Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Skupštine, gospodine predsedniče države Republike Srbije, gospodine predsedniče Vlade, zbog vrlo kratkog vremena reći ću samo osnovno.
Ovo skupštinsko zasedanje u suštini je suvišno. Već jedanput je donesena rezolucija, koja govori o integritetu države Srbije, koja ni tada nije nikakav suštinski razgovor povela o tome kakva politika je dovela do stanja koje faktički imamo na Kosovu i da li imamo hrabrosti da bilo šta kažemo što bi moglo da dovede do nekog stvarnog rešenja, a ne da prepustimo, kao što u suštini prepuštamo, bez obzira na silna zaklinjanja da je to u našim rukama, da konačan status Kosova ne odrede ni Srbi ni Albanci, već nažalost međunarodna zajednica.
Ono što se ovde u mnogim govorima pojavljuje, pa i u samoj Rezoluciji, je da Kosovo odlazi zbog politike međunarodne zajednice, i to je ono osnovno što želim da kažem. Kosovo odlazi zbog neuspeha politike za koju je apsolutno odgovorna Srbija i to je krah jedne politike koja traje od 912. godine. Ona je samo u poslednjoj fazi, njen nosilac je bio Slobodan Milošević, koji se na toj politici ustoličio za lidera svih Srba i sa tom politikom doživeo krah 99. godine, kada je u ratu sa NATO paktom potpisao Rezoluciju koja upravljanje Kosovom dala u ruke Savetu bezbednosti UN.
Nemojmo kriviti druge za neuspehe srpske politike. Zašto Kosovo nikada nije bilo dobro integrisano u srpsko društvo, to je velika i teška tema, i nije laka za odgovor, ali je činjenica da je za tu politiku pre svega odgovoran Beograd. Ni između dva svetska rata, ni za vreme komunizma posle Drugog svetskog rata, nikada Kosovo nije bilo do kraja integrisano u srpsko društvo, i mi danas plaćamo cenu jednog ogromnog istorijskog neuspeha srpske politike. Može se reći da je ta zabluda koštala mnoge i da sada prisustvujemo konačno, nažalost, tragičnom epilogu te politike, za koji je još jednom pre svega odgovoran Beograd.
Samo još jednu stvar, ako kažemo da je situacija na Kosovu teška, da jedan broj Srba živi teško, žive i mnogi Albanci teško. Zaista je mučno i teško gledati ljude koji stiču patriotske poene ovde na toj nesreći, vičući – ja sam za opstanak Kosova u Srbiji, nikada nećemo dati Kosovo. A ti isti ljudi su bili u vlasti, koja je 99. godine potpisala Kumanovski sporazum i predaju upravljanja Kosovom Ujedinjenim nacijama.
Imajmo bar malo poštovanja za građane Srbije koji to pamte. Oni koji su u toj politici tada učestvovali nemaju prava da se pozivaju na patriotizam i da prete onima koji žele ovde da na drugi način govore o kosovskom problemu, koji nažalost sada ide svome kraju.
Samo još jedno pitanje, ne vidim zašto ova vlada, zašto ova skupština treba da preuzme odgovornost za jedan istorijski neuspeh, za koji je u poslednjem krugu odgovoran Slobodan Milošević i njegova vlast, za neuspeh čiju finalizaciju sada gledamo. Imajmo hrabrosti da povedemo jedan otvoren razgovor o tome i da naučimo jednu lekciju – šta je propustila srpska politika od 912. godine. Za početak, pročitajte šta je Dimitrije Tucović govorio o toj 912. godini i o ukupnoj srpskoj politici. Hvala lepo. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Goran Bogdanović, a neka se pripremi narodni poslanik Božidar Delić.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Srbije, poštovani predsedniče Vlade, poštovana gospodo ministri, poštovane kolege poslanici, danas za Srbiju Kosovo i Metohija predstavlja pitanje od najvišeg političkog, nacionalnog i regionalnog značaja. Bez stabilnosti Kosova i Metohije, bez stvarnog rešenja koje uvažava interese svih građana Pokrajine, nema stabilne i jake države Srbije. Samim tim nema ni neophodne političke stabilnosti u čitavom regionu zapadnog Balkana.
