Reč ima narodni poslanik Branislav Nedimović, pa posle njega Stevica Deđanski. Gospodine Nedimoviću, izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, moram da izrazim svoje razmišljanje vezano za današnji Predlog zakona o finansiranju lokalne samouprave.
Ovde vrlo često oko skupštinskih klupa vidimo prisutnost velikog broja medija. Danas ne vidim nijedan. Možda se nalaze ispred sale, ne znam. Ali, zakon o finansiranju lokalne samouprave predstavlja jedan od najznačajnijih zakona koji se tiču funkcionisanja uprava na terenu, onoga što je najbliže građanima. Jedinica lokalne samouprave je u neposrednom kontaktu sa samim građanima i upravo zbog toga bih pozvao medije da se zainteresuju za ovu temu, a ne samo da budu zainteresovani za one teme koje njima odgovaraju.
Što se tiče Predloga zakona o finansiranju lokalne samouprave, veoma je važno što je ovaj predlog zakona u formi posebnog zakona, jer se na detaljan način reguliše se jedna izuzetno važna materija. Do sada je bila regulisana Zakonom o lokalnoj samoupravi u nekoliko članova, postojale su određene pravne praznine i one su stvarale prostor za različita tumačenja. Ovim donošenjem novog zakona o finansiranju lokalne samouprave sigurno da ovakvih problema više nećemo imati, čime će se načelo transparentnosti dovesti u prvi plan.
Što se tiče sredstava kojima raspolažu jedinice lokalne samouprave, hteo bih da kažem da one danas raspolažu realno dva puta većom količinom sredstava u odnosu na 2000. godinu. Šta to konkretno znači? To konkretno znači da jedinice lokalne samouprave imaju više sredstava da rade ono što građani od njih zahtevaju, građani u bilo kom delu Srbije.
Ono što građani traže, to su dobri putevi, dobra kanalizacija, dobar vodovod i, što je najznačajnije, što predstavlja nadgradnju za čitav ovaj proces, to je otvaranje novih radnih mesta. Jedinice lokalne samouprave, ma koliko ličilo da nemaju direktne veze sa procesom zapošljavanja, jesu najdirektnije povezane sa zapošljavanjem tako što imaju odgovarajuće zemljište koje mogu da ponude investitorima, bilo domaćim, bilo stranim, da otvaraju proizvodne pogone na svojoj teritoriji.
Isto tako, one preko svojih određenih odluka u skupštinama opština, a mislim na odluke koje se tiču zakupnine građevinskog zemljišta, naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, naknade za korišćenje građevinskog zemljišta, lokalne komunalne takse, koje su sadržane u ovom predlogu zakona, mogu direktno da utiču da li će investitor doći u jednu jedinicu lokalne samouprave ili u drugu jedinicu lokalne samouprave.
Ono što je najznačajnije, moramo da imamo odgovornu lokalnu samoupravu. To je ono što bi trebalo da bude na prvom mestu. Jer kad sve osnovne pretpostavke zadovoljimo, a to je da imamo određenu komunalnu infrastrukturu, moramo da se pozabavimo onim što Srbiji najviše treba, a to je otvaranje novih radnih mesta.
To je ono čime treba lokalne samouprave da se bave i to je ono što daje ovaj Zakon o lokalnoj samoupravi i to je ono što je na kraju Vlada Republike Srbije, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, i obećala. Obećala je da će izvršiti fiskalnu decentralizaciju. U ovom delu ispunjavamo svoja obećanja. Obećali smo fiskalnu decentralizaciju i ona će biti. Ovim zakonom ona se omogućava.
Nemojte zaboraviti da je u protekloj godini oko 1,2 milijarde evra stranih investicija ušlo u Srbiju. Zakonom o finansiranju lokalnih samouprava, između ostalog, i Novi Sad, ima i drugih opština, Sremska Mitrovica, i to je opština u koju je ušla velika količina stranih investicija, opština Čačak, opština Inđija, ima mnogo opština u koje su ušle strane investicije.
(Vjerica Radeta, sa mesta: E, u Inđiji nema.)
Dobro, ostavljamo vam da slobodno tumačite. Znači, ima određenih stranih investitora; sad, da li su oni pravi ili nisu, to je stvar našeg slobodnog tumačenja.
Drugu stvar sam hteo da kažem, najznačajnije jeste da u zemlju ulaze strane investicije, a strane investicije su povezane sa uvođenjem novih radnih mesta, dakle, određeni broj naših građana naći će posao, a to je ono što je najvažnije. To je ono što je osnovni posao i Vlade Republike Srbije, i organa teritorijalne autonomije i svih lokalnih samouprava, bez obzira odakle predsednik opštine dolazi. Mislim da se oko toga svi zajedno slažemo i da tu nema razmimoilaženja.
Ono što je najvažnije, ovim zakonom o finansiranju lokalne samouprave pomaže se da ne postoji velika razlika između lokalnih samouprava.
