Hvala vam. Kao što vidite, malo sam se potrudio. Reč ima narodni poslanik Miloljub Albijanić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, najvažniji zakon iz Ministarstva finansija, iz Vlade, jeste Zakon o budžetu i rebalansu budžeta. Za Vladu Republike Srbije to je najveći ispit i taj ispit je Vlada polagala nekoliko puta za vreme ovog mandata. Odmah po formiranju Vlade usvojili smo u rekordnom roku budžet za 2004. godinu, a sredinom godine bio je rebalans budžeta. Naravno, u zakonskom roku doneli smo budžet za 2005. godinu.
Podsetiću vas, vidim da se vodi velika polemika oko deficita i suficita, ali treba statistike radi reći da je u 2003. godini deficit iznosio 45 milijardi dinara, u 2004. to je bilo znatno manje 22 milijarde, a u 2005. godini imamo uravnotežen budžet i suficit u iznosu od tri milijarde dinara.
Zakonom o budžetskom sistemu izmenjen je način obračuna suficita, pa je obračun usklađen sa računovodstvenim standardima razvijenih zemalja Evrope i sveta, pa se otplata glavnice javnog duga knjiži na drugačiji način i po tom obračun suficit iznosi 32 milijarde, ali ako stvarno posmatramo paralelu između 2003, 2004. i 2005. godine sada suficit iznosi tri milijarde dinara.
Ako posmatramo politiku kako to radi Vlada Republike Srbije i ministar finansija, to je samo jedan nastavak ozbiljne politike koju je vodio kao guverner Narodne banke Jugoslavije i Narodne banke Srbije i vratio poverenje u nacionalnu valutu dinar, tako sada odgovornom finansijskom politikom u zemlji, budžetskom politikom, omogućava da se domaćinski posluje narodnim parama, jer je jako važno voditi računa o novcu svih građana Srbije.
Dakle, ovako odgovornom politikom omogućeno je da se isplaćuju stara dugovanja kao što su stara devizna štednja i zajam za preporod Srbije, ali bilo je dugovanja i u drugim segmentima i drugim ministarstvima, pa recimo jedno od većih jeste dugovanje putarima koje je na ovaj način izmireno i na taj način se obezbeđuje mogućnost za dalju izgradnju puteva i infrastrukture uopšte.
Rebalansom budžeta omogućena su dodatna sredstva i, ako pogledamo strukturu gde su ta sredstva raspoređena, onda je jasno kakva se politika vodi. Dodatna sredstva idu u Fond PIO, Penzionom fondu zemljoradnika, Nacionalnoj službi za zapošljavanje, Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza, kao subvencija za stambene kredite, za program razvoja gradova kao što su Kragujevac, Bor, Vranje, naknade za socijalnu zaštitu, dodatna sredstva Koordinacionom centru, socijalna davanja zaposlenima itd.
Ono što takođe mogu reći to je da dodatna sredstva idu za oficire u vojsci, ali i ovaj budžet i ovaj suficit omogućavaju da u narednoj fiskalnoj godini uvedemo stimulativne podsticaje za privredu, smanjimo porez na plate, što je bilo jedno od predizbornih obećanja.
Podsetiću vas, s obzirom na ozbiljne rezultate koje imamo u Vladi Republike Srbije, pre svega u Ministarstvu finansija, na ključne tačke koje su urađene u prethodnom periodu.
Odmah po formiranju Vlade i stupanju na dužnost podsetiću vas da je po nalogu ministra finansija poreska uprava na osnovu zakona naplatila ekstraprofit Astra banci, i to je dobar potez. U istoj godini, sećate se dobro, aktiviran je plan Ministarstva finansija TR 84 za suzbijanje šverca cigareta. Takođe, iz Ministarstva finansija potekla je ideja da se obezbede sredstva za održavanje Belog dvora. Sredinom 2004. godine rešena su dugovanja i potraživanja Srbije prema Ruskoj federaciji i o tome je potpisan memorandum.
Zatim, stupio je na snagu Zakon o ukidanju poreza na fond zarada, neke akcize ukinute, a određene smanjene. Uspešno je obavljena fiskalizacija, a u julu 2004. godine doneli smo Zakon o PDV-u, koji je uspešno pripremljen i stupio na snagu početkom 2005. godine i koji je dao izuzetne rezultate u fiskalnoj politici i smanjenju sive ekonomije.
U avgustu 2004. godine počela je isplata dugovanja po osnovu zajma za privredni preporod Srbije. Nakon jasno vidljivih reformskih poteza Ministarstva finansija u 2004. godini, Srbija po prvi put u svojoj istoriji dobija kreditni rejting B plus, a u 2005. to je poboljšano na BB minus. Dobijanje pozitivne ocene studije izvodljivosti je logična posledica reformskog kursa koji drži Vlada Republike Srbije i podsećam vas još jednom šta u toj studiji piše.
Neko je pomenuo za skupštinskom govornicom banke, a ovde se jasno kaže da je u Srbiji sprovedena temeljna provera i klasifikacija svih banaka. Početkom 2002. godine sve nesolventne banke su likvidirane ili je nad njima sprovedena procedura bankrota. Ovde se prvenstveno misli na četiri najveće banke i kao rezultat sada u Srbiji imamo 42 banke, od kojih je osam stranih u vreme pisanja Studije izvodljivosti, a danas ima 10 ili 11 stranih banaka.
Privatizacija većih banaka u javnom vlasništvu se nastavlja. Tri banke su ponuđene na tendersku prodaju tokom 2004. godine, a očekuje se da će taj broj u 2005. godini, što je ministar i rekao za skupštinskom govornicom, biti još veći. Zatvaranje i stroga kontrola problematičnih banaka i dolazak stranih banaka su povećali poverenje građana u bankarski sistem, što jasno ovde piše.
Takođe, i oko poreske politike: "U Srbiji je značajno smanjenje broja poreza, kao i ukidanje većine poreskih izuzetaka poboljšalo ubiranje poreza.
