Reč ima šef poslaničkog kluba SPS-a, Ivica Dačić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, tema o kojoj danas raspravljamo je od vitalne važnosti za našu državu i za naš narod u celini. To su odnosi Srbije sa Srbima koji su, slomom bivše Jugoslavije, ostali da žive van sadašnje teritorije Republike Srbije.
Pridružujem se protestima svih onih koji smatraju da je ova tema zasluživala i ozbiljniji pristup ovome i, naravno, nije dobro da je ovoliko vremena prošlo od dana potpisivanja ovog sporazuma do njegove ratifikacije u parlamentu.
Ovo je pitanje broj jedan za svaku državu i za svaki narod. Vi znate da su neke stranke u prošlosti optuživane za koncept "velike Srbije", ali ovo je životno pitanje našeg naroda. Srbi koji su bili konstitutivni narod, Srbi koji su stvorili prvu, drugu i treću Jugoslaviju, postali su nacionalne manjine u nezavisnim državama stvorene raspadom bivše Jugoslavije.
Naravno, tačno je da krivicu za to snosi i sam srpski narod, zato što je pravio državu sa onima koji mu nikada nisu bili braća i zato što je pravio državu i robovao konceptu Jugoslavije, umesto da stvori državu koja je omeđena onim što je dobio pobedom u Prvom svetskom ratu.
Raspadom bivše Jugoslavije Srbi su postali nacionalne manjine i zbog toga je veoma bitno da Republika Srbija ima jasan odnos prema svim Srbima koji žive na teritoriji prethodne Jugoslavije. Taj odnos mora da se zasniva od pitanja državljanstva, pa preko svih drugih prava koja neko na osnovu nacionalne pripadnosti ima i naravno do uspostavljanja specijalnih i posebnih odnosa koje Srbija sa određenim regionima ili, kako to sada u Dejtonskom sporazumu stoji, sa entitetima treba da ima.
Republika Srpska je prva srpska država preko Drine. Tačno je, bila je Republika Srpska Krajina, ne mislim da poredim koja je nastala prva ili druga, nego govorim da je to prva država u istoriji srpskog naroda koja je prešla Drinu.
Da li je ona država ili ne? Zavisiće i od odnosa Republike Srbije prema toj teritoriji. Zato je obaveza Republike Srbije, jer je SRJ potpisnik Dejtonskog sporazuma, da brani i čuva tekovine Dejtonskog sporazuma.
Oni koji znaju šta se dešava u međunarodnim odnosima vide da je na delu revizija Dejtonskog sporazuma.
Pokušava se stvoriti unitarna Bosna i Hercegovina, o tome se raspravljalo na više mesta u međunarodnim organizacijama i institucijama. Između ostalog, raspravljalo se i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.
Znači, sa jedne strane se pokušava Srbija podeliti i pocepati i pokušava se da se oduzme Srbiji Kosovo i Metohija, a sa druge strane se pokušava ugušiti Republika Srpska i stvoriti jedinstvena unitarna Bosna i Hercegovina.
U Srbiji se traži da svaka nacionalna manjina ima pravo da se školuje, pa i ovde da govori na svom jeziku, a u Savetu Evrope je stajalo da se preteralo u dokumentima sa time da svaki entitet ima pravo na svoje neke posebnosti, pa čak i na kulturne, jezičke i sve ostalo.
Sa jedne strane smo svedoci pokušaja rasparčavanja Srbije i pokušaja unitarizacije Bosne i Hercegovine, i ukidanja Republike Srpske. Naša država na to ćuti. Naša država mora odlučno da stane u odbranu Srba preko Drine, naravno i Srba u Republici Srpskoj Krajini.
Naša država mora da traži da Hrvatska ne može da uđe u Evropsku uniju dok se ne obezbedi povratak Srba u Republiku Srpsku Krajinu, dok se ne obezbedi povratak imovine. To je najveći genocid koji je napravljen posle Drugog svetskog rata. Ne potcenjujem bilo koje druge zločine, ali nekoliko stotina hiljada ljudi je državnom akcijom proterano iz Republike Srpske Krajine. Mi danas želimo da uspostavimo dobre odnose sa Hrvatskom, bez pogleda unazad i još smo svedoci da nam Hrvatska drži lekcije u oblasti ljudskih prava.
