Isteklo je vreme.

Naše fabrike mineralnih đubriva polako se gase, navodno jer država neće tu da im pomogne uvozom sirovina da bi mogle da proizvode, da mogu da proizvode kvalitetna veštačka đubriva i da to bude na onom zavidnom nivou gde smo nekada konkurisali u celom svetu kada smo izvozili taj svoj proizvod.

Na kraju moram reći, ovo što se dešavalo u Pocerini, Mačvi, u Posavotamnavi, prilikom otkupa sada ovih proizvoda, maline, višnje i kupine, to je jedna najveća pljačka seljaka koja je do sada izvršena. Hvala vam.

Po Poslovniku, narodni poslanik Oto Kišmarton.

Hvala lepo. Bilo je reči do sada o početku, zasnivanju radiodifuzne mafije i problema oko kupina. Obe su veoma važne teme. Javljam se po članu 226. Poslovnika i imam sledeća pitanja.

Pošto u Kikindi postoji takođe problem oko ukidanja regionalne frekvencije i to ukidanja Radio Kikinde, koja od 91. godine emituje program i od samog početka emituje program na mađarskom jeziku, i na mađarskom i na srpskom, a od pre deset godina i na romskom jeziku ima program, vesti.

Ovim ukidanjem regionalne frekvencije Radio Kikinde smatram da su narušena prava svih građana, i Srba, jer je to jedini radio u Kikindi koji ima kompletan program, ima vesti, prenosi sednice skupštine.

Dalje pitanje, ko i po čijem nalogu je oduzeo frekvenciju Radio Kikinda, kome je dodeljena regionalna frekvencija, jer u Kikindi ne postoji ni jedan radio koji ima potpuni informativni program, imaju samo nekoliko minuta vesti, sve su muzičke radio stanice.

Zatim, nijedan radio ne emituje program na mađarskom jeziku i mislim da su ovim ugrožena prava nacionalnih manjina, jer nemaju pravo da dobiju informacije i nemaju pravo na program na svom maternjem jeziku.

Radio Kikinda od samog osnivanja, i nikom do sada nije palo na pamet da ukine taj radio, dobitnik je brojnih nagrada, počev od 94. godine - Udruženje radiodifuznih organizacija Vojvodine dodelio treću nagradu, jer je bio početak, Udruženje radiodifuznih organizacija Vojvodine 95. godine - prvu nagradu za muzičku emisiju, Udruženje radiodifuznih organizacija Vojvodine 1996. godine - prvu nagradu za reportersko javljanje, drugu nagradu za tonsku realizaciju itd, svake godine je Radio Kikinda dobijala nagrade.

Prema tome, ne vidim koji je to razlog, osim čisto političkog razloga, za ukidanje regionalne frekvencije.

Radio Kikinda dok je imala regionalnu frekvenciju pokrivala je područje Severnog Banata, gde živi 47 posto Mađara.

U Kikindi ima i oko četiri posto Roma, tako da ova žuta demokratija pokazuje da tu od demokratije ne postoji ništa.

Radikali nisu ukinuli, radikalima ne smetaju emisije na mađarskom jeziku. I zato je pitanje ko je u Radiodifuznoj agenciji, koja je to stranka ili ko je taj pametan ko je uzeo sebi za pravo da ukine emitovanje preko regionalne frekvencije Radio Kikinde?

Hvala vam, prosledićemo vaše pitanje. Narodni poslanik Momir Marković, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 226, "narodni poslanik ima pravo i obavezu da bude informisan", a obaveza koja ne piše u članu 226, ali se podrazumeva - narodni poslanik mora da informiše i javnost.

(Predsedavajući: Ima pravo, gospodine Markoviću, nema obavezu da bude informisan.)

Ima i obavezu, doduše vi ne koristite tu vašu obavezu.

Dobio sam dva odgovora na poslanika pitanja. Jedan odgovor od gospodina Jočića, ministra policije i jedan odgovor od gospodina Aleksandra Popovića. Odgovorom Aleksandra Popovića sam zadovoljan, jer mi je samo prosledio odgovor NIS-a, kojim nisam zadovoljan, a odgovorom gospodina Jočića nisam zadovoljan. Zbog toga moram neke stvari da obrazložim.