Druga generacija poreskih reformi je bila usmerena ka podsticaju razvoja privatnog sektora, ulaganja i zapošljavanja. Srbija je takođe usvojila zakone o porezu na dobit preduzeća i porezu na dohodak fizičkih lica sa ciljem smanjenja poreskog opterećenja, kao i Zakon o akcizama, ograničavajući upotrebu akciza na svega nekoliko proizvoda. Ključna preostala promena je uvođenje PDV-a u januaru 2005. godine, kao deo šireg poreskog paketa čiji je cilj veći nivo fiskalne decentralizacije".
Dakle, u aprilu 2005. godine imali smo priliku da sumiramo prve rezultate uvođenja PDV-a. Tri meseca nakon uvođenja PDV-a značajno je smanjena siva ekonomija, dok su budžetski prihodi značajno povećani i za oko 50% veći u odnosu na prihode koji su ostvarivani po osnovu poreza na promet. Odgovornom državnom politikom uspeli smo da pokrenemo program nagrada i stipendija za mlade talente i studente.
Obezbedili smo redovnu isplatu penzija, svih socijalnih davanja i plata u javnom sektoru. Sećate se dobro da su u 2004. godini nešto povećane plate lekarima, medicinskim sestrama i tehničarima, a u 2005. godini taj trend je nastavljen sa prosvetom, kulturom i ustanovama socijalne zaštite za oko 30%.

Da li koristite i drugih 10 minuta? Da.

Povećali smo agrarni budžet tri puta, poljoprivreda beleži rekordni rast proizvodnje. Za godinu dana je registrovano 120 hiljada poljoprivrednih proizvođača. Važno im je ponovo reći da je registracija, pre svega, namenjena da stimuliše poljoprivredne proizvođače u različitim stvarima i da to njima samima znači. Podeljeno je 20 hiljada kratkoročnih kredita i nekoliko hiljada dugoročnih kredita za poljoprivredu. Nije dovoljno, ali je svakako pozitivna mera koju valja nastaviti.
Projektovani rast društvenog bruto proizvoda za 2005. godinu je 4,5%. Sećate se i otpisa prema Londonskom klubu poverilaca za 62%. Obezbedili smo nastavak trogodišnjeg aranžmana sa MMF. Srbija danas ima po prvi put u poslednjih 50 godina suficit u budžetu.
Neko je pomenuo restrukturiranje javnih preduzeća. Moram ovog trenutka da vam kažem da bih se i sam složio sa jednim od prethodnih govornika, ali da je izneo jasne i tačne činjenice. Najbolje je, u periodu kad raste javna potrošnja, a to je period negde od 2001. do 2003. godine, odlučno krenuti u restrukturiranje javnih preduzeća. Zajedno sa rastom javne potrošnje, taj posao je lakše obaviti.
U saradnji sa MMF i potpisanim sporazumom i zbog ozbiljne politike Vlade Srbije u taj proces se krenulo, na žalost, sada, nije pre, ali evo prilike da Vlada Srbije obavi taj posao.
Svima je jasno, makar onima koji se bave ekonomijom, da su sada uslovi teži nego što su bili između 2001. i 2003. godine, jer MMF traži smanjenje javne potrošnje, s jedne strane, i restrukturiranje javnih preduzeća, s druge strane. Treba ljudima jasno i nedvosmisleno reći da se radi sada u težim uslovima, ali postoji ozbiljna spremnost i u taj proces se ozbiljno i ušlo.
Ono što je jasno, to je da je u Srbiji uspešno uveden PDV, što sam već rekao, po stopi koja je 2% niža od poreza na promet. U Srbiji ima preko 160 hiljada fiskalnih kasa, svi moraju da plate porez.
Osnovali smo Nacionalnu korporaciju za osiguranje stambenih kredita, koja je po prvi put, nakon 15 godina, omogućila da banke počnu da odobravaju stambene kredite. Nisu uslovi dovoljno povoljni da široki krug ljudi ima mogućnost, ali je dobra nova mera Vlade Republike Srbije - 1.000 stanova za bračne parove do 45 godina, po još povoljnijim uslovima. Sve to jesu mere koje imaju cilj da utiču i da država garantuje da banke smanje kamatne stope.
Narodna skupština je do danas usvojila preko 150 zakona u ovom mandatu. Dobili smo pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti.
Dakle, u prilici sam da zaključim i objedinim ovo što sam do sada ispričao. Zahvaljujući Vladi Republike Srbije, u celini, potpredsedniku Vlade i ministrima iz G17 plus, Srbija je dobila pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti, postignute sporazume sa Svetskom bankom i MMF. Vi dobro znate da je domaćin godišnje skupštine Evropske banke za obnovu i razvoj bio ministar finansija, gospodin Dinkić, i kakav je to odjek izazvalo u javnosti, kakav odjek ima na investicionu klimu u Srbiji.
Takođe, dobili smo status povlašćenog trgovinskog partnera sa SAD. Preko 4.000 proizvoda možemo da izvozimo na tržište Amerike bez carine. Posle devedesetih godina prvi put je potpisan sporazum o tekstilu sa EU. Pariski klub poverilaca odobrio je pauzu u isplaćivanju duga na osnovu dogovora sa MMF. Odobrena je makro finansijska pomoć Srbiji od strane EU. Vlada Republike Srbije je, na predlog gospodina Labusa i gospodina Dinkića, formirala Fond za podršku i finansiranje mladih talenata.
Dakle, kad sve ovo saberemo, možemo i da napravimo jedan zaključak, a on može čak i da se iskaže u jednoj rečenici, da je G17 plus garant Srbije u plusu, sa nama je Srbija uvek u plusu, tako i ovaj suficit. Dakle, državna kasa Srbije je prvi put posle pola veka u plusu, u plusu smo i kao država i kao narod.
Usvajanjem rebalansa budžeta za ovu godinu, G17 plus je ispunio još jedno svoje predizborno obećanje, a to je domaćinsko upravljanje narodnim parama i približavanje Srbije evropskim standardima.