Fiskalno najjače lokalne samouprave imale su skoro 16 puta veću količinu sredstava na raspolaganju od onih koje su imale to u mnogo manjoj meri. Nakon dodele transfera, koju smo imali u prethodnom periodu, ta razlika je umanjena.
Međutim, zakonom o finansiranju lokalne samouprave daju se jasni kriterijumi na osnovu čega određene lokalne samouprave mogu da planiraju kakva će sredstva imati. Postoje projekti u svakoj lokalnoj samoupravi koji traju nekoliko godina. Ako vi ne znate koliko sredstava ćete imati u 2007, 2008. ili 2009. godini, ako ne možete da predvidite, vi ne možete nijedan veliki projekat da planirate. Onda možemo da razgovaramo samo o onome što se odnosi na jednu budžetsku godinu. Znači, jako je teško planirati velike projekte, a tih velikih projekata ima gotovo u svakoj lokalnoj samoupravi.
Najvažniji projekt, još jednom ću ponoviti, kojim treba da se bave lokalne samouprave je stvaranje industrijskih zona koje će biti komunalno uređene, koje će ponuditi potencijalnim investitorima za otvaranje novih radnih mesta. To je onaj najvažniji posao koji stoji na lokalnoj samoupravi, a sigurno da zakon o finansiranju lokalnih samouprava pomaže u tom delu.
Sledeća stvar koju bih hteo da kažem vezana je za princip ujednačavanja. Malopre sam govorio nešto o tome, ovim zakonom će sigurno doći do horizontalnog ujednačavanja pojedinih lokalnih samouprava. Oni koji imaju najviše, naravno, kada govorimo o ovom principu solidarnosti, mora se uzeti nešto od njih. Jedinice lokalne samouprave koje imaju manja sredstva, poput Boljevca, Crne Trave i drugih opština koje nemaju dovoljnu količinu sredstava, koje na raspolaganju imaju svega jedan do dva posto budžeta, a imaju budžet oko 100 miliona, onda možete zamisliti koju količinu sredstava imaju na raspolaganju kad treba da rade neke objekte komunalne infrastrukture, a gde je sve ostalo što treba da učini jedan prostor dovoljno konkurentnim u odnosu na drugi prostor.
Upravo se to postiže ovim zakonom, što se uzima od velikih i daje se malim, daje se onim opštinama koje su nedovoljno razvijene, da probamo da podignemo njihove kapacitete i da ih učinimo konkurentnim, kako bi mogle investicije da dolaze i u te krajeve.
Ovde pojedinci meni sve vreme dobacuju, vezano za ovaj zakon o finansiranju lokalnih samouprava. Zamolio bih ih da izađu za govornicu i da kažu, vezano za konkretan Predlog zakona, da li nešto što sam rekao ne stoji. Ako ne stoji, možemo voditi živu raspravu o tome da li je neka stvar u redu ili nije. Naravno, parlamentarizam tome služi.
Što se tiče još jednog instituta u Predlogu zakona o finansiranju lokalne samouprave, predviđa se ova komisije koja će biti formirana i koja bi trebalo da izigrava nekog medijatora između lokalnih samouprava i Stalne konferencije gradova i opština. Različiti pogledi su vezani za ovu komisiju. Hajde da joj pružimo priliku, da vidimo da li će ona ispuniti svoje osnovne zadatke koji su dati ovim Predlogom zakona o finansiranju lokalne samouprave. Nadam se da hoće, ali videćemo. To je nešto o čemu možemo raspravljati.
Ono što je najvažnije, to je da se jasno definišu prihodi lokalnih samouprava, jasno se definiše na šta lokalne samouprave mogu da računaju. Lokalne samouprave će imati autonomiju, a autonomija ne znači samo pravo da vi povučete određenu količinu sredstava na bazi transfera, nego znači i određenu odgovornost. Svaka lokalna samouprava mora da bude odgovorna za sredstva koja se ubiraju na njenoj teritoriji. Upravo iz tog razloga podržavam ovu intenciju koja je predviđena ovim zakonom, a to je da se formiraju tzv. lokalne uprave prihoda ili lokalne poreske uprave.
Lokalne samouprave moraju da budu odgovorne za izvorne prihode koji su njima upućeni. U proteklih desetak godina je bila često praksa da je rashodna strana budžeta bila prioritet, čime su se bavile jedinice lokalne samouprave, a nisu u velikoj meri mogle da utiču na prihodnu stranu.
Ovim postižemo drugu stvar, postižemo da jedinica lokalne samouprave postane odgovorna. Da li će ona to uspeti ili neće, to ćemo da vidimo na terenu, videćemo kakva će biti praksa, ali onda ćemo moći da kažemo – gospodine gradonačelniče, nisi bio u stanju da povećaš svoje prihode, nisi bio u stanju da obezbediš na normalan način funkcionisanje svoje lokalne samouprave i odgovaraj za to. Znači, neće moći da se ponaša bilo koji gradonačelnik samo tako da može da troši sredstva. Najlakše je pare potrošiti. Pare je puno teže zaraditi.
