Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se, potkrala mi se greška u dosadašnjem izlaganju kada sam rekao da je ova lopuža Stevan Lilić pokrao trojicu autora: prof. dr Lazu M. Kostića, profesora Stjepanovića i profesora Milkova. Sada listajući knjigu utvrđujem da je Stevan Lilić pokrao i prof. dr Slavoljuba Popovića, prof. dr Markovića, prof. dr Rajka Kuzmanovića, toliko smo uspeli letimično da utvrdimo.
Da vas više ne bih zamarao, odnosno da vam ne bih dokazivao kolika je lopuža i kako je sve pokrao ove ljude, pročitaću samo završni deo ove knjige, a inače, upućujem nadležne organe da je ovo deo iz časopisa "Srpska slobodarska misao", broj 3 od 2000. godine, i da kao dokazni materijal pravosuđe i policija mogu ovo da nađu u SRS. Dakle, SRS izdaje ovaj časopis "Srpska slobodarska misao".
Na kraju knjige profesor dr Vojislav Šešelj kaže – kriminalnu rabotu Stevana Lilića treba žestoko u javnosti žigosati, kako bi se unapred destimulisali svi potencijalni sledbenici njegove prepisivačke škole. Treba da budu svesni da se kriminal ove vrste apsolutno ne isplati, kao i da im se može desiti da budu obrukani i moralno srozani. Što se tiče lopova Stevana Lilića, on bi morao da ide u zatvor. Izvesno je da je srpsko društvo u dubokoj ekonomskoj krizi i socijalnoj bedi. Kriza neminovno dovodi do srozavanja morala. Mnoge nemoralne radnje su postale uobičajena pojava u svakodnevnom životu ljudi, a i ljudi su nekako oguglali na njih, pa su retke javne reakcije i na najupečatljivije primere nemorala.
Ovde moram da stanem, pa da vas podsetim na aferu "Erikson", na aferu "Knjaz Miloš", na aferu Popovac, na aferu šećerane, na "aferu kofer"; koliko afera ima, malo vremena imamo do ručka da vam sve nabrojim, zato ću nastaviti da čitam.
Međutim, sa takvim stanjem društvene svesti i duha ne smemo se pomiriti. Zato raskrinkavanje svakog amoralnog tipa kriminalca predstavlja kamičak u građevini obnovljenog moralnog digniteta cele nacije. To moralno zdanje neminovno ćemo ponovo sagraditi, jer nijedna kriza ne može večno trajati.
Zato se ne sme dozvoliti da se slučaj Stevana Lilića, koji je uz pomoć neporecivih falsifikata došao do najvećih naučnih titula i univerzitetskih zvanja, pretvori u primer za ugled.
Naravno, sve ovo ima i izrazitu političku dimenziju. Nije nimalo slučajno da čovek takvog moralnog sklopa kakav je Lilićev pripada petoj koloni. Član je jedne izrazito proamerički orijentisane političke partije i redovno učestvuje u realizaciji svih zadataka koje od svojih zapadnih gazda dobija domaća NATO pešadija.
"Izdajnik je izgleda bukvalno izdajnik na svakom polju. Uostalom, šta to sprečava onoga ko je izdao svoju naciju i otadžbinu da izda i akademski moral?
Ambijent u kome Stevan Lilić politički deluje potpuno odgovara njegovim karakternim osobinama. Imamo tu pravu menažeriju spodoba i nikogovića, od jahača popova u slobodnom vremenu i sitnih lopova, do nekadašnjih ambicioznih policijskih doušnika i samouverenih potomaka titoističkih dželata nad srpskim narodom.
Tu je na okupu, jednostavno, sva bagra koju je uopšte moglo da iznedri ovo balkansko podneblje, ali takvima se ne sme pružiti šansa da vaspitavaju srpsku omladinu.
Štetne posledice njihovog upliva poslednjih godina na svojoj koži oseća celi narod. Nije njima cilj da studentima pomognu da što uspešnije savladaju studije i osposobe se za samostalan život, nego da njima manipulišu u podrivačke svrhe, da bi izazvali političku pometnju i haos.