Naime, zadnjim pasusom odgovora gospodina Jočića kaže: "Navedenim krivičnim prijavama nije obuhvaćen komercijalni direktor NIS Rafinerije Novi Sad, niti bilo koje odgovorno lice u NIS-u Rafinerija Novi Sad, prezimena Balać, koje je navedeno u vašem aktu napred navedenog broja".

U mom pitanju se radilo o sprezi između Trizona i rukovodstva Rafinerije Novi Sad. Tu je država oštećena za preko 10 miliona evra i upravo pitam zašto to lice, sa prezimenom Balać, koje je bilo komercijalni direktor Rafinerije Novi Sad, nije obuhvaćeno ovom istragom?

A, kada smo već kod toga, da priupitam. Koliko je NIS oštećena time što je rukovodstvu omogućila da kroz, citiram, "sponzorstva, donacije, humanitarna pomoć, sportske aktivnosti, reprezentacija, reklama, propaganda, promotivne aktivnosti i ukupno", u odgovoru NIS dobio sam da je to negde oko 400 miliona.

Čitam iz elaborata koji je usvojila Vlada Srbije, koji se odnosi na troškovnik NIS, cifre: "za 2006. godinu 1.061.679.000, za 2007. godinu 1.117.000.000, za 2008. godinu 1.542.000.000, za 2009. godinu 1.191.000.000"; između 1.191.000.000 i 460.000.000 drastična je razlika, dame i gospodo narodni poslanici.

I, kada sam već izašao, još par pitanja.

Pitam ministra energetike - koliko je sirove nafte NIS uvezla preko firme NOIL - KOIL sa Kipra i ko je vlasnik, i da li taj vlasnik ima bilo kakve veze sa uvozom sirijske nafte pretprošle i prošle godine? Dalje, koliko je gasa, tečnog naftnog gasa, preko firme Integras iz Mađarske i IPN iz Bugarske uvezla ova firma za potrebe NIS? Koje su zasluge Boška Vučurevića, smenjenog direktora NIS Pančevo, da bude postavljen za specijalnog savetnika Srđana Bošnjakovića, sadašnjeg direktora NIS, osim ako nisu ministri iz DSS-a, gospodin Bubalo i gospodin Lončar lično intervenisali za njega?

(Predsedavajući: Molim vas da ne pravite improvizacije u vezi ministara.)

I, još jedno pitanje, koliko u NIS a.d. ima menadžerskih ugovora, menadžerskih dodataka, finansijskih dodataka, naravno, i kolike su im plate? Imam informaciju da ih ima preko 70. Kolike su plate i koje su zasluge tih menadžera da, pored redovnih primanja, dobijaju i menadžerske dodatke?

Dame i gospodo narodni poslanici, dok mi raspravljamo o nekim možda malo i perifernim stvarima, u Srbiji se ovog trenutka obavlja neverovatna pljačka državne imovine.

Po Poslovniku, narodni poslanik Srđan Šajn.

Želim da govorim samo o Poslovniku, vezano za stav 1. člana 225.

U svakom slučaju je dobra ideja što hoćemo da govorimo o medijima koji emituju program na jezicima manjina. Međutim, moram da primetim da pitanje informisanja na jezicima manjina nije samo pitanje Subotice i Kikinde. Nadam se da će se prethodni diskutanti iz Subotice i Kikinde složiti sa mnom. To nije pitanje samo onih manjina koje su koncentrisane u jednom delu ove Srbije.

Kada govorimo o tom pitanju, moramo vrlo ozbiljno da razmislimo o sistemskim rešenjima. Pitanje medija ne može da bude pitanje političkih dogovora i političkih pritisaka. Pitanje informisanja na jezicima manjina mora da bude jedno sistemsko rešenje, koje će da bude prilagođeno i manjinama koje su disperziono naseljene duž cele Srbije i manjinama koje su na jedan određeni način u istoriji pokazale da su jedno od vrlo bitnih vezivnih tkiva građana Srbije. Dakle, govorim i o Romima, i o drugim nacionalnim manjinama koje imaju ta svojstva.

U tom pravcu želim da obavestim poslanike da ne postoji ni jedan regionalni medij u Srbiji koji informiše na romskom jeziku. I gospodinu Jovanu Damnjanoviću je ukinut medij ''Krlo Romengo'', ne funkcioniše u Beogradu odavno.

Mnoge ocene i Roma i neroma, znači svih građana, bile su da su to dobri mediji, da oni pomažu celokupnom informisanju u Srbiji.