Upravo ovim zakonom o finansiranju lokalne samouprave mi imamo neke instrumente koji pomažu lokalnim samoupravama da na indirektan način povećaju svoje prihode. Obrazložio bih to na primeru Sremske Mitrovice, ako mi dozvoljavate.
Na primer, opština Sremska Mitrovica, u domenu njene nadležnosti, koja je predviđena Zakonom o lokalnoj samoupravi, a tiče se Odluke o kriterijumima i merilima naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, što je jedan od izvornih prihoda lokalne samouprave, odlukom Skupštine opštine smanjila je iznos naknade za uređivanje građevinskog zemljišta i samim tim učinila Sremsku Mitrovicu konkurentnijom u odnosu na druge opštine u Sremu, jer je pravljena analiza, vezano za cenu opremanja građevinskog zemljišta. Učinila je sebe konkurentnom.
Šta je rezultat? Rezultat je nekoliko direktnih stranih investicija. Imamo ovu nemačku kompaniju koju je gospođa Radeta pre neki dan spominjala, koja je došla u Sremsku Mitrovicu. To nije zato što je gospodin Ješić nešto uradio, nego je sposobnošću lokalne samouprave u Sremskoj Mitrovici ona došla u Sremsku Mitrovicu, iako bi neki hteli sebi da daju opravdanje da je to taj drugi razlog.
Druga stvar je bitna: 350 radnih mesta će biti otvoreno 23. juna. Projekcija u narednih godinu i po dana, kako se bude razvijala firma, 1080. Da li je to malo?
To će biti jedna od najvećih investicija u Srbiji, po broju zaposlenih, u prethodnom periodu. Imamo drugo preduzeće koje je došlo u Sremsku Mitrovicu i koje će zaposliti 200 ljudi.
Znači, mi ćemo u kratkom vremenskom periodu upravo ovim instrumentima koji stoje na raspolaganju lokalnoj samoupravi, a koji su vezani za njene nadležnosti u ovoj fiskalnoj politici, omogućiti da dođu strane investicije. To je jedan reper na osnovu koga treba da se ponašaju sve lokalne samouprave, bilo koji predsednik opštine da je na čelu. Znam da postoje lokalne samouprave koje već to rade i čestitao bih im na tom potezu. To je najznačajnija stvar koja ispred svake lokalne samouprave stoji.
Na kraju, ne bih previše dužio, još jedna stvar. Pored ovog zakona o finansiranju lokalne samouprave, nama je potrebna još jedna stvar koja se tiče direktno lokalnih samouprava, a to je da lokalne samouprave mogu da raspolažu zemljištem, odnosno da mogu da imaju svoju imovinu. Kada se te dve stvari usko povežu, donose dobitak.
Naravno, u ovom trenutku, tek izmenama Ustava će to biti moguće, ali ono što je najvažnije, lokalna samouprava ima svoju ulogu u razvoju jedne države, lokalna samouprava treba da bude motor razvoja, jer nijedan investitor ne dolazi, da tako kažem, na neki prostor koji nije prostor lokalne samouprave, mora doći u neku opštinu, mora imati odgovorne ljude u toj opštini. Ovim zakonom se stvara ambijent da lokalna samouprava može da odlučuje o samoj sebi i da postane odgovorna.
Iz tog razloga bih pozvao sve poslanike, upravo zbog značaja lokalne samouprave, jer predsednici opština su iz svih političkih stranaka, ovo će svim predsednicima da koristi, da glasaju za Predlog zakona o finansiranju lokalne samouprave i da modernizujemo našu lokalnu samoupravu, jer ona jedino može biti pokretač. Upravo DSS, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, zalaže se za jaku lokalnu samoupravu, za jednu modernu Srbiju koja će povesti čitavo ovo društvo napred.

Narodni poslanik Momir Marković. Izvolite.

S obzirom da sam direktno prozvan, samo tri minuta, da neke stvari razjasnimo. Prvo, Srpska radikalna stranka je dobila ekskluzivno pravo da piše skripte kako se razvija mala privreda u lokalnim samoupravama još 1996. godine kada smo u Zemunu napravili mini industrijsku zonu, a sada pogledajte sve opštine po Srbiji, pogledajte Novi Sad, pogledajte mnoge druge opštine gde se upravo prave te male fabrike, mala i srednja preduzeća koja će sutradan zaposliti mnoge. Zaboravio sam da pomenem i jednu od najuspešnijih opština koju vode srpski radikali, a to je Kikinda. Ta skripta ćemo deliti svim vašim predsednicima opština, pa će imati iz čega da uče.
Vezano za ono što rekoste – tu je potreban medijator koji će malo uzeti odavde, pa odande – to me podseti na onu basnu o lisici koja je delila gavranovima sir, gricne sa ovog parčeta, gricne sa onog i na kraju ostali bez ičeg. Upravo Dinkić ne sme da bude medijator u raspodeli sredstava.

