Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da pre nego što nastavimo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini utvrdimo kvorum.
Konstatujem da na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, sednici prisustvuje 93 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 95 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Veroljub Stevanović.
Prelazimo na 16. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O VRAĆANjU (RESTITUCIJI) IMOVINE CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA (pojedinosti)
Pre toga jedno saopštenje. Svi članovi Zakonodavnog odbora odmah sednica u maloj sali. Budite ljubazni, važno je zbog toka sednice. Hvala.
Prelazimo na rad po amandmanima.
Na član 7. amandman je podneo poslanik Milan Stevović.
Vlada i Odbor za privatizaciju nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Milan Stevović. Izvolite, gospodine Stevoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS želim da obrazložim podneti amandman na član 7, gde sam predložio da se ovaj amandman briše. Da bismo shvatili razloge koji su opredelili poslaničku grupu SRS za brisanje ovog amandmana, moramo imati u vidu celokupnu diskusiju u načelu, ali i onu jučerašnju diskusiju u pojedinostima na dosadašnji tekst zakona, odnosno ovih prvih nekoliko članova.
Ono što je najbitnije, to je da član 7. ovog zakona reguliše ko su subjekti obaveza u ovom zakonu, odnosno ko je taj ko će biti obavezan da vrši restitucije imovine crkvama i verskim zajednicama. U tom članu suvišno se ponavlja ko su obveznici vraćanja, tako da je predviđeno da je obveznik vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade, Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine.
Samo da podsetim, kada smo govorili o članu 3. i kada je propisivan član 3. rečeno je u značenju izraza šta je obveznik i ko je obavezan da vrati imovinu, tako da je ovo ponavljanje u vrlo kratkom intervalu zaista nepotrebno.
Ono što je jako važno, napomenuo bih, to je da u članu 7. stav 2. i 3. razdvaja obveznike vraćanja ove imovine crkvama i verskim zajednicama, i to se kaže: "Ako privredno društvo ili drugo pravno lice dokaže da je svojinu na nepokretnosti steklo teretnim pravnim poslom, po tržišnoj ceni u vreme prenosa prava svojine ili drugog prava koje u sebi sadrži pravo raspolaganja, to privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ostaje vlasnik nepokretnosti, a Republika Srbija je obveznik isplate novčane naknade".
Ne znam na šta može inače da naiđe ova odredba, ali pretpostavljam da će se ovde dogoditi velike anomalije, tako da određena privredna društva koja su izvršila čak i privatizaciju i ta imovina otišla u privatne ruke, obveznik vraćanja biće Republika Srbija, a znamo koliko od privatizacije dobija Republika Srbija i koliko dobijaju lokalne samouprave.
Smatram da je ovakvo rešenje i ovakav stav u članu krajnje neracionalan i nepotreban, uz sve ono što smo govorili da inače ovaj član ne treba ni da postoji.
Ali, u trećem stavu naglasio bih da se sada podvlači da je lice iz stava 2, koje je steklo pravo svojine ili drugo pravo koje u sebi sadrži pravo raspolaganja na nepokretnosti na osnovu pravnog posla za koje u vreme prenosa nije plaćena tržišna cena, obveznik je vraćanja nepokretnosti iz stava 1. ovog člana.
Ovde se sada nailazi na vrlo važan pravni problem koji se inače sreće u praksi sudova i Komisija o vraćanju i restituciji imovine koja je, inače, počela devedesetih godina, javlja se u velikom obimu.
Naime, ako pođemo od toga da je neko stekao teretnim pravnim poslom uz neku naknadu, bila ona pravična ili nepravična, to je jedna situacija, a ukoliko pođemo od toga da je pravno lice ili neko drugo privredno društvo steklo određenu imovinu bez naknade, to je onda posebna situacija. Ako smo ovako predvideli i ako ovako ostane u zakonu, doći ćemo u vrlo veliku pravnu problematiku, a to je da diramo u pravnu sigurnost.
Naime, moramo uzeti po strani i ostaviti restituciju imovine koja je stečena teretnim pravnim poslom uz naknadu. Šta bi to značilo? To bi značilo da drugi stav člana 7. mora da vrši verifikaciju kakvi su tržišni uslovi bili pri prometu nepokretnosti u vreme kada je otuđivana ova imovina, odnosno kada je sadašnji obveznik sticao pravo svojine nad određenim nepokretnostima koje su oduzete od crkava i verskih zajednica.