Predlog Specijalnog predstavnika generalnog sekretara Martija Ahtisarija predstavlja vrlo opasan presedan, sa nepredvidivim posledicama po samu Srbiju, a samim tim i za čitav zapadni Balkan. Pregovarački tim je ipak, moram to reći, predložio kompromisno rešenje, tj. suštinsku autonomiju za kosovske Albance u granicama države Srbije.
Na drugoj strani imali smo maksimalistički zahtev kosovskih Albanaca – nezavisno Kosovo.
Dakle, Srbi i Srbija, po njihovom zahtevu, treba da izgube sve, dok druga strana dobija sve. Niti kosovski Srbi, niti Srbija mogu da prihvate ovakvo rešenje. Ovakvo rešenje jedino može biti nametnuto, a nikako plod kompromisa.
Mi smatramo da je naša opcija – suštinska autonomija – najbliža razumu, kompromisu, dugoročnoj stabilnosti, te jedina obezbeđuje da svi izađu kao pobednici iz pregovaračkog procesa, kako kosovski Albanci, tako kosovski Srbi i ostalo nealbansko stanovništvo, država Srbija, EU i čitava međunarodna zajednica.
Po našem predlogu, koji smo mi iznosili u svim razgovorima u Beču, kosovski Albanci bili pobednici, jer bi dobili mehanizme upravljanja svojom budućnošću, kroz punu unutrašnju samoupravu.
Drugi pobednik bili bi kosovski Srbi, koji bi kroz široku decentralizaciju i horizontalno povezivanje opština mogli da koriste obrazovni, socijalni i zdravstveni sistem države Srbije.
Treći pobednik bi bila Srbija, kojoj se ne bi menjale granice, što bi joj omogućilo da gleda ka EU i budućnosti, a ne ka prošlosti.
Takođe, mislim da bi ovim našim predlogom ideja Evrope i principi multietničnosti konačno trijumfovali na prostoru Kosova i Metohije, i EU i čitava međunarodna zajednica bi napokon dobila stabilnost u regionu zapadnog Balkana.
Poštovani poslanici, mi smo uvek isticali da poštujemo i uvažavamo principe EU, koji predstavljaju temelj naše državne i regionalne političke orijentacije.
Zato u procesu rešavanja konačnog statusa Kosova i Metohije Srbija polazi od stavova iz Rezolucije 1244, rukovodeći se principima Kontakt grupe i, naravno, Ustava Republike Srbije, kao najvišeg pravnog akta.
Prava Srbije na Kosovu nisu nešto što može da nestane i da Srbija treba da se odrekne dela svoje teritorije. Naravno, mi nikada nismo imali jednostran pristup, uvek smo isticali da prava na Kosovu i u Srbiji mogu imati i Albanci i drugi.
Naš pristup ovome nije jednostran i uvek ćemo učiniti sve da Kosovo i Metohija, samim tim i država Srbija, budu multietničko i mulitikonfesionalno društvo.
Jer prisiljavanje Srbije da se pomiri sa etničkim samoopredeljenjem, odnosno separatizmom na svoju štetu, imalo bi katastrofalne posledice po čitav region, ali najviše za Srbiju. Zato tražimo da se naša prava tretiraju na isti način i pod jednakim standardima, i međunarodno štite.
Mislim da treba i sa današnje sednice Skupštine da pošaljemo vrlo jasnu poruku međunarodnoj zajednici – da mi želimo da živimo u svetu koji nas okružuje, da gradimo jaku i sigurnu zajednicu, gde će biti mesta za sve etničke zajednice koje žive u granicama države Srbije.
Poštovani poslanici, ova rezolucija koju ćemo danas usvojiti mislim da šalje vrlo jasnu poruku, pre svega kosovskim Albancima i međunarodnoj zajednici, da Srbija nije spremna da se odrekne svog dela teritorije na Kosovu i Metohiji i da se Srbija zalaže za nastavak pregovaračkog procesa, bez veštački nametnutih rokova, ali i bez nepotrebnog odugovlačenja, kako bi se u razumnom roku došlo do obostrano prihvatljivog rešenja.