U celoj srpskoj javnosti treba pokazati kakvi su, u suštini, ovi nacionalni izrodi i moralni degenerici poput Stevana Lilića. Takvi su sigurno i oni sa kojima je Lilić u čvrstoj političkoj sprezi, saborac u podrivanju sopstvene otadžbine". Govorim, u ovom slučaju, o "žutom preduzeću".
"Prema takvim bitangama moramo biti nemilosrdni. Kad se nađu u škripcu obično cmizdre i pišu pokajnička pisma, ali pošto nemaju časti, ne mogu se isticati ni ponosom. Moralne mizerije su uvek intelektualne kreature. Kao utvrđeni i dokazani plagijator Stevan Lilić definitivno treba da izgubi akademsku čast i mora da bude najuren sa univerziteta. To je put ozdravljenja beogradskog Pravnog fakulteta, njegov dug slavnoj tradiciji naših intelektualnih predaka, koji su ga utemeljili kao hram nauke i patriotizma".
Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od razloga, čini mi se glavni razlog zašto se pitanje ove lopuže odavno nije stavilo na dnevni red i zašto odavno nije dobilo sudski epilog, jeste u tome što verovatno u toj intelektualnoj eliti ima još mnogo onih koji se bave prepisivanjem tuđih naučnih dela.
Kada bi se inspektori o kojima govorite, ministre, osposobili i krenuli, pitanje je koliko bi još akademaca ostalo bez te akademske titule.
Zbog toga, u ime poslaničke grupe SRS, zahtevam od ove države da pitanje Stevana Lilića i njegovog lopovluka konačno stavi na dnevni red pred određene državne organe i da ova lopovska rabota konačno dobije sudski i svaki drugi epilog.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman, u ime poslaničke grupe SRS, na član 22. Predloga zakona, gde se govori o sredstvima obezbeđenja.
Ovo je potpuno neverovatno, nepotrebno i kontradiktorno sa članovima 17. i 18. Mnogo je primera u praksi, uz ovu jednu rečenicu obrazloženja koju sam podnela, gde možete da vidite da će pirati i oni koji se enormno bogate na tuđim autorskim pravima ovim zakonom i direktno ovim članom 22. biti još više podstaknuti da na takav način rade, da nikome ništa ne plaćaju, da zgrću ogromne pare, a ljudi koji su autori vrednih dela, što muzičkih, što naučnih, mogu samo da posmatraju, da ulaze u sudske sporove sa neizvesnim ishodom i sa obeštećenjem koje nikako ne može da bude u onom iznosu kolika im je šteta načinjena.
Gospodine ministre, ako smo već u članovima 17. i 18. ovog zakona definisali, uz onaj zaista suvisli predlog prof. dr Zorana Mašića, za koji vi malopre kažete da nije argumentacija, a tvrdim vam da jeste, jer šta ćete bolje od toga da se u zahtev unese kompletni deo nečega što je plagijat, vi sada navodite ovde u članu 22. da je neophodno da se obezbede sredstva za onoga koji pokreće postupak, odnosno zahtev za zaštitu svojih autorskih prava.
Kako to obrazlažete, u stavu 1. kažete: "Kada je zahtev za zaštitu prava intelektualne svojine usvojen, nadležni organ može da zahteva od podnosioca zahteva da položi sredstvo obezbeđenja u iznosu koji odgovara visini troškova koji mogu nastati ako postupak bude obustavljen zbog radnji ili propusta podnosioca zahteva, odnosno ako se utvrdi da u konkretnom slučaju nema povrede prava intelektualne svojine".
Stav 2: "Sredstvo obezbeđenja iz stava 1. ovog člana može biti bankarska garancija ili depozit uplaćen na poseban račun nadležnog organa".
Gospodine ministre, ovo je zaista neverovatno. Već ste želeli da napravite zakon i došli pred Narodnu skupštinu sa takvim zakonom, to je inače i zahtev ove komisije za pridruživanje, koja je stopirala sa vama dalje razgovore, jer ste se vi bacili u hajku i potragu za slavnim generalom Ratkom Mladićem, ali, hvala gospodu Bogu, nećete u tom svom naumu uspeti, ali oni su tamo lepo napisali da nisu zadovoljni i da je ovaj zakon neophodan kako bi se uredilo naše tržište, kako bi se sprečila piraterija, kako bi se sprečili plagijati.
