Poštovani narodni poslanici, uveren sam da je upravo ovo najbolji trenutak da Narodna skupština razmotri dosadašnju i odredi buduću politiku Srbije u rešavanju najvažnijeg državnog i nacionalnog pitanja, a to je, naravno, pitanje budućeg uređenja Pokrajine Kosova i Metohije.
Skupština Srbije, da li na to treba i podsećati, održava se nekoliko dana posle važnog, a kao što će se možda kasnije pokazati, i presudnog događaja koji se odigrao u Savetu bezbednosti. Naime, posle duge rovovske borbe, koja je trajala otkako je generalni sekretar UN imenovao Martija Ahtisarija za međunarodnog posrednika, američki i evropski kosponzori rezolucije o nezavisnom Kosovu doneli su odluku o povlačenju svog predloga iz Saveta bezbednosti.
Ne treba uopšte sumnjati da je predloženi nacrt rezolucije imao za cilj da obezbedi početak procesa nezavisnosti Kosova i Metohije. Samim tim, jasno je da povlačenje rezolucije iz Saveta bezbednosti predstavlja značajnu pobedu Srbije i rezultat zajedničke politike Srbije i Rusije, čiji je cilj zaštita Povelje UN i odbrana suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše države.
Sa sigurnošću možemo da kažemo da je ovom pobedom završena, zapravo, prva faza odbrane Kosova i Metohije. Podjednako dobro znamo da nas sada čeka još teža borba i još veća iskušenja u nastojanju da se Kosovo sačuva u granicama Srbije.
Ali, ako se osvrnemo i pogledamo šta smo za proteklih nekoliko godina uspeli da uradimo samo zato što smo bili složni, onda se rađa nada da zajedničkim snagama, iza kojih stoji čitava Srbija, ipak možemo izboriti ostvarenje ovog našeg najvećeg nacionalnog i državnog cilja.
Kao što je trenutak da se ovo kaže "pravi", tako je i Skupština Srbije pravo mesto odakle želim danas da svim građanima Srbije, svim institucijama i svim društvenim, privrednim i kulturnim organizacijama i naravno svim političim partijama uputim poziv da ispolje istinski patriotizam i jedinstvo u pravednom zalaganju da sačuvamo Srbiju u njenim međunarodno priznatim granicama. Pozivam na istinski patriotizam jer Srbija ne želi da otima ništa što je tuđe, već hoće da sačuva ono što joj pripada po Povelji UN, što joj pripada po Ustavu Srbije, što joj pripada po demokratskim vrednostima i pravilima koja važe u celom svetu.
Srbija, jednom rečju, hoće da sačuva ono što je njeno. U našim rukama je zato najjače oružje svakog istinskog patriotizma, a to oružje su pravo i pravda.
U prethodnom periodu smo videli šta je sve politika sile pokušavala u prilog nezavisnosti Kosova i uverili se da na kraju sila ostaje nemoćna pred argumentima prava i pravde.
Poštovani poslanici, prava je prilika da se podsetimo i na nekoliko važnih činjenica koje su obeležile ovu upravo završenu prvu fazu pregovaračkog procesa. Setićete se da je Ahtisari početkom februara, dok još ni izbori nisu bili završeni, a kamoli formirana nova vlada, doneo u Beograd, kako je rekao, fer predlog o nezavisnom Kosovu.
Setićete se, takođe, i da je Ahtisari insistirao da dođe baš početkom februara, jer pregovarački proces je tobože morao da bude završen do kraja juna.
Danas je 24. juli i, zahvaljujući razložnoj, doslednoj, strpljivoj i odlučnoj zajedničkoj politici državnih institucija Srbije, nalazimo se na početku novog pregovaračkog procesa za rešavanje budućeg uređenja Pokrajine.
Za ovu, sada okrenutu, novu stranicu u borbi za Kosovo, Narodna skupština svojom rezolucijom mora da utvrdi nastavak politike koja će se temeljiti upravo na do sada iskazanoj razložnosti, doslednosti, strpljenju i odlučnosti.
Prirodno je očekivanje da u novom pregovaračkom procesu neće učestvovati Marti Ahtisari i da je njegova uloga završena povlačenjem iz Saveta bezbednosti rezolucije koja se zasnivala na njegovom planu. Time, zapravo, konačno je završena Ahtisarijeva era i njegov plan je sada već deo prošlosti.
Uoči novih pregovora najvažnije od svega je da se za razgovore odredi osnova koja može dve strane da dovede do kompromisnog rešenja. Jedini pravi put u određivanju ove osnove za pregovore vodi nas do Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti. Suštinski elementi Rezolucije 1244 predstavljaju jedinu moguću osnovu za uspešne pregovore, a tri su, kao što je poznato, ključna elementa ove rezolucije: 1) da se izričito potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije; 2) da je rešenje u suštinskoj autonomiji za Pokrajinu i 3) koji je posebno važan, da se u rezoluciji nigde ne pominje nezavisnost Kosova i Metohije.
