Poštovani građani, poštovane kolege poslanici, o ovoj temi ne smem da govorim bez papira.
Uvažavajući geopolitičku realnost, mislim na Rusiju koja se uzdiže i na Ameriku koja nije u prilici da preuzme ulogu jedine vodeće svetske sile, uvažavajući odgovornost pripadanja SRS, a koristeći ugled ovog doma i pravo javne reči ove govornice, hoću da vam kažem sledeće.
Ima onih kojima je Kosovo i Metohija daleko i kojima će ostati neshvatljivo zauvek. Ima takvih i u svetu, ali i kod nas u Srbiji. Oni kojima je Kosovo i Metohija daleko i neshvatljivo, a iz sveta su, pokušavaju da Albancima budu dobri preko naših leđa, tretirajući ga kao predmet kupoprodajnog ugovora, u kojem Srbija ne treba da učestvuje i treba da bude po strani.
Oni kojima je Kosovo i Metohija daleko i neshvatljivo, a iz Srbije su, na sreću skromnog su uticaja i, da budem još preciznija, mislim da su beznačajni. Oni misle da nije važno što se moj rodni Vučitrn danas zove Vuštri, ne kao dvojezični, nego kao isključivi naziv. Oni misle da nije važno što u tom, mom Vučitrnu, danas nema nijednog Srbina i nijednog nepreoranog groba. Oni razmišljaju u relacijama svoje trenutno neugrožene kuće ili stana i kratkovidi su, samoživi, sebični.
Ima i onih koji značaj Kosova i Metohije, njegovih manastira, prirodnih blaga, rezervi uglja, plodne zemlje, onih koji poznaju mogućnost tržišta i nekada biračkog tela, koji će iz svojih razloga, ljubavi ili koristi, učiniti značajan napor da ga sačuvaju. Sve njih treba uvažavati i okupljati.
Sada ima i nas, jedna sam od njih, kojima je Kosovo i Metohija život. Nismo birali mesto gde ćemo se roditi. Nismo ni otišli, ni pobegli, sve do 3. juna 1999. godine. Ja i meni slični do tog datuma nismo otišli i nismo pobegli, ne što smo manje vredeli i ne što nismo imali gde, nego zato što smo verovali da ima smisla ostati na Kosovu i da, ako odemo, ništa više neće vredeti i ništa više neće imati smisla.
A onda, 1999. godine, za one koje su zaboravili, prekid NATO bombardovanja je nametnut prerano sklopljenim mirom, pod lošim uslovima. Tada je svim Srbima sa Kosova i Metohije portparol Pentagona Kenet Bejkon, na konferenciji za štampu, poručio - Kosovo neće biti sigurno mesto za Srbe. Poručio je da Srbi mogu da odu, ali mogu i da rizikuju opstanak.
Danas pod pokroviteljstvom zapada, američke administracije i značajnog dela Evrope, Kosovo i Metohija danas zaista srećno mesto za Srbe i za opstanak, i ostanak na Kosovu je rizik. To je sumrak međunarodnog prava i UN.
Preko 285 hiljada ljudi sa Kosova i Metohije ima tretman interno raseljenih, izbeglih, a reći ću jednom rečju, nesrećnih. Mnogo je sahranjenih od bolesti koje su posledica bombardovanja.
Mnogo je naših najdražih, rođaka, prijatelja, koji su jednostavno pukli od tuge po izbegličkim kampovima ili u novosagrađenim i kupljenim stanovima. Što bi naši stari rekli - prepukli od tuge.
Koliko se grobova preoralo, crkava srušilo?
Drage moje kolege, nisu to emocije, to su životi. To su ljudi. To su pojedinačna ljudska prava u ime kojih je Amerika, sa NATO-om, vršila borbu i teror nad ovim narodom, da bi sačuvala albanska ljudska prava, prava u ime kojih je bombardovana Srbija.
