Ne znam ja to o Đeliću, ja ću radije o gradu iz kog dolazim da malo pričam.
Kolege poslanici, čuo sam da je neko od prethodnih govornika pominjao da imamo pozitivno iskustvo iz Vojvodine, ombudsmana u Vojvodini, a imamo i lokalne, opštinske ombudsmane.
Ne bih baš rekao da je to pozitivno iskustvo sa ombudsmanima, jer, uglavnom, ombudsmani donose odluke koje zavise od toga ko je na vlasti. Malo gde, ili jako malo možemo da nađemo slučajeva da su u sporu između lokalne samouprave i građana građani dobili sporove. Tako, isto, i u drugom pravcu, tamo gde je u sporu bila pokrajina sa građanima, da su dobili građani sporove. Mislim da ništa bolji slučaj neće biti ni na republičkom nivou i da to jedno sa drugim ide.
Naveo bih određene primere iz grada iz kog dolazim.
Bilo mi je jako neugodno kad u razgovorima kažu - vi u Subotici, tamo je najveći kriminal, vi ste leglo kriminala. Meni je bilo jako neugodno, pa sam se branio - nije baš tako. Možda je tako i u drugim gradovima, ali vi ćutite o tome, nećete da pričate.
Evo, izneću vam primere iz Subotice, gde smo se mi obraćali i ombudsmanu, i lokalnim i pokrajinskom, ali nema sluha i niko ne reaguje.
Recimo, imali smo izbor dekana na fakultetu gde, očito, Dosovska vlast želi da zadrži profesora protivzakonito; ne može da bude dekan jer nije redovni profesor, zakon to ne dozvoljava, ne poznaje slučaj da dekan može biti vanredni profesor. Istekao mu je mandat, on ne želi da se skloni, njegova katedra ne želi da učestvuje u glasanju i večito je status kvo, a mi u Subotici nemamo dekana.
Obraćali smo se ombudsmanu, da se oni oglase, da pokušaju izvršiti pritisak preko Vlade i legalnih institucija države. Međutim, nije njihova nadležnost kada je njihov interes. I tako redom. Da ne nabrajam druge slučajeve, mada je za svakog njegov slučaj najteži, a posebno kada se tiče naših građana.
Šta se dešava? Isto se dešava i sa lokalnim ombudsmanima, u više navrata. Ne bih navodio ove primere, ali imamo sada u Subotici ovu pljačku. Ne želim da optužujem Demokratsku stranku. Ovde se ne pominju imena iz DS oko ove pljačke, ali DS je sada u Vladi. Tada nije bila, u četvrtom mesecu ove godine, kada je potpisivan ovaj sporazum. Ali sada ima mogućnost da poništi ovako nešto.
Danas sam dobio telefonski poziv kojim me pozivaju jer je vlasnik ovih lokala koje je zamenio spreman na dogovor. Srpska radikalna stranka je uvek spremna na dogovor i razgovor, ali ne o kriminalu i pljački. Mi takve dogovore ne želimo. Ne znam samo kakav je poziv upućen DS-u da ćuti o svemu ovome. Neka se izjasni, neka kaže Demokratska stranka.
Imamo probleme i sa pravobraniocima. Pravobranioci reaguju kada je opština u pitanju i kada su interesi u pitanju.
Ja odgovorno, sa ove govornice, mogu da kažem da su prava Srba u Subotici ugrožena. Mogu da navedem primere, koliko god hoćete primera, upravo oko ovih zamena prostora. Mogu da vam navedem primer kad Srbi učestvuju u privatizaciji, kad srpski biznismeni kupe nešto na privatizaciji.
Imamo primer rasadnika u Subotici, koji su kupili Srbi, organizovali se, njih desetak, i kupili su rasadnik. Šta se dešava? Kada su ga oni kupili, izlicitirana je roba, visoka cena, negde 90 miliona; početna vrednost je bila devet, iako je početna vrednost ovog drugog bila 30 i ostala je tolika. Ali, šta se dešava? Onda imamo čuvenu ministarku za poljoprivredu Dulić, kasnije potpredsednicu Vlade Srbije, koja je sve učinila da ovu imovinu i zemlju otme od ovih Srba i da je prebaci opštini.
I pravosuđe je pomoglo ovim događajima, oko 50 hektara ove zemlje sud je preveo opštini Subotica, evidentirao, uknjižio sve, tako da nijednog trenutka vlasnici koji su bili tamo nisu mogli da reaguju, da kažu bilo šta o ovom slučaju.
