Gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo poslanici, vođena je dosta iscrpna rasprava o zakonu o povraćaju crkvene imovine i imovine drugih verskih zajednica. Sada bih u završnoj reči samo rezimirao glavne elemente te dosta dugačke debate. U čemu se sastoje razlike konceptualne prirode između amandmana SRS i teksta Predloga zakona?
Prva primedba na kojoj je SRS insistirala jeste da ne treba vraćati u svojinu, već da svojina treba da ostane državna nad tom nacionalizovanom imovinom, a da crkve i druge verske zajednice treba da dobiju trajno pravo korišćenja. To je, u stvari, suštinsko pitanje razilaženja u celoj raspravi, za koju smatram da je bila konstruktivna sa obe strane.
Smatram da su predstavnici SRS sa dubokim uverenjem argumentovali svoje stavove, ali i predlagač je sa snažnim uverenjem ostao pri svojim stavovima. Kada imate podeljenost, kao što je neko od uvaženih prethodnika rekao, između svojinskih ovlašćenja, onda se niko u stvari ne oseća domaćinom te imovine.
Znači, jedan koristi imovinu, a drugi je vlasnik. Tipično, kada god imate tu podeljenost svojinskih ovlašćenja ta imovina ne biva ni čuvana, niti biva investirano u nju onoliko koliko je potrebno da bi se domaćinski vodila. Tek kada je potpuno raščišćena situacija i zna se ko je vlasnik, kada taj isti vlasnik upotrebljava tu imovinu, a pogotovo kada se radi o imovini koja je u opštem interesu, kao što je poljoprivredno ili šumsko zemljište koje se mora obrađivati ili u ograničenom obimu seći, tada je jako važno da imamo jasnog imaoca prava, jasnog vlasnika.
Drugo, taj koncept podeljene imovine zaista predstavlja jedan arhaičan oblik koji definitivno izlazi, odnosno nestaje iz našeg pravnog sistema, tako da bi uneli jedan sistemski nered i u stvari doprineli svojinskoj neodgovornosti kada crkvi ne bismo dali svojinu, već preneli pravo korišćenja. Zbog toga sam uporno, ne iz neke moje tvrdoglavosti, nego iz dubokog uverenja u ove argumente koje sam izneo, principijelno odbio vaš koncept restitucije, odnosno davanja na korišćenje crkvene imovine.
Druga primedba od strane SRS bila je da ne treba davati obeštećenja, odnosno novac u zamenu za imovinu koja se ne može vratiti. Smatram da bi time crkva bila diskriminisana u odnosu na druge beneficijate, korisnike restitucije denacionalizacije i bila dovedena u nepravičan položaj. Kao i svaki drugi subjekt u pravu i crkve i druge verske zajednice moraju biti jednake sa drugim pravnim subjektima, ne smeju biti diskriminisane i ne smemo biti mi ti koji ćemo procenjivati da li su crkvi potrebne ili nisu potrebne pare, ako su to njene pare.
Osnovni koncept denacionalizacije jeste da se oni kojima je imovina oduzeta, nacionalizovana sa aspekta naših političkih uverenja, smatraju vlasnicima i da njihova prava moraju biti zaštićena. Ne smatrate ih, koliko sam razumeo, vlasnicima, niti im mi kao država prilikom te denacionalizacije činimo neku posebnu uslugu, time što im vraćamo imovinu. Mi politički drugačije verujemo, jer smatramo da su oni ravnopravni vlasnici, kao i sadašnji vlasnici.
Dakle, smatramo da je oduzimanje bilo nelegitimno. Iz te okolnosti nelegitimnosti oduzimanja u vreme komunističkog sistema proizilazi taj proces denacionalizacije i on predstavlja jedan civilizacijski proces u celoj istočnoj Evropi, koja je bila pod komunističkim sistemom.
Treća primedba koja se sistemski pojavljivala od strane SRS bilo je pitanje ustavnosti. Ustav Srbije u članu 72. jasno kaže da je nadležnost Republike Srbije da uređuje svojinske i obligacione odnose. Ovo je čisto pitanje svojinsko-pravnih i obligacionih odnosa i rešenja koja su sadržana u ovom zakonu derogiraju određena rešenja drugih zakona i predstavljaju posebna, odnosno specijalna rešenja u odnosu na opšta koja su sadržana u nekim drugim zakonima.
To opet proizilazi iz okolnosti našeg dubokog političkog uverenja da moramo da damo pravdu koja je uskraćena u vreme komunističkog sistema, da stavimo građane u ravnopravan status, bez obzira da li su tzv. stari vlasnici ili su aktuelni vlasnici imovine.
Četvrta sistemska primedba je bila – zašto Direkcija. Ako bi pustili da se ovaj proces odvija kroz čitavu paletu državnih organa, a da ne bude fokusiran i da ne predstavlja odgovornost jednog organa, onda bi došlo do marginalizacije celog procesa denacionalizacije i nijednom organu taj posao ne bi bio glavni posao.
Mi hoćemo da imamo organ kome je denacionalizacija glavni posao i čiji se uspeh meri po tome koliko će brzo tu denacionalizaciju da sprovede, a ako to ne uradi kako treba, da praktično kažemo – niste uradili posao koji vam je poveren i morate zbog toga da snosite i političke i pravne posledice.
Zbog toga smo ubeđeni, a takvo je i iskustvo u zemljama istočne Evrope, da je neophodno da postoji jedan organ na nacionalnom nivou koji će imati kancelarije, ne u svakoj opštini, ali regionalne kancelarije, sedam-osam kancelarija u većim gradovima, tu će ljudi koji hoće da im se vrati imovina, moći da se obrate, pa tako neće morati svi da dolaze u Beograd, a isto tako da se ne bi opteretila kancelarija u Beogradu. Ali, sve te kancelarije moraju da budu elektronski umrežene, jer to predstavlja jednu kancelariju sa više ogranaka.
U svakom slučaju, to su argumenti zbog čega smo ovog puta, za razliku od drugih zakona, gde sam apsolutno prihvatao vaše argumente kada sam smatrao da su superiorni, nemam tu sujetu, prihvatam to, a ovde sam čvrsto stajao pri stavovima na osnovu ove argumentacije koju sam izneo.
Mislim da će ovaj zakon predstavljati dobru podlogu i presedan za donošenje opšteg zakona o denacionalizaciji. Očekujem da ćemo mi kao Vlada Srbije opšti zakon o denacionalizaciji, sa poštovanjem Narodne skupštine Republike Srbije, predložiti u toku septembra i mislim da će to služiti na čast i Narodnoj skupštini Republike Srbije i Vladi Republike Srbije, da se ovaj proces u našem mandatu makar započne i dobije dobar zamajac.
Zbog toga mi je čast i zadovoljstvo da Predlog zakona o povraćaju imovine crkvama i drugim verskim zajednicama predložim vašoj pažnji i usvajanju. Hvala vam.