Sa druge strane, imamo Srbe u Crnoj Gori. Apsolutno je neprihvatljivo da srpski ministar, bilo koji, ili potpredsednik Vlade ili predsednik Vlade, ode u Podgoricu a da ne razgovara sa Srbima u Crnoj Gori. Srba u Crnoj Gori ima najmanje trećina. Prema tome, apsolutno je neprihvatljivo.
Srbija mora da podrži zahteve Srba u Crnoj Gori, zahteve za posebnost u Crnoj Gori. Naravno, Srbija mora da se opredeli šta hoće u pogledu državljanstva. Svi dobro znamo da u pogledu sticanja državljanstva postoje dva principa: princip tla i princip krvi. Svi građani imaju pravo, ali naravno, postoje države na svetu koje niko ne proglašava da su nacionalističke, gde svaki pripadnik tog naroda, ma gde živeo, ima pravo na državljanstvo. Svaki Srbin, ma gde živeo u svetu, mora da ima pravo na srpsko državljanstvo.
Ne može da stoji odrednica: svi građani Crne Gore. Ne mogu svi građani Crne Gore biti na isti način tretirani kao pripadnici srpskog naroda koji žive u Crnoj Gori. To je apsolutno neprihvatljivo. Ako se Srbija bude tako ponašala, verujete mi, posle sledećeg popisa biće više Srba u Crnoj Gori nego Crnogoraca.
Ono što se isto odnosi na Republiku Srpsku, ali i na srpske krajeve Crne Gore, ako međunarodna zajednica traži po svaku cenu nezavisnost Kosova i Metohije, ako se jednostrano proglasi nezavisnost Kosova i Metohije, zašto mi ne bismo jednostrano proglasili nezavisnost Republike Srpske?
Da li ste pročitali da Rusija izražava pretnju da će priznati jednostrano sve ostale koji žele da se priključe Ruskoj Federaciji, bez odluke Saveta bezbednosti UN? Znam da mi nismo isto što i Rusija, ali možemo barem da pretimo, gospodine ministre, a ne unapred da kažemo da nećemo ništa da uradimo.
Kada ljudi u Republici Srpskoj kažu: tražimo referendum. Mi odavde iz Srbije kažemo, ne mi nego pripadnici vladajućih stranaka, ne, ne može Republika Srpska da organizuje referendum. Zašto ne može? Po kojim to propisima i principima može Kosovo? Po kom to međunarodnom pravu? Po faktičkom pravu, po pravu stanja na terenu.
Republika Srpska je srpska tvorevina. Prema tome, moja osnovna zamerka državnom rukovodstvu jeste, možda vam smeta kad neke stvari govorimo mi koji smo nekada bili na vlasti, možda mislite da nije dobro da mi to kažemo, sa zadovoljstvom vam ustupam da kažete to umesto mene.
Recite slobodno, jer vas je ovaj narod birao. Isprsite se i recite, kao što ste rekli za Kosovo i Metohiju. Kada smo mi to govorili, stavili ste nas na stub srama. Recite slobodno da ćete čak i prekinuti diplomatske odnose sa nekim državama koje jednostrano priznaju Kosovo i Metohiju.
Izvolite, jeste li nešto meni dobacili? Da li ste vi predstavnik Vlade? Vas je birala ova skupština, gospođo, a mene je birao narod Srbije. Vladu je birala Skupština, a Vlada je izabrala njih. Odakle vama pravo da mi dobacujete kada govorim? Ko ste vi?

Molim vas da ne dobacujete.

Molim predsedavajućeg da zaštiti narodne poslanike od ove autoritarnosti vlasti.

Već sam upozorio da se ne dobacuje narodnim poslanicima. Gospodine Dačiću, potpuno ste u pravu.