To su prava građana u Subotici. Gde su ombudsmani, gde su lokalni, gde su pokrajinski? Ne verujem da će se i republički oglašavati.
Kako to u ovom slučaju, ponovo postavljam pitanje, kako to da se ovde ne pojavljuje ni republički tužilac za organizovani kriminal, kako DS, koja ima direktora u Direkciji za izgradnju grada, opštine Subotica, i ona gospodari ovim prostorima, nije još reagovala?
U našem gradu još uvek nisu održali ni konferenciju. Najverovatnije hoće, ali još nisu reagovali. Ali, ima vremena. Trebalo je da reaguju, da vidimo kakvo je njihovo mišljenje i šta se dešava. Ne može nijedan građanin Subotice ovakvo nešto da prihvati.
Danas nisam imao vremena, pa sam prešao samo letimično preko svega.
Naveo sam primer «Ruskog cara», tj. da bi to bilo isto kao kada bismo «Ruskog cara» zamenili nekim objektom na Labudovom brdu koji se ruši. To su takve vrednosti i takav je jedan objekat na subotičkom Korzou, to je dragstor subotički, na uglu, koji gleda u spomenik i u fontanu. On vredi duplo više od ovog objekta koji je zamenjen «Minervom».
Šta se dešava sa «Minervom»? «Minerva» je kupljena i privatizovana za 30 miliona i to su procenili eksperti iz G17 plus. Ko vodi agenciju, ja više ne znam, ali Vlada sigurno. Šta se desilo sa radnicima? Vlasnik koji je kupio «Minervu» radnicima je ponudio mesta po svojim vinogradima i ne znam gde još, da kopaju njegovu lozu.
Možete da zamislite ljude koji su se bavili štamparijom, štampanjem knjiga itd., da idu u vinograd i da ga obrađuju, ili da idu kući ako neće da to rade. Dobili su otkaze, a država ćuti. Uzeta je na šest godina, i nikom ništa. Sada se ta ista firma, ta ruševina, menja za sedam poslovnih prostora, a ne znamo cenu. Otkud znamo kakva bi bila cena kada bi se to iznelo na licitaciju.
Šta se dešava? Nekoga će zavarati čak i ime direktora «Minerve», zove se Zoran Nikolić. Znate, ti veliki «bosovi» imaju neke nesretnike koje imenuju za direktore, pa ako treba ići u zatvor, oni idu i njima nose cigarete. Iza ovog svega se krije Lajoš Čaka, koji u Subotici ima kompletnu Engelsovu ulicu, još samo da privatizuje Privrednu komoru, zgradu Privredne komore, i završio je celu priču.
Mi imamo ovde poslanike iz Subotice, pa ako nešto izmišljam, mogu da kažu da to nije istina. Lajoš Čaka. Da li treba još jednom da ponovim?
Šta se dešava? Ovi poslovni prostori se nalaze u strogom centru grada i, da ne bude vrag, da li možete da zamislite, evo, nije imao vremena i živaca da čeka, pa je odmah poslao ugovore.
Da ne bih sve ugovore listao, evo, vidite, jedna banka se nalazi u tom prostoru dve-tri decenije. On upućuje jednom našem trgovačkom preduzeću, «Dragstoru», svoj ugovor, da ga potpiše u roku od 15 dana. Cena je 11.000 evra, plus PDV 18%, što iznosi 13.000 evra. Vi sada izračunajte, za 70 dana pod kirijom, ako "Trgopromet" prihvati ovakav ugovor, on plaća svoju «Minervu», on je sve poslovne prostore dobio mufte, tako što se za 70 dana strpio.
Država ćuti. Imamo i predsednika Skupštine i ja se nadam da će, sa sadašnjom većinom koju sačinjavaju, reagovati, da će njegova stranka preduzeti nešto i da će se ovi ugovori poništiti.
Ne treba stati na tome, nije dovoljno samo poništiti ugovore, ovde treba Tužilaštvo da reaguje. Ovde je sprega pravnog faktora i fizičkih lica, u sprezi su u kriminalu, i tu više učesnika ima. Ovo nisu mogla dva-tri čoveka da odrade. Ovde ih više ima.