Takvu politiku smo imali u vreme prve vladavine kneza Miloša, do 1839, pa onda za drugog namesništva od 1868. do 1872. i u prvoj deceniji 20. veka, kada je ministar finansija bio Lazar Paču. Samo se tada dešavalo da državni prihodi nadmaše rashode. Dakle, knjaz Miloš, pa Ristić, pa Paču, pa Dinkić.
Cena dobre finansijske politike u Srbiji jeste štednja. Upravo su građani Srbije doneli suficit. G17 plus ih je samo pokrenuo da se izbore sa svojim manama iz prošlosti. Odgovornim upravljanjem novcem građana Srbije, G17 plus stvara štedljivu i efikasniju državu, u kojoj zakon važi jednako za sve. Time ćemo smanjiti državni dug i razočarati sve pesimiste koji površnim analizama plaše javnost dužničkom krizom. Radićemo na povećanju našeg izvoza i povećanju poreza na plate iduće godine. Strane investicije se uvećavaju, što će obezbediti više posla za naše građane.
Pozivam i druge poslaničke grupe da zajedno sa G17 plus podrže rebalans budžeta i izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu. Hvala vam.

Hvala vama. Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe SPS, DS, G17 plus, SRS i DSS.
Posle pauze od sat vremena, prvi će imati reč gospodin Rajko Baralić, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Vlahović.
Nastavak je u 15,05 časova.
(Posle pauze – 15,15)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo popodnevni rad današnje sednice. Kao što smo rekli, počinjemo načelni pretres.
Prvi se za reč javio narodni poslanik Rajko Baralić, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vlahović.
Izvolite, gospodine Baraliću.

Hvala vam, gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, dame iz Ministarstva finansija, ne vidim nijednog gospodina, samo ću u jednom segmentu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2005. godinu da ovde progovorim i da nešto kažem povodom dve-tri rečenice koje je gospodin Dinkić izgovorio o Čačku, da neko ne stekne pogrešan utisak. On je to učinio iz najbolje namere, ali sam dužan da objasnim neke stvari.
Kod Zakona o budžetu za 2004. godinu i kod budžeta imali smo poziciju od 800 miliona za poboljšanje kvaliteta mleka.
To je bio dobar način da se pomogne individualnim proizvođačima, seljacima u Srbiji, da kupe aparate koji se nazivaju lakto frizevi i koji treba da obezbede da se sveže pomuženo mleko stabilizuje na temperaturi od 4 do 8 stepeni i da se, kao takvo, na otkupnim mestima i punktovima, koji služe za takvu svrhu, u ispravnom stanju predaju lokalnim mlekarama. Prošle godine ta stavka ni u jednom dinaru nije realizovana iz razloga koji su nama poznati, a građanima Srbije uglavnom nisu.
Ove godine je ponovo kod usvajanja budžeta za 2005. godinu bilo opredeljeno 800 miliona za ovu namenu, dakle, za lakto frizeve, i sada smo, iz izlaganja gospodina ministra, a i iz izlaganja predstavnika Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva i Ministarstva finansija na Odboru za poljoprivredu razumeli da će i ova stavka biti redukovana za 650 miliona dinara.
Molim vas da razumemo o čemu se ovde radi, jer nema gospodina Dinkića. Temperatura sveže pomuženog mleka odgovara telesnoj temperaturi goveda od 38 stepeni. U ovim periodima, za samo pola sata moguće je da dođe do kišeljenja, upropašćivanja svih količina mleka koje se na taj način saberu. Za to služe ovi tehnički aparati, koji na jedan efikasan i krajnje jednostavan način stabilizuju temperaturu mleka da se može dalje sa njim, u komercijalnom smislu, manipulisati.
Podsećam vas da je "Imlekovim" pravilnikom predviđena tolerisana temperatura od 4 do 8 stepeni. Takođe vas podsećam da na svim mlečnim proizvodima, kod uslova čuvanja, jeste propisana temperatura od 4 do 8 stepeni. Šta je ovde bila osnovna ideja? Ideja je bila da se pomogne seljacima da kupe ovakve uređaje i da do najveće moguće mere snize rizik od upropašćivanja količina mleka koje se saberu u toku jednog dana.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da će i kod ovog rebalansa budžeta, koji je u plusu za 32 milijarde, praktično poljoprivreda biti redukovana za jednu milijardu, pri čemu ova pozicija, odnosno podlinija za oko 650 miliona dinara. To nije dobro. Sinoć sam telefonirao jednoj porodici iz Kalinovića, to je opština Gornji Milanovac, poznata i znamenita porodica Povrenović, da mogu da provere oni o čemu govorim ovde. Dakle, ljudi u nedostatku ovih uređaja, sveže pomuženo mleko nekontrolisano hlade u zamrzivačima i na taj način rizikuju duplo.
Ako smo stvarno hteli da pomognemo seljacima, onda je ovo bio odličan način i čestitam onima koji su ovo smislili. Ali, naravno, nije mi drago zbog toga što se dve godine zaredom praktično ova pozicija gasi. Rekao je gospodin Dinkić da, s obzirom da projekat nije ni započeo, ništa se od toga neće ni pokvariti, ima sada ovih 150 miliona, pa se nadam da će makar to biti realizovano.
Postoji preko 50 firmi u Srbiji koje imaju licenciranu proizvodnju u ovoj oblasti, kao što je firma "Rapid" u Gornjem Milanovcu, i mnoge privatne firme, postoji uvozna ponuda i bilo bi dobro da makar, evo svi smo ovde, kod usvajanja budžeta za 2006. godinu kažemo - usvajamo ovu podliniju na ovom razdelu i hoćemo da garantujemo da će seljaci dobiti priliku da pod povoljnim uslovima dobiju lakto frizeve.
Objašnjenje koje je bilo prošle godine da Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva ne može ovo da uradi zbog toga što su mlekare privatizovane, pa se na taj način pomaže privatnim mlekarima, nisu nikakva argumentacija. Mi treba da pomognemo seljake. Kome će oni da prodaju mleko, to je stvar njihove procene. Ona zavisi od toga ko kako plaća, kakva je dinamika isplate, kako je organizovana distributivna mreža itd.