Ne znam zbog čega ste reagovali. Da li ste reagovali na ono što sam rekao o prekidu diplomatskih odnosa? Nisam ja to rekao, gospođo, to je rekao vaš ministar Vuk Jeremić, pred poslanicima Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, da je država pripremila šest mera prema državama koje će jednostrano priznati Kosovo i Metohiju, bez odluke Saveta bezbednosti. Ne znam iz koje ste vi stranke, da li ste iz ove što je obaveštena ili neobaveštena?
Svaka vlast kad počne da misli da joj je cilj da se diskusija što pre završi, verujte mi, propadate, znam iz ličnog iskustva.
Prema tome, nemojte da se sekirate što rasprava traje, vi ste demokrate, vi ste se borili da se ovde u parlamentu slobodno raspravlja.
Evo, gospodin Mićunović je dva-tri sata govorio kada je formirana Narodna skupština Republike Srbije i niko ga nije dirao. Zamislite sada da neko od nas ovde, ko Fidel Kastro, govori dva sata. Vi ne možete da nas istrpite da govorimo ni 12 minuta.
Prema tome, smirite se i saberite se. Znam da je vlast iskušenje za svakoga, apsolutna vlast je naročito veliko iskušenje za svakoga.
Ponašajte se tako kao da ste već buduća bivša vlast, jer je svaka vlast buduća bivša vlast. Nemojte posle da se žalite. Kad pravite poslovnik, morate da ga pravite tako da, kad budete u opoziciji za koji mesec, nemojte da se žalite na njega.
Da se vratim na temu. Što se tiče sporazuma, ne želim da o tome dalje govorim, obaveza Republike Srbije jeste da podrži Republiku Srpsku, da je odbrani u slučaju da dođe do zahteva za njenim ukidanjem. Kada govorite o Srebrenici, morate posebno voditi računa o tome da ponekad i raznim osudama i priznavanjem nečega što je učinjeno ne napravite štetu Republici Srpskoj.
Pravno tumačenje koje Bošnjaci žele da učine jeste to da je ona stvorena genocidom, zasnovana na genocidu i da zbog toga treba da bude ukinuta. Zato treba pažljivo pristupati svim ovim pitanjima.
Kada smo već kod toga, mislim da je gospodin Čedomir Jovanović o tome govorio, ako je Republika Srbija pomagala genocid, ako je Republika Srbija, kako je on rekao, delom i kriva za ono što je bilo u Bosni i Hercegovini, otkud onda da 57.000 ljudi, koji nisu Srbi, iz Bosne i Hercegovine, za vreme tog istog rata, za koga kažete da smo ga mi vodili, dođu u Srbiju i posle svega ostanu u Srbiji? Kako to?
Kako su otišli kod onih koji su krivi za njihovu tešku sudbinu? Što ne odoše na Kosovo, što ne odoše u Tursku, što ne odoše u Hrvatsku, nego su došli u Beograd i ostali su da žive ovde. Niko ih odavde ne tera.
Ovo samo spominjem kao primer, jer je nemoguće da mi sami sebe optužujemo da smo mi saučesnici u nekim zločinima, a sa druge strane smo primili 57.000 onih koji nisu Srbi iz Bosne i Hercegovine. To je podatak koji treba svi zajedno da više koristimo u nastupima koje imamo i pred međunarodnom zajednicom.
Republika Srpska je tvorevina za koju je pala krv Srba u Bosni i Hercegovini. Republiku Srpsku smo stvorili svi mi zajedno, i mi, i radikali, i vi, dame i gospodo, jer i vi ste podržavali Karadžića i ostale da stvore Republiku Srpsku. Uostalom, vaše stranke se isto zovu.
Prema tome, kada je to već stvoreno, moramo se izboriti da od svega toga ne ostane samo priča kao o Republici Srpskoj Krajini.
Bio bih veoma zadovoljan ukoliko bi sve stranke o ovome imale isti takav odnos kao o Kosovu i Metohiji. Republika Srpska mora da ima specifične odnose, mora da ima prisne odnose sa Republikom Srbijom.
I Republika Srbija i Republika Srpska treba da čekaju trenutak, kada će međunarodni odnosi to dozvoliti, da dođe do ujedinjenja ove dve teritorije, bez nasilja, ali na osnovu nečega što jeste stečeno pravo.