Znamo da je u Subotici do 2001. godine brisano iz republičke imovine oko 100 prostora poslovnih. To je ustanovio Anketni odbor koga je formirala SO Subotica, da bi na zahtev Tužilaštva, 2003. godine, ušlo Ministarstvo unutrašnjih poslova i ustanovilo da je brisano od 2001. do 2003. godine i da fali još sto i nešto tih prostora, ukupno 200 i nešto poslovnih prostora. Republika ćuti i niko ne reaguje ni na šta.
Gde je društveni pravobranilac i zašto ne reaguje? Znate kada reaguje? Kada Srbi negde nešto zamene ili privatizuju, onda oni kažu - to je društvena svojina i ne može to da ide u privatizaciju, ne može da se prebacuje, i onda oni to otimaju. Nijedan slučaj nemamo, ako su to kupili neki drugi, tj. pripadnici druge nacije u Subotici, da se reagovalo i da se oduzimalo po ovom principu. Ne, ne reaguje se i ja odgovorno tvrdim da su Srbi ugroženi u Subotici i da nemaju prava kao drugi građani u Subotici. Primere imamo.
Gospodo, vladajuća koalicijo, dozovite se pameti, tamo je granica, primenite zakon. Mi Srbi ne tražimo nikakve privilegije u Subotici. Tražimo samo da se primenjuje zakon, za sve isto da se primenjuje. Prevarite Srbe, nešto im prodate, pa kažete - društvena imovina, i kasnije im otmete, a kada prodate drugima, onda nije društvena imovina, onda je to njihovo. Onda im dozvoljavate još da pljačkaju i dalje, raznim zamenama i smicalicama, društvenu imovinu.
Ja sada ponovo pozivam Republičkog tužioca za organizovani kriminal da nešto preduzme. Mi ćemo uputiti službeni dopis i tražiti od Vlade Republike Srbije da hitno suspenduje ovaj ugovor i da ga proglasi ništavnim. Tražimo da Agencija za privatizaciju poništi ugovor o kupoprodaji «Minerve», jer nije ispoštovan, samim teranjem radnika iz firme, i ima puno elemenata da se ovo poništi. Posebno tražimo od predsednika Skupštine da se zauzme za ovo, pošto je stanovnik Subotice, i dalje je tamo prijavljen, a i njegova stranka ima i te kako interese. Ako ne preduzmu ništa, pitanje je kako ćete proći na sledećim izborima.

Reč ima narodni poslanik Slavoljub Matić, a neka se pripremi narodni poslanik Rajko Baralić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, imamo tri zakona pred sobom. Mislim da se radi o vrlo značajnim  zakonima koji, u osnovi, grade ustavni sistem koji smo propisali novim ustavom. Naravno da je neke zakone potrebno uskladiti sa novim ustavom Republike Srbije i mi to činimo.
Ja ću se osvrnuti na treći predloženi zakon - Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji, sa jednakim željama, kao i moj prethodnik, da se država efikasno i na zakonit način bori protiv različitih vidova kriminala.
Mislim da smo svi mi, poslanici, kao i čitavo građanstvo, najosetljiviji kada osetimo da se nešto krade ili potkrada od onoga što izdvajaju poreski obveznici Republike Srbije. Upravo takvo telo kakva je Državna revizorska institucija treba da na jedan nezavisan i zakonit način pomogne da se budžetski novac troši na zakonit način.
Podsetiću da je krajem 2005. godine prošli saziv Parlamenta izglasao ovaj zakon i da je to bio jedini zakon koji je bio predlog poslanika. Svi ostali zakoni su bili, uglavnom, predlozi Republičke vlade, a ovo je bio poslanički zakon i na kraju je donet velikom većinom.
Ono što je mene obradovalo na sednici Odbora za finansije jeste da su gotovo svi poslanici bili za ove izmene i dopune, zato što omogućavaju da na jedan liberalniji način dođemo do pravih kadrova, koje ćemo ovde, u Parlamentu, izabrati za Savet Državne revizorske institucije. Naime, ovim izmenama omogućava se da se proširi krug kandidata. Podsetiću da i ove izmene imaju vrlo oštre kriterijume, naime, 10 godina iskustva, tj. radnog iskustva, i pet godina iskustva na poslovima u vezi sa nadležnostima Državne revizorske institucije. To je suština ovog zakona.