Da je to bitno, izneću i zbog jednog bitnog pokazatelja. Da nisu postojali romski mediji, ne bi mogle romske političke partije da dođu do svojih birača na prošlim izborima, ne bi se desila situacija da romske političke partije imaju poverenje birača u celoj Srbiji, a ne samo u jednom regionu.

Činjenica pokazuje da su upravo ti mediji bili ono što tražimo od medija - most između države, političkih partija i građana. Bez tog pristupa ne možemo da govorimo o kvalitetnom informisanju.

U tom smislu, posebno pitanje u tom novom zakonu ili izmenama i dopunama starog zakona o informisanju mora da se posebno pitanje posveti RTS-u, kao javnom servisu, RTV-u, kao javnom servisu, jer ukoliko ne budemo definisali na adekvatan način sadržaje u tim medijima, onda imamo jedan vrlo ozbiljan problem - da pitanje informisanja manjina prepuštamo isključivo nevladinom sektoru, prepuštamo privatnim komercijalnim medijima, a da država ne preuzima odgovornost za informisanje tih građana na tim jezicima.

Sa time bih završio, pošto vreme ističe. Nema demokratije bez pravih informacija. Zloupotreba prava bilo kog građanina, a i prava manjina, jeste ukoliko država ne brine da ga informiše na pravi način.

U tom smislu, podržavam obe inicijative, inicijativu SVM da se o tome govori a i inicijativu vladajuće većine da se sistemski reši to pitanje, da to pitanje ne rešavamo Poslovnikom i u diskusijama samo po Poslovniku, nego da na jednoj od narednih sednica ozbiljno postavimo to pitanje, ali ne samo pitanje privatizacije medija, već sistemskog rešavanja informisanja na jezicima manjina.

Prelazimo na rad prema dnevnom redu.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)

Narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika Poslaničke grupe SPS, a zatim narodni poslanik Zoran Krasić

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, dva člana su u pitanju, i stvarno bi čovek mogao postaviti pitanje da li izmene i dopune Zakona, gde su predviđena svega dva člana, zaslužuju da se o tome razgovara.

Međutim, pošto su u pitanju dva važna člana, mislim da je red da se o suštini ovog zakona nešto kaže i zašto je uopšte došlo do promene ovog zakona.

Naime, bilo bi interesantno i da nam gospodin ministar kaže da li je njegova stranka glasala za ovaj zakon kada je on bio donet, podsećam, septembra 2005. godine.

Ne slučajno septembra 2005. godine, zato što nekoliko meseci 2005, cela 2006. i ovih nekoliko meseci 2007. godine odredbe zakona koje regulišu ova pitanja nisu primenjivane, odnosno zakon nije poštovan, pa se postavlja logično pitanje da li je uopšte trebalo produžiti rokove ako je prošlo toliko vremena od donošenja zakona. Uostalom, da nam ministar kaže zašto neke odredbe nisu primenjene.

Doduše, ministar će tu biti u nezahvalnoj ulozi da govori o radu drugih, pošto on nije bio tada predstavnik Vlade, ali sada, kao predstavnik Vlade, on ima i obavezu da govori o politici i radu Vlade u celini.

Sa druge strane, ministar je nenadano došao danas u Skupštinu da nam govori o izmenama i dopunama ovog zakona, jer onaj ko je o tome govorio pre u međuvremenu je lustriran, gospodin Balinovac. Očigledno njegova stručnost nije u pitanju, ali je njegova politička pozadina, ako mogu upotrebiti taj izraz, problematična i Vlada ga je lustrirala.

Ovo je za nas narodne poslanike i za građane Republike Srbije dobra prilika da vidimo kako to u praksi izgleda kada neko bude predmet lustracije. Znači, uopšte nije važno da li je to činjenično ili ne, da li postoji odluka suda o lustraciji, ali politička podobnost, odnosno nepodobnost biće vrhunski kriterijum da neko bude lustriran ili ne.

Znači, kada je ovaj zakon donet, moram reći i zbog javnosti, mi socijalisti smo tada glasali za ovaj zakon, jer smo stvarno iskreno verovali da će odredbe zakona koje govore o depolitizaciji državne uprave, o profesionalizaciji, uvođenju novih stručnih, kvalitetnih ljudi biti primenjene. Mi smo tada to podržali, jer smo cenili da Srbiji treba jedna moderna i efikasna državna uprava koja će odgovoriti izazovima pred kojima se Srbija nalazi. Međutim, sada, jula 2007. godine vidimo da ništa od toga nema.