Ključni podsticaj nastavku pregovora treba da daju najvažniji međunarodni faktori, tj. akteri, poput Kontakt grupe i stalnih članica Saveta bezbednost, i da svaka odluka o budućem statusu Kosova i Metohije mora da se donese u Savetu bezbednosti, jer samo putem pregovora možemo pronaći kompromisno i održivo rešenje za budući status Kosova, i samo takvo rešenje obezbeđuje mir i političku stabilnost i ujedno omogućava ekonomski prosperitet i bržu evropsku integraciju svih zemalja u regionu.
Takođe, moramo poslati vrlo jasnu poruku – da se nezavisnošću Kosova i Metohije ruši zemlja sa najvećim multietničkom bogatstvom u regionu i kažnjava njena demokratska i proevropska politika. Na Kosovu i Metohiji danas se može čuti, vrlo često, od pojedinih albanskih političara da, ako ne dođe uskoro do priznavanja nezavisnosti, može doći do nemira, do sukoba. Jer ako bi se albanskoj strani, u tom slučaju, izašlo maksimalno u susret samo zato da ne bi izazvala nove nemire i sukobe, onda se logički postavlja pitanje da li pretnja, nasilje, divljaštvo pobeđuju inter-etničku saradnju i toleranciju, za šta se mi u Srbiji zalažemo?
Današnja situacija na prostoru Kosova i Metohije je vrlo teška, napeta, neizvesna, Srbi i dalje žive u vrlo teškim uslovima, i dalje na Kosovu i Metohiji nema slobode kretanja, nema vladavine prava, nema povratka. Srbi danas žive u enklavama, i dalje postoji strah i neizvesnost u pogledu fizičkog integriteta, i svaki odlazak van enklava može biti poguban za Srbe i druge nealbance na prostoru Kosova i Metohije.
Vladavina prava, nažalost, izostaje kada je reč o Srbima i drugim nealbancima. Njihova imovina je uzurpirana i nezaštićena, i ne vraća se ili zbog nereagovanja sudova ili zbog neizvršavanja sudskih obaveza, tako da danas imamo mnogo kuća, stanova, poljoprivrednog zemljišta, šuma, koji su uzurpirani od strane Albanaca i gde sav prihod ostvaruju, nažalost, kosovski Albanci.
Povratak na Kosovu i Metohiji se odvija sporo ili ga bukvalno, može se tako reći, uopšte i nema. Po podacima UNMIK-a, u zadnjih osam godina samo se 3% Srba vratilo na prostore Kosova i Metohije.
Glavna prepreka za povratak srpske zajednice ili Srba koji su prognani 99. godine i 17. marta 2004. je upravo politika koju, nažalost, sprovode pre svega albanski lideri. Jer danas da jedan Srbin koji treba da se vrati na prostor Kosova i Metohije, mora prvo da dobije odobrenje od lokalne vlasti, a znamo dobro da lokalnu vlast danas čine Albanci.
Danas ništa manje nije ugrožena ni kulturnoistorijska baština na Kosovu i Metohiji. Podsetiću vas da, prema podacima UNHCR-a, danas imamo da je 150 crkava i manastira SPC uništeno, od toga nažalost 35 u martovskom pogromu 2004. godine.
Naravno, niti mi je namera, niti imam želju da ovu govornicu zloupotrebljavam ili neku demagogiju ovde prosipam, ali svakako vrlo bitno za sve Srbe, za nas koji živimo dole na ovim prostorima, jeste da postoji jedinstvo Državnog pregovaračkog tima, da postoji jedinstvo u Srbiji oko rešavanja konačnog statusa KiM i da postoji dobra volja kod svih da napokon otpočnu pravi pregovori, kojih, nažalost, dosad nije bilo. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, posle njega narodni poslanik Jasmina Milošević. Izvolite, gospodine Deliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Vlade, danas raspravljamo o dva dokumenta. Jedan dokument smo, istina, čekali duže vremena i kada bi danas raspravljali samo o njemu, naše diskusije bi svakako bile drugačije.
Očekivali smo ovaj izveštaj o radu našeg pregovaračkog tima, a u stvari smo dobili samo jednu analizu Ahtisarijevog dokumenta.