Želim da vas obavestim da sam podneo jedan amandman, koji usklađuje ovaj zakon sa novim ustavom Republike Srbije. Naime, valjano je i ustavno da se sve što je u nadležnosti naše skupštine donosi većinom glasova. Upravo takav amandman ćete za koji minut dobiti u svoje ruke. To je jedan predlog za koji nema razloga da ga ne podržimo.
Mi smo suočeni s tim da izvršna vlast vrlo malo polaže na izgradnju onih delatnosti koje kontrolišu različite budžete i budžetski novac. Podsetiću vas da u ovom trenutku Ministarstvo finansija raspolaže sa 15-ak budžetskih inspektora. To je nedovoljno da bi se kontrolisao budžetski novac, jer se budžetski korisnici nalaze u svakoj opštini, a to je 166 lokalnih samouprava. Tu su ustanove, bolnice, škole i mnogi drugi koji troše budžetski novac.
Dakle, potrebno je da se vrši stroga kontrola trošenja budžetskog novca. Mislimo da je ovakav način, da Parlament bira jedno nezavisno telo koje će se baviti kontrolom trošenja budžetskog novca, pravi put.
Podsetiću novije poslanike da je ovaj zakon urađen nakon detaljnih pregleda zakona susednih zemalja. Posebno su nam koristila iskustva iz Kanade, Rusije, Slovenije, da kažem, susednih zemalja. Nadam se da će sam zakon pokazati punu efikasnost.
Mislim da smo makar za ovaj treći predlog zakona obezbedili ne samo apsolutnu većinu, koja je potrebna, nego ćemo, nadam se, obezbediti i glasove gotovo svih poslanika koji su za kontrolu budžetskog novca.
Pozivam poslanike da skratimo ova naša izlaganja. Mislim da je red da damo podršku velikom borcu, Srbinu Novaku Đokoviću, koji i dalje ima šanse da dobije Rafaela Nadala.
Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo, Novak Đoković, naravno, na posebnom kanalu pokazuje svoje umeće, na opšte zadovoljstvo svih u Srbiji, ali Parlament radi na drugom kanalu i to s tim nema nikakve veze.
Pročitaću kako se tačno zove ovo o čemu mi razgovaramo - zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Zaštitniku građana, Predlogu dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Predlogu zakona o Državnoj revizorskoj instituciji. Veoma poetično i veoma skladno.
Ovo je zajednički pretres o svim ovim pitanjima i onda, naravno, mi u ovih nekoliko minuta treba da kažemo šta imamo u vezi s ovim.
Ne sporimo da je bilo neophodno da se donesu zakoni o kojima je ovde reč. Ovo o čemu je govorio uvaženi kolega Matić je sve tačno, osim što nije tačno da je to predlog jednog poslanika. Uvaženi kolega Rade Obradović jeste potpisao Zakon, inače, Zakon je radio Odbor za finansije, jedna velika grupa poslanika koji su imali studentske posete u vezi sa ovim, dakle, zbog informisanja građana.
Ono što meni smeta, taj stav sam izneo i u Odboru za kulturu i informisanje, koji je matični odbor za jedan od ovih zakona o izmenama i dopunama zakona, jeste da se izmena i dopuna jednog zakona upodobljava jednom personalnom rešenju. To nije korektno. Takođe, nije korektno da se spušta lestvica, da se spušta nivo potrebnih kvalifikacija i potrebne stručne i svake druge kondicije za nekog ko treba da bude biran.
Ako je zakon rekao sedam godina, zašto sada pet? Zbog čega? Zato što neko nema dovoljno kvalifikovanih i motivisanih ljudi, spremnih da se bave ovim poslom, koji su u srodnim poslovima sedam godina. Onda se to lepo kaže, izvinjavamo se, nemamo takve ljude, molimo vas glasajte za izmene i dopune ovog zakona zato što član naše stranke ima pet godina i jedan dan radnog staža u ovoj branši. To je mera stvari, a ne da se to ovde uvija u oblande kao da to nismo sposobni da prepoznamo. Ne bismo se ovim bavili da je tako.
Najvažnije pitanje u vezi sa današnjom sednicom jeste zašto ovde nema nekih drugih tačaka dnevnog reda i da li se moglo bez ovih. Nema gospodina predsednika, a vas sam upravo hvalio, gospodine Obradoviću, istina, posredno.
Gospodin Dulić je pre nekoliko dana rekao sledeću stvar: ''S obzirom na to da su opozicione stranke ukazale da je došlo do eventualnog kršenja Ustava kod prethodne sednice, moliću da se Vlada Republike Srbije i stručna javnost izjasne da li je došlo do kršenja Ustava''. Prenesite gospodinu Duliću.