Ovo je standardizacija lopovluka i pljačke. Ako vi, po članu 22, onome ko je podnosilac zahteva, znači, pojavljuje se kao oštećena strana... Moram samo da vas podsetim, gospodine ministre, da je pre nekoliko meseci zbog slične problematike došlo čak i do određenog fizičkog obračuna u jednom beogradskom hotelu. Vi sada sve one koji nemaju mogućnost i nemaju novac, a tražite od njih depozit, a ovde se ne zna koja je visina tog depozita ili bankarske garancije, da uđu u postupak da zaštite svoja intelektualna prava, jednostavno gurate i kažete – ne, vi ćutite i trpite, vi stvarajte, budite dobri tekstopisci, dobri muzičari, budite vrhunski naučnici, ostavljajte dela za buduće generacije.
Onda će da se pojavljuju hohštapleri i prevaranti, poput ovog Stevana Lilića, ili će da se pojavljuju određene muzičke kuće koje će da urade na sledeći način: u Bugarskoj, na Dalekom istoku, tamo gde nema nikakve provere od strane nadležnog državnog organa, gde uopšte ne može da se utvrdi šta je čije autorsko pravo, u milionima primeraka će da kopiraju, odnosno da vrše pirateriju za određena autorska dela.
Pojavljuju se na granici SRJ sa Bugarskom, imaju carinsku deklaraciju i šta gleda naš carinik? Naš carinik može samo da pogleda da je tu stotinu ili milion komada nekog kompakt diska. On neće, niti su to njegova prava kao nadležnog državnog organa, da ulazi u suštinu, odnosno u autorsko pravo. Tako će milioni, što domaćih autora, koji su štancovani bez njihovog odobrenja u inostranstvu, ili knjiga ili bilo kojih stručnih publikacija, ne moraju samo da budu muzička izdanja, da uđu u našu zemlju, na naše tržište kao kopije, odnosno kao čisti pirati, a da oni koji su to uradili nikome ne odgovaraju.
Onda će da se pojavi autor. Probudi se ujutru, izađe i vidi da se svuda prodaju njegova dela, antologijske zbirke, ono za šta je ovlašćena u nekom konkretnom slučaju neka muzička kuća ili neka medijska kuća koja je dobila pravo od autora da to radi. Šta on sada koristi po ovom zakonu?
Po članovima 17. i 18, on pokreće zahtev da utvrdi svoja autorska prava.
Još mu vi ne date, odnosno nećete to da prihvatite, tu bi odmah stvar bila jasna i svaka bi se sumnja otklonila i uopšte ne bi bilo potrebe da ovo stavljate u tačku 1), ako postoji proceduralna greška ili nešto tako, da ste prihvatili amandman dr Mašića. Taj neko dođe, podnosilac je zahteva, overio svoja autorska prava pred nadležnim sudom, zaštitio ih, dolazi i kaže – ja sam taj i taj, a ovo što je na tržištu, ovo što je čisti plagijat, to je čisto krivično delo koje je neko napravio.
Izvolite molim vas, pa krenite, vi ste zaduženi, odnosno vaša je obaveza po zakonu to da radite, a vi mu još sada poručujete – možeš ti to da uradiš, ali moraš da imaš pare. Em je pretrpeo ogromnu štetu i ne zna koja je, i on ne može da istraži ni u kojoj količini je došla ta piratska kopija u našu zemlju, vi ga još terate na to da vam polaže bankarske garancije.
Uz sve to, ako ne dokaže, a veoma su česti slučajevi da nadležni sudovi, Trgovinski sud presudi u korist onoga koji se bavio krivičnim delom, a ne onoga koji je autentični autor nekog dela, da li je u pitanju neka knjiga ili pesma, muzika, nije ni važno, vi njemu kažete da će on na kraju to da plati. To je neverovatan začarani krug i ti ljudi će da odustanu jednostavno.
Znate, sada može jednostavno neko da pomisli i ovde od poslanika u sali da razmišlja tako – ma, lako će ove velike muzičke zvezde, oni toliko para zarađuju po koncertima, imaju razne tezge, pa ako se to i desi oni mogu to da plate i da polože garanciju. Postavlja se pitanje zašto oni to uopšte da rade i ko smo mi da određujemo ili da špekulišemo time ko koliko zarađuje, ako on redovno plaća porez ovde u državi, i ako on ima svoju publiku iako ima svoju prođu. Zašto ti ljudi to da rade?