Suština izmena i dopuna ovog zakona jeste da se, u stvari, kadrovski namiri postojeća Vlada i da se otpuste oni ljudi koji su predstavnici političke opcije koja nije sada u Vladi. To ne treba kriti, to se krije iza izmena i dopuna ovog zakona.

Znači, nova Vlada, predstavljena od stranaka koje čine skupštinsku većinu, zaposela je sva ministarstva, postavila određene ljude i sada predlaže promenu, pošto nema dovoljno vremena da sve to formalno podvede pod odredbe zakona.

Inače, podsećam i građane Republike Srbije, Vladu i gospodina ministra da je ova nova vlada formirana 15. maja 2007. godine, a sada je jul 2007. godine.

Od tih 45 dana, ako je zakon pre toga poštovan i ako je urađeno što je urađeno, a sada čujemo da ništa nije urađeno, ali ne verujem baš da nije ništa, onda je bilo prilike da i u tih 45 dana - za one procese, postupke i konkurse koji su sprovedeni, koji su završeni - ta lica koja su učestvovala na konkursu i koja su zadovoljavala uslove konkursa, odnosno odredbe zakona, budu postavljena.

Međutim, očigledno je da toga nema. Potrebno je neke nove ljude, odnosno stranke kadrovski zadovoljiti. Kada budem pominjao jedan izveštaj vlade, odnosno Uputstvo o načinu postupanja, pošto sam došao do jednog vrlo zanimljivog dokumenta, videćete kako to praktično izgleda u Vladi i koliko se Vlada kadrovski "pojačala", odnosno koliko ima politički orijentisanih ljudi koji su jedino po kriterijumu političke podobnosti tu.

Želeo bih samo kratko da kažem. Naime, odredbe Zakona o državnim službenicima, u članu 2, vrlo taksativno navode šta su državni službenici i šta su funkcioneri. Moram to pomenuti, jer zakon u članu 2. govori da funkcioneri, tj. državni službenici nisu narodni poslanici, predsednik Republike, sudije Ustavnog suda, članovi Vlade, sudije, javni tužioci, zamenici javnih tužilaca i druga lica koje na funkciju bira Narodna skupština ili postavlja Vlada i lica koja, prema poslednjim propisima, imaju položaj funkcionera.

Ministar je to citirao, dozvolite da to učinim i ja, u članu 34. se konstatuje da Vlada postavlja na položaj pomoćnika sekretara ministarstva, direktora organa uprave u sastavu ministarstva, pomoćnika direktora uprave i jedan ogroman broj lica, a ovo pominjem zato što zakon precizno reguliše koja su radna mesta državnih službenika na položaju i izvršilačka radna mesta.

Ovo pominjem zato što od donošenja zakona imamo jednu trojnu situaciju vezanu za sprovođenje ovog zakona. Zakon je donet septembra 2005. godine. U međuvremenu jedan broj konkursa je okončan, doduše selektivno, i Vlada je postavila lica na položaje. Drugi broj konkursa je okončan i predlozi su stigli do Vlade, a treći broj je u postupku pred konkursnom komisijom, a posle raspisivanja javnih konkursa.

U momentu kada je veliki broj konkursa okončan i predlozi stigli pred Vladu, čak i pre parlamentarnih izbora, Vlada je zaustavila ta postavljenja donoseći zaključak, mi imamo i taj broj od 1.2.2007, kojim samu sebe proglašava tehničkom vladom, gde u tački 3. stav 2. navodi - Vlada kojoj je prestao mandat ne može da postavlja funkcionere i državne službenike.

Ustav Republike Srbije u članu 128. kaže - Vlada kojoj je prestao mandat može da vrši samo poslove određene zakonom do izbora nove vlade.

Zakon o Vladi, u članu 17. kaže - ona ne može postavljati funkcionere. Državni službenici nisu funkcioneri i Vlada je mogla, da je htela, da postavi ovaj broj lica koja su prošla proceduru predviđenu Zakonom o državnim službenicima i posao koji je završila konkursna komisija.

Ona je mogla postaviti ove ljude. Pozivanjem na druge odredbe Zakona o vladi u odnosu na odredbe Zakona o državnim službenicima. Vlada nije ta koja može da tumači te zakone, za to je nadležan neko drugi. Očigledno Vlada koristi zakon koji je u određenom trenutku suštinski odgovara.

