Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedno pitanje koje je zapravo suština našeg političkog delovanja i u pravu su ljudi koji su se samoorganizovali, skrećući nam pažnju na političke ciljeve o kojima smo mi govorili u izbornoj kampanji i ulogu politike i političara u našem društvu.
Gospodine Cvetkoviću, vaše obrazloženje je delimično prihvatljivo za LDP. Ideja je da o tom pitanju razgovaramo, ideja da zajednički tragamo za rešenjem, ideja koja će imati našu apsolutnu podršku i ima je već sada. Međutim, jedan deo vašeg obrazloženja je neprihvatljiv, a on se svodi na kratke rokove u kojima ste vi radili na ovom budžetu. Ovo nije pitanje od juče, ovo je pitanje o kojem se u parlamentu raspravlja svake godine. Ovo je pitanje sa kojim se mi srećemo u svakoj izbornoj kampanji i u svakoj aktivnosti, bez obzira na period i na karakter tog trenutka. Mislim da moramo biti više otvoreni jedni prema drugima.
Osnovno pitanje je pitanje uloge države u našem društvu. Da li država sme svoju socijalnu ulogu da svede na podelu milostinje i na takav način celo društvo započne praktično da tretira kao socijalni slučaj. Problem o kojem mi govorimo jeste problem sa kojim smo se suočili tokom poreske reforme 2001. godine. Mi smo tada rešenje pronašli u izjednačavanju poreza i ukidanje olakšica koje su tada bile prisutne. Vlast koju smo nasledili 2001. godine je vlast koja je formalno te olakšice omogućavala, ali istovremeno neprimenjivanjem čitavog niza mera omogućila velike zloupotrebe. Ali, nesposobnost države da sankcioniše zloupotrebe ne može biti opravdanje za tako rigoroznu poresku politiku u situaciji u kojoj se nalazi naše društvo danas.
Ukidanje poreza na dodatu vrednost, na ovim pitanjima, jeste minimalna mera koju država može da primeni. Ona sama po sebi nije dovoljna. Govorili smo o socijalnom karakteru ovog budžeta. Podržavamo one poreske olakšice koje ste vi pomenuli, spuštanje poreza za kupovinu prvog stana. Ukazujemo pri tom na neke probleme koji će tu odluku pratiti, ali istovremeno tu ne možemo staviti tačku. Jasno je da u našem budžetu nema novca za tu meru i niko ne misli da Vlada nije želela da skine porez na dodatu vrednost, kao što je skinula porez na imovinu, odnosno prenos apsolutnih prava.
Niko ne misli da vi to ne želite da uradite, ali očigledno da novca nema. Sada je pitanje kako se novac stvara. Stvara se kroz dve aktivnosti. Stvara se kroz reformu države, kroz uštedu države kroz relokaciju sredstava i sa druge strane kroz stvaranje preduslova za normalan život, jer je sve širi krug ljudi kojima je potrebna socijalna podrška države, uz paradoksalnu činjenicu da država deli milostinju onima koje je prethodno uništila.
Za nas je ovo poslednji trenutak za politički zaokret, po tom pitanju. Hajde da iskoristimo vreme koje je pred nama za racionalan dogovor koji će pružiti odgovor na ona pitanja koja nam život svakodnevno postavlja.
Neka država napusti one segmente, a i one aktivnosti u kojima je nesposobna i nefunkcionalna. Država nema šta da traži u biznisu. Hajde da brzo privatizujemo javna preduzeća. Hajde da od njih napravimo efikasne službe, a ne partijska utočišta za kadrove koji su se u prošlosti dokazali. Hajde da razvijemo tržišnu ekonomiju, hajde da liberalizujemo društvene odnose. Na takav način da otvorimo prostore za one ljude kojima je prostor potreban, da bi njihove vrednosti došle do izražaja, ali da istovremeno budemo svesni cene koju u tranziciji Srbija mora da plati. Ako neko tu cenu treba da plati, mi smo rekli u našoj izbornoj kampanji ko tu cenu treba da plati. Hajde, neka je plate roditelji. Neka je plate generacije starijih. Oni žive za mlade i nije problem u tome.
Mi smo u izbornoj kampanji naišli na podršku toj ideji. Rekli smo – hajde matori, vi nas pogurajte, mi ćemo da povučemo. Mora se pronaći način za normalno funkcionisanje porodica u Srbiji. To treba da bude jedna od zajedničkih inicijativa.
Nije dobro što smo mi ovde u Parlamentu pravili budžet za dva dana. Ne mislim da je to isključivo vaša greška i vaš propust. Možemo da imamo razumevanja za situaciju u kojoj ste se nalazili po izboru Vlade, ali ne možemo da imamo razumevanja za one koji su vas doveli u tu situaciju i ne možemo da prihvatimo deo vašeg obrazloženja koje zapravo govori o nedostatku vremena za definisanje tih poreskih olakšica.