Danas je na dnevnom redu morao biti izbor sudija Ustavnog suda, pa da se onda gospodin Dulić, i svaki drugi građanin ove zemlje, obrati Ustavnom sudu i pita da li je prekršen Ustav. To je suština.
O gospodinu Šabiću, da kažem samo jednu rečenicu, iako nisam ovde njegov advokat. Taj čovek je imao jednu priliku u životu da pokaže da li je čovek. Što se nas i Socijalističke partije Srbije tiče, on je to dokazao, to neću da elaboriram. Dakle, gospodin Rodoljub Šabić je pokazao, neko može da ga osporava, neko može da ga hvali, neko može da ga voli ili ne voli, da u jednom komplikovanom političkom kontekstu, u jednom, što se Socijalističke partije Srbije tiče, dramatičnom postupku, sudi po pravu i pravilima i po faktima.
Zbog toga, imam obavezu da to ovde kažem, a ako su mu ministri zamerili, koji su bili njegovi doslovni kompanjoni, to treba javno da kažu. On nije zaslužio da bude razrešen tako što mu nalazite kvake, izvinjavam se zbog žargona, na način kao što to danas činite.
Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Baraliću.
Reč ima gospodin Vlatko Ratković.

Dame i gospodo narodni poslanici, potrudiću se da ne ponavljam ono što su moji prethodnici već rekli.
Iskoristio bih jednu metaforu, pa bih rekao da je temeljni princip koji je ustanovljen našim ustavom - suverenitet građana, i to je fundus na kojem počiva naše društvo. Krovna konstrukcija je, svakako, korpus ljudskih prava i sloboda. Između tog temelja i tog krova stoji nekoliko stubova. To su zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Imamo i nekoliko manjih stubova, koji su, takođe, veoma važni, a to su upravo ova tri pravna instituta, to su ombudsman, odnosno Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja i Državna revizorska institucija.
Zaštitnik građana je jedan institut sui generis, kao što znamo, i on ima veoma bogatu uporednu pravnu tradiciju, ali za tranzicijske zemlje kao što je Srbija je od izuzetnog značaja, s obzirom da smo mi društvo u kojem se još grade i izgrađuju institucije za zaštitu ljudskih prava i sloboda.
Sigurno je da je svest naših građana o sopstvenim pravima i slobodama na znatno višem nivou u odnosu na neki period od pre 20 ili više godina.
Međutim, imamo jedan problem u realizaciji tih prava sa kojim se naši građani sreću. Upravo je ombudsman, odnosno Zaštitnik građana, institucija koju ovaj zakon i predviđa, brana, ustava samovolji, ili nekompetentnosti birokratije, koji omogućava da građani ostvare efikasno i brzo svoja prava. Isto se odnosi i na Poverenika za informacije od javnog značaja, a posebno na ovaj treći segment, pošto vodimo objedinjenu raspravu, na Državnu revizorsku agenciju, jer, na početku trećeg milenijuma, suština demokratije i demokratskih procesa se manje svodi na ideologiju a više na trošenje budžeta u odnosu na poreske stope i poreska zahvatanja od građana.
Treba istaći nekoliko činjenica koje su važne za Zaštitnika građana, a to je da on u sebi supstituiše nekoliko vrsta vlasti, ali, prvenstveno, da je to naš organ, odnosno organ ove skupštine.
Gospodin Rajko Đurić je rekao da je trebalo da ga bira narod. U stvari, posredno ga i bira narod, on je jedan derivativni institut kojeg bira Narodna skupština. On odgovara Skupštini i njegova specifična težina proizilazi iz činjenice koja je data u ovom predlogu zakona, da ga bira kvalifikovana većina, znači većina od ukupnog broja poslanika, kao i Poverenika za informacije od javnog značaja.
U svakom slučaju, Demokratska stranka će podržati sve predložene izmene zakona, jer će direktnu, isključivu korist od primena ovih normi imati naši građani.
Napomenuo bih samo to, da ne bude zabune, podsetiću vas na izvorni tekst Zakona, da Zaštitnik građana ne sublimira sudsku vlast; on ne može da se upušta u odluke sudske vlasti, on je, pre svega, brana organima uprave, državnim organima i, da tako kažem, jednom birokratskom aparatu koji je, priznaćete, neretko ili nekompetentan ili bahat.