Zato je zaustavljen jedan broj imenovanja. Očigledno je reč o kolegama, ljudima u državnoj upravi, koji su bili predstavnici SPO. Oni su doživeli tu tužnu sudbinu. Čim ih nema u parlamentu, nisu u Vladi, onda će morati da plate ceh svog političkog kraha i da budu razrešeni, ali to onda nije poštovanje Zakona o državnim službenicima, nego jedna vrsta političke podobnosti. Nije se poštovao Zakon o državnim službenicima i ovi ljudi moraju da budu razrešeni.

Pošto ću ostaviti drugu polovinu vremena za drugo javljanje, moram ovo da pomenem, ovo uputstvo svim ministrima, da vidite kako to izgleda. Svi mi znamo, ministri, državni službenici, to su politička lica, ne državni službenici, nego državni sekretari, mogu a ne moraju da budu. Zašto ovo pominjem?

Postoji jedna kategorija lica koja nije podvedena pod odredbe Zakona o državnoj upravi, Zakona o vladi, Zakona o državnim službenicima, a oni se zovu savetnici ministara. Sada je internom odlukom Vlade, odlukom o sistematizaciji radnih mesta u ministarstvima, propisano koliko može biti savetnika ministara, pa se pominje da, primera radi, ima 10 ministarstava po tri savetnika, šest ministarstava po dva, dva ministarstva po jednog. To je u prethodnom Zakonu o ministarstvima, sa određenim brojem ministarstava, to je ukupno 44 ljudi.

O kakvoj je atmosferi reč, dovoljno govori ovaj podatak. Mislim da će ovo zanimati javnost. Zvanični predstavnik vlade piše pismo ministrima i kaže - možete imati tri savetnika, ne morate s njim da se viđate uopšte, moguće je s njim komunicirati putem interneta, ne morate se viđati, važno je da se čujete, a plata takvog savetnika je 90.000 dinara. Ovo vam govorim u kontekstu priče o Narodnoj skupštini.

Još jedna stvar na kraju ovog javljanja, postoji i broj lica u kabinetu. Takođe internom odlukom Vlade određen je broj lica koliko postoji u kabinetu i tako je predviđeno da jedno ministarstvo može da ima osam ljudi u kabinetu, tri ministarstva po sedam, pet ministarstava po šest, pet ministarstava po pet, dva ministarstva po tri, što je ukupno 90 ljudi i oni traju dok traje ministar.

Tih 90 ljudi i onih 44, to je 134 čoveka koji su politički podobni ljudi. To je pre nego što su formirana nova ministarstva. Sa novim ministarstvima raste broj ljudi koji su članovi kabineta i broj ljudi koji su savetnici ministra. Ovo vam govorim zato što ta priča o depolitizaciji uprave, o profesionalizaciji, o stručnim, kvalitetnim kadrovima nije tačna, kao što nije tačna ni suština izmena i dopuna ovog zakona.

Vlada je imala, da je htela, dovoljno vremena da primeni odredbe Zakona o državnim službenicima i da završi započete konkurse i da postavi lica koja su prošla sve uslove konkursa. Inače, konkurs je vrlo detaljan i uslovi su vrlo jasni i teški, ali vlada to nije htela. Ovde se očigledno radi o jednoj političkoj potrebi Vlade da zadovolji potrebe partnera u Vladi i da imenuje nove ljude.

Videćete tek kada budemo govorili o nekim ministarstvima i o broju ljudi koji su imenovani, odnosno o državnim sekretarima, koji bi trebalo da bude drugi čovek u ministarstvu, u nekim ministarstvima je imenovano više državnih sekretara, tako da je ta ideja sama po sebi dovedena do apsurda.

U svakom slučaju, ove izmene i dopune Zakona o državnim službenicima nisu uopšte naivne kako izgledaju i nema smisla pominjati da nekih 400 ljudi čeka, da je svega dvadesetak imenovano. U pravu je kolega koji je pomenuo da se ne može opšti društveni interes tumačiti kroz sudbinu 200 ljudi.

Srbija ima oko sedam miliona stanovnika, preko milion i nešto zaposlenih. Ako oni moraju da zadovolje interese ljudi sa kojima rade, onda to treba tako reći, ali ne sme se pozivati na opšte odredbe i interes građana Republike Srbije. Hvala vam.