Nije problem u vremenu, problem je u činjenicu da nema para, odnosno u činjenici da se te pare troše u druge svrhe. U pravu su poslanici i poslenice SRS-a koje govore – dajte, recite nam o kojoj količini sredstava se radi, da bi zajedno videli da li postoji mogućnost makar za delimičnu relokaciju sredstava i transfer iz nekih drugih izvora. Mi to danas ne znamo. Zloupotrebe koje su bile prisutne u prošlosti, a bilo ih je puno, one su bile posledice nesposobnosti države da efikasno sprovode zakone i brane sistem koji je gradila.
Tačno je, svi znamo da su se prodavala odela za dete do deset godina, sa verzijama A, B, C, D, pa je to doživotno odelo i znamo da su se prodavale cipele broj 40, a da je na njima pisalo 30. To ne može biti, jer to je nesposobna država, nesposobna poreska uprava, nesposobne inspekcije, a mi njih sve plaćamo. Hajde onda da kažemo – ne radiš svoj posao, dobićeš otkaz! Pa ćemo zaposliti nekoga ko je bez posla da bi sprovodio zakone i štitio sistem, mi na tome insistiramo i mi ćemo na tome insistirati.
Država mora da promeni svoju orijentaciju. Da se pre svega preusmeri na sektor zdravstva, zdravstvene zaštite, socijalnu politiku da doživi svoj prioritet i da sa druge strane reformu državne uprave sprovede što pre, kako bismo mogli da funkcionišemo na drugačiji način. Povlačenje iz biznisa, jer u biznisu nema šta da traži, najneefikasnija su javna preduzeća tj. ona javna preduzeća koja imaju monopole i to, i vi, i ja, i svako u ovoj sali zna i o tome treba da razgovaramo, o onih 11 milijardi Velimira Ilića, koje će se trošiti mimo bilo kakvog reda, mimo bilo kakve kontrole.
Upravo, zbog toga što njegovih 14 poslanika čini parlamentarnu većinu bez koje nema Vlade, pa onda on dovede svog omiljenog kafedžiju pa ga postavi za direktora Železnice, drugi dovedu omiljenog i postave za direktora Aerodroma, treći JAT-a, četvrti EPS-a, peti NIS-a i na kraju plaćajte porez za decu.
To treba da se menja, na tome insistiramo, podržavamo tu inicijativu, a ona je značajna iz dva razloga: prvi, zbog toga što je logična i što ispravlja propuste i koriguje poresku politiku države i drugi, zbog toga što pokazuje da u našem društvu postoji dovoljno energije, životne energije, koja je neophodna da bi uspešno prošli kroz tranziciju. Ako znamo da u tranziciji nema pravde, hajde bar da bude poštena i da bude brza, a biće takva onog trenutka kada se napravi dogovor oko poslova koji u Srbiji moraju da se urade i kada se svi mi ovde u Parlamentu po tim pitanjima složimo, a da se razlikujemo samo u pitanjima utvrđivanja lične sposobnosti u rešavanju definisanih problema.
Mi smo upravo zbog toga imali snagu da podržimo one inicijative Vlade koje smo smatrali dobrim, da ukažemo na dobre poteze koje povlačite kroz usvajanje zakona o budžetu za 2007. godinu i izmenu određenih poreskih propisa, ali istovremeno da vas opomenemo da Srbija u 2007. godini ne može da funkcioniše onako kako je funkcionisala u prošlosti, jer se postavlja pitanje resursa, pitanje kapaciteta. Umesto 17 milijardi za zdravstvenu zaštitu izdvojili smo tri milijarde. Svaki peti pacijent će dobiti pomoć, četiri neće dobiti. Umesto da smanjimo potrošnju države mi smo povećali pritisak na one građane koji su preživeli tu politiku i državu kakva je Srbija u prethodnih 15 ili 20 godina. To je ono što je loše.
Ne mislim da isključivo ovim merama možemo da promenimo demografsku sliku Srbiju, o tome takođe treba da govorimo, ali mislim da moramo stvoriti preduslove za normalan život ljudi u ovoj zemlji. Ako je neko ugrožen u meri u kojoj su ugroženi mladi, porodice, majke, da kažemo da država ima toliko snage da pruži tu ruku podrške i saradnje kroz reformu poreske politike, na kojoj možemo zajedno da radimo i na kojoj treba zajedno da radimo.
Pred nama je jul mesec, avgust mesec, izađite i recite u kom vremenu ćemo se dogovoriti, održati sednicu na kojoj ćemo izmeniti zakone koje danas usvajamo i na takav način ispraviti grešku koju ne mislim da ste počinili iz lične namere, nego grešku koja je posledica jednog tragičnog sistema koje svoje društvo posmatra kao pogonsko gorivo bez obzira na činjenicu da je to društvo sve ugroženije i da ne može u nedogled trpeti pritiske kojima je izloženo.
