Hvala vam, gospodine Iliću, i izvinite zbog prekida, ali imam i ja višak mapa, pa sam mislio, možda vam pomognu. Hvala.
Još neka poslanička grupa? (Ne.)
Na član 35. amandman je podneo poslanik Milan Veselinović.
Vlada i Odbor za privatizaciju nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine Odbor za privatizaciju podneo je amandman na član 36.
Predstavnik predlagača na sednici Odbora prihvatio je amandman.
Nisam pogledao ove izveštaje koji su stigli sa Zakonodavnog odbora, ako je prihvatio, u toku glasanja ćemo proglasiti da je postao sastavni deo Predloga zakona.
Danas su na sednici, između ostalog, razmatrani i oni amandmani koje su u međuvremenu odbori dostavili. Kao što znate, na zakon po hitnom postupku odbori mogu po završetku rasprave, do početka rasprave u pojedinostima o tom amandmanu. Hvala.
Pitam da li neko želi reč o ovom amandmanu koji je verovatno postao sastavni deo Zakona. (Ne.) Hvala.
Na član 36. amandman je podneo poslanik Nikola Todorović.
Vlada i Odbor za privatizaciju nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 36. je još jedan pokušaj da pokažemo da smo dosledni u   našem principijelnom stavu da se reč "vraćanje" zameni rečima "davanje na trajno korišćenje".
Objašnjavali smo tokom dugotrajne rasprave zašto je naš stav takav i ne bih to ponavljao. U celom tekstu Predloga zakona, pa i u članu koji govori o prelaznim i završnim odredbama, mislimo da reč "vraćanje" treba da bude zamenjena rečima "davanje na trajno korišćenje".

Stigli su izveštaji i između ostalog na član 36, na koji je amandman podneo Odbor za privatizaciju Narodne skupštine.
Konstatujem da je član 36. postao sastavni deo Predloga zakona, ali to ćemo još konstatovati prilikom glasanja.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 38. amandman je podneo poslanik Dragan Čolić.
Vlada i Odbor za privatizaciju nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Dragan Čolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 38. kojim tražim da se član 38. briše.
Član 38. glasi: "Vlada će postaviti direktora Direkcije u roku od mesec dana od dana stupanja na snagu ovog zakona". U Glavi petoj predloženog zakona predviđen je postupak za ostvarivanje prava i u članu 21. predlaže se da se obrazuje Direkcija za restituciju, kao posebna organizacija.
Ovo se protivi konceptu SRS. SRS smatra da državni aparat treba da bude racionalan, efikasan, jeftin, a formiranjem Direkcije, koja je apsolutno nepotrebna, ovaj aparat podstiče birokratizaciju, nepotrebne troškove, a apsolutno sam uveren da ne može biti ni efikasan.
Ako mi srpski radikali smatramo da Direkcija nije potrebna, da je suvišna, onda je veoma diskutabilno razmišljanje o tome da Vlada treba da po članu 38. Predloga zakona postavi direktora Direkcije u roku od mesec dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Nemam iluziju da ćete prihvatiti ovaj amandman, kojim bi možda moglo nešto da se promeni, kao i većinu amandmana poslanika SRS, kojim bi, eto, možda mogli da pomognemo da ovaj zakon bude primenjiv u praksi.
Do sada, sve ono što Vlada Srbije predlaže Narodnoj skupštini apsolutno ne pokazuje primenjivost u praksi i to je jedna od karakteristika vaših predloga zakona. Čisto marketinški, propagandno, stvara se iluzija da se nešto radi, ubismo se od rada, ali nažalost građani Srbije to u praksi nikako ne osećaju.
Moram da kažem, gospodin ministar je tu, mene kao poslanika SRS malo je iznenadilo vaše jučerašnje nervozno istupanje. Gospodine ministre, ako vam išta znači, ako malo razmislite o tome, niste vi ovde da kontrolišete poslanike, nego poslanici Vladu i vas, svakog ministra ponaosob, tako da te emocije koje ste pokazali nisu bile primerene Narodnoj skupštini i elementarnom pravu poslanika.
Valjda je to jedan od osnovnih postulata demokratije, da poslanik kontroliše izvršnu vlast, pa bi moja zamerka išla u tom smeru. Nadam se da ćete je prihvatiti.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Dobro ste me podsetili, potpuno ste u pravu, lokalne vlasti, pokrajinske vlasti i različiti deo izvršnih vlasti, u ime svih vas, kao predsednik Narodne skupštine, pismeno i usmeno javno podsećam, kasne u sprovođenju mnogih zakona, ali inače veliki broj zakona svoje dejstvo pokazuje, pa zato i one izmene i dopune o kojima smo pričali, tek za godinu ili za dve iz čitavog niza razloga koje ste naveli. Mi moramo da radimo ono što je postavljanje osnova zakonskog uređenja i hvala vam što na adekvatan način učestvujete u tome.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li dr Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, želi završnu reč? Izvolite.

Gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo poslanici, vođena je dosta iscrpna rasprava o zakonu o povraćaju crkvene imovine i imovine drugih verskih zajednica. Sada bih u završnoj reči samo rezimirao glavne elemente te dosta dugačke debate. U čemu se sastoje razlike konceptualne prirode između amandmana SRS i teksta Predloga zakona?
Prva primedba na kojoj je SRS insistirala jeste da ne treba vraćati u svojinu, već da svojina treba da ostane državna nad tom nacionalizovanom imovinom, a da crkve i druge verske zajednice treba da dobiju trajno pravo korišćenja. To je, u stvari, suštinsko pitanje razilaženja u celoj raspravi, za koju smatram da je bila konstruktivna sa obe strane.
Smatram da su predstavnici SRS sa dubokim uverenjem argumentovali svoje stavove, ali i predlagač je sa snažnim uverenjem ostao pri svojim stavovima. Kada imate podeljenost, kao što je neko od uvaženih prethodnika rekao, između svojinskih ovlašćenja, onda se niko u stvari ne oseća domaćinom te imovine.
Znači, jedan koristi imovinu, a drugi je vlasnik. Tipično, kada god imate tu podeljenost svojinskih ovlašćenja ta imovina ne biva ni čuvana, niti biva investirano u nju onoliko koliko je potrebno da bi se domaćinski vodila. Tek kada je potpuno raščišćena situacija i zna se ko je vlasnik, kada taj isti vlasnik upotrebljava tu imovinu, a pogotovo kada se radi o imovini koja je u opštem interesu, kao što je poljoprivredno ili šumsko zemljište koje se mora obrađivati ili u ograničenom obimu seći, tada je jako važno da imamo jasnog imaoca prava, jasnog vlasnika.
Drugo, taj koncept podeljene imovine zaista predstavlja jedan arhaičan oblik koji definitivno izlazi, odnosno nestaje iz našeg pravnog sistema, tako da bi uneli jedan sistemski nered i u stvari doprineli svojinskoj neodgovornosti kada crkvi ne bismo dali svojinu, već preneli pravo korišćenja. Zbog toga sam uporno, ne iz neke moje tvrdoglavosti, nego iz dubokog uverenja u ove argumente koje sam izneo, principijelno odbio vaš koncept restitucije, odnosno davanja na korišćenje crkvene imovine.
Druga primedba od strane SRS bila je da ne treba davati obeštećenja, odnosno novac u zamenu za imovinu koja se ne može vratiti. Smatram da bi time crkva bila diskriminisana u odnosu na druge beneficijate, korisnike restitucije denacionalizacije i bila dovedena u nepravičan položaj. Kao i svaki drugi subjekt u pravu i crkve i druge verske zajednice moraju biti jednake sa drugim pravnim subjektima, ne smeju biti diskriminisane i ne smemo biti mi ti koji ćemo procenjivati da li su crkvi potrebne ili nisu potrebne pare, ako su to njene pare.
Osnovni koncept denacionalizacije jeste da se oni kojima je imovina oduzeta, nacionalizovana sa aspekta naših političkih uverenja, smatraju vlasnicima i da njihova prava moraju biti zaštićena. Ne smatrate ih, koliko sam razumeo, vlasnicima, niti im mi kao država prilikom te denacionalizacije činimo neku posebnu uslugu, time što im vraćamo imovinu. Mi politički drugačije verujemo, jer smatramo da su oni ravnopravni vlasnici, kao i sadašnji vlasnici.