Danas se na Kosovu i Metohiji, dragi prijatelji, seče čak i voće. Ne čuva se da bi se bralo jer je srpski trag. A svaki trag o Srbiji, o srpskom vlasništvu, treba zatrti.
Danas smo izloženi otvorenom cinizmu globalnih siledžija koji promovišu rat kao mir, ropstvo kao slobodu, neznanje kao moć. Danas se pokornost manjih podrazumeva, a poniznost slabijih se smatra uobičajenim oblikom praktičnog pristupa životu.
Pitaju nas ti gospodari sveta - pa zar ćete biti taoci moralnih predrasuda, dok drugi narodi hrabro grabe, brzim koracima ka boljoj budućnosti, sa dobro plaćenim poslom i udobnim životom.
Ali, dragi prijatelji, odakle pravo bilo kome da traži da se ja i mnogi slični meni odreknemo svog zavičaja, svog rodnog mesta, grobova svojih predaka, nas samih?
Odakle pravo Americi da trguje Kosovom i Metohijom, da prodaje tuđe u ime i navodno za ljudska prava?
U ime čega je budućnost albanske dece rođene na Kosovu i Metohiji važna, a nije važna budućnost srpske, romske, turske, goranske dece rođene do 99. godine? Gde je tu univerzalnost ljudskih prava?
Rusi su nam ovog puta sačuvali nadu. Zna se šta mi moramo da uradimo sami. Zna se šta država mora da uradi u ime budućnosti i u ime samopoštovanja. Veliki Rus Dostojevski kaže - kako živeti, misle i pitaju se na Zapadu, a mi kažemo zbog čega živeti.
Za povratak vredi živeti i to je moj odgovor, a to je obaveza države, vas koji vršite vlast u ime svih nas građana. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Belić. Nakon njega narodni poslanik Dragan Todorović. Izvolite, gospodine Beliću.

Dame i gospodo, poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine predsedniče Vlade, uvaženi ministri, istorija nas je naučila da su velike sile uvek ostvarivale svoj politički i svaki drugi cilj na štetu malih država i naroda i kako to narod kaže - sila boga nikada nije molila.
Srpski narod je skupo plaćao takvu političku doktrinu, posebno u poslednja dva veka.
Od revolucije 1804, pa do poslednjeg versko-građanskog rata, na prostorima bivše zajedničke države, poginulo je više od 3.000.000 ljudi. To je čitav jedan narod.
Zbog toga je i nastala ona sintagma da su Srbi dobijali ratove, ali da su postojali gubitnici u miru. Svako poratno vreme obesmišljavalo je ratne napore i podnete žrtve, a potonjim generacijama nametalo je nove državotvorne napore. Istorija nas je naučila i kako se još mogu braniti nacionalni državni interesi, a da se ne izgube ni nacionalno dostojanstvo, ni istorijski identitet. Pre svega, to je mudra državnička politika, koja će diplomatskim sredstvima i snagom činjenica, steći prijatelje u svetu, odnosno pridobiti saveznike.
Teško je razumeti nešto što je po sebi potpuno razumljivo: kako to istina i pravda, koje su nesumnjivo na strani nezavisne i suverene Srbije i kojoj po zemaljskoj i po božjoj pravdi pripada Kosovo i Metohija, nisu dovoljan argument za svetske moćnike. Teško je shvatiti zašto se, kada je Srbija u pitanju ne poštuju najviši međunarodni pravni dokumenti i standardi i to od onih zemalja koje se smatraju kolevkom parlamentarizma i demokratije.
Što god je veći napor Srbije da se nastave pregovori koji bi zadovoljili i srpsku i albansku stranu, oni koji podržavaju nezavisnost Kosova i Metohije prenebregavaju neke suštinske činjenice, a pre svih da se radi o otimanju 15% teritorije od nezavisne i suverene države.