Šta je ovome alternativa? Znam da neke ljude to ovde ne zanima, ali imam pred sobom sliku nekoliko stotina hiljada ljudi u Srbiji koji žive od toga, jedna krava je u svako doba mogla svojim prihodom da izdržava jednu četvoročlanu porodicu. Naša je obaveza da stvorimo ambijent i uslove da ljudi, koji imaju 70-80 godina i još uvek imaju snage i smelosti da se bave mlekarskom proizvodnjom, od nadležnog ministarstva dobiju ono što je ovde bilo propisano. Po meni se, na potpuno neopravdan način, vraća u rikverc i deli u neke druge razdele iz razloga koje razumem, ali ne opravdavam.
Zato molim, proći će samo dva ili tri meseca od usvajanja, odnosno projekcije budžeta za 2006. godinu, da ovo imamo u vidu i da tri puta zaredom ne napravimo istu grešku.
Što se tiče privatnih mlekara, ponoviću svoj stav sa Odbora za poljoprivredu, nije bio moj politički ideal da bude sve privatno u Srbiji, ali je to faktičko stanje u Srbiji. Mi na ovaj način ne pomažemo privatne mlekare, odnosno vlasnike privatnih mlekara. Mi pomažemo direktne proizvođače mleka. Nadam se da to razumemo.
Veoma je važno, osim toga, kada bi se ovih 800 miliona upotrebilo da se uposli tridesetak malih i srednjih preduzeća koja se bave proizvodnjom lakto frizeva, mi bismo na višestruk način ova sredstva dobili u budžetu već naredne godine; dobili bismo na svaki dinar najmanje 40 para u budžet za narednu godinu, onaj ko razume o čemu ovde govorim.
Dva puta je gospodin Dinkić spomenuo Čačak, kao pozitivan primer u smislu iskorišćenja pozicija koje su već bile u budžetu. To je, naravno, lepo. Lepo je živeti u takvom gradu koji je hvaljen od ministra finansija. Samo želim da kažem da je Čačak odranije bio grad koji je imao, recimo, 1980. godine tri hiljade kooperanata i privatnika, udruženih u Zanatsku zadrugu "Univerzal".
Nije nikakvo demokratsko čudo stvorilo ta preduzeća, već od 1990. godine imamo privatne firme koje upošljavaju po 500 ljudi. To je bio grad koji je prvi u Evropi povezao osam škola na internet 1995. godine. Nasledio je odličnu administraciju, za razliku od nekih drugih, koja nije bila partijska, već profesionalna i da je to grad koji ima perspektivu, koji ima danas jedan manje-više staložen i tolerantan politički život i da će, naravno, i u narednom periodu sve učiniti da ona sredstva koja mu pripadaju iz budžeta Republike Srbije iskoristi na način koji je najbolji za Čačak i Čačane.
Takođe, želim da kažem da je to grad koji raspolaže sa budžetom od 17 miliona evra za ovu godinu i da je već radio tri rebalansa na plus u ovoj godini, što, naravno, govori o tome da tamo postoji živa privredna aktivnost, što sam bio dužan da kažem, zato što bi neko mogao steći utisak da je taj grad neko čarobnim štapićem od juče pretvorio u ovo što on danas jeste.
Nažalost, ona druga velika privreda, i s tim se sa gospodinom ministrom ne slažem, daleko je ispod onoga što je bila ili što može da bude. Čačanska "Sloboda" danas ima zaposlenih onoliko koliko su nekada u toj firmi brojali zaposleni u menzi, portiri i higijeničarke. To je manje od hiljadu, a nekada ih je bilo osam hiljada. Ali, to je tema za neku drugu priliku, kada gospodin Bubalo bude ovde podnosio svoj ekspoze. Dakle, bio sam dužan da to ovde kažem.
Molim kolege, pisali smo nekoliko amandmana, gospodin Jovan Todorović, naš ovlašćeni predstavnik napisao je pet amandmana, a jednom ću se posebno uključiti kada dođe vreme. Želim da kažem, na ovu prvu temu, važno je da razumemo o čemu se ovde radi. Sa žaljenjem konstatujem da se to dogodilo na ovoj poziciji koja se odnosi na ovih 650 miliona, koji će ponovo pravično biti skinuti sa pozicije i dati nekom drugom.
Deklarativno zalaganje za poljoprivredu je štetno po poljoprivredu i državu. Treba da ministar, i jedan i drugi, i poljoprivrede i finansija, ispoštuju ono što kažu seljacima na početku budžetske godine. To očekujem. Zahvaljujem.

Hvala vam, gospodine Baraliću. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović, a neka se pripremi narodni poslanik Suzana Grubješić.
Istovremeno vas obaveštavam, po članu 85. stav 5. danas ćemo raditi i posle 18,00 časova ako ne završimo, dakle dok završimo načelnu raspravu koju smo počeli o ova dva zakona. Zahvaljujem. Izvolite, gospodine Vlahoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, poštovani članovi Ministarstva finansija, što se tiče DS mi bismo bili veoma zadovoljni ukoliko bismo imali još najmanje dva ili tri sata, pa ako treba i noćas da radimo, ne bismo li argumentima pokušali da pokažemo da se danas u  Srbiji vodi jedna izuzetno loša ekonomska politika, koja će već na srednji rok dati veoma negativne rezultate i koja će na kraju imati veoma teško ispravive posledice po privredu Srbije.
Pre nego što krenem sa elaboriranjem i iznošenjem argumentacije u prilog tvrdnji da će Srbija vrlo uskoro iz perioda stagflacije preći u period stanflacije, najpre bih želeo da se pozabavim komentarom računovodstvene akrobatike koja je novi sistem i novi način vođenja budžeta u skladu sa promenjenim Zakonom o budžetskom sistemu, a on je omogućio da se neretko nekada odgovarajuće pozicije budžeta i populistički upotrebljavaju ili zloupotrebljavaju, zovite to kako god hoćete.