Dakle, smatramo da je oduzimanje bilo nelegitimno. Iz te okolnosti nelegitimnosti oduzimanja u vreme komunističkog sistema proizilazi taj proces denacionalizacije i on predstavlja jedan civilizacijski proces u celoj istočnoj Evropi, koja je bila pod komunističkim sistemom.
Treća primedba koja se sistemski pojavljivala od strane SRS bilo je pitanje ustavnosti. Ustav Srbije u članu 72. jasno kaže da je nadležnost Republike Srbije da uređuje svojinske i obligacione odnose. Ovo je čisto pitanje svojinsko-pravnih i obligacionih odnosa i rešenja koja su sadržana u ovom zakonu derogiraju određena rešenja drugih zakona i predstavljaju posebna, odnosno specijalna rešenja u odnosu na opšta koja su sadržana u nekim drugim zakonima.
To opet proizilazi iz okolnosti našeg dubokog političkog uverenja da moramo da damo pravdu koja je uskraćena u vreme komunističkog sistema, da stavimo građane u ravnopravan status, bez obzira da li su tzv. stari vlasnici ili su aktuelni vlasnici imovine.
Četvrta sistemska primedba je bila – zašto Direkcija. Ako bi pustili da se ovaj proces odvija kroz čitavu paletu državnih organa, a da ne bude fokusiran i da ne predstavlja odgovornost jednog organa, onda bi došlo do marginalizacije celog procesa denacionalizacije i nijednom organu taj posao ne bi bio glavni posao.
Mi hoćemo da imamo organ kome je denacionalizacija glavni posao i čiji se uspeh meri po tome koliko će brzo tu denacionalizaciju da sprovede, a ako to ne uradi kako treba, da praktično kažemo – niste uradili posao koji vam je poveren i morate zbog toga da snosite i političke i pravne posledice.
Zbog toga smo ubeđeni, a takvo je i iskustvo u zemljama istočne Evrope, da je neophodno da postoji jedan organ na nacionalnom nivou koji će imati kancelarije, ne u svakoj opštini, ali regionalne kancelarije, sedam-osam kancelarija u većim gradovima, tu će ljudi koji hoće da im se vrati imovina, moći da se obrate, pa tako neće morati svi da dolaze u Beograd, a isto tako da se ne bi opteretila kancelarija u Beogradu. Ali, sve te kancelarije moraju da budu elektronski umrežene, jer to predstavlja jednu kancelariju sa više ogranaka.
U svakom slučaju, to su argumenti zbog čega smo ovog puta, za razliku od drugih zakona, gde sam apsolutno prihvatao vaše argumente kada sam smatrao da su superiorni, nemam tu sujetu, prihvatam to, a ovde sam čvrsto stajao pri stavovima na osnovu ove argumentacije koju sam izneo.
Mislim da će ovaj zakon predstavljati dobru podlogu i presedan za donošenje opšteg zakona o denacionalizaciji. Očekujem da ćemo mi kao Vlada Srbije opšti zakon o denacionalizaciji, sa poštovanjem Narodne skupštine Republike Srbije, predložiti u toku septembra i mislim da će to služiti na čast i Narodnoj skupštini Republike Srbije i Vladi Republike Srbije, da se ovaj proces u našem mandatu makar započne i dobije dobar zamajac.
Zbog toga mi je čast i zadovoljstvo da Predlog zakona o povraćaju imovine crkvama i drugim verskim zajednicama predložim vašoj pažnji i usvajanju. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Parivodiću, hvala svima vama na odgovornosti kada su u pitanju Direkcije i Agencije i molim vas da imate razumevanja, pošto je Narodna skupština narodnim jezikom rečeno – koga su zmije ujedale i guštera se plaši.

Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini.

Pošto je za 17. tačku obavljen jedinstveni pretres, prelazimo na jedinstveni pretres 18. tačke dnevnog reda.

Prelazimo na 18. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ODLUKE O IZMENAMA ODLUKE O IZBORU ČLANOVA ODBORA NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE

Primili ste Predlog odluke o izmenama odluke o izboru članova Narodne skupštine Republike Srbije, koji je podneo narodni poslanik Miloljub Albijanić, predsednik poslaničke grupe G17 plus.

Podsećam vas da, prema članu 160. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama uobičajeno.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 160. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke.

Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Miloljub Albijanić, želi reč? (Ne.)

Pošto na listama poslaničkih grupa nema prijavljenih, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)

Pre nego što zaključim jedinstveni pretres o Predlogu odluke, da li predstavnik predlagača želi završnu reč? (Ne.)

Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke.

Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu odluke.

Prelazimo na 19. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ODLUKE O IZMENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O IZBORU ČLANOVA ODBORA NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE

Primili ste Predlog odluke o izmenama i dopunama odluke o izboru članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koji je podneo narodni poslanik Miloš Aligrudić, predsednik poslaničke grupe DSS.

Podsećam vas da, prema članu 160. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama uobičajeno.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 160. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke.

Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Miloš Aligrudić, želi reč? (Ne.)

Pošto na listama poslaničkih grupa nema prijavljenih, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.) Pre nego što zaključim jedinstveni pretres o Predlogu odluke, da li predstavnik predlagača želi završnu reč? (Ne.)

Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke.

Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu odluke.

Pošto smo završili raspravu o svim tačkama dnevnog reda ove sednice, saglasno članu 85. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, određujem današnji dan, 25. maj 2006. godine, u 13,05 časova kao dan za glasanje.

Hvala vam mnogo na odgovornosti.

Podsećam, glasanje će trajati, sudeći po broju amandmana, između tri i po i četiri sata, ako brzo čita predsedavajući. Hvala vam.