I naravno, ukoliko neko stalno može da rastura Republiku Srbiju, zašto Republika Srbija ne bi istakla jasno i neke svoje nacionalne ciljeve. Bosna i Hercegovina je tvorevina srpskog, hrvatskog i muslimanskog naroda. To su isti narodi koji su stvorili i onu bivšu Jugoslaviju, osim Slovenaca.
Pa kako neko misli da kada nije mogla da opstane velika Jugoslavija da će opstati mala Jugoslavija na teritoriji Bosne i Hercegovine? Ona može da opstane samo silom, sledeći korak je sila i ukidanje Republike Srpske.
Zato pozivam Vladu Srbije da bude svesna svega toga. Ovaj sporazum jeste ovakav kakav jeste zbog međunarodnih okolnosti, ali mora da bude spremna i da brani Republiku Srpsku, jer time brani svoj narod koji živi preko Drine. Hvala vam.

Hvala, gospodine Dačiću. Reč ima šef poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici gospodin Nenad Čanak, posle njega Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS.

Do ovog trenutka prijave za reč su dostavile poslaničke grupe LDP, SPS, DS i SRS. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, pošto je ova tema izuzetno ozbiljna, molio bih vas da ipak imamo punu svest o tome šta je ono o čemu ovde govorimo i koje su posledice onoga o čemu ćemo danas glasati.
Podsetio bih vas šta piše u ovom sporazumu o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske. Republika Srbija i Republika Srpska uspostavljaju specijalne paralelne odnose na osnovama uverenja da je dosledno, celovito i ubrzano sprovođenje opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i njegovih aneksa, osnov za stvaranje uslova za trajan suživot naroda i građana u Republici Srpskoj, Bosni i Hercegovini u celini; drugo, da je cilj uspostavljanja specijalnih paralelnih odnosa potpuno u skladu sa mirovnim sporazumom.
U mirovnom sporazumu tačka 10. član 10. kaže: "SRJ i Republika BiH priznaju jedna drugu kao suverene nezavisne države unutar svojih međunarodnih granica".
Dakle, skrenuo bih vam pažnju da su ove dve tačke iz ovog sporazuma u kontradikciji. U kontradikciji su zbog toga što se, s jedne strane, govori o doslednom sprovedenom i ubrzanom sprovođenju ovog sporazuma, ja ću ga kolokvijalno zvati Dejtonski sporazum i, s druge strane, da je cilj ovoga uspostavljanja specijalnih odnosa u skladu sa tim sporazumom.
Ako je to tako onda dolazimo do jednog pitanja: kako se misli da se uspostavi odnos između Republike Srbije i Republike Srpske, da se zadrži duh Dejtonskog sporazuma o uzajamnom priznavanju, kada te dve zajednice nisu u ravnopravnom državnopravnom položaju? Republika Srbija je ovog trenutka nezavisna međunarodno priznata država, Republika Srpska je entitet u sastavu BiH. Dakle, to su dva različita nivoa državnopravnog statusa.
Direktnom uspostavom ovakvih odnosa mi dolazimo u poziciju da Srbija tretira Republiku Srpsku i Federaciju kao dve odvojene države i to se u praksi već događa. Studenti iz Republike Srpske se u Srbiji školuju kao domaći studenti, a studenti iz Federacije ne. Kada se putuje u BiH, ako se ulazi u Republiku Srpsku dovoljno je imati samo ličnu kartu, a ako se ulazi direktno u Federaciju, recimo preko sarajevskog aerodroma, ne može se ući bez pasoša. Dakle, jedan isti čovek, ulazeći u jednu istu državu na dva granična prelaza, ulazi na različiti način.