Danas smo čuli da će Srbija prvi put imati suficit u iznosu više od 30 milijardi dinara, zbog toga što se ispod takozvane crte nalaze svi javni rashodi koji se odnose na vraćanje dugova, kako domaćih tako i inostranih, a što je bila uobičajena stvar u budžetiranju u prethodnom periodu i da to bude tretirano kao redovan budžetski rashod. Takođe, čuli smo da su rebalansom budžeta planirani prihodi povećani sa 396 na 433 milijarde dinara, a što je za 9,3% više, a da su rashodi smanjeni sa 416,6 na 400,8 milijardi dinara ili za 3,9%.
Na prvi pogled ovo je veoma radikalno smanjenje i radikalno prilagođavanje javne potrošnje. Međutim, ako uporedite Zakon o budžetskom sistemu koji je u prethodnom periodu važio i izmene zakona o budžetskom sistemu, onda ćete vrlo jasno videti da se ovde ne radi o smanjenju budžetskih rashoda, nego naprotiv, da se budžetski rashodi povećavaju za čitavih 20,7% u odnosu na ono što je ostvareno u proteklom periodu. Prema tome, teza da se javna potrošnja smanjuje ne stoji. Ona se čak povećava i u realnom iznosu.
Ako su budžetski rashodi povećani za 20,7% i već sam napomenuo o kojim kategorijama se radi, koje su ranije obuhvaćena kao redovni budžetski rashodi, a mislim pre svega na stavke koje se odnose na vraćanje domaćih i inostranih dugova, a ako znamo istovremeno da je targetirana ili planirana stopa inflacija za ovu godina bila 9%, a istina biće preko 13% na kraju ove godine, onda shvatate da nema realnog smanjenja budžetskih rashoda, nego istovremeno se povećavaju i u nominalnom i u realnom smislu budžetski rashodi.
Istina jeste da se budžetski prihodi povećavaju znatno više zbog toga što je kao posledica uvođenja PDV deo sive ekonomije ušao u zonu legalne ekonomije, a da je najmanje to posledica ostvarenog privrednog rasta u ovoj godini, a za koju sam u prethodnom izlaganju rekao da, makar kada je u pitanju industrija i kada je u pitanju poljoprivreda, u ovoj godini već imamo fazu stagnacije.
Verovatno ćemo imati i negativan rast do kraja godine, imajući u vidu sva dešavanja u vođenju ekonomske politike koja su ostvarena u proteklom periodu.
Prema tome, kada se iznose podaci o budžetskom suficitu, onda bi bilo sasvim prihvatljivo i bilo bi sasvim metodološki ispravno ukoliko bi se nova računica ili novi sistem koji definiše Zakon o budžetskom sistemu reklasifikovao i uporedio sa starim načinom budžetiranja, kako je ranije definisao Zakon o budžetskom sistemu. Tada biste došli do potpuno drugačijih cifara, a kao što sam već rekao, realno i nominalno povećanje budžetskih rashoda, zajedno sa realnim i nominalnim povećanjem budžetskih prihoda, uz istovremeno daleko manji budžetski suficit od onoga koji se ovde prikazuje u iznosu od preko 30 milijardi dinara.
U svom obraćanju javnosti, a i nama ovde, gospodin ministar finansija je naveo bezbroj razloga zbog čega je u ovom trenutku značajnije imati budžetski suficit nego budžetski deficit. Međutim, tri su ključna.
Prvi razlog se odnosi na činjenicu da država Srbija, iako ne pripada kategoriji zemalja sa visokim zaduženjem, a s obzirom da je nivou zaduženja daleko ispod ukupnog društvenog bruto proizvoda, a misli se na inostrano zaduženje, da je neophodno suficitom obezbediti potrebna sredstva za vraćanje dugova prema inostranim kreditorima.
Već sam maločas rekao da to rezervisanje sredstava u 2005. godini za 2006. godinu može biti tumačeno na dva načina. Način broj jedan jeste da postoji jasno dirigovano rezervisanje koje dolazi od strane supervizora onoga što se dešava u javnim finansijama, a to je MMF. Upravo zbog toga što se ne veruje da će u 2005. godini, odnosno 2006. godini budžet biti u situaciji da otplaćuje kredite i da rezervacijom viška sredstava u 2005. godini faktički se obezbeđuje vraćanje dugova u 2006. godini. To je zaista tako.
Ne postoji zaista nijedan drugi razlog, ukoliko verujete da činite snažne strategijske iskorake u pravcu strukturnog prilagođavanja privrede, u pravcu podizanja nivoa konkurentnosti privrede, da nećete ponoviti jednako dobre privredne rezultate kao što ste imali u prethodnom periodu, a samim tim biti u situaciji da plaćate svoje budžetske rashode, uključujući i ove koji se po novoj metodologiji nalaze ispod crte, a to je vraćanje inostranih i domaćih i unutrašnjih dugova.
Drugi razlog zbog čega ministar finansija kaže da je neophodno da u ovom trenutku imamo budžetski suficit, a to je dalje smanjenje spoljnotrgovinskog debalansa. Prvo želim da kažem da rezultati koji su ostvareni u prvih pet meseci, a koji se odnose na povećanje uvoza i smanjenje izvoza, jednakim argumentima mogu da budu tumačeni kao što se neretko tumači nagli skok uvoza u poslednjem kvartalu 2004. godine.
Kao što je poznato, ostvareni nivo spoljnotrgovinskog deficita u 2004. godini ni na koji način nije odražavao realno stanje, nego je to u stvari bio odgovor privrede na planirano uvođenje PDV i faktički njihovo normalno racionalno poslovno ponašanje, jer su želeli da plate manje u situaciji kada mogu da plate manje. To znači proizvodnja dela roba i za zalihe, jer im je to bilo jevtinije, nego da uđu u sistem PDV od nove godine i da plaćaju taj novoustaljeni poreski instrument, odnosno da se ponašaju u skladu sa novouvedenim poreskim instrumentom.