Vi znate, kada se upuste u jedan takav projekat... Evo, znam jedan konkretan slučaj, ali neću da ga imenujem, nije ni važno, uglavnom to je ta priča: Bugarska ili Kina ili negde gde se u milionima primeraka štancuju ta piratska izdanja, ta ovlašćena kuća odnosno autor pokrene postupak, još mora sada da položi i novac, još uz svu tu proceduru jedva na kraju nekako da namiri neku minimalnu štetu za svoja autorska prava. To vam je u odnosu 1:100 za pretrpljenu štetu, odnosno za količinu piratskih izdanja koja su prisutna na našem tržištu.
A šta da radi nosilac direktni, znači naslednik iz porodice ili neko na koga je preneto to pravo za određena dela naših srpskih velikana? Padne nekome na pamet ovde u ovoj sali, bilo kome, zamislite, da štampa sabrana dela koja inače nisu odštampana i nema ih nijedna izdavačka kuća u Srbiji. Lično sam pokušala to da pronađem, i koleginica Radeta, Slobodana Jovanovića, to samo možete antikvarno da nađete.
I sada, recimo, znaju mnogi, evo ja sam sada to rekla, i mnogi ljudi koje je to možda ranije interesovalo i ko se snašao na neki drugi način, da toga nema, lepo krenu i odštampaju sabrana dela Slobodana Jovanovića. U sve knjižare, svuda redom, izvol′te, prodaju i onda, znate, njegovi naslednici, oni koji su nosioci autorskog prava, pojave se i kažu – čekajte, ljudi, pa kako je to moguće.
Vi kažete – ajde vi popunite ovaj zahtev, član 17. i 18. Još niste želeli da prihvatite amandman kolege Mašića, nedvosmisleno bi se videlo da je to apsolutno celokupno delo, znači to nisu samo delovi, kao što je ovaj hohštapler i prevarant, ovaj žuti Lilić hteo da sakrije, pa je mislio neće da ga otkrije. E neće da ga otkrije Vojislav Šešelj, koji sve ima u malom prstu, koji i kada spava, iako je u haškom kazamatu na pravdi boga, zna sve šta ko radi i ko je sklon prevarama i ko je u stanju šta da uradi!
I sad, pojavi se taj neko i vi kažete jednostavno – vi morate da položite garanciju, određeni depozit, ja vama ne verujem. I to dok dokažete da li ste vi u pravu, a ako niste, sve to morate da platite.
Ovo dolazi u domen bezobrazluka, gospodine ministre. To što vi čitate novine kada govore poslanici SRS mene ne može uopšte da uvredi, to je stvar vašeg vaspitanja i vašeg odnosa, vi ste ovde samo gost. Dug je put, gospodine ministre, do toga da neko postane narodni poslanik. Treba da bude prvo član valjane političke stranke, što bi rekao ovaj Stojković, to je njegov izraz - valjano, svaki dan je valjao taj izraz sa ove govornice, pa je meni, evo, ostalo od juče.
E tek da budete neko ko je član SRS, pa da vas izaberu na izborima, pa da vam verifikuju mandat, pa da odgovorno, savesno i časno radite. Ovako, vas izabrali i rekli bićete ministar za to i to, odlučila skrpljena skupštinska većina, nemam ništa protiv.
Ali, kada ste već izabrani ministar morate da znate da ste vi ovde došli da mi vas kontrolišemo i da smo mi neka vrsta supervizora u odnosu na vas kao predstavnika izvršne vlasti. Mi smo tome naučili Dinkića, znate. Jednom, dvaput dobio je packu, jednom je došao u farmerkama, drugi put je došao u džemperu i tako nešto neobavezno, treći put počeo da vređa. Mora da se disciplinuje.
Vi, gospodine ministre, do sada niste još počeli otvoreno da vređate, ali način na koji razmišljate kada su u pitanju ovi i suviše dobri argumenti je nešto što će vas da košta na izborima, odnosno one koji su vas predložili da budete ministar. Još uvek ne znam koje političke stranke ste član. Znam da ste neka od ovih frakcija ove žute, nekada jedinstvene, opcije. Juče pomislih u momentu da ste iz DS-a, a ovi kažu iz DSS-a njihov ste; ko zna čiji ste, nije ni važno, ali prihvatite ovaj amandman da biste učinili korist onima koji treba da zaštite svoja autorska prava.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman je, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, podneo Odbor za finansije.
