Dame i gospodo narodni poslanici, iako se ovaj zakon predlaže u skladu sa članom 4. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava moram da primetim da je ceo zakon rezultat ne bilo kakvog ozbiljnijeg promišljanja o budućnosti državne uprave Republike Srbije, već rezultat kompromisa u političkoj trgovini i nagodbi između vladajućih političkih stranaka.
Dakle, na osnovu nadležnosti i ingerencija pojedinih ministarstva lako ćete zaključiti ko se nalazi na čelu tog ministarstva, a na osnovu amandmana pojedinih vladajućih stranaka možete da vidite koliko se daleko išlo u sukobima, svađama i preganjanjima predstavnika tri političke stranke, šta će kome i koliko da pripadne, ko će veći deo kolača da uzme, pa je zanimljivo da iz nadležnosti Ministarstva za trgovinu i turizam predstavnici jedne vladajuće stranke hoće da izbace nadležnosti za javna skijališta i da nadležnost za javna skijališta vrate u ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, samo zato što je, slučajno ili ne, Mlađan Dinkić i predsednik nekog skijaškog saveza, ili ne znam čega, pa nemoj da to pripadne nekom drugom ministru, nego mora baš njemu.
Uzeo sam ovaj primer da bi na plastičan način pokazao šta radi naša vlast, čime se bavi, kako ih apsolutno ništa drugo ne interesuje, već od podele plena i podele srpskih resursa.
Ovo nije zakon koji će na bilo koji način ozbiljno da reguliše poslove državne uprave, već samo ko će, gde i nad čim da ima nadležnost da preprodaje, rasprodaje, da koristi, upotrebljava i zloupotrebljava imovinu Republike Srbije.
Vlasti u Srbiji su nam govorile da su uvek za smanjenje ionako glomazne državne uprave, kako je neophodna efikasnija državna uprava, kako je neophodno da građani Srbije daju manje novca, a da imaju bolju zaštitu svojih prava i da imaju neuporedivo organizovaniju Vladu. Na kraju smo dobili četiri nova ministarstva da bi se namirile ambicije pojedinih političara, da bi oni mogli i dalje da ostanu ministri, a izgubili smo jedno od veoma značajnih ministarstava.
Ako, čak, i ne zbog toga što je imalo impresivan učinak to ministarstvo u prethodnom periodu, ako ne i zbog toga što je imalo njegovo postojanje značajne efekte na život u Srbiji, ali je imalo neku vrstu i te kako dobrog pokazatelja – za šta se to Srbija zalaže danas i kakav odnos želi da ima prema nacionalnim manjinama.
Naime, više nemamo Ministarstvo za zaštitu manjinskih i ljudskih prava. Dakle, nema više ministarstva koje će posebno da vodi računa o pravima manjina, pri tome, za razliku od njih, ja ne želim da kažem da su ugrožena prava manjina u našoj zemlji, ali je svakako bilo potrebno da mi kao signal pošaljemo i pripadnicima nacionalnih manjina, ali rekao bih i svima u svetu, da smo mi zemlja koja će, sem deklarativnih zaštitnih normi u Ustavu Republike Srbije, sem kogentnih normi u Krivičnom zakonu i u nekim drugim zakonima, i posebnim organom državne uprave štiti prava nacionalnih manjina, jer je to od vitalnog interesa i vitalnog značaja za našu zemlju. Ova vlada je to zaboravila i takvu mogućnost izbrisala.
Da je reč samo o podeli srpskih resursa, i ništa više, pokazuje i činjenica što ste jednu široku oblast, iz dela koji se odnosi na rad i socijalnu politiku – zapošljavanje ili materijalno obezbeđenje nezaposlenih, prebacili u kategoriju delokruga rada ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Jer Mlađan Dinkić mora da ima toliko širok delokrug rada, on mora da bude ministar za sve: ministar za javna skijališta, iako je određeno ministarstvo za trgovinu, on mora da bude ministar za zapošljavanje, mora da kontroliše kompletno tržište, mora da kontroliše kompletan proces privatizacije. Videli ste i sami iz tri ministarstva, čak, preuzima sve zaposlene i kompletnu njihovu infrastrukturu.