To vam govorim zbog sledećeg: setite se u kom smo mi sada trenutku, o čemu mi sada razgovaramo i koje su glavne teme koje se nalaze pred nama. Morao bih da se zapitam kako bi ova skupština reagovala ukoliko bi, recimo, Republika Albanija napravila ovakav sporazum sa Kosovom. Sasvim sigurno bi bilo pitanje da li je moguće da se uspostavlja od strane jedne države sa delom teritorije, sa pokrajinom jedne druge države, takav tip specijalnih odnosa u kome bismo mogli dozvoliti da građani Albanije ulaze na Kosovo na osnovu one identifikacije koju im izdaju albanske vlasti u Prištini, to je jedna stvar.
Drugo, u sprovođenju sporazumu, to vam je drugo poglavlje, imate član 3. koji kaže: "Da bi se sprovodio sporazum učesnici u sporazumu osnivaju Veće za saradnju. To veće za saradnju čine predsednik Republike Srbije, predsednik Vlade Republike Srbije, predsednik Republike Srpske i predsednik Vlade Republike Srpske".
Potpuno je jasno da ovakav koncept formiranja ovog veća jasno znači da se formira državna zajednica i to je u skladu sa ovim što je govorio gospodin Tomislav Nikolić, meni je žao što on nije ovde. Njegove reči da se Republika Srpska privremeno ne naziva Srbijom, ako sam dobro shvatio – da li sam dobro razumeo, prezadovoljan sam što sam najzad nešto uspeo da razumem iz vaših izlaganja – dakle, u izlaganju gospodina Nikolića to je bilo potpuno jasno.
Gospodin Dačić je opet rekao da je u pitanju, kada govorimo o Republici Srpskoj, ne znam koja po redu, srpska država preko Drine. Da li sam dobro razumeo, gospodine Dačiću?
Znači, mi ovde govorimo o tome da se država Srbija preko svog parlamenta, bar preko nekih poslanika u njemu, Republiku Srpsku posmatra kao državu. Posmatranje Republike Srpske kao države potpuno legitimiše etnički princip formiranja država i jednostavno govori o tome da, ako se ovakav princip nastavi, u stvari je priprema samo da se podeli Kosovo i da se na severu Kosova napravi nekakva pokrajina srpska, i da se na taj način razreši ovo pitanje i da se ide na dalje prekrajanje granica na Balkanu po etničkom osnovu.
Takav način je do sada koštao glave nebrojene desetine hiljade ljudi i nastaviće da Srbiju karakteriše kao ratnohuškačku državu. Tako da vas upozoravam da ukoliko budete malo razmislili o ovome što sam rekao videćete da posledice ovakvog sporazuma znače legitimizaciju nezavisnosti Kosova, znače legitimizaciju dalje podele Kosova, do koje će verovatno i doći ako se ovako nastavi, legitimizaciju dalje izolacije Srbije kao faktora nestabilnosti na Balkanu.
Upravo je to razlog zbog koga ne mogu da razumem, i tu se potpuno slažem sa mojim prethodnicima, kako je moguće da nema, osim uvaženog gospodina ministra, ovde predsednika Vlade i ostalih, koji bi trebalo da nam daju politička objašnjenja o smislu ovog sporazuma, ali je sada valjda jasno ko koga ne sme da pogleda u oči.

Replika, Aleksandar Vučić, pa onda šef poslaničkog kluba DSS, Miloš Aligrudić. Izvolite, gospodine Vučiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, zarad istine, Srpska radikalna stranka, uz sve primedbe koje je iznela, nikada neće biti protiv najbliže moguće saradnje između Srbije i Republike Srpske, prosto zato što je reč o državama, ili kakvim god hoćete da ih nazovete tvorevinama srpskog naroda, koje nisu, gospodine Markoviću, povezane istorijskim, rodbinskim i poslovnim vezama.
Pošto ne znam kako smo mi povezani, ali onako kako smo mi povezani, tako smo povezani sa Republikom Srpskom. To baš nisu istorijske veze između nas, to su veze budućnosti, gospodine Markoviću, to su veze unutar istog naroda, kakve crne istorijske veze ili ne znam kakve već.
Što se tiče gospodina Čanka, gospodine Čanak, niste pažljivo pročitali. Upravo kritika s naše strane jeste zato što oni u samom Sporazumu nekoliko puta ponavljaju i naglašavaju značaj isključivo Bosne i Hercegovine, prenebregavajući činjenicu da to nije dobra volja srpskog naroda, već da je to nametnuto rešenje spolja.