Predstavnik predlagača na sednici Odbora prihvatio je amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica. Izvolite.

Zahvaljujem. Evo, ovim amandmanom pokušavamo da zavedemo malo reda u onaj deo intervencionizma koji radi, postupajući po zahtevu, nadležni organ, odnosno inspektor.
Šta smo amandmanom predložili? Gospodin Zoran Krasić je predložio da se u članu 24. stav 2. promeni tako što će nadležni organ umesto da informiše nosioca prava i da ga obaveže da sam pokrene postupak, uraditi to u svoje ime.
Dakle, pošto je nosilac prava prošao složenu proceduru iz tačke 17. i 18, pišući sve i svašta, popunjavajući razne obrasce i dokazujući time osnovano svoje pravo i da mu je povređena intelektualna svojina, dao 15 dana vremena inspektoru da se uveri u to što je on papirološki dokazivao, došlo se do toga da čak ako postoje stvari može i hitnije možda da uradi da inspektor vidi, da zapleni robu, ovo, ono i šta sve još je predloženo. Dakle, debelo je ušao u proceduru koga je uveo inspektor, nadležni organ koji je po predlogu zakona ovlašćen da to uradi.
Prema tome, sasvim je logično, ako je inspekcijski organ utvrdio i prihvatio stavove, da ne ostavlja mesto sumnji izraženoj kroz član 22. u kome će potencijalno oštećeni nosilac prava morati čak i da plaća bankarski zalog; uzimaju se pare unapred ako, ne daj bože, njegov zahtev bude neosnovan. Onda se postavlja pitanje, što smo u načelnoj raspravi govorili, da li je inspektor bio nesiguran, je l′ ovaj davao lažne podatke, o čemu se onda tu radi, ako tek predstoji verovatnoća da će se njegov zahtev oceniti kao neosnovan ili kao nedovoljno tačan, nepotpun, ono što stoji u razlozima za uzimanje para u članu 22.
Dakle, ako obavežete inspektora da sam pokreće postupak pred nadležnim sudom lično, a ne da ga na to motiviše, i to zaista u čudno kratkom roku od 15 dana, za razliku od onog neposrednog razloga kada on neposredno deluje a ne po službenoj dužnosti gde ima 15 + 15 dana...
Dakle, em 15 dana, em mora sam da pokrene, em da izvesti organ, pa ako ne uspe da dobije odluku suda, onda naravno šta će se desiti – biće kriv, uzeće mu se bankovna garancija, uzeće se pare. Onaj ko ga je plagirao, kopirao, narezao, pokrao stručno delo ili literaturu, loše citirao i tako dalje, taj će opet ispasti ispravan.
Drugo, kada gledam obrazloženje i razloge za donošenje zakona, vi ste već u samom uvodnom delu tamo stavili da ovaj zakon, kako ste ga krstili, donosimo zato, evo da citiram, da bi se stvorio pravni osnov za nadležne organe i organizacije Srbije da sprovode zakone donete na nivou državne zajednice kojima se štiti pravo na intelektualnu svojinu, odnosno da su građani i privredni subjekti zaštićeni da ne moraju sami da idu u sudske sporove i privatne krivične prijave.
Dakle, hteli ste da izbegnete to, a u zakonu ste opet predložili to isto: da nosilac prava mora da pokrene sve, uprkos tome što je inspektoru sve jasno, pokrenuo je proceduru, više dileme nema, 15 dana razmatrao podatke koje je dobio od nosioca i sada kaže – e izvoli, moguće da ti jesi oštećen, izvoli na sud, za 15 dana mi donesi konačnu odluku suda. Osobito priča o tome kada ta konačna odluka dolazi, koliko je vremena potrebno, kako je sud ažuran, da li će uspeti da ubedi sudiju u ispravnost svoga stava, ali se inspektor izvlači iz igre.
To njegovo izvlačenje iz igre je i finansijski potkrepljeno, ništa to državu neće da košta ako inspektor pogreši, jer je ovaj dao bankarsku garanciju, nikom ništa, reći će – niste dobro popunili formular, neko je nešto prevideo ovako ili onako.