Postoje neke čudne stvari u samom zakonu. Nigde nema u nadležnosti i ingerencijama Ministarstva unutrašnjih poslova, ono što je jedna od ključnih nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova –nema zaštite bezbednosti Republike Srbije. To je, kao što vi znate, pre svega zahvaljujući posebnim službama kojima raspolaže Ministarstvo unutrašnjih poslova, a koje deluju u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova u području zaštite bezbednosti Republike Srbije, što je prioritetan zadatak jednog od najznačajnijih ministarstava u Vladi Republike Srbije. Toga ovde nema, možda zato što neko misli što Ministarstvo odbrane može da preuzme sve. Apsolutno je nemoguće da preuzme sve.
Apsolutno je nemoguće da Ministarstvo odbrane može da se bavi u potpunosti radom stranih obaveštajnih službi i da ga ono pokriva obaveštajnim i kontraobaveštajnim radom, to je u najvećem delu u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, čega ovde u Predlogu zakona nema.
Kada sam rekao da imamo glomaznu državnu upravu, ne računajući samo 22 ministarstva koja predviđa zakon, mi danas imamo predlog za mnogo posebnih organizacija, mnogo posebnih organizacija za koje nismo u stanju da pronađemo pravi razlog postojanja. Mi imamo ministarstvo za infrastrukturu – nekome je smetalo (pogledajte čime su se oni, u stvari, bavili) da to bude Ministarstvo za kapitalne investicije, iako nikakve razlike nema u odnosu na Ministarstvo za kapitalne investicije, sem što će neko da kaže izdvojene su im telekomunikacije.
A telekomunikacije su drugim lex specialis, dakle, specijalnim zakonima – ta materija je potpuno prepuštena drugim nadležnim državnim organima, i RATEL-u I RRA, a najmanje ima veze to sa bilo kakvim ministarstvom. To što oni govore određivaće opseg frekvencija gde će ko i kako da radi, na kojoj frekvenciji – u nadležnosti je ministarstva za telekomunikaciju. Pa to je nemoguće. To neko mora da vas obavesti, zato što je zakon propisao drugu obavezu za druge nadležne organe u toj sferi društvenoj.
A istovremeno, ministarstvo za infrastrukturu nije moglo da se nazove ministarstvom za saobraćaj i urbanizam, jer, valjda, to nije dovoljno moderno, ili ne znam šta već. A, nemojte da se zove za kapitalne investicije da bi ispalo da je Boris Tadić nešto promenio – eto, on se ne slaže sa kapitalnim investicijama, pa je sad Velimir Ilić ministar za saobraćaj i urbanizam. Kao da tu ima nekakve razlike. Kao da se tu nešto suštinski menja. Ne menja se ništa, osim što se samo gleda ko će koji svoj ''feud'' da uzme.
Ovaj zakon nije pravljen kao opšti akt prema kojem u budućnosti treba da se ponaša i oformljuje bilo kakva vlada. Ovaj zakon je pravljen po pojedinačnoj volji, zahtevima i željama budućih ministara i stranaka koje su učestvovale u dogovoru Vlade Republike Srbije. To je toliko jasno da bukvalno onaj ko samo letimičan pogled baci na tekst zakona biće mu sasvim očigledno.
Mi u okviru posebnih organizacija, kada sam govorio o ministarstvu za infrastrukturu, imamo agenciju za razvoj infrastrukture lokalne samouprave i agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza.
Amandmani poslanika Srpske radikalne stranke, video sam i još nekih poslanika, jasno nameću pitanje na koje teško da ima odgovora – šta će nam agencija za razvoj infrastrukture lokalne samouprave ili agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, kada je to posao organa državne uprave na republičkom nivou.
Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, dakle sve o čemu govorite, nalazi se u okviru delokruga, u članu 10, ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, u potpunosti.
Šta će posebna agencija mimo ministarstva, sem da bi bilo još 50 zaposlenih, još 50 iz neke stranke da nađe utočište, još 50 njih da plaćaju predstavnici građana Srbije, dakle, građani Srbije da plaćaju, da se narodu uzme što je moguće više?
Šta je suština, šta će nam onda ministarstvo? Šta je to što ne može da radi ministarstvo, a može da radi ta agencija?
Je l' ima neko ko to može da kaže? Nema nikoga. Al' nije ni važno. Važno je da je sada nastala tuča oko agencija. Zašto sam pomenuo ove dve?
Jer, pažljivo ako čitate amandmane predstavnika vlasti, agencija za razvoj infrastrukture lokalne samouprave je samostalni organ na nivou lokalne samouprave, međutim, ko je, naravno, primoran da sarađuje sa ministarstvom za infrastrukturu, ali je stigao takođe amandman predstavnika režima koji kaže da i ta agencija mora da bude vezana za ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, to jest za koga, za njegovo veličanstvo lično, za Mlađana Dinkića. Je l' ima još nešto da vežete za Dinkića i za Đelića?