Mislim da toliko vraćanje u prošlost, kada su svi kriterijumi izgubili sve vrednosti, dakle, moramo proceniti šta je bila pre 40-50 godina tržišna vrednost. To će zadreti u veliku pravnu sigurnost. Mislim da o ovim stvarima predlagač zakona nije u dovoljnoj meri vodio računa.
Smatram da brisanje ovog člana mnogo više može da amortizuje probleme koji će se javiti u eventualnoj primeni zakona, ukoliko se ovaj zakon usvoji. Naići ćemo na raznorazna postupanja u pogledu svega ovoga. Tu će određene komisije imati veštaka i postavlja se pitanje kakav stručnjak treba da bude da proceni da li je nekom u teretno-pravnom poslu dao određenu i odgovarajuću tržišnu vrednost.
Ako je to otuđivano putem licitacije i opet nije postignuta tržišna vrednost, kako ćemo onda da postupamo, kako ćemo onda da donesemo odluku? Da li će to biti obveznik po stavu 2. ili eventualno stavu 3, može li iko sada da da odgovore na ova pitanja? Smatram da ne može.
Evo, vidite jednu situaciju. Ukoliko se desilo da je oduzeta imovina od crkve i verske zajednice i data lokalnoj samoupravi, to su obično dobijale tada opštine, a one sprovele određeni postupak licitiranja i neko izlicitirao neku cenu, ali i ta cena je možda – dvojica nameštena, treći dobija.
Kako ćemo sada da branimo jednu pravnu sigurnost. Taj koji je kupio, po svemu onome je legalno i ex lege stekao pravo svojine. Sa druge strane, ako se uzme ovakva odredba člana 7, može se postaviti pitanje da li je to tržišna vrednost. I sada zadirati u tržišnu vrednost posle ovolikog vremenskog razdoblja je zaista krajnje neracionalno.
Moram da kažem da sudska praksa i praksa upravnih organa od devedesetih godina, ako se setite kada je donet onaj Zakon o vraćanju imovine oduzete po Zakonu o PZF-u ili poljoprivrednom zemljišnom fondu i neizmirenim obavezama od 1946. do 1951. godine, onda ćete naići na opravdanje onoga što sam rekao, a to je da mnogo više opasnosti rađa usvajanje ovakvog člana nego brisanje. Ako ga izbrišemo imamo sve predviđeno u članu 3, a praksa može da odgovori i iskristališe šta je pravedno, pravično i istinito uraditi u određenim slučajevima.
Ako se uzme stav zakonodavca da ne treba da se oštete verske zajednice i crkve u ovoj restituciji, onda se postavlja pitanje da li jednu nepravdu ispravljamo nekom drugom nepravdom, a to je ono što može da utiče na našu pravnu sigurnost. Hvala.

Hvala. Da li se još neko javlja za reč. (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo poslanik Božidar Koprivica.
Vlada i Odbor za privatizaciju nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima poslanik Božidar Koprivica.

Poštovani narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 8. Predloga zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, utoliko što sam predložio da se stav 1. i 2. menjaju i glase:
"Imovina koja je oduzeta crkvama i verskim zajednicama i koja je u međuvremenu zakonitim pravnim poslom prešla u svojinu drugog lica nije predmet davanja na trajno korišćenje u smislu odredaba ovog zakona.
Davanje na trajno korišćenje crkvama i verskim zajednicama imovine koja je oduzeta od crkava i verskih zajednica i prešla u svojinu drugog lica na osnovu nezakonitih, odnosno fiktivnih pravnih akata i poslova, obezbeđuje Republika Srbija".
Dakle, predloženim stavovima ovog člana, čije sam brisanje predložio, reguliše se da je obveznik vraćanja imovine pravno i fizičko lice na osnovu neosnovanog ovlašćenja.
Gospodine ministre, znamo da je to u suprotnosti sa odredbama Zakona o osnovnim obligacionim odnosima, zato što fizičko i pravno lice po osnovu neosnovanog ovlašćenja ne može odgovarati za štetu ili za povraćaj protekom roka od deset godina, tako da predloženo rešenje nije u skladu sa zakonom, a mora biti u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima.
Ono je zastarelo, pa je ovo rešenje koje sam predložio veoma prihvatljivo za sve slučajeve. Treba predvideti obavezu Republike Srbije kada je u pitanju nezakoniti pravni akt na osnovu koga je fizičko i pravno lice steklo ovu imovinu u prošlom vremenu. Iz tih razloga sam i predložio ovaj amandman, smatrajući da ćete ga usvojiti.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Narodni poslanik Petar Jojić podneo je amandman kojim predlaže izmenu naziva Glave treće, naslova iznad člana 9. i na član 9.