Replika, narodni poslanik Branislav Nedimović, pa zatim narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Izvinjavam se, gospođo Pop-Lazić što vam oduzimam vreme, neću dugo. Znam da ste predsednik opštine i imate puno obaveza, uspešne opštine, ali ima jedna stvar koja je malopre rečena. Nigde nisam u negativnom kontekstu spomenuo bilo koju opštinu. Štaviše, rekao sam da čestitam svim lokalnim samoupravama koje su sposobne da prepoznaju ono što je najvažnije, a to je povećanje zaposlenosti, jer na indirektan način to povećava prihode svake lokalne samouprave, tako da ne bi hteo da ostane bilo kakva senka u tom delu, jer ja nisam nijednu lokalnu samoupravu kritikovao.
Ako imate ekskluzivno pravo na tu skriptu zamolio bih vas da podelite to svima, ukoliko ste napisali, a ako je niste napisali nađite neke stručnjake koji će vam pomoći u pisanju te vaše skripte.

Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, zatim Rajko Baralić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, umesto da predsednik Skupštine za rukav vuče ministre u skupštinsku salu, on ih odvlači iz skupštinske sale. Tu nešto zaista nije u redu, a neophodno je da ministar bude u sali kada razgovaramo o zakonu u načelu, jer iako se obraćamo javnosti, naravno želimo da razmenimo svoja mišljenja, iskustva, predloge i primedbe sa ministrom finansija.
Ovim zakonom, kako ministar kaže, prevazilaze se slabosti postojećih sistema finansiranja lokalne samouprave. Svi znamo da on nije idealan, ali ni ovaj zakon ne doprinosi poboljšanju tog sistema. Ako smo već hteli da nešto menjamo, onda smo mogli da pristupimo izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi i da nemamo još jedan zakon koji će tretirati lokalnu samoupravu pored zakona koji već sada egzistiraju u pravnom sistemu.
Navodno se opet usklađujemo sa Evropskom unijom i sa Poveljom o lokalnoj samoupravi, a na tu povelju smo se pozivali kada smo donosili Zakon o lokalnoj samoupravi koji je tretirao u jednom delu ovu materiju. Ubeđujem vas da je onaj prethodni iz 1998. godine imao u vidu u potpunosti Povelju o lokalnoj samoupravi, tako da razlozi očigledno nisu ovakvi kakve ih u obrazloženju Ministarstvo nama saopštava. Razlozi su neke druge prirode.
Samo ću da se osvrnem na nekoliko najbitnijih primedbi iz nekog svog iskustva i da skrenem pažnju ministru da ne treba da se poziva na javnu raspravu koju je navodno imao kroz Stalnu konferenciju opština i gradova, koja naravno nije nevladina organizacija nego jedna dobrovoljna asocijacija opština i gradova, a to je bitna razlika, jer je već na toj raspravi odbijeno sve ono što su predstavnici opština i gradova kao primedbe dali. Imam to napismeno i mogu da donesem, doneću kada bude rasprava o pojedinostima.
Dakle, forme radi imati javnu raspravu, to je zaista iluzorno i smešno. Zašto niste ušli u javnu raspravu o zakonu o ličnim kartama, pa da čujete šta narod misli, i o mnogim drugim. Dakle, Vlada određuje kada joj odgovara da ide u neku javnu raspravu, kiti se time, iako sam apsolutno protiv toga, mislim da su kompetentni ljudi u ovom parlamentu koji mogu da raspravljaju, narod ih je delegirao, o svim zakonima i samo pro forme neke javne rasprave koštaju ovu državu.
Moja primedba se odnosi pre svega na član 61. zato što kada čovek dođe u jednu opštinu susreće se, po njegovom mišljenju, sa državom, to mu je prvi kontakt sa državom, pa čak i onaj službenik iza šaltera je njemu oličenje državnog aparata. On tu iskaljuje svoje nezadovoljstvo, bes, i naravno ima i neka pozitivna iskustva. Vi sada hoćete da na lokalnu samoupravu prebacite sav težak i prljav posao.
Mnogo je primedbi na Ministarstvo finansija, na Upravu prihoda. Recimo, imate opštinu Zemun, imali smo divnu zgradu Službe platnog prometa, Nacionalna štedionica je preuzela, pa onda ministar Dinkić preuzeo; u jednom delu jeste Uprava prihoda, a drugi deo, koji je ekskluzivan, izdaje se za velike pare nekim bankama, a na visokom prizemlju zgrade opštine Zemun su službenici Uprave prihoda.
Ne možete vi građaninu da objasnite, kada ulazi u opštinu, da je ovo Ministarstvo finansija i da je to pod kapom Republike, a da je drugi i treći sprat u kompetenciji lokalne samouprave tj. opštine Zemun. Koliko puta čujem na stepeništu, kaže – platio sam ili nisam platio, uzeli su mi mnogo, opština me odrala. Ja kažem – ljudi, to nema veze sa nama, žalite se ministru finansija i Vladi Srbije, državi Srbiji, to nije posao opštine.
