Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 90 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Dušan Proroković, Vojkan Tomić, Dejan Stojiljković, Miroslav Petković, Miroslav Janković i Miodrag Stamenković.
Nastavljamo rad po dnevnom redu.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O POSEBNIM OVLAŠĆENjIMA RADI EFIKASNE ZAŠTITE PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović, Meho Omerović, Mileta Poskurica, Zoran Mašić, Milovan Radovanović, Nemanja Šarović, Zlatan Jovanović, Nataša Jovanović, Gordana Pop-Lazić, Zoran Krasić, Branislav Rankić, Milan Stevović, Vjerica Radeta, Paja Momčilov, Sreto Perić, kao i Odbor za finansije.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Po Poslovniku, narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Milan Parivodić, ministar u Vladi Republike Srbije ima jedan manir po kome je zaista izuzetak. Ovi drugi mogu da pogreše, ne moraju, ali on ima takav običaj, pokazalo se i sada kada je ovaj zakon u pitanju da nema izveštaja Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.
To što ste vi, gospodine ministre, uvek orni i raspoloženi da posle svakog poslanika izađete i prokomentarišete našu primedbu, odnosno uloženi amandman SRS, u redu je. Nekada odete u neku širu političku formu, opet to je vaše pravo, vi ste ministar u Vladi, ali zaista nije u redu da nemamo napismeno izveštaj Vlade Republike Srbije sa obrazloženjem zbog čega se amandmani ne prihvataju. Nama je to veoma važno da bismo pre nego što izađete da kažete, a vi se uvek javljate posle našeg obrazloženja, pročitali šta je to Vlada nama odgovorila i sa čime se ne slaže u našem amandmanu.
Podneli smo određeni broj amandmana na ovaj zakon da bismo popravili njegov kvalitet i ne vidimo razloga da sada moramo da hvatamo beleške ili da slušamo šta treba da kažete.
Može da se desi situacija da vas usred rasprave pozovu hitno da odete u Vladu, a ovaj mladi gospodin pored vas ne može da izađe za govornicu i da nam kaže zbog čega se taj i taj amandman ne prihvata. To nije dobro i nije u redu.
Nije ovo zakon koji je napisan juče ili prekjuče, naši amandmani, pa niste imali vremena. Dobili smo samo mišljenje Zakonodavnog odbora, koji radi kako radi, obično na ivici kvoruma, ali zašto je vama bio problem da nam u ime Vlade Republike Srbije date odgovor na podnete amandmane, da to imamo kao dokument i da tu lepo stoji u jednoj, dve rečenice ili više zašto se amandmani ne prihvataju. Trebalo je da sačekate i da odložite početak rasprave o pojedinostima dok ne dobijemo pismeni izveštaj Vlade.
Doduše, po našem poslovniku možemo i na ovakav način da razgovaramo, ali tako na brzinu i kroz mnogobrojne zakone koji su prolazili u periodu unazad šest godina i za vreme DOS-manlijske vlasti uvek se i predsedavajuća pravdala time da može po Poslovniku, idemo bez izveštaja Vlade. Treba nam taj zvanični dokument i red je da nam odgovorite zašto to nemamo, šta su radile vaše službe, vaše ministarstvo, kome je bilo teško to da napiše.

Ministar se na sednici Odbora za finansije, koja je održana juče, izjasnio o svakom amandmanu pojedinačno. Ako ministar ima još neko dodatno objašnjenje... Nema.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, krenuli smo od početka kada smo govorili o ovom zakonu i u načelu, zapravo govoreći o tome koliko nema naročito jake zakonske prerogative, da pokušamo da ovo štivo na bolji način uredimo, popravimo, uglavnom sa aspekta da pravu intelektualne svojine damo posebno mesto i poseban značaj.
Teško se oteti utisku iz člana na koji se odnosi amandman, iz člana 2. stav 1. gde u integralnom predlogu stoji – odredbe ovog zakona primenjuju se na proizvodnju, promet, upotrebu i držanje robe i na pružanje usluga.
Dakle, prilično banalno vuče na ekonomsko-finansijsku sferu, na činjenicu da li nešto košta, da li je neko finansijski i materijalno oštećen i vulgarnu konstataciju da se zapravo radi o robi, da se sve jednostavno podvodi pod robu.