Isto tako zanemaruje se i činjenica da ne postoje elementarni uslovi za zajednički život, tj. da se konstantno vrši nasilje nad srpskim i nealbanskim stanovništvom u cilju stvaranja etnički čistog prostora. Cifre su neumoljive, a one govore da je od 1. januara 1998. godine do 10. juna 1999. godine ubijeno 988 lica, da je kidnapovano 987 lica od čega 155 je srpske nacionalnosti. Ta su lica najverovatnije ubijena.
Od 10. juna 1999. godine do 31.12..2006. godine registrovana su 6.377 etnički motivisana napada na Srbe, a da je ubijeno 588 Srba. Ukupan broj kidnapovanih ili nestalih Srba i nealbanaca u periodu od 1. januara 1998. godine do 31.12.2006. godine je 1.444, od četa je 1.144 lica srpske nacionalnosti.
Podrška pojedinih država, a pre svih Ruske federacije, naporima Srbije da u skladu sa međunarodnim pravom i Ustavom Republike Srbije nastvi pregovore i tako dođe do pravičnog rešenja problema konačnog statusa Kosova i Metohije, uliva nadu da će pravo i pravda nadvladati golu silu.
Još smo nešto, nadam se, naučili od učiteljice života, a to je da je u svim teškim vremenima za jednu državu neophodan što veći stepen jedinstva svih činilaca koji utiču na vođenje državne politike.
Koliko danas ima oblasti gde je jedinstvo glavni motiv narodne duše i koliko smo danas narod sa najjačom nacionalnom svešću na Balkanu, kako je to 1907. godine pisao Jovan Cvijić. Ako smo sposobni da razumemo poruke predaka i izvučemo pouke iz prošlosti, ako možemo nadvladati negativne karakterne osobine nacije, kao što su nemar i zaborav, ako smo svesni odgovornosti pred potomcima, onda ćemo istrajati i u ovoj teškoj pravednoj borbi i opet, reći ćemo sudbonosno i za narod i za državu.
Dozvolite na kraju, da ukažem i na još jedan bitan segment koji samo izgleda da je sekundarnog značaja. Neophodno je korigovati nastavne sadržaje iz nacionalne istorije, kao nužan preduslov za pravilno vaspitavanje onih koji će doći posle nas, jer ako ne budu znali zašto je Kosovo najskuplja srpska reč, kako to reče naš pesnik, neće ni imati niti obavezu, niti razlog niti da ga brane niti da se bore za njega.
Uz punu podršku predlogu rezolucije, Nova Srbija podržava i sve dosadašnje napore koje je država uložila i koje ulaže na očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije. Hvala.

Hvala, gospodine Beliću. Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, posle njega narodni poslanik Zoran Šami.

Dame i gospodo narodni poslanici, nažalost nisam siguran da pojedine stranke iz vladajuće koalicije iskreno podržavaju ovu rezoluciju. Jer, kako protumačiti ono što je izrekao predsednik Srbije, i za ono što se desilo, ono što trenutno pokušavamo da uradimo vezano za Kosovo i Metohiju, okrivio Miloševićevu nasilnu politiku.
Ne mogu da verujem da predsednik Republike nije upoznat sa nekim stvarima, ali ovaj njegov stav se apsolutno podudara. Ako pitate Čekua, Madlen Olbrajt, Bila Klintona ili bilo koga drugoga, svi će navesti Slobodana Miloševića i reći da je problem sa Kosovom i Metohijom nastao u vreme Slobodana Miloševića.
Osnovno pitanje se postavlja – da li je Prizrenska liga zbog Slobodana Miloševića, da li se predsednik Republike seća izveštaja srpskog konzula Milana Rakića, koji je poslao u Istambul, o zločinima Albanaca nad srpskim življem? Da li se seća 915. godine i zločina Albanaca nad srpskom vojskom koja se povlačila? Da li je i zbog Miloševićeve politike došlo do pobune 45. godine, 80. godine? Ne.