Sada još hoće da nam uvale zaposlene. Čujem od ljudi koji tamo uđu da još nije ni umrežio informacioni sistem, da su pune pepeljare pikavaca, da se toči viski, da niko ništa ne radi, da su u hodniku plakari koji nisu još sređeni, arhiva stoji na stepeništu. Sada treba da preuzmemo još 40 ili 50 radnika, a ovamo se od nas traži da smanjimo broj zaposlenih i da primamo još jedan negativan udarac od građana. Jednostavno neprihvatljivo, niko ne može da nas natera na tako nešto.
Alternativa je sporazum sa Upravom prihoda, da imamo međusobna potraživanja i obaveze, kao da nije normalno da jedan državni organ treba da radi svoj posao koji mu stoji u opisu posla. Neću da zaključujem nikakve ugovore, zna se šta Uprava prihoda treba da radi. Neko ovde nije sagledao stvari kakve jesu zaista u životu.
Drugo, ovde niko nije tretirao problem gradskih opština, a to je dva miliona ljudi. Od ovog zakona grad Beograd će trpeti izvesne posledice, dobre ili loše, ali kakve će to reperkusije imati na gradske opštine, to samo zavisi od volje Gradske skupštine, odnosno gradonačelnika Bogdanovića. On će i dalje određivati budžet opštinama onako kako budu procenili da treba na osnovu onog parametra koliko je škola, koliko građana, ne ulazeći u to koliko je seoskog područja, koliko je predmeta, koliko ima kanalizacije, vodovoda, šta treba da se gradi. U to neće da se upušta, niti ga ovaj zakon obavezuje.
Dakle, išli smo pogrešnim putem, umesto da krenemo zaista od jednog dobrog zakona o lokalnoj samoupravi, zakona o glavnom gradu, koji nam ministar Lončar obećava već treću godinu. Ne znam šta je toliko problematično da ne možemo da rešimo status glavnog grada. Grad Beograd je po teritorijalnom principu okrug, a mi nemamo rešeno pitanje nadležnosti finansiranja okruga i to treba da se reši u sistemu države. Mi nemamo ni Ustav, ali smo krenuli od repa da sređujemo državu, umesto da je sređujemo odozgore.
Imamo zaista ogroman problem. Beograd ne funkcioniše. On možda funkcioniše ako gledate Studio B, tu ćete da vidite kako se svi funkcioneri grada Beograda slikaju i pokazuju šta su uradili. Ali, šta se dešava u gradskim opštinama? Ne može mnogo toga ni da se desi, jer nama sistem nije obezbedio ni dinara prihoda koje možemo da utrošimo za infrastrukturu ili za rešavanje problema te prirode u opštinama.
Još nam ovde u jednom članu ministar kaže za šta ćemo da trošimo pare od zakupa, ako se to uopšte odnosi na gradske opštine i ako su gradske opštine uopšte lokalna samouprava, i to je pitanje, izgleda da nisu. Ako nisu, zašto smo uopšte imali izbore u tim opštinama?
Pazite, ovaj Ustavni sud bi imao da radi i dan i noć samo po tom pitanju. Kako da mi naredi kako ćemo da potrošimo pare od zakupa koje mi moramo da naplatimo 100%, imamo naplatu od 98%, a to nam je osnovni prihod, jer sa 80% punimo budžet iz tih sredstava. Neko će se naći u problemu, neko će da krši zakon. Možda treba da se kaže da se ovo na nas uopšte ne odnosi.
Dakle, trebalo je da Vlada Srbije sagleda malo sveobuhvatnije problem lokalne samouprave. Jeste finansiranje veoma važno, taj segment je važan za sve nas, ali zakon o glavnom gradu nam je neophodan.
Inače, grad Beograd će funkcionisati po principu uređenja "kruga dvojke", a šta će se dešavati dalje u drugim gradskim opštinama, to uopšte neće nikoga interesovati.
Iskreno da vam kažem, ovo je jedino mesto, ova govornica, sa kojeg mi poslanici SRS možemo da prenesemo neka iskustva naših predsednika opština koji nisu u parlamentu, jer doći do medija, pa čak i onih medija koje finansiraju lokalne samouprave ili grad Beograd, kao što je Studio B, to je iluzija.
Ništa što je dobro ne može da se zabeleži ili ne želi da se zabeleži.
Mi smo od tih skromnih sredstava koje imamo na nekom stambenom komunalnom računu, a koji punimo isključivo od zakupa poljoprivrednog zemljišta i od otkupa stanova, koji na godišnjem nivou može da bude četiri ili pet miliona dinara, uradili ove godine rekonstrukciju (iako nam to nije u opisu posla, ali smo videli da moramo, jer niko ne brine, a neophodno je) odeljenja transfuziologije u Zemunskoj bolnici.
I, niko nije došao to da zabeleži, ni jedan jedini novinar, jer niko nije bio zainteresovan, kao da smo mi tamo želeli da se slikamo, a ne da se prazan prostor uslika i da se građani obaveste da je to urađeno.