Vlada i Odbor za privatizaciju nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 9, u kome predlažem da se naziv Glave treće i naslov iznad člana 9. menja i glasi: "Predmet davanja na korišćenje, imovina koja se daje na korišćenje". Obrazloženje za ovaj amandman je isto kao za amandman u članu 1.
Dame i gospodo, SRS smatra da je neprihvatljivo da se definiše i normira kako je predloženo da bude vraćanje, jer SRS smatra da je najcelishodnije, najpravičnije, da u zakonu precizno bude izražena norma i da volja zakonodavca bude predmet davanja na korišćenje, a ne vraćanje. To su bitne razlike. Mora se to razgraničiti, napraviti oštra granica i definisati, a opšti je interes da to bude predmet "davanja na korišćenje", a ne da bude norma "vraćanje". Sa formalno-pravnog stanovišta to su bitne razlike.
Te razlike, kao i same definicije našeg amandmana mogu se jasno shvatiti i prepoznati, jer titular treba da ostane onaj koji to jeste, ali predmet da bude davanje na korišćenje, a ni u kom slučaju vraćanje. Zato predlažemo da u danu koji bude određen za glasanje usvojite amandmane SRS.

Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 9. Predloga zakona pobrojane su nepokretnosti koje treba da se daju na trajno korišćenje crkvama i verskim zajednicama. Između ostalih, navedene su šume i šumsko zemljište i o tome ću nešto više govoriti.
SRS je na stanovištu da se imovina crkvama i verskim zajednicama mora vratiti u naturalnom obliku, što u ovom slučaju, po zamisli Vlade, ispada da kada su u pitanju šume i šumsko zemljište to izgleda nemoguće. Razumemo svi da je ovo neophodno i zbog imovine Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, ali Vlada izgleda daje lažnu nadu da će u ostalom delu Srbije uraditi ono za šta se deklarativno zalaže u ovom zakonu.
Pre svega, Vlada verovatno zna da je reč o preko 100.000 hektara, koji su trenutno u vlasništvu šumskih gazdinstava, nacionalnih parkova, poljoprivrednih gazdinstava itd. Ako želi da ispuni odredbe ovog zakona suočiće se sa velikim problemom, jer su neka zakonska rešenja morala da uslede pre donošenja ovog zakona.
Pre svega mislim na Zakon o šumama, koji kasni zbog očiglednog usaglašavanja sa propisima EU, u koju nećemo ni ući. Čuli smo šta je o tome rekla Merkelova, mada će to usaglašavanje srpskog zakona o šumama ići u pravcu kako da se i ovo prirodno dobro raskrčmi i rasproda.
Dakle, pitao bih gospodina ministra kako će se dalje gazdovati tim šumama? To su ogromne površine koje pokrivaju ogroman prostor. Da li znate šta sve treba da se odradi da bi se gazdovanje šumama uspešno odvijalo, kako će u ovim uslovima da se radi šumska privredna osnova?
Da li znate šta sve treba uraditi da bi se došlo do izvođačkog plana za svako odeljenje pojedinačno, koje u površini ima od osam do deset hektara, a kako vidimo ovde su i čitave gazdinske jedinice u pitanju, koje imaju od tri do pet hiljada hektara.
Zatim, taksacije čitavih parcela po revirima, da ne govorimo o merama gajenja šuma, zaštiti od bolesti, od štetočina, imali smo i napad gubara, i ako crkva u svom vlasništvu bude imala na hiljade i hiljade hektara, kako će ona sprovesti zaštitu od tih štetočina, ako zakonom nije određeno kako će se gazdovati tim šumama?
Dalje, tu je vršenje doznake, izvođenje sanitarnih radova, saniranje požarišta, projektovanje puteva, to je ogroman posao koji mogu da rade samo radnici šumarske struke. Da bi šume, koje inače treba dati na trajno korišćenje crkvama i verskim zajednicama, mogle i dalje da se neguju i čuvaju potreban je zakon o šumama koji bi prethodio ovom zakonu. Ovako šume dajete crkvi bez zakonskog rešenja. Kako crkva da tim šumama raspolaže?
Kao prvo, crkva nije registrovana kao pravno lice koje bi se bavilo šumarskim poslovima, prometom drvnih sortimenata. U tom vremenskom vakuumu će najviše izgubiti i crkva i država. Crkvi će biti vezane ruke, a dotadašnji vlasnici, kao što su šumska gazdinstva, neće imati više interes da išta ulažu. Ukoliko Vlada misli da novčano nadoknadi crkvama vrednost šuma i šumskog zemljišta, to bi se odmah moglo kvalifikovati kao neizvodljivo, jer su u pitanju ogromna materijalna sredstva.