Ako je to bilo objašnjenje za visoki spoljnotrgovinski deficit u poslednjem kvartalu, taj isti argument se može koristiti u prvom kvartalu ove godine, pa bogami i gotovo svih pet meseci ove godine, a to je da je najveći deo uvoza za prvih nekoliko meseci u 2005. godini upravo obavljen u prethodnoj godini i da stoga nema mesta optimističkim projekcijama, gde ćemo mi do kraja godine imati spoljnotrgovinski deficit koji će biti drastičnije manji u odnosu na ono što smo ostvarili prošle godine.
Radije bih voleo da vidim trendove, tendencije koje će se pojaviti u drugoj polovini ove godine, jer tek onda možemo videti na koji način je postignut veći stepen konkurentnosti privrede. Ali, konkurentnost privrede, što znači njena sposobnost da više izvozi nego što uvozi, a što znači kad smo mi u pitanju makar sposobnost da smanjuje taj spoljnotrgovinski deficit, mora da bude posledica strukturnih promena. Ako mi navedete jednu strukturnu promenu koja se desila u proteklih sedam ili osam meseci ili proteklih godinu i po dana, onda bih mogao da vam poverujem da kao posledica realizovanih strukturnih promena...
(Poslanici dobacuju iz sale.)
Molio bih gospodu poslanike da mi ne dobacuju. Ako imaju šta da kažu neka izađu za ovu govornicu, sa zadovoljstvom ću sa njima polemisati. Dakle, ako je to posledica realnih promena, podizanje konkurentnosti i samim tim podizanje izvoza, recite mi šta je to urađeno u proteklih godinu i po dana. Da li je danas bilo koje javno preduzeće bitno konkurentnije nego što je bilo pre godinu dana?
Imamo situaciju u JAT-u, gde čak unutar vladajuće koalicije ne zna se ni ko pije ni ko plaća. S jedne strane ministar optužuje upravni odbor da sprečava izdvajanje pojedinih sporednih delova. Predsednik upravnog odbora, to sam tek skoro saznao, to je gospodin poslanik u našem parlamentu, pa optužuje ministra da ne zna šta radi.
Zaista mi nije jasno ko tu diktira proces restrukturiranja, ko sprovodi čije odluke, da li Vlada odgovara upravnom odboru JAT-a ili upravni odbor odgovara Vladi, da li možda JAT nije šef Vlade ili je pak obrnuto, i ko predstavlja uopšte državni kapital i na koji način su predstavnici državnog kapitala bili delegirani?
Dakle, imamo situaciju gde je JAT daleko, daleko manje konkurentniji nego što je bio pre godinu i po dana.
Hajde da vidimo kakva je situacija u NIS-u. Meni je bilo zapanjujuće da jedna platforma ekonomske liberalizacije, koja je u svim zemljama u tranziciji dala svoje rezultate, ne odmah, ne na kratak rok, ali na srednji rok da se od te platforme liberalizacije, koja je bila glavno obeležje ključnog kreatora ekonomske politike u bivšoj Vladi SRJ nakon petooktobarskih promena odjednom sada stvari menjaju i preokreću i izrođuju se u vlastitu suprotnost.
Tipičan primer je NIS. Ne poštuju se i ne konstatuju se realna ekonomska kretanja u svetu, ne konstatuje se promena cena energenata, ključnih strateških energenata i zarad kakvog-takvog privida u ekonomskoj stabilnosti, kao u stara dobra vremena, kojih se mnogi sećaju, pogotovu oni koji se danas nalaze u koaliciji na vlasti, kao u stara dobra vremena dolazi do ekonomske devastacije javnih preduzeća. Zar nismo pre nekoliko dana pročitali da je direktor NIS rekao da NIS dnevno gubi milione dolara zbog toga što se ne konstatuje ekonomska realnost.
Realnost jeste da ne možete držati cenu nafte i naftnih derivata ispod svetskog nivoa, sem ukoliko iza toga nemate jako budžetsko pokriće, a to znači da subvencijama direktno dotirate državnu ekonomiju, da ne bi dolazilo do smanjenja sredstava i ulaska u zonu gibitka. Naprotiv, ekonomska politika u nedostatku drugih mehanizama bazira se i na čvrstoj, rigidnoj kontroli cena, koja ponekad slepo ne poštuje promenu svetskih cena energenata. Imali smo prilike da čujemo kako potpredsednik tekuće Vlade kaže - ukoliko upravni odbor bude zahtevao promenu cena, biće svi smenjeni.
Vrlo simpatičan način za vođenje ekonomske politike. Ne znam na kom fakultetu se to uči. Onaj fakultet koji sam ja pohađao nije podrazumevao pretnje i ucene kada su u pitanju nivoi cena, nego je podrazumevao sučeljavanje ponude i tražnje, a ti državo ako si bogata, ako hoćeš da besplatno deliš benzin, deli besplatno, ali pokrivaj te gubitke. Koliko vidimo u ovom budžetu nema projektovanih stavki za pokriće tih gubitaka. Slična situacija je i u EPS-u. Čak imamo situaciju da unutar Vlade postoji neslaganje gde ministar energetike sa jedne strane insistira da dođe do povećanja cene da bi se pokrili ekonomski troškovi, a s druge strane dolazi do zatezanja, do zabrane povećanja cena.
Moram da kažem i to pre svega sada se obraćam javnosti. Ne treba javnost da bude radosna zbog toga što je povećanje cena delimično smanjeno i odloženo u jednom vremenskom periodu, jer to će sve nas poreske obveznike koštati mnogo više kasnije kada budemo morali da uđemo u obnovu devastiranih sredstava u javnim preduzećima. Mi smo tu školu imali tokom 2001. i 2002. godine.
Ogroman novac je investiran upravo zbog ekonomskih neracionalnosti i zbog veoma niskih, ekonomski besmislenih, cena energenata koje su bile u našoj zemlji tokom 90-ih godina.