Uzeli smo jedan veliki zajam koji ćemo, nadam se, uspeti i da servisiramo, a nadamo se da će se za godinu ili dve dana mnogo toga promeniti nabolje, kako bismo uradili pet kilometara vodovoda u Ugrinovcima, a mislim da Beogradski vodovod neće graditi više od 20 kilometara ove godine.
Znate, kako se mi dovijamo da nešto uradimo, to sam bog zna; a tek ako hoćemo da okrečimo dve kancelarije u opštini, moramo da pišemo zahtev gospodinu Bogdanoviću da nam odobri dodatna sredstva. U takvom se stanju nalazi 17 beogradskih opština.
To govorim samo zbog toga što ne volim i mislim da nije dobro da se tako rešavaju problemi, već moraju sveobuhvatno i moraju od glave ka repu. Dakle, morali smo Zakon o lokalnoj samoupravi da uradimo onako kako treba, znate koliko smo primedbi imali na njega i sada se pokazuju njegove slabosti.
Morali smo da donesemo zakon o glavnom gradu, a onda i paralelno možda da usledi ovaj zakon, jer će se onda sigurno usavršavati način finansiranja, pa da vidimo da li nam je potrebna dvostepenost u lokalnoj samoupravi, trostepenost, na koji način, kako ćemo to da radimo.
Jer, ne možemo da zaboravimo 17 beogradskih opština i da ih prepustimo gradu Beogradu, bez obzira ko se nalazi na funkciji predsednika, odnosno gradonačelnika i ko ima većinu u Gradskoj skupštini.
Danas jedni, sutra drugi, a na gradskim opštinama će opet biti neki treći, to nije nikakav problem, ne bi trebalo da bude te vrste kada se izbori završe, jer onda treba svi da radimo u korist građana, da zakopamo neke ratne sekire, a otvorićemo mi opet duele kada izbori budu u naznaci.
Preslišaćemo mi i sebe, a građani će preslišavati nas šta smo radili, i to nije nikakav problem.
Ali, da bismo stvarno funkcionisali kao opština, a ja izražavam sumnju da smo uopšte jedinica lokalne samouprave i da li nas uopšte bilo koji zakon te vrste obavezuje, s obzirom da Zakon o lokalnoj samoupravi nas ne prepoznaje kao jedinicu lokalne samouprave.
Ima na Ustavnom sudu jedna predstavka te vrste, bila je javna rasprava, mislim da su se sudije Ustavnog suda za glavu hvatale da razreše to pitanje. Očekujemo da vidimo šta će oni po tom pitanju reći.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a zatim narodni poslanik Stevica Deđanski.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo iz Ministarstva finansija, tri ili četiri stvari na početku želim da kažem. Zašto je važan zakon?
Imali smo jedno iskustvo, kada je tzv. asocijacija slobodnih i nezavisnih gradova u Srbiji (predsednik skupštine te asocijacije bio je Velimir Ilić, a predsednik upravnog odbora Zoran Živković, koliko da se zna ko su bili glavni ljudi) posredstvom norveške vlade, u formi podstrekavanja demokratije u Srbiji, dobila 100 hiljada tona mazuta i lož-ulja u grejnim sezonama 1998. i 1999. godine.
Taj uvoz je išao preko Republike Srpske, bio je opterećen jedino carinom i porezom na promet, koji je u to vreme funkcionisao. Supstancu norveška vlada nije naplatila.
Tih 100 hiljada tona lož-ulja i mazuta podeljeno je gratis, uz ove troškove o kojima pričam, carine i poreza na promet, članicama asocijacije nezavisnih i slobodnih gradova u Srbiji, a građanima Srbije je ovih 100 hiljada tona u formi kalorija naplaćeno kao da je nabavka izvršena i sa supstancom.
Dakle, ja sam još ministra energetike Gorana Novakovića, a onda i Kori Udovički, pitao i postavljao poslanička pitanja i nikada nisam dobio odgovore, a danas ću svoje poslaničko pitanje obnoviti.
Ko je odgovoran i kud su otišla sredstva?
Izračunajte danas koliko je 100 hiljada tona mazuta i lož-ulja, tzv. lake nafte na svetskoj pijaci i koliko to košta kada prođe kroz kotlove preduzeća za grejanje gradova u Srbiji, a znamo tačno gde su bila, u Beogradu, Nišu, Čačku, Kragujevcu i nekim drugim gradovima u Srbiji.
Dakle, važno je, kada pominjemo ove asocijacije, kao što je i ova o kojoj je govorila gospođa Pop-Lazić, Stalna konferencija gradova, te asocijacije treba da služe da građanima bude olakšan položaj, da posredstvom asocijacije dobiju određene povoljnosti koje inače ne bi bilo moguće ostvariti bez, kako bi rekli ovi koji se bave vojskom, usredsređene baražne paljbe.
Nažalost, često se dogodi da se na ovaj način završavaju neki drugi poslovi, kao što se u ovom slučaju radi o nezakonitoj radnji i postupku zbog koga niko nije odgovarao, a nadam se da ćemo to pitanje raspraviti.