Svima treba da bude jasno da je želja Albanaca da na Kosovu i Metohiji stvore novu albansku državu i da definitivno pokušaju da stvore veliku Albaniju. Ali, ako mi prihvatimo ovakve stvari, onda mi podržavamo to što oni žele da ostvare. I ta besomučna propaganda već skoro 20-ak godina zapljuskuje građane Srbije i celi svet, ali mi tome moramo da se odupremo.
Gospodine Samardžiću, podneli ste Izveštaj uz Predlog ove rezolucije. Mislim da je taj izveštaj mogao da bude sažet u jednoj jedinoj rečenici – pregovora nije bilo. To je nesporna činjenica. Vi to znate najbolje.
Da li ste uopšte imali prilike da pregovarate sa Albancima? Niste. Tih pregovora nije bilo ni 98. Nije ih bilo ni u Prištini, kada su odlazili predstavnici Vlade Republike Srbije, ni u Rambujeu.
Pregovori su farsa, scenario koji su smislili Amerikanci da bi doveli Srbiju u situaciju u kojoj će opravdati sve akcije protiv Srbije.
Evo, pregovaramo bez pregovora. Predstaviće se Srbija kao odgovorna, zato što navodno pregovori nisu doveli do rezultata. Ali, pregovora nema, niti će ih biti. To je stvar koju morate da kažete građanima Srbije.
U rezoluciji kažete da će svako rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije morati da polazi od ovih osnovnih stavova Povelje Ujedinjenih nacija, Rezolucije 1244 itd.
Recite mi kada ćete vi insistirati da počne sprovođenje Rezolucije 1244? Koji je to datum? Evo, prolazi osma godina od Rezolucije 1244. Da li je bilo šta sprovedeno od tada? Sećate se, bilo je 280 standarda. Koliko ih danas ima? Ni jedan jedini. Kako je moguće da sve ono što treba da važi za Srbe ne važi, a za sve druge važi?
Kaže, svaki pokušaj rešenja kojim bi se prekršila ova osnovna načela bio bi proglašen ništavnim i opasnim po opstanak države i kao takav bi predstavljao povod za odgovarajuće delovanje državnih organa Republike Srbije. Koje delovanje? Šta bi to uradili? Šta vi to danas obećavate građanima Srbije da ćete uraditi u slučaju da se to desi?
Što vi već danas ne pokažete šta Srbija treba da radi? Zar vi mislite da ćemo time što sve vreme izvršavamo sve naloge SAD, da ćemo time postići da ne dođe do nezavisnosti Kosova i Metohije? Ne, suprotno, oni od toga neće odustati. Njima treba jasno staviti do znanja i treba činiti korake koji će jasno staviti do znanja da Srbija ima odgovore na to.
Srbija može da proširi svoju saradnju sa Rusijom i sa nekim drugim prijateljskim državama. Ako NATO pakt gradi vojne baze u Bugarskoj i Rumuniji, koje treba da imaju po pet-šest hiljada vojnika, ako ima bazu Bondstil, zašto mi ne bi sa Rusima napravili neki vojni sporazum i onda obesmislili te njihove vojne baze.
Zašto ono što mogu da rade Amerikanci ne bi odgovaralo nama da radimo sa Rusima? Zašto to ne staviti do znanja?
Zašto, između ostalog, u Predlogu ove rezolucije niste predložili još jednu rezoluciju?
Rezoluciju zahvalnosti čvrstom i principijelnom stavu Rusije, jer samo zahvaljujući njihovom stavu Kosovo i Metohija danas nije nezavisno. Najmanje što smo mogli da uradimo to je da ova skupština donese takvu rezoluciju.
Kažete da je Republika Srbija spremna da otpočne novu fazu pregovora i to sa predstavnicima samouprave na Kosova i Metohije. A s kim vi to pregovarate? Sa Agimom Čekuom? On je ratni zločinac. On je neposredni ratni zločinac i te ratne zločine je izvršio u Medačkom džepu. Sa Tačijem? Sa Tačijem, on je takođe zločinac i kriminalac. Samo još da vam pridodaju Ramuša Haradinaja i da završite posao.