Umesto toga neophodno je brzo restrukturiranje tih javnih preduzeća. Tu ne vidimo pomak. Maločas sam rekao da 5% ukupnog posla na restrukturiranju čini odvajanje sporednih delatnosti. Na kraju krajeva, šta je smetalo da se sporedne delatnosti odvoje još početkom prošle godine, makar kada je elektroprivreda u pitanju, postojao je kompletan pripremljeni program, ali ne, zaustavljeno je da bi se ponovo naručila studija koja je rekla - mora doći do odvajanja sporednih delatnosti. Tu 95% jeste onaj nepopularni, politički nepopularni, ali našoj zemlji neophodan posao koji se odnosi na smanjenje veličine. Mi to moramo da prepoznamo.
Ono što je ministar Dinkić rekao tokom svog izlaganja, samo da je drugačije sortirao, sam bi video gde su greške u ekonomskoj politici ove vlade. Kada je rekao - ne treba više da budu subvencije, potpuno se slažem sa njim, ali umesto da smanjuje subvencije, treba da poveća direktna socijalna davanja tamo gde su ona potrebna. Mi ćemo imati situaciju da će taj deo subvencija morati otići za popravljanje poslovnih performansi onih javnih preduzeća koja su u međuvremenu poslovala sa neekonomskim cenama.
Za ovom govornicom su pomenute i banke. Pomenuto je da je privatizacija banaka veoma uspešna u ovoj godini. Nemam šta da dodam. Zaista, privatizacija banaka u ovoj godini je odradila svoj posao sveukupne privatizacije, sve ono što je izostalo u realnom sektoru dešava se u ovoj godini.
Međutim, postavlja se pitanje, a šta je to sprečavalo banke i bankarski sistem da uđe mnogo ranije u proces privatizacije, šta je to sprečavalo Novosadsku banku, Kontinental banku, Nišku banku, ako hoćete druge banke koje su u postupku privatizacije, kao što je Panonska banka, Vojvođanska banka, u periodu kada je ministar finansija bio guverner centralne banke, u periodu kada je taj posao na drugačiji način, preko Agencije za sanaciju banaka, vodila centralna banka.
Mislim da se neopravdano dugo čekalo sa početkom privatizacije bankarskog sektora i, kao što sam pre dve godine govorio, i pre tri kada sam bio u Vladi, da nije restrukturiranje bankarskog sektora samo gašenje velikih državnih banaka, pri čemu odmah da se razumemo, da me ne bi neko drugačije protumačio, apsolutno sam stajao iza tog postupka gašenja velikih državnih banaka, jer nije bilo šansi da se one obnove i da se restrukturiraju, to bi koštalo mnogo više, nego je pravo restrukturiranje bankarskog sektora ulazak drugih banaka i početak privatizacije zdravih banaka.
Kao posledicu neulaska velikih drugih banaka, dakle, sem onih koje su bile limitirane odnosno njihov broj je bio limitiran izdavanjem grinfild licenci, mi smo imali situaciju da nam je konkurencija u bankarskom sektoru bila na izuzetno niskom nivou. Sa druge strane, rečeno je ovde da se paralelno vodi čvrsta kreditno-monetarna politika, da se vodi rigidna fiskalna politika i sa budžetskim suficitom, zaključite i sami, rigidna budžetska politika.
Šta je to posledica rigidne kreditno-monetarne politike koja u ovom trenutku ne može da bude rigidnija. Dakle, da bi se sprečio taj bauk inflacije, koji je možda i previše bio naduvan u prethodnom periodu, odnosno to inflatorno očekivanje, a posledica je da je guverner realizacijom mera kreditno-monetarne politike podigao iznos stope obavezne rezerve sa 21, pa prethodno je bilo smanjeno na 20%, ako se ne varam na 24%.
Još uvek imamo izuzetno visoku stopu rezerve kod nove devizne štednje, koja iznosi 47% od onoga što se prikupi. Ako povlačite devizna sredstva, ako povlačite finansijska sredstva iz opticaja, vi smanjujete kreditni potencijal za srpsku privredu, ako smanjujete kreditni potencijal, vi smanjujete ponudu, ako smanjujete ponudu, dakle, uz istovetnu tražnju, možda čak i višu, vi podižete nivo kamatnih stopa i realna posledica povećanja obima rezervi, odnosno rezervisanja kod Centralne banke biće povećanje kamatnih stopa.
Ta priča da budžet svojim izlaskom na kratkoročno-finansijsko tržište može da obori kamatne stope, to je priča samo za one koji nemaju velikog znanja kada su u pitanju javne finansije. Naprotiv, prave mere za obaranje kamatnih stopa nalaze se u rukama guvernera Centralne banke i iznenadićete se, nalaze se u rukama onih koji vode sektorsku politiku. Zato smo mi iz DS danas ovde tražili druge ministre, dakle, da pitamo ministra obrazovanja zašto ne obavlja racionalizaciju obrazovnog sistema.
Znam da je ministar finansija primoran da smanjuje iznos davanja sektoru obrazovanja i pošto nema racionalizacije obrazovnog sistema, pošto još uvek imamo čitav niz osnovnih škola koje pohađa samo jedan učenik, koji za sobom zahteva ogromnu infrastrukturu i ogromne troškove, umesto da se obavi racionalizacija od osnovnog školstva, pa do srednjih škola, dolazi do smanjenja ukupnog davanja sektoru obrazovanja i time nema podsticaja za realizaciju jedne efikasnije, stimulativnije razvojne politike, ako hoćete, i u sektoru obrazovanja.
Šta se dešava u sektoru zdravstva? Može li neko da kaže koja je dinamika racionalizacije sektora zdravstva? To mi ne vidimo. Na kraju krajeva, postavljam pitanje, ne i na kraju mog izlaganja, ali u ovom delu, postavljam pitanje, ako imamo budžetski suficit i ako je on preko 30 milijardi, ako povrh svega toga imamo 27 milijardi prihoda od privatizacije, zašto smo pre nekoliko nedelja izglasali Zakon o koncesiji za autoput od Subotice ili od Horgoša, Palića do Požege, i to dajući već postojeće deonice na eksploataciju bez jasno vidljivog trenutka kada će početi izgradnja te putne deonice.