Sledeće pitanje, danas je ovde 10 puta pomenuta opština Inđija; opština Inđija danas vlastima u Srbiji služi kao ogledna opština. Kada hoće da kažu da je nešto jako dobro, onda ide televizija i slika Gorana Ješića i on govori u raznim emisijama kako bi bilo dobro da svi preslikaju ono što se u opštini Inđija dešava i da bi to bio put kako stvari funkcionišu. Želim da ovde kažem nekoliko stvari, s obzirom da njega često pohode ministri i sa njim se zajedno slikaju.
Lako je biti dobar sa tuđim parama. Ova opština, kao garant izgradnje vodovoda Stara Pazova - Inđija, danas duguje izvođačima nekoliko miliona evra, i zbog toga izvođači ovog vodovoda koji je izveden i koji je Stara Pazova izmirila kao jedna od opština učesnica u zajedničkom projektu, duguje firmi "Putogradnja" i podizvođačima oko 2-2,5 miliona evra. Opštinski sud u Inđiji odlaže izvršenje i na taj način direktno dovodi "Putogradnju" i razne proizvođače u stečaj, da je njihov račun blokiran, a sa obrazloženjem koje je nesuvislo, nekorektno i nezakonito daje pravo opštini Inđija i njenom javnom preduzeću da uništava privredne subjekte u Srbiji. To je kriminal.
On nije za fotografisanje, za diku i ponos, on treba da odgovara zbog toga što časni ljudi koji su uložili svoja sredstva, koji su finansirali ceo projekat, ne mogu da naplate svoj posao. Oni nisu sklopili posao sa nekom jorgandžijskom radnjom, oni su sklopili posao sa Javnim preduzećem "Vodovod" Inđija. Garant za ovaj posao je opština Inđija, a oni danas praktično guraju u stečaj nekoliko firmi i njihovih podizvođača.
Dakle, kada god se pomene opština Inđija i Goran Ješić, ja uvek mogu da kažem da se radi o nekom ko na nečastan i nezakonit način funkcioniše, ko tuđim parama pribavlja sebi poene koji mu ne pripadaju. Vas, uvažena gospođo, pošto ovde nema ministra, molim da nadležna budžetska inspekcija i drugi ustanove kako je moguće ovo u jednoj zemlji u kojoj, nadamo se, treba sve da funkcioniše na osnovu zakona koji mi ovde donosimo i koji se donosi zbog toga da nam država bude uređena i da funkcioniše na normalan način.
Biće još prilike, ja sam nadležnim odborima skupštinskim, za predstavke i žalbe i drugim, uputio izvesne predstavke s tim u vezi, jer je to stanje nepodnošljivo.
Goran Ješić je inače član Građanskog saveza i bio je ovde poslanik u prethodnom sazivu. Nemam ništa protiv njega lično, ali imam protiv toga da unesrećuje preduzeća i zaposlene u tim firmama, a da to prezentira javnosti kao nekakav svoj veliki uspeh.
Što se tiče samog zakona, veoma je važno da se ovde kaže da male i nerazvijene opštine, bez obzira što će neke od njih imati izvesna poboljšanja kada ovaj zakon stupi na snagu, nisu, evo da kažem srpskim jezikom, uobročene na način kao što bi to bilo potrebno, s obzirom na njihovu teritoriju. Navešću nekoliko primera.
Opštine Sjenica, Tutin, Gornji Milanovac, Raška su opštine koje imaju više od 100 kilometara po dijagonali od jedne do druge tačke. Broj neizgrađenih ili nedovoljno izgrađenih lokalnih i nekategorisanih puteva u takvim opštinama se meri stotinama kilometara, do 350 po jednoj maloj opštini. Ne postoji način da bez velike intervencije države ovi putni pravci budu izgrađeni ili da budu održavani tokom zimskog perioda. Ja sam ovde govorio... Opština Lučani takođe, pa to je 100 kilometara. Ljudi ne razumeju, misle 30.000 stanovnika, to je...
Znači, veoma su važni kriterijumi i ja bih se radovao ako bi ova komisija (10 plus jedan) uspela da realno sagleda potrebe malih opština. Jer, znate kako, jeste najveća matematika ovde kako uravnotežiti ono što ide lokalnim samoupravama sa onim što treba da ostane velikim, koje zarađuju više, ali država svakome treba onda kada mu je teško.
Dakle, treba da idu u školu, da idu prohodnim putevima, očišćenim putevima i oni u Lučanima, i u Gornjem Milanovcu, i u Raškoj, i u Sjenici, i u Zaječaru i svim drugim mestima. To je ovde oko Beograda, u neposrednoj blizini Čačka i na nekim drugim lokacijama dosta jednostavnije.
Zatim, u kriterijumima ne postoji veoma važan element – započeti projekti koji treba da se u fazama grade u narednom periodu. Recimo, pet opština, dva okruga, Čačak, Gornji Milanovac, Lučani i Požega i Arilje napravili su prvu fazu sistema Rzav. To je 150 miliona dolara uloženih para. Treba još 70 miliona evra za branu na Svračkovu. Ne postoji prostor u ovom zakonu da se značajnije može investirati u narednom periodu.