Zašto se ponižavate? Tražite odgovarajuće sagovornike sa druge strane, jer sam siguran, kad budu Albanci shvatili da će morati da nađu rešenje u pregovorima sa Srbima, da će krenuti tim putem. Sve dok mise i dok ih Amerika ubeđuje da će ona završiti tu stvar, oni neće od toga odustati, ali vi zato pomognite da se to ne desi. Nemojte prihvati sve ono što Amerikanci traže od vas.
Kažete u tački 4, Narodna skupština Republike Srbije smatra da nova rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Kosovu i Metohiji... Koja nova rezolucija? Šta ste uradili, ponovo vas pitam, na Rezoluciji 1244? Šta je sa ograničenim brojem vojnika i policajaca koji po toj rezoluciji treba da se vrate na granice Srbije? Šta je sa izbeglim i prognanim licima?
Pa, ceo svet je ustao u zaštitu zbog navodne humanitarne katastrofe, zbog, ne znam već koliko su navodili, koji broj izbeglica. Vi znate da je sa Kosova i Metohije izbeglo preko 380 hiljada Srba. Koliko ih se danas vratilo? Koliko je zločina izvršeno do danas nad Srbima na Kosovu i Metohiji? Kakvu vi novu rezoluciju tražite. Tražite da se sprovede ona koja je već doneta. Svaka sledeća rezolucija, plašim se da će na neki način derogirati Rezoluciju 1244.
Kažete da Narodna skupština Republike Srbije takođe zahteva da generalni sekretar Ujedinjenih nacija preduzme sve mere koje mu stoje na raspolaganju. Pa prosto neverovatno. Da li se sećate Butrosa Butrosa Galija kada je otišao sa dužnosti, šta je rekao o politici SAD i o UN, kao sluškinji koja sprovodi takoreći sve naloge?
Šta reći o Kofiju Ananu? Sećate li se da je on bio predstavnik UN u Republici Srpskoj, koja je bila, između ostalog, pod zaštitom UN? Šta se desilo: Bljesak i Oluja u Republici Srpskoj Krajini. Najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata. On je zbog toga nagrađen i postao je generalni sekretar. Šta tražiti od ovog novog Ban Ki Muna? Ništa, jer će on izvršavati naloge kao što su i njegovi prethodnici.
Kažete da Narodna skupština smatra da bi jednostrano priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova imalo nesagledive posledice po regionalnu stabilnost. Ne samo regionalnu stabilnost, ali šta vi kao država možete i treba da uradite. Nije u svetu samo Kosovo i Metohija neuralgična tačka, u kojoj postoje problemi i koja bi trebalo da bude rešena isključivo tako da nigde u svetu ne bi moglo da se primeni isti princip. Nemoguće.
Pa imate Pridnjestrovlje, Južnu Osetiju, Kavkaz, imate Baskiju, Kataloniju, Južni Tirol, Irsku, Transilvaniju. Imate problem pokušaja stvaranja Kurdske države na prostorima nekoliko država. Što jednostavno ne stavite do znanja da ako to važi za Kosovo i Metohiju, važiće i za nas, da ćemo mi kao država priznavati te teritorije. Kad može za Srbiju onda može i za neke druge teritorije. To su odgovori koje nađa država ima i nisu oni tako slabi. Ozbiljni su to odgovori, ali ukoliko smo mi ozbiljna država i ukoliko ste vi ozbiljna vlada, koja hoće da učini sve kako bi zaštitila Kosovo i Metohiju.
Vidite, otkako ste došli na vlast, od 5. oktobra, vi sistematski, na svaki mogući način, pored toga što je uništena naša Vojska, i svaku pomisao da se brani Kosovo i Metohija dižete na stub srama, opet pominjete hoćete rat, hoćete razaranje, hoćete ovo, hoćete ono. Ali, to se pravo oduzima samo Srbiji i srpskom narodu.