Polazeći od ova tri suštinska elementa Rezolucije 1244, Srbija će, kao i dosad, konstruktivno učestvovati u novom pregovaračkom procesu. Podrazumeva se da novi pregovori mogu da se vode pod isključivim mandatom Saveta bezbednosti, jer samo ovo visoko telo UN ima mandat da donosi odluke o budućem uređenju Pokrajine.
Uloga Kontakt grupe je i u dosadašnjem procesu bila nesumnjivo veoma značajna u usmeravanju pregovora. Uostalom, Savet bezbednosti je odobrio tzv. rukovodeće principe Kontakt grupe, kao neku vrstu smernica za razgovore. Kontakt grupa je radila u značajnoj meri složno, sve dok Ahtisari nije napravio plan o nezavisnosti Pokrajine, koji Kontakt grupa nije nikada usvojila.
Srbija očekuje da Kontakt grupa bude aktivna, ali i da ceo novi pregovarački proces bude pod jasnim mandatom Saveta bezbednosti. Prirodno i logično je da se samo na osnovu kompromisnog rešenja, do kojeg dve strane dođu u pregovorima, može usvojiti nova rezolucija Saveta bezbednosti.
U novom pregovaračkom procesu posebno je važno sve stvari nazvati pravim imenom, a to znači da ne postoji problem Kosova i Metohije, jer je u pitanju neotuđiv i neodvojiv deo teritorije Srbije. Postoji nešto drugo, otvoreno pitanje albanske nacionalne manjine u Pokrajini i neophodno je da se kroz konstruktivan dijalog pronađe pravo rešenje za ovo pitanje. Istorijska je činjenica, takođe dobro poznata, da se albanski narod već jednom samoopredelio i to onda kada je stvorena država Albanija.
U svakom slučaju, nigde na svetu, nijedna nacionalna manjina nema pravo na samoopredeljenje i na razbijanje priznatih međunarodnih država. Pitanje je koliko bi uopšte država sačuvala svoje granice kada bi sve nacionalne manjine po Evropi i svetu počele da se samoopredeljuju.
Reći da je albanska nacionalna manjina posebna i da ima posebna prava, kao i da je država Srbija posebna i da samo ona može da se razbija, kao i uz to tvrditi da tako nešto više nikada nigde neće da se ponovi na kugli zemaljskoj, predstavlja siguran početak podrivanja samih temelja na kojima počivaju mir i stabilnost postojećeg međunarodnog poretka.
Srbija zato poziva evropske države koje za svoje nacionalne manjine imaju razvijene sisteme autonomija da nam kažu - evo, mi smo ovako rešili pitanje naše nacionalne manjine, zašto Srbije ne preuzme isti takav model. Mi odmah unapred dajemo odgovor da je Srbija spremna da prihvati svaki oblik autonomije koji danas postoji u Evropi. Ko može da ospori da je ovo evropski način rešavanja problema položaja albanske nacionalne manjine na KiM?
Poštovani poslanici, važno je i da se osvrnemo na dve vrste pretnji koje stižu od albanskih separatista. Prva je njihova omiljena pretnja da će pribeći masovnom teroru ako ne dobiju nezavisnost i da će zapravo nevine žrtve biti odgovorne za to nasilje. Međunarodna zajednica, koja je preuzela punu odgovornost da obezbedi mir u Pokrajini, obavezna je da na ovu brutalnu ucenu albanskih separatista odgovori jasnom i čvrstom porukom.
Druga pretnja ogleda se u najavama da će albanski separatisti jednostrano proglasiti nezavisnost. Moram reći da je duga tradicija jalovih proglašavanja nezavisnosti na Kosovu i jasno je da će Vlada Srbije odmah poništiti takav protivzakoniti akt. Ne možemo, nažalost, isključiti ni mogućnost da jedan broj država prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Pokrajine. Videli smo da takve najave za sada u dvosmislenoj formi stižu od pojedinih država, ali upitajmo se sada, šta bi, zapravo, značilo takvo priznanje jednostrane nezavisnosti Kosova.
To bi značilo da zastupnici politike sile, kada uvide da njihov projekat ne može u Savetu bezbednosti da dobije neophodni pravni legitimitet, jednostavno odlučuju da krše odluke Saveta bezbednosti. To čak ne bi bilo samo kršenje odluka Saveta bezbednosti, već bi predstavljalo direktno rušenje autoriteta Svetske organizacije i otvorenu poruku da se politika sile suprotstavlja važećem poretku oličenom u UN.