Tek, jedna izvanredna šansa koja može da se silno zloupotrebljava u nekim prilikama koje će se lako stvoriti za one koji su skloni da manipulišu zakonima i da nađu načina kako da zloupotrebe tu činjenicu, tu okolnost i da prema tome nosilac autorskog prava intelektualne svojine bude u konačnoj meri oštećen. Jer, naravno, i sve da uradi, on ne može očekivati petnaestodnevnu odluku suda o konačnom aktu.
Zašto, recimo, nije dato uslovno da se još 15 dana da i njima, zašto bismo u drugačiji položaj stavljali one koji idu po službenoj dužnosti i one koji idu po osnovu zahteva? Prosto neshvatljivo.
Čovek koji je sam utvrdio i podnosi zahtev, prođe malo rigorozniju proceduru; ovde inspektor ide sam i onda nalovi na terenu nešto, očigledno mu je stvar sumnjiva i kaže – pokrećemo postupak, pa evo vama tražite vi znajke ili neke druge knjige, ili vi koji štampate udžbenike tražite da li vas je neko kopirao, imate 15 dana, pa sud znamo kakav je, još 15 dana, ali se blagovremeno obratite. Kada? Kad da traži od inspektora još 15 dana. Ode ne stoji. Kada ne dobiju odluku 15, to je 16. dan, jer u taj dan dva roka ističe, kako stvari stoje.
Naravno, možda imate posle druge zakone u kojima govorite o rokovima, koliko će da traje, ali svakako je nejasno i nepravedno za one koji ličnim sredstvima garantuju sprovođenje postupka podnoseći same zahteve da imaju samo 15 dana. Da bismo to, kada smo već ostali na tih 15 dana, izmenili, nateraćemo inspektora da sam podnese tužbu sudu, a to će značiti da inspektor nešto radi temeljno iz onoga što je tamo našao u dokumentima. I, zašto bi se libili da državni organ pred državnim sudom, kako ste krstili sudove u državne i paradržavne, pokrene spor?
Dovoljno je bilo što se nosilac intelektualne svojine dokazom iz tačke 18... Ima prilično dokaza koji su pobrojani i kada ih on sve skupi i uredno preda i 15 dana inspektor o njima misli, vaga i proverava i preduzima mere koje on želi da preduzme, niko mu ne brani, i onda stvarno oceni da je to ispravno. Bilo bi veoma fer i korektno prema tim ljudima ne stavljati ih u dalju proceduru. To bi bio smisao amandmanske intervencije gospodina Krasića.

Ministar Parivodić.

Dakle, u amandmanu koji je na član 24. stav 2. podneo gospodin Krasić, SRS, gospodin Krasić smatra da je nadležni organ, tj. inspekcija, obavezan da u roku od 15 dana pokrene postupak za zaštitu prava intelektualne svojine pred nadležnim sudom.
Obrazloženje za ovaj amandman je lapidarno, kratko, jezgrovito i meni potpuno nelogično: "Valjda je zaštita intelektualne svojine u interesu pre svega nadležnih državnih organa." Znači, tržišni inspektor ima najveći interes u srpskoj državi da se ne pojave falsifikovani proizvodi, da se ne koriste kompjuterski programi bez licence, da se ne pojavljuju falsifikati udžbenika itd. Meni je ovo potpuno neshvatljiv stav. Zašto bi to baš bilo u interesu tog inspektora najviše, iznad interesa imaoca prava intelektualne svojine?
Ovaj amandman je utoliko apsurdniji što on nalaže tom inspektoru da vodi očigledno parnični postupak i da se parniči. Zamislite srpskog inspektora koji paralelno vodi 186 parničnih postupaka, država plaća takse za te postupke, ti postupci su efikasni, po dve-tri godine traju i tako se naši inspektori bave parničenjem, u stvari postaju neka vrsta javnog pravobranioca, ne idu više na tržište da vide šta se tu dešava.
Zakon je naložio inspektoru u članu 12. stavu 3. tački 2) da podnese prijavu nadležnom javnom tužiocu, odnosno prekršajnom organu. Smatrali smo da tu njegova funkcija inicijacije procedura pred drugim organima treba da se završi.