Ono de facto i sama knjiga, autorsko delo te vrste ili srodna prava koja se izvlače iz važećeg zakona Republike Srbije i Crne Gore možda bi mogli da se na neki način podvedu pod ovo, ali nema nikakvog razloga, jer mi nismo intervenisali u članu, osim jedne rečenice koja bliže određuje član i njegov prvi stav – korišćenje autorskih prava iz oblasti stručnih publikacija.
To je nekako bila najmanja moguća intervencija, da ipak na određen način stavimo do znanja velikom broju ljudi koji se bavi u veoma teškim prilikama naučnim radom, izdaje stručne publikacije koje su dostupne javnosti u ovoj ili onoj varijanti i koje su dostupne i rukama plagijatora poput nečega o čemu će govoriti naši poslanici kasnije.
Reč je o profesoru Liliću koji je skinuo zaista, virtuelno odradio veliki deo teksta naučnika koji je već pokojni, koji nije bio u stanju da se tome suprotstavi itd.
Ovaj zakon se ne dotiče ni takvih zloupotreba i konstrukcija, ne daje mogućnost onome ko uoči takvu nepravilnost, sem da je autor ili nosilac prava pa da onda krene preko inspektora da traži zaštitu.
Pokušali smo, koliko je to bilo moguće u ovakvoj konstrukciji zakona, da to popravimo uvodeći neke druge institucije, neka druga ministarstva, neke druge organe, kako u Predlogu zakona stoji, dajući njima nadležnost da u tome intervenišu, ali naravno, nismo bili u poziciji, niti je to moguće, da se koncept zakona promeni, da neposredno građanin, čovek koji uoči takvu nepravilnost, a da pri tom nije nosilac autorskog prava, može da interveniše.
Zato mislimo da nije na odmet da se nađe ovakva izmena u stavu 1. člana 2, te da se na taj način dobije jedan kvalitet ovog zakona i mogućnost da se intelektualno pravo, kad se radi o knjizi, udžbeniku, stručnoj literaturi druge vrste u koju se ulaže velika količina intelektualnog rada i truda, obično nenagrađena, zaštiti od ma kakvog plagijatorstva.
Plagijatorstvo, ne samo zloupotreba protivno pravilima u kojima izvorni citat, izvorna fotografija, informacija, mora da se prikaže, nekada i sa odobrenjem autora, jer nekada ne možete preuzeti nijednu sliku iz udžbenika, kako je to na zapadu regulisano, ako nemate odobrenje i saglasnost autora, urednika knjige, grupe autora itd.
Osobito je to bitno kada je grupa autora nosilac nekog stručnog dela, neke publikacije; onda tu imate često podeljene probleme, jer neko bi intervenisao, neko ne bi.
Mogućnost kontrole zloupotrebe ili neovlašćene upotrebe u kreiranju nekog drugog stručnog dela postoji ako se radi o doktoratima, o pisanju knjiga, kroz tzv. recenzije i mentorski rad.
Naravno, pitanje je da li često i mentor odradi svoj posao do kraja, ali to ne možete zakonom regulisati, ne možete vi slati inspektora mentoru da proverava.
Potpuno smo svesni da takva preporuka ne bi nikuda vodila, da proverava da li je moguće pronaći nekakvu takvu krađu, ali za vreme dok je na javnom uvidu, javnoj raspravi, može se dogoditi da neko primeti plagijat, da neko odradi nešto, ali ako kažete roba, teško bi bilo prihvatljivo reći da je magisterijum, doktorat roba, neka stručna publikacija, pa u robi nađen defekt i feler, pa onda može da interveniše inspektor.
Dakle, jedna suptilnija kontrola je moguća i onda sve to treba uvesti u zakon, dakle kao jednu nedvosmislenu oblast odakle se mogu crpiti kasnije nadležnosti.
Zato mislimo da je prilika, možda će ministar i sam, iako ne znamo kakav je stav Vlade, konačno, ministar je predstavlja, da da svoje mišljenje, da se izjasni. Mislimo da ne bismo povredili smisao i suštinu ovog zakona tom jednom rečenicom od nekoliko reči, koja pravi apoziciju na sve ovo i određuje bliže i dopunjuje.
Ipak deluje više za trgovinsku nadležnost, trgovinsku inspekciju, kako ste vi to i dali, jer su to nadležni organi koji će ovde biti.