Zbog toga je izuzetno važno da izglasamo ove izmene, ne samo da bismo formalno uskladili zakonske tekstove sa Ustavom.
Zahvaljujem.

Hvala.
Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković, pa onda narodni poslanik Donka Banović.

Poštovane kolege, na dnevnom redu je i zakon koji je meni posebno zanimljiv, u okviru ove spojene rasprave, a u suženom vremenu da o tome razgovaramo, zakon o Državnoj revizorskoj instituciji. Zašto je zanimljiv?
Od 2000. godine do danas, vladajuća koalicija, u bilo kom vidu DOS-a, nije uspela da obezbedi završni račun eksternog revizora, niti bilo koju vrstu kontrole koja je neophodna u prikupljanju i trošenju narodnih para, a na način kako to država uvek radi, preko njenih izvršnih organa.
U mandatu prošlog Odbora za finansije, čitav posao, na primer, oko izbora eksternog revizora se sveo na galimatijas i vrćenje u krug, u kome mačka juri svoj rep, jer se ne zna ko je nadležan da raspiše javnu nabavku za nabavku te usluge eksterne revizije. U jednom trenutku je to Odbor, odnosno Ministarstvo finansija, pa kad se izgubi dovoljno vremena, onda se posao vrati na početak. Rezultat je sledeći - još uvek ne postoji izabran eksterni revizor za kontrolu završnih računa budžeta Republike.
Da gledaocima približim temu i šta to znači. Od 2001. godine do danas, ni javnost, ni poslanici nisu dobili izveštaj o tome kako su sredstva koja su planirana i obezbeđena u budžetu i potrošena. Da li su to uradili ovlašćeni korisnici, da li su na to imali pravo, da li je bilo zloupotrebe u trošenju tih para, mi nemamo o tome ni izveštaj ni rezultat. Čak je i savetnik, predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda, Harold Hiršhofer, čovek iz struke i onaj koga vi poštujete, rekao da su vam budžetske stavke vrlo nepregledne, i to nije slučajno.
Znači, čak i kad ste dužni da date neki izveštaj poslanicima, narodu preko poslanika, vi to radite na takav način da se tragovi onoga što se srpski zove - ili direktna zloupotreba ili sukob javnog i privatnog interesa, ako je to ikako moguće, sakrije, odnosno ne vidi.
Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji je zakon koji je trebalo da omogući, kao jedan od prvih zakona koji će se primeniti samim izborom ljudi - koji će članovi Saveta da rade taj posao, ozbiljnost u trošenju i kontroli državnih sredstava, i to ne samo kao kontrolu trošenja, nego kao svrsishodnost, kao, uopšte, opravdanost stvaranja nekih troškova.
Zakon usvojen u novembru 2005. godine, trebalo je da stupi na snagu za šest meseci. Znači, u junu prošle godine. Vlast nije imala vremena, imala je prečih poslova, zato što polaganje računa narodu nije interes ove vlasti. Nije ništa urađeno i danas se suočavamo sa potpuno suvišnim poslom. Znači, Zakon je na snazi i trebalo je da izaberemo ljude koji će taj posao raditi.
Mi se suočavamo sa Predlogom izmena koje snižavaju kriterijume. Kako snižavaju kriterijume? Da ljudi koji se bave poslom revizije treba da imaju ne sedam godina iskustva u struci, nego pet.
Naši građani odlično znaju od kad je revizija postala praksa za iole ozbiljnije preduzeće, a kamoli za državu. Znači, nije tačno da nemamo ljude koji se bave tim poslom sedam godina. Očigledno da nemamo odgovarajuće ljude, od kojih očekujemo da budžete države, lokalnih samouprava, završne račune i svu dokumentaciju javnih preduzeća, fondova, javne nabavke, račune političkih stranaka, kontrolišu nepristrasno.
Snižavate kriterijum zato što želite da to rade ljudi koje ste nacrtali i koje ste takvim načinom izbora, znači već im prilagođavamo zakon, predodredili da pristrasno rade svoj posao. Snižavate kriterijum i time što kažete da taj posao, tj. isključuje se deo koji kaže da ga mogu raditi ljudi koji rade u Vladi ili su radili u Savetu ministara, bili na nekoj funkciji dve godine unazad. Znači, treba da postoji prekid od dve godine njihovog direktnog rada, u smislu nespojivosti funkcija.