Drugim rečima, u ovom opasnom scenariju došlo bi do stvaranja novih pravila, po kojima se sve što ne može da prođe kroz Savet bezbednosti na regularan način, može ostvariti zaobilaznim putem, po cenu direktnog gaženja institucija i pravila UN. Naša je dužnost zato da, dok još ima dovoljno vremena, strpljivo i uporno objašnjavamo da odluke o budućem uređenju Pokrajine ne mogu biti donete nigde sem u Savetu bezbednosti i da to rešenje mora biti saglasno Povelji UN.
Nijedna država, ma koliko bila moćna, ne sme svoju politiku da stavi iznad UN. Svako priznanje jednostrane nezavisnosti Kosova ne bi značilo zapravo ništa drugo do sprovođenje politike sile.
Neka ovaj dom danas jasno i glasno kaže da Srbija unapred odbacuje politiku i politiku sile i svako priznanje jednostrane nezavisnosti koje bi proizašlo iz ovakvog pravnog nasilja.
U svakom slučaju, sve države koje hoće da imaju normalne i prijateljske odnose sa Srbijom moraće da poštuju Povelju UN i dokumente Saveta bezbednosti koji garantuju nepromenljivost međunarodno priznatih granica i teritorijalnu celovitost Srbije.
Posebno bi bilo važno da se države članice NATO pakta ,koje su bez odobrenja Saveta bezbednosti bombardovale Srbiju, striktno pridržavaju Povelje UN i Rezolucije 1244, kako se ni na jedan način ne bi dovelo u vezu bombardovanje Srbije sa pokušajem da se proglasi nezavisnost pokrajine.
Naši građani treba da znaju da u međunarodnoj zajednici zastupnici nezavisnosti Kosova često vode bespoštednu borbu kako bi ostvarili svoj cilj. Tako je nastao jedan često pominjan, skoro uobičajen, prigovor kako Srbija navodno zna šta neće, ali ne i šta hoće, i kako Srbija, zapravo, nije tokom ovih pregovora ponudila ni jedno jedino rešenje, konkretno rešenje za pokrajinu.
A istina glasi da smo, za razliku od albanske strane, čija je celokupna platforma svedena na reč "nezavisnost", ponudili jasno i konkretno rešenje u vidu suštinske autonomije za Kosovo i Metohiju. Ovo rešenje, razrađeno i razvijeno, sadržano je u Platformi Državnog pregovaračkog tima koja je usvojena još početkom 2006. godine.
Zato Srbija i zahteva i ponovo očekuje da međunarodna zajednica, veoma pažljivo, sasluša i razmotri naš predlog budućeg uređenja pokrajine. Došlo je vreme za prave pregovore i, ukoliko postoji dobra volja, zaista se može doći do rešenja koje će zadovoljiti osnovne interese i albanske nacionalne manjine i države Srbije.
Do takvog rešenja se može i mora doći i zato, ne samo zarad ovog rešenja, ne samo zarad Srbije, ne samo zarad odnosa na Balkanu, već se do takvog rešenja može i mora doći i zato da bi se sačuvao mir i stabilnost u celom regionu i u mnogim drugim delovima Evrope i svega.
Na samom kraju, poštovani narodni poslanici, pozivam vas da podržite predloženu rezoluciju, koja utvrđuje politiku za rešavanje budućeg uređenja naše južne pokrajine. Samo ovde, u Narodnoj skupštini, možemo da ostvarimo jedinstvo i prevaziđemo sve stranačke razlike kada je u pitanju očuvanje Kosova i Metohije unutar Srbije. Dosadašnje jedinstvo, ostvareno u Narodnoj skupštini, dalo je veliki rezultat i odigralo veliku ulogu u svemu što smo do ovog trenutka uspeli.
Posebno vas podsećam da će neprocenjiva podrška naših saveznika u borbi za Kosovo u dobroj meri zavisiti od toga da li smo i koliko smo u tome jednodušni. Utoliko smo pre dodatno obavezni da uradimo sve što od nas zavisi i sve što je u granicama naših moći, kako bi Srbija ostala cela u svojim međunarodno priznatim državnim granicama; samo to i ništa više.
I najzad, Srbija danas u svojoj Narodnoj skupštini potvrđuje da je Kosovo i Metohija ugrađeno u najdublje temelje srpske države i da je Kosovo zbirno ime za naše nacionalno biće, kulturu, veru, za našu istoriju i budućnost. Ali, uz ovo, gospodo poslanici, da Kosovo zaista treba da bude nezavisno, onda bi se neko pre nas odlučio da mu nezavisnost podari. Naš naraštaj ne sme i neće dati, i ako ga mi ne budemo dali, možemo biti sigurni da Kosovo i Metohija ostaju zauvek tamo gde im je mesto, u Srbiji. Hvala vam. (Aplauz.)