Umesto da smo, kao što najveći broj zemalja centralne Evrope to danas radi, uključujući i Hrvatsku, i Bugarsku i Rumuniju, ušli u kreditni aranžman i to iskoristili, dakle, ovaj budžetski deficit za onaj takozvani osnovni novac koji se kasnije uvećava kreditima drugih međunarodnih finansijskih institucija za izgradnju tih deonica. Verujte mi, nisam siguran da će posao oko izgradnje tog autoputa od Horgoša do Požege biti slavno završen.
Ministar je ovde pomenuo 1881. godinu, proglašenje kraljevstva i suficit ili deficit u to vreme, u vreme kralja Milana. Bojim se da i ta deonica od Horgoša do Požege ne završi kao onaj čuveni plan i koncesija Luja Bartua, izgradnja prve pruge od Beograda do Niša. Ko je učio i čitao ekonomsku istoriju, zna vrlo dobro kako smo zalagali monopol, sve monopole koje je država u tom trenutku imala da bi napravila tu investiciju. Zašto se ne iskoristi budžetski suficit za finansiranje investicija?
Danas, naša zemlja kada se saberu sve investicije, privatne i javne, govorim o investicijama, ima nivo investicija od 16% od ukupnog bruto društvenog proizvoda. Mi moramo da dođemo do 22% investicija bruto društvenog proizvoda, odnosno od bruto društvenog proizvoda do 2010. godine, kao što moramo svake godine da obnavljamo rast po 4% ili 5% da bismo 2010. mogli da kažemo, pod uslovom da nema velikog kolebanja dolara, da će bruto društveni proizvod po glavi stanovnika iznosi 4,5 hiljade dolara.
Znači, jednom rečju, kada pogledate način na koji se vodi ekonomska politika, moram da kažem da je on kratkovid, kratkoročan, da je usmeren na trenutnu makro-finansijsku ravnotežu, makro-ekonomsku ravnotežu, da se to vidi spolja i zbog toga se insistira na vraćanju dugova i na korišćenje budžetskog suficita za vraćanje dugova, umesto da, kao što se svuda radi u svetu, koristi budžetski deficit kao instrument vođenja ekonomske politike.
Istovremeno, imamo rigidnu fiskalnu politiku, zajedno sa monetarnom, sa budžetskom, usmerene na smanjenje potrošnje. Pre nekoliko dana smo, dame i gospodo poslanici, u ovom domu raspravljali o drugim zakonima. Pre nekoliko dana sam govorio da upravo taj zakon koji ćemo usvojiti, a govorio sam o Zakonu o osiguranju, podstiče rast lične potrošnje, jer umesto akcija, podelićete novac zaposlenima, bivšim zaposlenima.
Gde će taj novac da ode? Sigurno ne za kupovinu akcija, sigurno u ličnu potrošnju. Ne možete nekonzistentno voditi javne finansije, ali isto tako ne možete voditi javne finansije tako što ćete, kao što reče moj cenjeni kolega koji je govorio pre prepodnevne pauze, imati 3.000 evra u džepu i reći, imam suficit, a istovremeno dugujem 1.500 penzionerima, dugujem 500 državi, dugujem 500 farmaceutskoj industriji, dugujem 600 putarima itd. Ako imate suficit, onda je najbolji ekonomski način, ako hoćete da podstaknete ekonomsku aktivnost da vratite dugove onim preduzećima koja, zbog toga što imaju veliki nivo potraživanja od strane budžeta, od fondova, od strane javnih preduzeća, upravo zbog toga se nalaze u ogromnoj krizi likvidnosti.
Da vam kažem, restrukturiranje javnih preduzeća i smanjenje javne potrošnje jeste dugoročni posao, jer on ne može da se obavi za tri ili šest meseci. U tom dugoročnom poslu se uvek nešto zbog nečega mora žrtvovati.
Neke zemlje u tranziciji su zbog rasta žrtvovale inflaciju. Znate vrlo dobro da je Slovenija imala dugi niz godina inflaciju 12, 11, 10, 9%, sve dok rast nije postignut na onom nivou koji je obezbeđivao nivo konkurentne ekonomije. Neke zemlje su obrnuto žrtvovale rast, zato što su želele da imaju u trenutku markoekonomsku ravnotežu i tu postoje razne ekonomske debate šta je bolje, da li ići sa manjom inflacijom ili ići sa većom programiranom inflacijom.
Verujte mi, ne znam ni jednu zemlju koja je istovremeno imala i inflaciju, i budžetski suficit, i pad aktivnosti, i upravo zbog te kratkoročne i kratkovide politike ova zemlja će imati problema na kraju godine. Nije vođenje budžeta prosto statičko sabiranje prihoda i rashoda, odnosno oduzimanje rashoda od prihoda, pa da budemo srećni i zadovoljni i trljamo ruke. Jeste da mnoge budžetske pozicije nismo izvršili, ali ko te pita, trljamo ruke, jer smo ostvarili neku pozitivu.
To mora da bude deo dugoročnog plana, a ključna stvar po kojoj treba da merimo našu privredu ubuduće jeste stepen konkurentnosti. Interesantno je da za ovom govornicom jedini pokazatelj koji nije pomenut to je stepen konkurentnosti, ali reći ću vam zašto. Zato što se nalazimo tamo gde smo bili pre dve godine, na 85. mestu od 105 zemalja. To je stepen konkurentnosti i način vođenja koji je ustanovio čuveni profesor Majkl Porter u svojim izveštajima, i mi smo 2003. godine imali tu poziciju, a 2005. takođe imamo tu poziciju.
Da bismo digli nivo konkurentnosti nije potrebno obezbediti suficit, nego treba odraditi onaj najteži deo posla, treba biti hrabar i reći da preduzeća koja su gubitaši ne mogu više da postoje na ekonomskoj karti Srbije, da moraju da prođu kroz stečaj da bismo ozdravili ekonomiju, da bismo pomogli zdravom delu ekonomije.
Obrnuto, sve ove mere jednako će pogađati i lošu i dobru ekonomiju, a to nije put ekonomske tranzicije. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić, neka se pripremi narodni poslanik prof. dr Zoran Mašić.