Država Srbija, Kraljevina Srbija, pre 100 godina zakonski je to lepo uredila i znale su se obaveze države prema tzv. crkvenim i manastirskim šumama. Samo bih vam pokazao kopiranu prvu stranu zakona o šumama iz 1891. godine, gde se lepo navodi u članu 81, podnaslov – postupanje sa manastirskim i crkvenim šumama: "Sa manastirskim i crkvenim šumama, nad kojima država vodi nadzor po članu 2. ovog zakona, postupaće se u svemu onako kako je ovim zakonom naređeno za opštinske ili seoske šume, a na ime ..." pa se tako navodi.
Sada bih samo napomenuo da termin – "opštinske i seoske šume" u ovim postojećim zakonskim propisima ne postoji. Na ovom prostom primeru se može videti kako to izgleda kada su u pitanju manastirske šume manastira Ravanice i Manasije u Braničevskoj eparhiji.
U posedu manastira Ravanice se do 1946. godine nalazilo ukupno 1.249 hektara. Tada je to oduzeto i dato šumskim gazdinstvima na korišćenje. Po pitanju manastira Manasije situacija je još drastičnija. Tada je oduzeto 3.625 hektara šuma i šumskog zemljišta. To su, u šumarskim terminima rečeno, čitave gazdinske jedinice. Nažalost, to su danas uglavnom degradirane, upropašćene šume, koje su besomučnom sečom skoro sasvim uništene. Evo primer kako izgleda ta manastirska šuma koja danas ne liči ni na šta.
To je još jedan od dodatnih motiva za crkvu da traži odštetu od države za očigledno upropašćavanje šumskog blaga, koje su godinama negovale generacije i generacije unazad. Dakle, to su ogromne površine za koje ministar verovatno neće imati neko rešenje u doglednoj budućnosti, pa će verovatno izmisliti neku zakonsku prepreku da se ovaj proces skrene još u pogrešnom smeru.
Takođe, poslanici bi trebalo da znaju da je recimo Fruška Gora, koja je nacionalni park, do 1946. godine bukvalno cela pripadala manastirima. Zatim, tu je Ovčarsko-Kablarska klisura, pa Studeničke šume i mnoge druge. Rešenje postoji, ali ono mora da bude napisano u vidu zakona, i to Zakona o šumama, jer ovo bitno menja poziciju značajnog procenta površine pod šumama u Srbiji.
Što se tiče međa i zapisa sa geometrijskih snimanja manastira i crkvenih šuma i šumskog zemljišta, oni se brižno čuvaju u srpskim manastirima i sedištima eparhija. Poslednje mere koje su izuzetno precizne i tačne, potiču iz graničnog protokola koji je rađen još u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca od 1928. godine do 1933. godine, a po rešenju Ministarstva šuma i rudnika koje je tada postojalo.
Nadam se da će u danu za glasanje poslanici prihvatiti ovaj amandman SRS.

Reč ima ministar Parivodić. Izvolite.

Zahvaljujem se na ovom amandmanu.
Prvo, koristim priliku da porodici poslanika Nedeljkovića iz SRS i Skupštini Srbije izrazim moje iskreno saučešće zbog jučerašnje nesreće.
U vezi komentara koji je moj uvaženi prethodnik dao, Zakon o šumama iz 1891. je, kao i sadašnji zakon o šumama, sadržao tzv. ograničenja u opštem interesu svojinskih prava. Kada god postoji neka imovina koja je od nacionalnog značaja, kao što je šuma, poljoprivredno zemljište koje hrani naciju, kulturno dobro, svojina nije potpuna.
Dakle, ona se ograničava od strane države, u opštem interesu. U tom smislu i ovaj zakon o šumama nametao je vlasniku, bilo da je to crkva ili seljak, ili država, određene obaveze. Zakon o šumama sada iste te obaveze nameće u opštem interesu. Tako da će i ova šumska imovina, koja će se vratiti crkvama, biti podložna tim istim obavezama u opštem interesu, kao i svaka druga imovina. Vidite, upravo ste pokazali tu devastiranu šumu, tj. kako državna svojina ume da bude neefikasna.
Očekujem da će crkve mnogo domaćinskije upravljati i šumama i drugom imovinom umesto države. Hvala.