Hoćemo li mi da gradimo, da počinjemo nove projekte na nekim drugim mestima, a da nismo završili postojeće? Ovde su građani već dovoljno investirali, i sami, i država i javno preduzeće itd. To je jedan problem.
Drugi problem se odnosi na one opštine koje su pretrpele značajnu štetu tokom NATO agresije, a urušena je njihova komunalna infrastruktura. Ovde ne postoji nijedan element u kriterijumima koji to može da valorizuje na bilo koji način. Dakle, važno je da ova komisija i ovi koji se ovim budu bavili ubuduće imaju u vidu i te elemente.
Jedan kolega je pomenuo samodoprinos i polemisao o ovom važnom načinu kako se mogu pomagati lokalne samouprave. Samo želim da kažem da građanima treba uvek ostaviti mogućnost da se dobrovoljno izjasne, a budžetska inspekcija i druge inspekcije treba da vode računa kako se ta sredstva troše. Ali, ni na koji način ne treba građane lišiti prava da sami odlučuju da li žele da udružuju svoja sredstva sa sredstvima lokalne zajednice ili države, s tim što uvek postoji važno pitanje: čiji je objekat koji je izgrađen ovim sredstvima, da li je to u smislu akcionarstva ili nešto što možemo smatrati državnim objektom ili objektom koji je u vlasništvu Republike? Kada bismo o tome govorili, onda bismo mogli da nabrajamo objekte u oblasti telekomunikacija, u energetskom sistemu, gde su građani izdvajali svoja sredstva, a ona su danas pretočena u osnovna sredstva ovih javnih preduzeća.
Još jedan važan segment, i time završavam. Predsednici opština, bez obzira iz koje stranke su i da li su kandidati grupe građana, danas u Srbiji rade jedan od najtežih poslova. Spreman sam da tvrdim da je to jedan od najtežih poslova. Oni su čekaonica za probleme najvećeg broja građana. Ovo o čemu je govorila Gordana Pop-Lazić, za građane su oni država, dok ne razaberu koja bi to bila neka viša instanca itd.
Ali, ovde je takođe važno da kažemo da postoji problem u funkcionisanju lokalne samouprave. Što se mene tiče, izborni zakon, koji je uveo neobičnu kombinaciju, danas pravi probleme u Srbiji. Milijardu dinara do sada je ove godine potrošeno iz budžeta Republike Srbije za tzv. proveru poverenja predsednika opština po Srbiji. Ne kažem da ne treba proveravati poverenje, ali želim da kažem da su to ogromna finansijska sredstva, da to rađa neke druge probleme o kojima su ovde govorile kolege pre mene.
Slažem se sa onima koji su rekli da se na neprincipijelan način putuje Srbijom i obećavaju se sredstva za komunalne, infrastrukturne objekte iz državnog budžeta. To bitno narušava, gospođo, ravnotežu u ovim sredstvima za lokalnu samoupravu, i u transfernim i u drugim, jer da je tih para bilo na nekom mestu da čekaju, zašto je bilo onda potrebno da se negde pokvare politički odnosi u Srbiji, da dođe do političkih problema, pa da dođe do investicija? Da li mi to direktno stimulišemo opštine u Srbiji da ruše lokalnu vlast, pa da na osnovu tog faktičkog stanja imamo onda ovaj karavan koji ide Srbijom i obećava velike komunalne infrastrukturne objekte.
Bio sam pre nekoliko dana u Studenici, seljaci su mi tamo rekli da ništa od onoga što je obećano u kampanji u februaru mesecu nije urađeno. Dakle, nije časno i nije korektno, ako tih para negde ima one moraju da budu podeljene po kriterijumima koji ovde važe kada smo usvojili budžet, kada smo doneli ovo što se tiče transfera lokalnih sredstava, nema smisla. Neka idu ministri, neka putuju, neka oni imaju svoje političke aktivnosti, to nije sporno, to će raditi svaka vlast koliko god se zaklinje da neće, a parama se ne može tako raspolagati. Pare su u budžetu Republike Srbije, one pripadaju građanima Republike Srbije i moraju da se troše po kriterijumima koje odredi ovaj parlament.
Dakle, što se mene tiče, to je neprincipijelan način vođenja izborne kampanje. Zalažem se da se promeni izborni zakon, da predsednika opštine biraju odbornici opštinskih skupština i da ne postoji ovaj problem u koji smo ušli i iz koga ćemo jako teško izaći, jer sada svako pokušava da na način koji nije zapisan u budžetu dobije.
Molim vas, u Kraljevu je obećano tri miliona evra. Ja sam sabrao koliko košta obilaznica oko Kraljeva, koliko košta most na Ibru, koliko košta vodovod Lopatnica; to sve treba Kraljevu, to nije sporno, samo zašto nije trebalo juče, zašto je trebalo u februaru kada je bila kampanja u pitanju? To je neprincipijelno, nekorektno i politički štetno. Hvala vam.