Taj dokument smo već imali ranije priliku da pročitamo iz štampe, a nas i mene lično je više zanimao sam pregovarački proces, ako ga je uopšte bilo, uslovi u kojima se odvijao, atmosfera, stavovi različitih subjekata međunarodne zajednice, pritisci, ako ih je bilo, na naš tim, a svakako ih je bilo.
Svakako da je u početku vašeg rada bilo i disonantnih tonova, pesimističkih izjava, neadekvatnog reagovanja na izjave državnih zvaničnika, posebno iz onih država koje možemo prozvati otimačima KiM.
Dobro je što je u kasnijoj fazi vašeg rada došlo do znatno većeg, da ne kažem potpunog, jedinstva, a to mora biti praksa i u budućem radu.
Iako vi ovde, kažete, dosta stidljivo, da je Srbija zajedno sa Rusijom odbranila naš suverenitet u ovom delu pregovaračkog procesa, vezano za status KiM, tačno bi bilo da ste rekli da je Rusija kroz bezbroj bilateralnih i drugih kontakata očuvala suverenitet Srbije, a samim tim i Povelju UN i međunarodno pravo. Da nije bilo takvog stava Rusije, mi ne bismo imali o čemu da raspravljamo u ovoj sali.
Gospodo, da li ste vi svesni da sedite na dve stolice. Hoćete da Rusija i dalje štiti interese Srbije, a prosto hrlite u NATO pakt. Slušao sam promišljanja običnih ljudi, i Srba i Rusa. Put u Evropu je jedno pitanje, mada i o tome vi imate svoj stav. SRS takođe ima svoj stav. Ali put u NATO pakt je nešto što je neprirodno, nerazumno i što ljuti naše prijatelje u Rusiji. Valjda ne možete tražiti od njih da nam u ovim odlučujućim momentima tolerišu to što držimo stranu njihovim protivnicima, da ne kažemo njihovim neprijateljima.
Nikada, gospodo, u ovom daljem pregovaračkom procesu nemojte zaboraviti da je Srbija tokom svoje istorije dala nebrojene žrtve za očuvanje KiM. Mi koji smo u ovoj sali svakako nikada ne smemo zaboraviti ove najnovije žrtve iz 98. i 99. godine: 530 vojnika, nekoliko stotina policajaca i civila i preko 1.500 otetih ljudi, za koje gotovo nema nade da se neko od njih još nalazi u životu.
Nedavno je grupa poslanika SRS, sa kojima sam bio, obišla je teritoriju Kosova i posebno teritoriju Metohije i boravila u svim gradovima. Pored gotovo 18 hiljada vojnika, nekoliko hiljada policajaca, tamo nema bezbednosti. Posebno nema bezbednosti za Srbe.
Međunarodna zajednica tamo nije uspela da uspostavi adekvatnu upravu i u gotovo svim oblastima društvenog života vlada kriminal, anarhija i haos. Na KiM narod nije bio nikad siromašniji. Imate situaciju da u srpske enklave dolaze Šiptari da rade za nadnicu od pet evra, što ranije nikada nije bio slučaj.
Jednostavno, bez obzira na taj tvrdi stav Šiptara, da prihvataju samo nezavisnost, taj deo teritorije nema kapaciteta da bude nezavisan i da bude država.
Ne samo da bi to bio presedan, to bi bio i sumrak međunarodnog prava i to, gospodo, treba da ističete u svakoj situaciji. Bila bi to prva kriminalna država u Evropi i to je takođe jedan od argumenata koji morate imati u vidu.
Što se tiče SRS, od nje ćete, kad je u pitanju KiM, i u daljim pregovorima imati našu punu podršku.
Morate, gospodo, više insistirati na Rezoluciji 1244. Sve ono što je bila naša obaveza iz te rezolucije mi smo ispunili, a ono najvažnije, što je bilo u našem interesu, još nije ispunjeno.