Ovo je malo drugačije, jedna suptilnija kontrola, gde ćemo videti kasnije Ministarstvo nauke, Ministarstvo prosvete i kamo sreće da nekada jesu imali ma kakve nadležnosti, jer se ne bismo susretali sa plagijatima sa kakvim smo se susretali. Naravno, niko nikada nije ništa odradio.
Postoji mogućnost osporavanja doktorske teze, ali to se uglavnom dešava kada su revolucionarni prevrati, 5. oktobra ste to pokušali, a tu valjda ima i vas iz ostatka onog DOS-a, znate kako je to išlo po univerzitetima, kako su se tražile revizije naučnih stručnih zvanja, kako su mnogi ljudi izgubili svoje pozicije, kako su naknadno radovi vrednovani nekim drugim ocenama.
To je bilo vreme koga se sećamo i zalažemo se da se nikada ne ponovi. Srpska radikalna stranka nikada takvim drakonskim merama, kada osvoji vlast, ne bi ni krenula da ispituje šta je ko napisao u periodu od pet ili deset godina.
Tada smo uočili jedan sasvim jasan plagijat, o kome će govoriti drugi poslanici. Videćete da se tu ništa nije moglo promeniti, tu je bilo faktički pokradeno jedno delo, prepisano, stavljeno ispred sebe, kao da je čovek koji je pisao autor onoga što je izrečeno.
To jeste težak mehanizam zaštite, ovo su možda početni koraci dok se ovaj zakon ne napiše kao zakon koji jeste izvorni zakon Republike Srbije i koji nije zakon koji će omogućiti primenu nekakva tri zakona državne zajednica Srbija i Crna Gora, dakle kao nekakav zakon o primeni zakona, nekakvo uputstvo stručno, jer inspektori koji budu radili na terenu moraće sigurno da imaju kod sebe i ova tri zakona državne zajednice.
Šta će tek sve biti sa državnom zajednicom, kakve će biti pozicije tih zakona, da li se moglo sačekati, sve će se to znati, pa se onda donese jedan zakon, dakle naš zakon o autorskim pravima, tek tada ga treba doneti i onda ćemo videti šta možemo da uradimo, jer i kaznene norme se crpe po osnovu ovog zakona, a zapravo regulisano je sve zakonom koji mi uzimamo kao osnov za donošenje ovog.
Dakle, hoću da privedem kraju svoju diskusiju i da zamolim ministra da jednostavno ovakav naš amandman prihvati. On neće kasnije u drugom delu amandmana povući ništa specifično što bi dovelo u pitanje duh zakona i da onda to posle ne bi bilo po volji onima koji su eventualno ovakav zakon naručili.
To su uglavnom bile intervencije koje ne bi trebalo, čak i da se nađu u nekoj meri, dakle, da su pomenute, više kroz kaznene odredbe člana 38. i tu se više vidi...
U članu 38, ako pogledate autorska prava, kao da su napisali: disketa, muzički CD, pozorište, predstava, film, i onda se u svesti običnog čoveka budi nešto pa kaže – dobro, to je da zaštitimo muzičare, da zaštitimo američku produkciju, druge koprodukcije koje rade na ovim terenima, da stvorimo osećaj pravne sigurnosti za nekoga sa strane, pa i za neke uticajnije lobiste sa našeg tržišta.
Naravno, vidi se zašto uticajniji, gde to može da se izvuče, a govorili smo u opštoj diskusiji kada smo pričali u načelnoj raspravi kako se može inspektor pozvati da se uveri na licu mesta da zaista postoji prekršaj u smislu zloupotrebe tuđih intelektualnih prava.
Uvođenje ovog dela, čak i ako bi to bilo nešto paralelno i nešto već viđeno, ne bi otežavalo ni pravnu, a ni jezičku poziciju ovog zakona, a mislimo da bi bilo koristi i skrenulo bi pažnju onima koji pokušavaju i dalje da sve to urade, da zloupotrebe tuđa naučna i stručna dostignuća. Hvala.

Reč ima ministar Parivodić.

Da budemo efikasni: prvi amandman u vezi sa članom 2. stav 1. odbijam, jer stavlja jedan aspekt autorskih prava ispred svega i zbog toga je sistemski loš i zato ga odbijam.
Amandman 2 koji se odnosi, vaš amandman, ja to da bih bio efikasan, znači, njega prihvatam. Dobro, u redu je, ako hoćete da pričate, ja prihvatam amandman, u redu je.