Je l' ima još nešto da im se da u ovoj zemlji?! Je l' ima neko nacionalno bogatstvo, je l' ima neki resurs kojim oni neće da raspolažu?!
Koliko to glasova malo treba da dobijete, a da dobijete više blaga i više bogatstva koje nikakve veze nema sa onim što je bilo ni u prošlom sazivu, niti sa bilo kakvim intencijama Ustava Republike Srbije, pa čak, ni Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava. Ali je ovo pravljeno da bi se namirili apetiti svih koji su morali da učestvuju u Vladi.
I, sada je jasno, ne moram da dobijem Ministarstvo finansija, jer ja, evo, sada je važno, neka čuju građani šta je sve dobio Mlađan Dinkić: obavlja poslove državne uprave koji se odnose na privredu i privredni razvoj, ravnomerni i regionalni razvoj, razvoj privrednih društava i drugih poslovanja, povezivanje privrednih društava i drugih oblika organizovanja, upotrebu naziva Republike Srbije u poslovnom imenu privrednog društva, poslovno i finansijsko restruktuiranje privrednih društava i drugih oblika poslovanja, privatizaciju, stečaj, standardizaciju, tehničke propise, akreditaciju, mere i dragocene metale, strukturno prilagođavanje privrede, utvrđivanje industrijske politike, predlaganje mera ekonomske politike za rast industrijske proizvodnje u celini po pojedinim granama, predlaganje mera za podsticanje investicionih ulaganja.
Pitam vas – a, za šta će vam ministri bez portfelja koji će da prate kako se troši novac iz Nacionalnog investicionog fonda, kada je to već Dinkiću u opisu nadležnosti, kada ste već to stavili Mlađanu Dinkiću u okvire njegovog ministarstva?!
A on da obavlja i druge poslove: unapređenje ekonomskih odnosa sa inostranstvom, predlaganje i sprovođenje mera u okviru tih odnosa, zaključivanje i praćenje primera međunarodnih trgovinskih ugovora, pa zatim, integralno planiranje razvoja turizma, pa zatim, zapošljavanje u zemlji i inostranstvu, pa direkcija za mere i dragocene metale.
Pa je l' ima još nešto što biste mogli da date? Je l' ima još neki deo državne uprave da mu stavite na raspolaganje? Je l' može neko da mi pokaže, gospodine predlagaču, gospodine Aligrudiću, da mi pokažete, bilo gde u inostranstvu, dakle, komparativnom analizom, uporednom metodom, kako ste došli da neko ministarstvo ima ovolike nadležnosti koliko ste dali Mlađanu Dinkiću, samo da mi pokažete u kojoj to zemlji na svetu ima.
Ništa drugo ne tražim od vas, samo pitam, u kojoj to zemlji na kugli zemaljskoj ima? Ako ima – Vučiću ti ništa ne znaš!! Ako nema, samo da znamo koga moramo da pitamo za sve i svja u našoj Srbiji.
Ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo –to, da bi zvučalo kao da ima nešto da radi, pa sad će da se bavi kompjuterima, pa sada će, valjda, da oprema računarskom tehnologijom naše škole, zdravstvene centre, obrazovne ustanove itd.
Šta je posao tog ministra? U skladu sa kojim zakonom će da deluje, u skladu sa kojim zakonom će da radi? Mi, ljudi, nismo doneli osnovne zakone koje smo morali u skladu sa Ustavom i Ustavnim zakonom, nemamo zakon o odbrani, zakon o predsedniku Republike, zakon o apelacioni, zakon o kasacionim sudovima, a mi ćemo danas da razgovaramo o tome da imamo ministra za telekomunikacije i informatičko društvo. Šta da radi?
Da nateruje firme koje se bave softverskom opremom ili računarima koliko će morati da poklone, koliko će morati reketa da plate državnim institucijama da bi mogle da se pojave na televiziji i da bi mogle da rade određene poslove na nivou Republike. Je l' je to smisao tog ministarstva, koji je drugi smisao?
Kakve veze ima Vlada Republike Srbije sa informatičkim društvom? Ali, ne morate da cokćete pošto mi to govori samo da ništa ne znate.