To je naš zahtev, kao SRS, da u narednim pregovorima upravo insistirate na tome da se ova rezolucija 1244 ispuni do poslednjeg slova, a tek onda da se razmišlja o nekoj drugoj rezoluciji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jasmina Milošević, a posle nje narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Malo mi je skraćena uvodna reč, gospodin predsednik nije tu, ali svejedno ga pozdravljam, gospodine predsedniče Vlade, cenjeni ministri, predsedništvo, prisutni gosti, naravno, dame i gospodo, što se tiče stava Jedinstvene Srbije po pitanju KiM je potpuno jasan. KiM su oduvek bili, jesu i zauvek će biti deo Republike Srbije i jedino možemo pregovarati o stepenu autonomije Kosmeta unutar Srbije.
Podržavamo ovaj predlog rezolucije i glasaćemo za njega, jer je potpuno u interesu našeg naroda i srpske države, i saglasan je sa svim međunarodnim dokumentima, a pre svega sa Poveljom UN.
Želim da iskoristim priliku da se još jednom, u ime Jedinstvene Srbije, svoje koalicije, a nadam se i svih nas, zahvalim Ruskoj federaciji, koja je stala uz nas u momentu kada nam je to bilo neophodno i ne samo da je zaštitila naš narod i našu državu, već je stala u zaštitu čitavog međunarodnog prava.
Svi u svetu moraju da znaju, naročito politička svetska elita, SAD i pojedine članice EU, da je za nas pitanje KiM zaista pitanje broj jedan i da se nikako ne sme vezivati ni za jedno drugo pitanje, što uključuje i naše evropske integracije.
Želim da kažem da sad imamo priliku da učestvujemo u pravim pregovorima i kao takvu je moramo iskoristiti i skrenuti pažnju kosovskim Albancima koji su do sada, zahvaljujući podršci Martija Ahtisarija, pregovore u Beču shvatili kao pregovore o statusu srpske manjine u nezavisnom Kosovu.
To nije moguće iz razloga što Srbi ne mogu biti manjina u rođenoj zemlji.
Drugo, ako je tema pregovora status, u tom smislu nikada nezavisnost ne može biti kompromis. Zato je neophodno da se svi učesnici u pregovaračkom procesu i naravno međunarodno telo koje će voditi pregovore u startu definišu koja je tema pregovora, jer u ovom trenutku, praktično, ne bi mogli ni da razgovaramo, eventualno o decentralizaciji, ukoliko mi ne znamo koji je konačan politički status.
Još jednom za kraj da kažem da mi podržavamo našu rezoluciju, nadamo se da će se izglasati do kraja i da je razlog što je u potpunom saglasju i sa našim Ustavom i štiti naše državne i nacionalne interese. Hvala.

Reč ima Jorgovanka Tabaković, posle nje narodni poslanik Milorad Belić.

Poštovani građani, poštovane kolege poslanici, o ovoj temi ne smem da govorim bez papira.
Uvažavajući geopolitičku realnost, mislim na Rusiju koja se uzdiže i na Ameriku koja nije u prilici da preuzme ulogu jedine vodeće svetske sile, uvažavajući odgovornost pripadanja SRS, a koristeći ugled ovog doma i pravo javne reči ove govornice, hoću da vam kažem sledeće.
Ima onih kojima je Kosovo i Metohija daleko i kojima će ostati neshvatljivo zauvek. Ima takvih i u svetu, ali i kod nas u Srbiji. Oni kojima je Kosovo i Metohija daleko i neshvatljivo, a iz sveta su, pokušavaju da Albancima budu dobri preko naših leđa, tretirajući ga kao predmet kupoprodajnog ugovora, u kojem Srbija ne treba da učestvuje i treba da bude po strani.
Oni kojima je Kosovo i Metohija daleko i neshvatljivo, a iz Srbije su, na sreću skromnog su uticaja i, da budem još preciznija, mislim da su beznačajni. Oni misle da nije važno što se moj rodni Vučitrn danas zove Vuštri, ne kao dvojezični, nego kao isključivi naziv. Oni misle da nije važno što u tom, mom Vučitrnu, danas nema nijednog Srbina i nijednog nepreoranog groba. Oni razmišljaju u relacijama svoje trenutno neugrožene kuće ili stana i kratkovidi su, samoživi, sebični.