Reč ima poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je resorni ministar gospodin Parivodić i profesor Pravnog fakulteta i samim tim što je doktor nauka i profesor (izabraće ga ako ne padne Vlada) i s obzirom da se radi o zakonu o zaštiti i autorskih prava, ja sam očekivao, obzirom da smo imali zakon o zaštiti autorskih prava, od ministra da odmah pokrene na Pravnom fakultetu pitanje odgovornosti najvećeg plagijatora koji se ikada pojavio.
Doneo sam dve knjige koje je profesor dr Vojislav Šešelj izdao još 2000. godine.
Jedna se zove "Univerzitetski profesor Stevan Lilić kao podli i prljavi plagijator", a druga se zove "Stevan Lilić kao intelektualna uzdanica aktuelne buldožer revolucije".
Možda je naslov ove druge knjige razlog što nije podli i prljavi plagijator Stevan Lilić do sada kažnjen za najveću krađu.
Dame i gospodo narodni poslanici, sve krađe su krađe, ali krađa intelektualne svojine je najgori oblik lopovluka i krađe, pogotovo kada se radi o krađi intelektualne svojine od čoveka koji je davno umro i ne može da se brani.
Stevan Lilić je iz knjige koja se zove "Administrativno pravo" – a to je delo profesora Laze M. Kostića, čoveka koji je u krajnjoj bedi u izbeglištvu umro zahvaljujući ovoj državi iz nekog ranijeg perioda i ostavio ogroman opus – ukrao i prepisao sve, ima nekih izmena, videćete kada budem nešto čitao.
On je tu knjigu "Administrativno pravo" pretvorio u "Upravno pravo", ne zbog toga što je on to smislio, nego zbog toga što se sam predmet posle toga tako zvao.
Da iskoristim ovo vreme da vam pročitam samo jedan deo i da vidite dokle su intelektualni dometi ove prljave lopuže Stevana Lilića.
Laza M. Kostić u "Administrativnom pravu" kaže ovako, a samo jedan deo ću da vam pročitam...
Inače, izvinjavam se što prekidam, čitaću sve ove delove i do kraja koristiti svaki trenutak kada ostane po odbrani amandmana nekog od naših poslanika, da vas ubedim da je ovaj odavno trebalo da zaglavi zatvor.
Ovako kaže Laza M. Kostić: "Što se tiče ocene zakonitosti upravnih akata, svaki pokušaj poveravanja te funkcije višim upravnim organima ostajao je bez uspeha".
Stevan Lilić, kao "intelektualna uzdanica buldožer revolucije" u ovu rečenicu ubacuje reč "međutim", pa kaže ovako: "Međutim, što se tiče ocene zakonitosti upravnih akata, svaki pokušaj poveravanja te funkcije višim upravnim organima ostajao je bez uspeha". Alal mu nauka.
Laza Kostić dalje kaže: "Istina je da, ukoliko je upravni organ viši, sve veći broj ima funkcionera sa pravničkim obrazovanjem, ti pravnici treba da su solidnije spreme i veće savesnosti neko oni niži".
Stevan Lilić, pošto mu je nestalo stvaralačkog i naučnog nadahnuća, dalje prepisuje od reči do reči, od tačke do tačke, pa kaže: "Istina je da, ukoliko je upravni organ viši, utoliko ima sve veći broj funkcionera sa pravničkim obrazovanjem, ali ni oni ne mogu nikada ostati na čistom terenu prava", kaže Stevan Lilić i ostade živ. Imali smo prilike da nam on bude narodni poslanik.
Gospodine ministre, čudim se ovoj vladi, kad već prepisujete ove zakone sa zapada, zašto ne angažujete Stevana Lilića sve da vam prepiše? Jednostavno, čovek zna da radi posao.
Doduše, možda treba da prevodi, pa morate prevodioca da mu nađete. Dokazan majstor, dve knjige dokazuju koji je to "intelektualac".
Dalje, kaže profesor Laza Kostić: "Opasnost je velika da pravne obzir ne žrtvuje delimično ili u potpunosti obzirima političkim", a onda ovaj "intelektualac" kaže: "Velika je opasnost (nije: opasnost je velika) da pravne obzire ne žrtvuje delimično" itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da će ministar Parivodić u toku današnjeg dana konsultovati ministra Stojkovića i ministra Jočića i da će sutra, ukoliko budemo radili, ako ne, onda preko sredstava javnog informisanja, da nas taj trio obavesti da je "intelektualna veličina" dobio jednokrevetnu sobu u zgradi u Bačvanskoj, da mu ne bi smetali ostali dok svoje nadahnuće ne prenese na papir.