Ljudi, vi znate da je Zakon o privrednim društvima takvu ograničavajuću klauzulu dao za člana nadzornog odbora, gde se njegova nepristrasnost definiše tako da niti, on niti član njegove familije, niti bilo ko drugi po pobočnoj i vertikalnoj liniji može da bude zaposlen ili da je radio u toj firmi gde je on član nadzornog odbora.
Hoćete li vi meni da kažete da je država, da je Republika Srbija manje važno, manje kompleksno preduzeće od bilo kog preduzeća koje mora da poštuje odredbe Zakona o privrednim društvima? To ne možete da kažete, u to ne možete da nas uverite. Zaista želimo da ne postoji nijedan izgovor više da se ne izabere eksterni revizor i da ne postoji zakonska osnova za kontrolu sredstava.
Zašto je to važno? Živimo u državi koja se, po definiciji, zove zarobljena država. Za one koji ne znaju, reći ću vam da je zarobljena država ona u kojoj je privatizovan javni interes od strane određenih dominantnih grupa.
Kad ste nam nedavno predlagali Zakon o Vladi, rekli ste da ćete se boriti, odnosno da je nedozvoljeno da se stvori situacija u kojoj se javni i privatni interes može zloupotrebiti. Ja u vašu nameru nemam razloga da sumnjam, mogu da je podržim, ali šta govori praksa?
Kad u zakonu piše da član Vlade ne može da vrši neku funkciju, pa, evo, i u ovom zakonu o reviziji o kome govorimo, to znači da ne može da vrši nespojivu funkciju. Ako postoje organi koji to utvrđuju, npr. uzmite ovaj odbor za sprečavanje sukoba interesa, ako takav organ može da radi bez pritisaka i dvostrukih standarda, onim što zovemo u narodu protekcijom ili gledanjem kroz prste, i ako postoji kazna s kojom će se prekršilac suočiti, pa makar to bio i novinski tekst, javna objava u "Službenom glasniku" da se taj neko postidi, onda ne bi bilo mesta prigovoru. Zaista ne bismo imali šta prigovoriti.
Šta o tome govori primer gospodina Đelića, kao najsvežiji?
Mene, zaista, personalna rešenja ne zanimaju. Nije mi ni on interesantan, naprotiv. Uzimam ga kao princip zloupotrebe vlasti. O čemu je reč? O tome da se gospodin nije mogao suočiti sa onim što se zove klauzula zabrane konkurencije. Vi ste ovde ljudi koji moraju da znaju šta znači klauzula zabrane konkurencije.
Svako, makar bio prodavac u prodavnici boja, zna da kada potpisuje ugovor o radu ima klauzulu zabrane konkurencije - da ne sme, kada napusti tu prodavnicu, da ponese sa sobom spisak poslovnih partnera i da taj spisak koristi u korist drugog poslodavca, ako njemu ode, ili u sopstvenu korist, ako otvara privatnu firmu, jer će ga za to dočekati sudski postupak i naknada štete.
Klauzula zabrane konkurencije omogućava da čovek koji zloupotrebljava stečene veze ili određene tajne može da odgovara, ali funkcioner, ali bivši ministar, onaj koji je to ponovo postao, to može da radi potpuno nekažnjeno. Evo kako on to može da radi.
Gospodin Đelić je većinski vlasnik lista "Ekonomist", po sopstvenoj izjavi.
Znate, nemam prijatelje u BIA-i, u tajnim organizacijama, ne upotrebljavam poverljive, lične ili tajne podatke. Govorim samo o, kako se to moderno kaže - proverljivim podacima, a kada je gospodin Đelić u pitanju, govorim samo o njegovim ličnim izjavama i onim podacima koje je uneo u registre o osnivanju tih preduzeća.
Znači, većinski vlasnik "Ekonomista", akcionar i, nadam se, donedavni direktor «Kredi agrikol» banke, osnivač dve firme – «Altis kapital», koju on naziva Investicionom bankom, i «Altis konsalting».
Čoveka koji raspolaže bogatstvom vrednim nekoliko miliona evra imenujemo kao gospodina Đelića. Taj čovek, koji je aktuelan i uz ovaj zakon, u stvari, neko ko je bio ministar u Vladi od 2001. do 2004. godine, bio je političar u biznisu. U tom krugu, u tom, bolje reći, trouglu moći, novca, biznisa i politike se kreće sve vreme, a na našu štetu.