Ima i onih koji značaj Kosova i Metohije, njegovih manastira, prirodnih blaga, rezervi uglja, plodne zemlje, onih koji poznaju mogućnost tržišta i nekada biračkog tela, koji će iz svojih razloga, ljubavi ili koristi, učiniti značajan napor da ga sačuvaju. Sve njih treba uvažavati i okupljati.
Sada ima i nas, jedna sam od njih, kojima je Kosovo i Metohija život. Nismo birali mesto gde ćemo se roditi. Nismo ni otišli, ni pobegli, sve do 3. juna 1999. godine. Ja i meni slični do tog datuma nismo otišli i nismo pobegli, ne što smo manje vredeli i ne što nismo imali gde, nego zato što smo verovali da ima smisla ostati na Kosovu i da, ako odemo, ništa više neće vredeti i ništa više neće imati smisla.
A onda, 1999. godine, za one koje su zaboravili, prekid NATO bombardovanja je nametnut prerano sklopljenim mirom, pod lošim uslovima. Tada je svim Srbima sa Kosova i Metohije portparol Pentagona Kenet Bejkon, na konferenciji za štampu, poručio - Kosovo neće biti sigurno mesto za Srbe. Poručio je da Srbi mogu da odu, ali mogu i da rizikuju opstanak.
Danas pod pokroviteljstvom zapada, američke administracije i značajnog dela Evrope, Kosovo i Metohija danas zaista srećno mesto za Srbe i za opstanak, i ostanak na Kosovu je rizik. To je sumrak međunarodnog prava i UN.
Preko 285 hiljada ljudi sa Kosova i Metohije ima tretman interno raseljenih, izbeglih, a reći ću jednom rečju, nesrećnih. Mnogo je sahranjenih od bolesti koje su posledica bombardovanja.
Mnogo je naših najdražih, rođaka, prijatelja, koji su jednostavno pukli od tuge po izbegličkim kampovima ili u novosagrađenim i kupljenim stanovima. Što bi naši stari rekli - prepukli od tuge.
Koliko se grobova preoralo, crkava srušilo?
Drage moje kolege, nisu to emocije, to su životi. To su ljudi. To su pojedinačna ljudska prava u ime kojih je Amerika, sa NATO-om, vršila borbu i teror nad ovim narodom, da bi sačuvala albanska ljudska prava, prava u ime kojih je bombardovana Srbija.
Danas se na Kosovu i Metohiji, dragi prijatelji, seče čak i voće. Ne čuva se da bi se bralo jer je srpski trag. A svaki trag o Srbiji, o srpskom vlasništvu, treba zatrti.
Danas smo izloženi otvorenom cinizmu globalnih siledžija koji promovišu rat kao mir, ropstvo kao slobodu, neznanje kao moć. Danas se pokornost manjih podrazumeva, a poniznost slabijih se smatra uobičajenim oblikom praktičnog pristupa životu.
Pitaju nas ti gospodari sveta - pa zar ćete biti taoci moralnih predrasuda, dok drugi narodi hrabro grabe, brzim koracima ka boljoj budućnosti, sa dobro plaćenim poslom i udobnim životom.
Ali, dragi prijatelji, odakle pravo bilo kome da traži da se ja i mnogi slični meni odreknemo svog zavičaja, svog rodnog mesta, grobova svojih predaka, nas samih?
Odakle pravo Americi da trguje Kosovom i Metohijom, da prodaje tuđe u ime i navodno za ljudska prava?
U ime čega je budućnost albanske dece rođene na Kosovu i Metohiji važna, a nije važna budućnost srpske, romske, turske, goranske dece rođene do 99. godine? Gde je tu univerzalnost ljudskih prava?
Rusi su nam ovog puta sačuvali nadu. Zna se šta mi moramo da uradimo sami. Zna se šta država mora da uradi u ime budućnosti i u ime samopoštovanja. Veliki Rus Dostojevski kaže - kako živeti, misle i pitaju se na Zapadu, a mi kažemo zbog čega živeti.
Za povratak vredi živeti i to je moj odgovor, a to je obaveza države, vas koji vršite vlast u ime svih nas građana. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Belić. Nakon njega narodni poslanik Dragan Todorović. Izvolite, gospodine Beliću.