Ministre, jeste da vam je kolega, ali pošto gospodin Krasić reče da vas još nisu izabrali, eto vam prilike, isterajte Lilića i otvoriće se slobodno mesto da vi dođete.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, podneo Odbor za finansije.
Predstavnik predlagača je na sednici Odbora prihvatio amandman.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Gospodin Mileta Poskurica, zatim Zoran Krasić.

Gospodine ministre, dvoumio sam se da li da izlazim, jer ste javno rekli da taj amandman prihvatate. To je drugi po redu radikalski amandman. Ako ne prihvatate, mi ćemo pokušati da vas uverimo da je potrebno da ga prihvatite.
Naime, u opisu organa koji vrše kontrolu zloupotrebe ili efikasne zaštite prava intelektualne svojine, gde ste pobrojali nekoliko ministarstava i Radiodifuznu agenciju, a mislim da je ovde najvažnije da li neko nešto tuđe emituje ili reemituje, a videli smo koliko je efikasna, cela Srbija se trese od efikasnosti te institucije, hteli smo da uvedemo još dva ministarstva za koja mislimo da imaju jednako pravo kao i Ministarstvo zdravlja, po očekivanoj efikasnosti i učestalosti njihovog delovanja, ili će možda teorijski biti i veće potrebe da oni intervenišu povodom onoga što smo hteli da istaknemo, da damo osobiti aspekt zaštiti intelektualne svojine.
Evo, sačekao sam da završite razgovor, gospodine ministre. Čuo sam, javnost nije, ministar se uglavnom tempira da li će prihvatiti ili neće ne po vrednosti amandmana, nego po tome da li ga mi napadamo ili ga ne napadamo.
Niko ga nije napao, ovde je jedan normalan razgovor. Amandmani ne kvare smisao zakona, ne kvare ništa.
Ali, ako se vlast postavlja prema amandmanima zavisno od toga da li je neko mazi, pazi, tetoši ili napada, red je i da javnost čuje. Svi su čuli, samo što su mikrofoni jednosmerni, pa nije javnost mogla da čuje, a ja to verodostojno prepričavam, jer svedoka je, bar ovaj deo sale koji je čuo šta ste vi rekli. Nemamo mi ništa protiv, ništa vi nemojte da prihvatite, menjaćemo mi te zakone kad dođemo na vlast, pa će to zaista ličiti na zakon, a ne na uredbu, a vi koristite inat.
Šta je suština? Suština je da uvedemo dva ministarstva. Imalo bi logike da udžbeničku, stručnu literaturu i ostali osetljivi deo intelektualne svojine mogu u datim prilikama njihovi inspekcijski organi da pažljivije proprate i da blagovremeno intervenišu. Ne očekujemo da bi samo trgovačka inspekcija ili neka druga inspekcija, kada vidi da se nečiji udžbenik prodaje na ulici ili pored fakulteta, u auli, kao neverna, loša ili nevešta kopija, deluje kao roba, mogla da zapleni robu. Hoćemo da damo veći značaj tom delu intelektualne svojine, nego prostoj činjenici da je tu reč o robi i da je to količina od 50-60 plagiranih Braunvalda ili ovoga ili onoga.
Mislimo da je to osetljiviji segment, gde su ljudi sa iskustvom te vrste, gde bi mogli, makar i na posrednu persuaziju korisnika te stručne literature, dakle odgovornih studenata, onih koji poštuju tuđe pravo, naučili od svojih profesora i normalnih mentora da poštuju tuđa prava i iskustva, da kažu – profesore, to i to vam je neko skinuo, imate to, pa vidite nekako, učinite da inspektor, kobajagi po službenoj dužnosti, dođe.
Dozvoljavamo da ste tako nešto zamislili po Predlogu zakona. Kad ne mogu da intervenišem ja koji to uočim, nego mora inspektor umesto mene, a nije moje delo, očito da je ukradeno kolegino delo, onda je tu kraj priče. Kako onda motivisati inspektora da se digne sa stolice i da dođe, makar trgovinski; neće, on će da juri nešto drugo. Hteli smo to da uradimo, da i druga dva ministarstva ... (Milan Parivodić, sa mesta: Prihvatam amandman.) Hvala vam, gospodine ministre.