Spreman sam da se odmah takmičim u poznavanju računara, računarskih programa, softvera i svega drugog, pa ćete ustanoviti da o tome ne znate ništa, ali je pitanje šta će nam ministar za to? To je problem o kojem ne umete ništa da kažete. Ministar koji valjda treba da uključi "Microsoft" i da kaže – e, ajde, malo više, plaćajte programe "Microsoft", do sada niste dovoljno, zato što se to plaća svuda u svetu. Za to treba ministar?
Potpuno je besmisleno, ali očigledno da je i to napravljeno da bi se namirili nečiji apetiti i da bi se pokazalo kako je potrebno na svaki način da se obezbede resursi za sve tri učesnice, odnosno ima ih više, ali za ove tri na najvišem nivou učesnice, stranke u novoj Vladi Republike Srbije.
Kod izbora Vlade, posebno kod Ministarstva vera, to će biti veoma zanimljivo kako vi menjate ministre. To je kao klikere da razbacujete, pa na ''trokiš'' igrate ili ne znam kako: jedan malo ovde, jedan malo onde, pa onaj što je bio u nauci može u energetiku, onaj što je bio u energetici, može malo u veru i crkve, kako god hoćete – sve može. To je na ''trokiš'', tako se to kod nas govorilo.
Ali, nevezano za to, tu postoji jedan nedostatak o kojem smo vam mi govorili, srpski radikali, ovde sa skupštinske govornice više puta, a to je, da nema jasnog razgraničenja tradicionalnih verskih zajednica od onoga što neki nazivaju crkvama, iako je jasno da je reč o sektama ili onim društvenim organizacijama koje nanose veliku štetu svakom građaninu, koje su opasne na najrazličitije moguće načine i koje predstavljaju pretnju po budućnost našeg društva i budućnost naše dece. Tog razgraničenja nema, zato smo mi našim amandmanima pokušali i da taj deo vašeg zakona o ministarstvima izmenimo i popravimo.
Pošto vidim da mi ovo vreme predviđeno za raspravu ističe, ja sam pripremao, sinoć sam imao zadovoljstvo da gledam predsednika Republike, čućete i zašto zadovoljstvo, zarad javnosti moram da kažem, u dogovorenoj i nameštenoj emisiji koju je dogovorio i namestio gospodin Šaper, dogovorio i kako treba, tobože, iz unutrašnjosti da se javljaju neutralni gledaoci, na koje brojeve telefona će da pozovu, ali od lopova sa B92, koji su ukrali 10 i po miliona evra para građanima Srbije, nemojte ni da računate u dinarima, izračunajte samo koliko su onda narodnih kuhinja oteli građanima Srbije, koliko smo obdaništa i škola mogli da izgradimo od para koje je ukrao B92 zajedno sa Mlađanom Dinkićem od građana Srbije. E, samo to da se izračuna...
Ali, da se vratimo sada na to šta je sinoć govorio Boris Tadić. On, naravno, nije izdržao, nego je morao, onako sve glumeći finoću ili ne znam šta, da poslednjih pet minuta posveti Tomislavu Nikoliću. Bilo je, naravno, tih pokvarenih, kao uzgred umetnutih, rečenica i u ranijem delu njegovog nastupa, ali pred kraj se čovek potpuno otvorio. I, kaže Boris Tadić sledeće: "Mi smo se za 24 sata vratili u 1990, u vanredno stanje''. I nisam mogao da verujem. To kaže čovek koji je bio ministar u vreme kada je on uveo vanredno stanje u Srbiji.
Dakle, Tomislav Nikolić je kriv što je rekao da postoji ustavna mogućnost, koju je svojevremeno Tadić iskoristio, a Tomislav Nikolić nije nikada, da uvede vanredno stanje.
I Boris Tadić, ma nije ni važno, nije bio ni u stranci, sada ćete da čujete, gospodine Mićunoviću, kada ste zajedno potpisivali nešto protiv Zorana Đinđića, a nije ni bio u DS, a nije ni važno. Boris Tadić, gospodine Mićunoviću, da li je bio potpredsednik u Veću građana ili je bio ministar ili je bio bilo šta, bio je visoki funkcioner DS koja je zavela vanredno stanje i tiraniju u Srbiji.
A, gospodine Mićunoviću, da vidite koliko vas poštujem, upravo ću sada pročitati nešto što ste vi zajedno sa Borisom Tadićem potpisali, svojevremeno. Doneo sam to građanima Srbije da pročitam, veoma je važno, potpisano je, dame i gospodo, 6. januara 1993. godine, moram da vam kažem da je izvor list "Vreme", oni valjda neće da lažu.