Ovo je drugi identični amandman i, s obzirom na to da Vlada ćuti, mudro ćuti računajući da će proći ovo nevreme zvano zasedanje Narodne skupštine, sve će to da padne u zaborav za dva-tri dana. Ima jedna stvar gde moram da kažem da je Vlada u pravu, a to je, da, prilikom određivanja spiska proizvoda ili roba koje se opterećuju akcizom ne sme biti kriterijum da li je to iz uvoza ili je domaća proizvodnja i tu se u potpunosti slažem.
Međutim, nije mi sada jasno, ako je uvođenje akcize za bezalkoholne proizvode iz inostranstva do sada to bio demokratski standard, kako se on danas izgubi, šta je to što je promenilo demokratski standard. Pravilo Svetske trgovinske organizacije? Pa ona su bila prisutna i prilikom donošenja ovog zakona i danas, gotovo da su to ista pravila, neke velike knjižurine gde se daju neki standardi itd. Ko primenjuje to? Primenjuje onaj i ona država u onom delu šta njima odgovara.
Drugi razlog što se traži brisanje ove tačke u članu 2. jeste da se mi usklađujemo sa zakonodavstvom Evropske unije. Tu nam stvarno ništa nije jasno. Sa kojim zakonodavstvom Evropske unije. Tržište Evropske unije je zatvoreno za robu iz Srbije. Nešto robe može da prođe. Kada prođe neka naša roba, neće oni da kažu kakva su tamo opterećenja, što carinska, što druga. Tržište Evropske unije je zatvoreno za naše proizvode.
Imajući u vidu taj politički naboj o tome da je potrebna jedinstvena Evropska unija i jedinstvena Evropa, oni su osmislili ovo ''pevačko društvo'' zvano CEFTA, da se na ovom delu tržišta uspostavi bivša Jugoslavija, u ekonomskom aspektu, kako ova roba ne bi baš tamo bila toliko zatvorena, a osim toga, imaju Slovence koji su punopravni članovi Evropske unije.
Pošto njihovi proizvodi baš tamo ne mogu da idu, pa njima da obezbede da njihovi proizvodi dolaze na naše javno tržište. Ovi ništa nisu inovirali. To je sve krenulo sa Labusom i sa Dinkićem još novembra 2000. godine, kada je došlo do otvaranja našeg tržišta i tržište Srbije se otvorilo kao, bukvalno rečeno, kada otvorite jednu konzervu – otvorite i sve je dozvoljeno.
Samo da vas podsetim, to je period kada su Koštunica i Labus izmislili način da se sa kriznim štabovima osvajaju preduzeća. Ovde nam se priča o Evropskoj uniji sve u superlativima, samo o nekim dobrim stvarima koje su dobre za te ljude u Holandiji i Francuskoj, ali je to nemoguća misija u Srbiji. Sa kojim proizvodom mi da njima konkurišemo? Mi nemamo taj proizvod. Uzmite nomenklaturu, uzmite carinsku tarifu, pogledajte bilo koju poziciju i kažite kome mi možemo da konkurišemo sa našom cenom proizvodnje i sa našim cenama ovde.
Znači, mi smo za Evropsku uniju interesantni kao tržište, i to potrošačko tržište za sve robe. Ako je u pitanju novac, onda imamo banke preko kojih se peru pare. Koje? Mafijaške pare. Ako su u pitanju prehrambeni proizvodi, vidite i sami, navalica prehrambenih proizvoda iz inostranstva. Gde naši idu? Možete uzeti ove naše lidere prehrambene industrije, oni će vam nabrojati sedam do osam, eventualno deset, država gde izvoze svoju robu.
Možda da se pojavi Italija i još neka iz Zapadne Evrope, ove druge su sve iz istočnog dela, geografski istočno i sada posle ove političke prekompozicije srednje i istočne Evrope.
Gde to mi možemo da idemo sa našim robama? Zašto mi ne možemo da idemo sa našim robama? Zašto su neka tržišta za nas zatvorena? Ovde se dozvoljava da svako vršlja, radi šta god hoće. Donekle je gospodin Vlahović u pravu. Ako pogledate svojinsku strukturu prehrambene industrije u Srbiji, videćete da su vlasnici ljudi iz inostranstva. Domaći brend, ali vlasnik iz inostranstva, da li je "Frikom", da li je ovaj ili onaj.
Odmah da vam dam jedan savet kako se ja borim protiv toga. Borim se vrlo efikasno: uključim B92 i vidim ko se reklamira na B92. Ko se reklamira na B92, njegovu robu ne kupujem. Vrlo prosto i jednostavno. Zašto ne kupujem? Zato što oni koji se reklamiraju na B92 finansiraju antisrpsku televizijsku stanicu, koja treba da opustoši dušu srpskom narodu. To je moj vid borbe. Naravno, videćete, nema ni slovenačke, ni hrvatske, niti robe koja dolazi iz nama tako dragih bivših republika, gde su ti naši pobratimi pokazali koliko su dobri, pa je Milorad Buha danas izbeglica.
Dajte neka se svako u Srbiji bori na svoj način. Dajte da svako u Srbiji vodi neki svoj trgovinski bunt, otpor, otpor i prema ovakvoj Vladi koja uništava domaću proizvodnju, faktički je uništava. Možemo mi da pričamo o pravilima i Svetske trgovinske organizacije itd. A ovo CEFTA, da li smo ratifikovali taj ugovor? Nismo. Da li je Skupština ratifikovala to? Nije. Kako to može nas da obavezuje? Na mnogim mestima se pojavljuju ti sporazumi, neratifikovani, nepotvrđeni.
U skladu sa novim Ustavom, to mora da se potvrdi. Ne, ''pevačko društvo'' selo, na čelu sa Tanjom Miščević i kažu – tu je naš strateški interes i ona pet minuta priča o strateškom interesu u pogledu roba, a 45 minuta priča o tome kako treba ljudi da se isporučuju u Hag, ako hoćemo da budemo bliži Evropskoj uniji.
Kakva je ta harmonizacija, po kom osnovu se vrši ta harmonizacija? Da li u toj harmonizaciji postoji mikron interesa naše privrede? Ne postoji, nema ga. To je problem. Sve mora da se uništi. Ali, kada je u pitanju njihov interes, onda se menja logika. Vidite, opterećivanje akcizom sokova iz inostranstva je bio demokratski standard do pre nekoliko dana, a sad više nije.
Demokratski standard je bila i uredba o nafti za vreme Đinđićeve Vlade. Tada su zaveli monopol, Novaković itd, nije mogao da uvozi naftu ko god je hteo, samo odabrani su mogli. Iz kog bloka? Iz demokratskog bloka. Ko je mogao da uvozi struju i da izvozi struju? Demokratski blok.
Ovo je jedini proizvod u članu 2. gde stoji da li je u pitanju uvoz ili domaći proizvod. Zašto? Jedva smo se izborili. Samo da vas podsetim, 2004. godine je ovde pala jedna inicijativa Vlade Republike Srbije u pogledu akciza, meni se čini da je bio u pitanju dizel. Izglasamo zakon, usvojen je taj naš amandman, da li je Perićev amandman usvojen, posle pet dana Dinkić besan – novi zakon o izmenama i dopunama postojećeg Zakona i vraća na ono staro. Argument za to jeste, kaže, ovi iz inostranstva su rekli, naljutili se, ja sam njima obećao da će to tako da bude i to mora tako da bude, nema tu više priče. Naravno, 127 glasova se skupilo, izglasano, vraćeno. Znači, mi nemamo suverenitet ni u zgradi Narodne skupštine.