Srpski narod u Bosni i Hercegovini je želeo da ostane da živi u nekadašnjoj Jugoslaviji zajedno sa Srbima u Srbiji, sa Srbima u Crnoj Gori, sa Srbima svojevremeno u Srpskoj Krajini. To pravo Srbima nije dato nego je okupirana Republika Srpska Krajina, a zatim je Republici Srpskoj oduziman deo po deo prerogativa vlasti i ingerencija koje su imali po Dejtonskom sporazumu.
Vi kažete, kako bi Narodna skupština reagovala da Albanija nešto slično napravi. Gospodine Čanak, Albanija, SAD i Evropska unija svakoga dana, ali svakog bogovetnog dana, krše i Povelju Ujedinjenih nacija, i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, i sve međunarodno javnopravne norme, pozivajući sve nas da prihvatimo njihove pritiske da Kosovo dobije nezavisnost.
Je l' to činjenica? Je l'' to traži Oli Ren iz Evropske unije? Traži. Je l' traži Solana nezavisnost Kosova? Traži. Je l' traži Frid, kako se zove, onaj najružniji od svih što dolazi? Tako sam ga zapamtio, ali svejedno je, nije važno, važno je da je neki okupator, neki službenik okupacioni, nije ni bitno šta je i kako je.
Svaki dan vam traže otimanje Kosova i Metohije. Sad vas pitam - a šta je to kada jednog trenutka neko kaže, pa slušajte, imamo li mi pravo sa Republikom Srpskom da živimo nekada, da se ponadamo, ili, ako ne može to, daj bar da ne ukidate Republiku Srpsku, da ona bude samosvojni entitet, onako kako je po Dejtonskom sporazumu, bar taj sporazum, koji je loš po Srbe, da poštujete.
Ne. Ne može Republika Srpska. Čuli ste argument. Kaže, pa ne može zato što je stvorena na genocidu. Na kom genocidu? Na bratunačkim žrtvama? Nisu samo srebreničke žrtve u tom ratu bile. Skoro je 10 hiljada Srba pobijeno u okolini Sarajeva, od Ilijaša, Vogošće, Ilidže, Hadžića, Grbavice i svih ostalih mesta.
Da ne pričamo šta je sve bilo od Sanskog Mosta, Ključa, Kupresa, Bugojna i mnogih drugih mesta. Da ne govorimo šta se sve događalo u Podrinju ili na Ozrenu, gde su sekli glave Srbima. To kao da neko hoće da zaboravi, baš kao i vi.
Da vas podsetim, toliko je ovoj vladi i vlasti stalo do ovog sporazuma, da su pre tri večeri pet ministara bili na privatnom prijemu, kako je naglašeno na televiziji B 92, kod nemačkog ambasadora Andreasa Cobela, kod čoveka koji ne samo da se zalagao za nezavisno Kosovo već i za nezavisni Sandžak, kako on naziva Rašku oblast, za nezavisnu Vojvodinu u budućnosti i najavio, vama velikim evropejcima, ulazak u Evropsku uniju 2032. godine.
Za to ste imali vremena, ali niste imali vremena da sutra ujutru odete u Bratunac na pomen bratunačkim žrtvama, na pomen ljudima kojima su članove porodica poklali Orićevi koljači iz Srebrenice.
Za to nijedna politička stranka, sem Srpske radikalne stranke, nije imala vremena. Za elementarno poštovanje prema srpskim žrtvama nije bilo predstavnika Skupštine Srbije, nijednog ministra iz Vlade Srbije, nikog iz kabineta predsednika Srbije. To je srpska sramota. Zato mi danas o ovakvim stvarima moramo da govorimo, o istorijskim vezama; čuj, istorijske veze sa našim narodom, isti narod.
Videćemo i činićemo sve što je moguće u budućnosti, ne možemo sad, pa makar to bilo i za 50 godina, bilo kad, da živimo zajedno i niko nas nikada neće moći da razdvoji sa Republikom Srpskom.