(Posle pauze – 13,35)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, kad završite telefonske razgovore, da počnemo sa glasanjem.
Pre nego što otpočnemo sa glasanjem, molim vas da utvrdimo da li imamo kvorum za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da je u sali prisutno 128 poslanika.
Pre nego što otpočnemo sa glasanjem, po Poslovniku se javio narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao kolege, kao ljudi koji radimo isti posao, juče smo prekinuli raspravu o važnom pitanju u trenutku tragedije, kada je poslanik Narodne skupštine Miroslav Nedeljković, ne želim da ga izdvajam kao srpskog radikala, tragično preminuo. Razgovarali smo o tome kakve se kampanje vode i šta se u Srbiji dešava i sa kakvim posledicama.
Doneo sam vam nešto najstrašnije do sada, što niste mogli da čujete i vidite. Naime, juče sam rekao da će vlast biti spremna na sve ne bi li dobili Bor, ne bi li uzeli pare posle privatizacije RTB Bor, a sada slušajte tekst koji je došao na e-mail adrese svih televizija, radija i novinskih kuća u Boru. Jedan poslanik vladajućeg režima je juče posle mene izašao i rekao da nije tačno ono što Vučić priča, jer oni nikada neće da pomenu Branislava Rankića, nigde ništa neće o njemu da kažu, on je pošten čovek, ali će da pobedi njihov kandidat.
Dame i gospodo i poštovani građani Srbije, slušajte pismo, da vidite sa čime neko mora da se suoči, ko je narodni poslanik. U pismu se kaže: "Ovim pismom želim da kažem istinu koja će možda pomoći ljudima da shvate istinu i naprave dobar izbor za budućnost.
Zovem se Halim, živim u Americi već osam godina, inače sam živeo u Banjaluci od malena, pa sve do onih ludih godina 1991-1998. Imam dva sina koji su za vreme rata u Bosni trpeli šikaniranja od strane muslimana. Jesam po nacionalnosti musliman, ali mi je žena Srpkinja, deca su odgajana u duhu Srba, pa sam čak i ratovao na strani Srba.
Zašto vam, u stvari, sve ovo pričam? Konkretno, zato što bih želeo da ovo objavite, čuo sam da je u Boru aktuelan čovek, veliki političar, Branislav Rankić". Inače, za građane Srbije, on je narodni poslanik SRS i čovek koji trenutno uživa najveće poverenje Borana, bez obzira na sve milione koje je uložila vlast ne bi li njihov kandidat pobedio.
Kaže se dalje: "Šta građani Bora znaju o čoveku koji je 1992-1994. bio čovek koji je ratovao na strani muslimana, koji je ubijao Srbe i njihove žene silovao? Šta znaju o čoveku koji je promenio ime? Njegovo pravo ime je Sejdo Nahri, za njim je raspisana poternica Interpola" itd.
"Hoću da vam kažem, iako me se to ne tiče, želeo sam samo da građanima Bora kažem kakvog čoveka mogu izabrati za budućeg gradonačelnika, a kao što sam na početku rekao, imam prijatelje, igrom slučaja, u Boru, koje neću imenovati, kojima mislim da je ovo jedan mali način da se odužim. A da bih potkrepio moju priču, imam nešto što će pokazati, gde se vidi pomenuti gospodin, što je mučno za gledanje. Dvanaestog jula se slikao u Drvaru sa svojim trofejem, kako je masakrirao maloletnu devojčicu, kojoj je posekao uši i držeći nož na njenom vratu, zadovoljno se osmehivao". Ovo dalje ne mogu ni da čitam.
Sada vas pitam, dame i gospodo, da li je to ona vaša divna, fer i poštena kampanja o časnom čoveku koji ima dvoje dece i koji je bio vojnik Republike Srpske, o čoveku koji je bio u istočnoj Bosni, kao borac u vojsci Republike Srpske, o čoveku koji nije ukrao nigde ni jedan jedini groš?
Vičem na vas, lopuže jedne, jer ste ovo vi napravili. Zato vičem, zato što ste ovo dostavili, jer ste u hotelu imali sastanak predstavnika tri stranke i dogovorili se da ovo radite, zato što ste ovo napravili, zato što ne postoji nikakav Halim bez prezimena i sa neimenovanim prijateljima, kao što znate, da dostavi na dan pred izbornu tišinu, zato što ste to uradili.
Sad vas pitam, kako čovek posle ovoga može da preživi, kako čovek posle ovoga može da ostane živ, šta će deca da mu kažu? Šta će porodica da mu kaže? Da li je to vaš način da biste opljačkali tih 150 miliona evra koje očekujete? Je l' zbog 150 miliona evra treba neko da strada, da bude ubijen za ceo život i on i njegova porodica?
Je l' to zato radite, je l' to vaš posao, ta časna i divna kampanja, zato što ne možete u lice ništa da mu kažete, zato što ne možete da kažete da je lopov, da je kriminalac, zato što ne možete da kažete da je gluplji, jer je tri puta pametniji od vašeg predstavnika, zato što ne možete da ga pobedite ni u jednom duelu?
Da li vam je toliko stalo do jednog jedinog grada, da li je toliko para u pitanju pa ovo morate da radite, je l' to u pitanju?
(Predsednik: Vreme.)
Kakvo crno vreme?
(Predsednik: Vreme po Poslovniku koje ste tražili.)
Ma, pustite vreme, isključite me, opomenite me, uzmite pare ako hoćete. Koliko čekate od Bora da dobijete.

Gospodine Vučiću, ovde sam u drugoj funkciji, upozoravam vas. Prvo vas upozoravam na vreme, a drugo – upozoravam vas da predizborna ćutnja važi za sve.