Gospodin Krasić smatra da naši inspektori treba da se parniče i da je u njihovom ličnom interesu da se oni parniče pred redovnim i privrednim sudovima i da država plaća ili oni lično da plaćaju takse za to parničenje.
Prosto, šokantan je primer ovakve intervencije, jedno neudubljivanje, neverovatno, šokantno. Zbunjen sam ovakvom improvizacijom.
U svakom slučaju, pošto naravno da ne prihvatam ovaj amandman, ja ću dati završnu reč na ovaj zakon.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Ne možete.)

Imamo još jedan amandman, ministre, pa malo strpljenja.
Da li još neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Imate još devet i po minuta.

Biću mnogo efikasniji, gospodine Mihailoviću, nemate potrebe, samo uživajte, gospodine Mihailoviću. Taman sam nešto završavao vezano za Hag i čujem ministar izašao i iščuđava se. Samo da vidimo na šta se odnosi amandman. Gospodin ministar je dao tako dobru kritiku ovog svog zakona da mu ja odajem priznanje.
Gospodine ministre, pre dva sata pokušao sam sa ovog mesta da vas ubedim da vam nije dobar član 12. stav 1. i prva uvodna rečenica. Vi ste izašli i rekli ste da ja ništa ne znam, da je to mnogo dobra rečenica. Ta rečenica glasi... Naravno, mi smo se malo šalili sa ovim zakonom i amandmanima, očigledno da bi istrčalo, da vidimo šta je to, da javnost sazna šta je to. Vidite kako ministar brani član 12, a napada amandman na član 24. gde je prepisan član 12. Sad ćete da vidite, gospodine ministre.
To je poglavlje 1. Postupanje po službenoj dužnosti. Odnosi se na inspekcijske organe koji po službenoj dužnosti rade neki posao. Šta oni rade po službenoj dužnosti? Kaže – nadležni organ (to je onih šest inspekcijskih organa), kada neposrednim uvidom utvrdi... Inspektor lično na licu mesta neposredno se uveri. U šta se taj inspektor uverio? Da je povređeno pravo intelektualne svojine. Povodom člana 12. pričao sam da je to nemoguće. Vi ste rekli da je to potpuno očigledno. Jeste, tako je bilo, jeste malo smešno, ali tako je ministar rekao – pipneš, vidiš da nije "najk". To je ta situacija.
Tada sam vas upozoravao i rekao – gospodine ministre, kada inspekcija radi posao za koji je nadležna, a to je inspekcijski nadzor, to nije običan nadzor, nego inspekcijski, postoji velika razlika između upravnog, inspekcijskog itd., ona postupa po nekim pravilima i utvrđuje neke činjenice.
Tada sam vam rekao da poreski inspektor, čak sam vam i citirao član Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji gde je rečeno da postoji pored kancelarijske i takozvana terenska kontrola koju sprovode poreski inspektori, znači, u prodajnom objektu, bilo gde gde se vrši promet robe i gde oni sumnjaju da je neko utajio porez ili nelegalno vrši promet.
Oni dođu i utvrde neke činjenice, ali oni mogu da utvrde činjenice vezane za promet, za legalnost tog prometa. Oni ne mogu da utvrde činjenice koje se tiču prava intelektualne svojine. Ne mogu. Samo se vi pipajte, nema veze.
Svi inspekcijski nadzori se vrše po službenoj dužnosti, ma koliko čovek da prijavi nešto, to nije zahtev, to je obična prijava, obično obaveštenje koje obavezuje inspektora da onda po službenoj dužnosti sprovede postupak.
Tada sam vam rekao da je ovo besmisleno, da treba zaštitu intelektualne svojine da prepustite onom zakonu tamo, a da odgovarajuće odredbe koje mogu da pomognu zaštitu intelektualne svojine budu pre svega u funkciji kontrole prometa roba i usluga itd.
Ne zalazi u te stvari, jer tu ne može, i vi ste rekli kako ne može. Može. Predvideli ste poseban postupak i tada sam vas podsetio da 12, 13. i 14. član čine jednu celinu, a onda ovo drugo što ide na zahtev vlasnika, odnosno autora je nešto drugo, neka druga situacija.