Ono što povezuje to njegovo kretanje, novac, moć, biznis, politiku, jeste izuzetna ambicija da se zaradi ogroman novac, ne pitajući na koji način i dovodeći sve nas diplomirane ekonomiste, ili magistre ekonomije, ili one koji su redovno završavali škole, dotle da ne umemo da radimo svoj posao, odnosno nameće nam jedan osnovni model, koji se zove pohlepa.
Bestidni nameću pohlepu i nama i mladima kao osnovni model i to je najveći razlog zašto gospodina Đelića uzimam kao primer u sva tri ova zakona.
Da li znate o čemu je, u stvari, reč kada govorimo o "Ekonomistu", «Kredi agrikol» banci i «Altis» kompanijama? Govorim o tome da je, u stvari, reč o klasičnoj definiciji korupcije, i u administrativnom, i u ekonomskom, i u javno interesnom smislu, a što teoretičari najbolje znaju.
Zašto je važno što kažem - bio je ministar? Ni uz jednu njegovu fotografiju, izjavu ili ime nije propušteno da se napiše - bivši ministar finansija, do onog trenutka kada je ponovo postao ministar.
To je činjenica koja govori da je taj čovek, do 2004. godine, do marta, kada više nije bio u Vladi, imao pristup važnim informacijama, tajnama, odnosno stekao je širok krug poslovnih partnera. Svako ko je bio na takvom mestu zna dobro o čemu govorim.
To što sam navela je klasičan tip klauzule zabrane konkurencije, za koju će svaki običan čovek, prodavac u fabrici boja ili šefica radnje, da odgovara. Gospodin Đelić je nagrađen ponovo mestom u Vladi. Da li znate šta još očekuje? Da mu vičemo - bravo.
To nije za bravo, to nije za - ua, to nije za - dosta, to je za - primenite, gospodo, zakone koji sprečavaju sukob javnog i privatnog interesa, jer ovako ismevate mene, sve moje kolege, sve fakultetski obrazovane ljude, svu našu decu, koju učimo da se pošteno zarađuje hleb, svojim znanjem, a ne zloupotrebama.
Moraću još neki detalj da vam dodam, ima tu još zloupotreba.
«Altis» je osnovan 2004. godine, ali je registrovan u junu 2005. Sve vreme, od 2004, od kada je osnovan, čovek se predstavljao vlasnikom tih kompanija za konsultovanje i tim investicionim bankama. Znači, nije otvoren žiro račun, tekući račun, sve usluge su išle nekim drugim putevima. Po njegovom priznanju, u toj firmi je okupio sve bivše viđenije ljude i funkcionere Vlade, od gospodina Slobodana Milosavljevića, bivšeg viceguvernera Velje Tatića, Siniše Malija iz Vlahovićevog kabineta itd. Posredovao je u sklapanju biznisa između srpskih i stranih banaka i kažu, i Đelić i Vlahović, da nisu zloupotrebljavali stečene veze.
Molim za punu koncentraciju. Na sajtu gospodina Đelića, po njegovoj izjavi, ne znam u kom periodu, verovatno od kada je otvorio račun, hvali se da je savetovao sve najuspešnije firme i da su učestvovali u transakcijama vrednim preko 500 miliona evra. Ako je provizija za ove transakcije u visini od 5%, koju, inače, regularno propisuje pravilnikom ministar za privredu i privatizaciju, pa kada se obavi privatizacija, prvo, zadrži 5% kao nagrada za uspeh u privatizaciji, prostom računicom se dolazi do podatka da je Đelićeva firma na tim poslovima zaradila, samo na tim, po sopstvenoj izjavi, priznatim poslovima, 25 miliona evra.
Da li su «Altis kapital» i «Altis konsalting» zaradile, odnosno isplatile porez na tih 25 miliona evra?
Pitanje je i kako je «Altis» dobijao poslove, zašto baš taj konsultant, da li se kvalitet podrazumevao, da li su informacije bile najznačajnije da baš on dobije taj posao, ali o tome ćemo kada budem imala vremena. Sada dopuštam svojim kolegama da još ponešto o ovome kažu.
Hvala.

Po kom osnovu? Niko vas nije prozvao. Niste vi imenitelj, ne možete da dobijete reč, izvinite.
Možete po Poslovniku, ali niste prozvani. Po Poslovniku, gospodin Batić. Izvolite.