vrstu mentorstva u proizvodnji semena, smanjuje mogućnost stvaranja monopolističkih pozicija u proizvodnji semena, te pospešuje nove proizvođače da se uključe u ovaj posao i osvoje proizvodnju bez bojazni da će se gubiti na kvalitetu.
Ovaj zakon takođe daje proizvođaču semena mogućnost ispitivanja, istraživanja i dorade sorti u slučajevima kada inostrani naručilac traži neku vrstu sorti koja nije upisana u registar. Ovo pod uslovom da tako dorađena sorta ode u neku drugu zemlju iz koje je i naručena.
Pitanje uvoza semena je ovim zakonom rešeno na najbolji mogući način. Zaštićeni su prvo primarni poljoprivredni proizvođači, koji seme koriste na svojim njivama, a zatim domaći proizvođači semena, te uvoznici inostranog semena.
Sve ovo prethodno rečeno nas kao narodne poslanike obavezuje da ovaj zakon izglasamo prosto zato što se radi o narodnom dobru, zato što predstavlja još jedan korak napred ka izjednačavanju našeg seljaka sa bogatim i produktivnim seljacima ostalih zemalja u Evropi.
Moram da podsetim, nije Ministarstvo poljoprivrede prvo koje je smislilo da našem seljaku pripadne pozicija rame uz rame sa francuskim, austrijskim ili bilo kojim drugim seljakom u Evropi. To je naš seljak odavno zaslužio i tako se i ponašao, dok nisu došli raznorazni nacionalisti, lobisti, prevaranti, pa ga dobro omeli u ovome. Ministarstvo poljoprivrede nizom sistemskih mera pokušava samo da vrati našem seljaku ono dostojanstvo koje mu je uvek i pripadalo i mi smo dužni da u tome pomognemo.

Narodni poslanik Dragoslav Milković ima reč, a neka se pripremi narodni poslanik Milica Vojić-Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, obraćam se vama DOS-ovskoj grupaciji, otkako ste došli na vlast 2000. godine ništa niste preduzeli u cilju oživljavanja privrede i poljoprivrede, već ste svojom politikom doveli do toga da ogroman broj radno-sposobnih ljudi izgubi posao, da cele porodice budu na rubu siromaštva, jer nemaju gde da rade i zarade za osnovne životne namirnice.
Veliki broj ljudi je prinuđen da se bavi poljoprivredom i to na onaj najekstenzivniji način, jer država ništa ne preduzima da se tim početnicima u poljoprivrednoj proizvodnji omoguće svi potrebni uslovi, jer ti ljudi na taj način izdržavaju porodice i školuju decu.
Ništa ne preduzimate u cilju oživljavanja sela. Znamo da bez jakog sela nema jake države. Sela su nam opustela, uništena, napuštena, ostali su samo starci i babe, mladi su otišli trbuhom za kruhom, pogotovo brdsko-planinsko područje na jugu Srbije. To je tužno i žalosno, kuće su zaključane, svuda katanci, a ljudi nigde nema.
Ova vlada treba hitno da napravi plan strategije, da preduzme odgovarajuće mere, uloži natčovečanske napore, donese odgovarajuće zakone, kako bi naša sela oživela. Jesu još zdrava, sa čistom i zdravom vodom i nezagađenom prirodom. Oživljavanjem sela, proizvodnjom zdrave hrane, Srbija će postati bogata država, odnosno postaće izvoznik hrane, jer Srbija danas ima ogroman potencijal za razvoj poljoprivredne proizvodnje.
Danas Srbija uvozi sve i svašta: jabuke, pasulj, ribu, goveđe i živinsko meso. Samo za uvoz ribe 2004. godine potrošeno je 37 miliona dolara.
Srbija ima ogroman vodeni potencijal za hiljade i hiljade ribnjaka (pastrmki i šarana). Zašto trošimo te devize kada imamo uslov za razvoj naše poljoprivrede? Ministarki ispada smešno kada ovo govorim.
Dame i gospodo, danas je pred nama jedan od predloga zakona iz oblasti poljoprivrede i to iz najdelikatnije oblasti proizvodnje, prerade i prometa semena. Mi srpski radikali smatramo da ova oblast treba i te kako da se uredi, jer bez dobro organizovane i kvalitetno izvedene proizvodnje semena nema ni napretka u razvoju poljoprivrede. Znamo da samo kvalitetnim semenskim materijalom možemo postići vrhunske rezultate u poljoprivredi. Ne vidim razlog zašto ne bismo pooštrili kontrolu u proizvodnji prerade i prometu semenskog materijala.
Ovaj zakon nije dovoljno dobar. Ako mislimo da se približimo razvijenim zemljama u ovoj oblasti, ne mislim na zakonsku regulativu, već na proizvodnju kvalitetnog semenskog materijala. Ukoliko mislimo da kvalitet semena podignemo na viši nivo, smatramo da lica koja vrše kontrolu u proizvodnji i doradi semena treba da budu stručnija.
U ovom predlogu zakona, član 13, stoji da kontrolu proizvodnje semena tj. da preduzeće koje se bavi proizvodnjom semena treba da ima zaposleno lice koje ima završeni poljoprivredni fakultet, smer ratarski, povrtarski, opšti ili drugi smer. Ne mogu a da ne kažem da ti ljudi nisu dovoljno stručni za oblast semenarstva, jer su svi oni završili opšti smer, na kome je veoma malo bilo reči o proizvodnji, a pošto je ova oblast od izuzetne važnosti za dalji razvoj naše poljoprivrede tj. ukoliko se naša poljoprivreda bazira na našem kvalitetnom semenskom materijalu, a ne na stranom, trebalo bi da stručnu kontrolu vrše lica koja su usko specijalizovana za ovu oblast.
U članu 76. stav 4. u postupku priznavanja sorti stoji da ministar obrazuje stručnu komisiju. Po nama sve su komisije stručne, neka manje, neka više, ali treba da se tačno precizira koliko članova ima ta komisija i ko bi je činio. Da li su to doktori nauka iz te oblasti ili su samo inženjeri, trebalo bi to da se precizira. Nije svejedno da li konačne rezultate ispitivanja ocenjuju ljudi koji su svojim dugogodišnjim radom u toj oblasti stekli zavidna znanja ili su to početnici.
Što se tiče kaznenih odredbi, član 100. tačka 10) ovog zakona, kada su u pitanju fizička ili odgovorna lica nije sasvim precizirano i u tom smislu mi srpski radikali smatramo da su one preoštre. Kada se radi o licima koja rade u maloprodajnim objektima predviđena je kazna od 5.000 do 500.000 dinara ukoliko u maloprodajnom objektu drže seme sa proteklim datumom na deklaraciji. Pitam se, a šta ako pod pritiskom poslodavca drži to seme, ko u tom slučaju treba da bude kažnjen? I pravno i fizičko lice ili samo pravno lice? Kako dokazati da fizičko lice nije odgovorno lice?
Mi srpski radikali smatramo da bi trebalo da stoji ukoliko prodavac pismeno obavesti poslodavca da se u radnji nalazi seme sa proteklim datumom, a poslodavac ništa ne preduzima, da se isto povuče iz prometa, kaznene mere treba da snosi poslodavac, odnosno pravno lice. Ovaj zakon nije dovoljno preciziran i dovoljno dobar da bi se kvalitetno uredila ova oblast proizvodnje, prerade i prometa semena jer ima dosta nejasnoća kako u postupku proizvodnje, tako i u prometu, zatim u postupku ispitivanja i priznavanja novih sorti. SRS je podnela određen broj amandmana radi "popravke" ovog zakona.