Onda sam vam rekao, nije dobro da autor koristi inspekcijske organe kao svoje dokazno sredstvo za neki drugi postupak pred sudom. Vi ste mi sve to osporili. Čekao sam vas na članu 24, gde sam rekao – dobro, ako po službenoj dužnosti to radi, zašto po službenoj dužnosti ne štiti njegova autorska prava. Zašto sam to napisao? Da bih vam izvrgao koncept.
Vi ste izašli i napali amandman na član 24. i poništili ste član 12. Šokantno, gledao sam tamo, snimljeno je to sve, nego smo imali preča posla, nešto vezano za Hag, pa rekoh, hajde da idem dole da kažem i da 12. i 24. ne samo da je razlika 1:2, nego ima i neku logičku vezu. Poremetili ste tu logičku vezu.
Potpuno ste poremetili tu logičku vezu. Ovim amandmanom smo hteli samo da pokažemo koliko je Vlada bila neozbiljna kada je predložila ovakav zakon. Vi ste lepo izašli, ja sam trljao ruke gore i rekao – super, napada amandman na član 24. i ja bih napadao taj amandman na član 24.
Odmah da vam kažem, bio je cilj da sami dođete ovde i da priznate da ono što stoji u članu 12. i prethodnim članovima nije dobro. Naravno da sam zahvalan zbog toga što ste demantovali sebe, demantovali ceo koncept.
Mi smo u načelu, kada je bilo govora o ovom zakonu, skrenuli pažnju, ali tada niste čitali novine i računate: 126 i sve prolazi. To je jak argument. To je najjači argument u višestranačkom sistemu Srbije. Ko ima 126, ima sve. Samo da vas podsetim, ne razlikuje se to ponašanje od Božovićevog kada je rekao – ako imam 70 glasova ima da proglasimo i da je Zemlja četvrtasta.
Znači, između tog Božovićevog stava, koji pretpostavljam da ste i vi kritikovali, jer svaki razumni prosuditelj je morao to da kritikuje, ali vi ste na ovaj način malopre potvrdili taj njegov rezon. Za vas je bitno 126.
Pošto smo pri kraju, a imam tamo da završim nekoliko strana, pa neću biti do kraja ovde, moram da vam kažem jednu stvar. Najgora stvar koja je mogla da se podmetne autorima je ovaj predlog zakona. Sada ću da vam objasnim.
Ovaj predlog zakona će selektivno da štiti plagijatore i one koji kradu tuđe ideje i tuđa autorska dela. Zašto? Zato što se ulazi u svojevrsni galimatijas nedorečenih odredbi.
Kod člana 12. sam vam skrenuo pažnju – neki inspektori koji kontrolišu promet mogu sada da biraju da li će da primene odredbe svojih matičnih propisa gde su ovlašćeni da kontrolišu legalnost prometa roba i usluga, ili će da se pozovu na taj i na ovaj zakon. Ako se nađe delo odabranog, ne birate ga vi, nego Dinkić, to da znate, on u ovoj mafiji ima svoje sponzore...
Stičem utisak kada vi dođete da obrazlažete neki predlog zakona da vas neki koji sede sa vama u Vladi grdno prevare. Zašto? Oni smatraju, vi ste doktor pravnih nauka i vi ćete ovo najbolje da objasnite, pa imate elokvenciju, pa možete malo i da zbunite poslanike i javnost nekim izrazima, titulama itd. Drugi završavaju posao.
Taj Dinkić je u koaliciji sa onima koji prave piratske CD, dokazano, zna se, podnete su dve krivične prijave. Odmah su graknuli svi oni. Kako ćete da štitite autora od njegovog falsifikata?
Kako ćete da štitite Lepu Brenu, objasnite mi, ministre, zašto bi se Lepa Brena štitila po ovom zakonu, potreban je ovaj zakon da vi zaštite, da država zaštiti njen deo šverca i da ono što ona švercuje ne padne pod udar ovog zakona.
Ako neko drugi švercuje njeno, onda će Dinkić da bude angažovan. Biće onda angažovan.
Ovo nije zakon, a nešto drugo da vam kažem, sada može da se kaže, pošto prema vama imamo posebnu taktiku mi radikali. Ovaj zakon nema ustavni osnov. Ko ima ustavni osnov? Zakon ...