Sećate li se šta se desilo pre nekoliko godina kada je jedna grupa u Teksasu pokušala da se bori za nezavisnost Teksasa? Sećate se kako je američka država i američki predsednik, na najdemokratskiji mogući način, to pitanje rešio. Doduše, oni koji su to pokušali danas više nisu živi. Ne tražim da i mi to radimo, ali tražim od Vlade Srbije da učini sve da stavi do znanja da nezavisnost Kosova i Metohije ne dolazi u obzir.
Još jednu stvar da vas pitam, gospodine Samardžiću, novi tim koji bude, ovde ste predvideli da Vlada odredi taj novi tim, da li će u njemu biti gospodin Leon Kojen? Ako neće, vi znate odlično zbog kojih razloga on neće učestvovati u tom timu. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.       

Gospodine predsedniče države, gospodine predsedniče Vlade, gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodo ministri, reći ću prvo jednu, da kažem, nepotrebnu rečenicu. Vi ste već čuli da će DSS podržati ovu rezoluciju, ali naprosto želim da dodam tome jedan svoj lični stav.
Smatram da je ponuđeni tekst rezolucije veoma, veoma dobar. Ako smem da kažem, da sam kojim slučajem imao zadatak da pišem ovakvu rezoluciju, ovako bih je napisao.
Tekst je dobar zato što ističe neke elementarne stvari, koje ne zavise od toga ko je predsednik države i ko je predsednik Vlade, ni koje stranke su u vlasti, koje u opoziciji, nego naprosto definiše jedan dugotrajan stav da ćemo se dosledno i uvek zalagati za integritet i teritorijalni suverenitet naše zemlje, što je, ako hoćete, jedno potpuno prirodno pravo. Ali, tekst je dobar zbog još nekih razloga, što ukazujemo da sve drugo bi moglo da bude otvaranje jedne Pandorine kutije sa nesagledivim posledicama.
Doduše, mi smo u ovom parlamentu čuli i žal za tim što nismo valjda oberučke prihvatili plan Martija Ahtisarija. Zbog takvih koji to misle moram da pomenem nešto što većina u ovoj sali veoma dobro zna, a to je ta užasna, sumorna statistika zbivanja na Kosovu i Metohiji od 1999. godine naovamo.
Ubijeno više hiljada Srba i nealbanaca, proterano 226.000 ljudi, porušeno više desetina hiljada kuća, srušeno 146 manastira, etnički očišćeno tri četvrtine teritorije Kosova i Metohije, tako da ono civilizacijsko zalaganje da gradite multietničko društvo u takvim uslovima deluje potpuno cinično. Onda se s pravom postavi pitanje da li svako onaj ko nije zadovoljan državom u kojoj živi može, ne birajući sredstva, dakle i sa puškom u ruci, da pravi svoju novu državu.
Naravno, odgovore smo nažalost dobijali od nekih političara u svetu da je tobož Kosovo i Metohija jedinstveni slučaj. Pa znate, vredi malo pogledati u istoriji, neki političari su Anšlus Austrije 1936. godine nazvali jedinstvenim slučajem, pa su upad u Sudete nazvali takođe jedinstvenim slučajem, a onda se sve završilo onako kako se završilo.
Ovde je bilo primedbi da u Rezoluciji, u tački 5. koristimo neke neumerene reči, konkretno da zahtevamo od država članica UN i da zahtevamo od generalnog sekretara; zamislite šta zahtevamo, pa zahtevamo da poštuju Povelju tih istih UN i zahtevamo da poštuju Rezoluciju, ne samo 1244 nego i sva ostala međunarodna dokumenta koje je ta ista UN usvojila.
Doduše, moram da dodam nešto i voleo bih da nisam u pravu. Bojim se da se iza zahteva za brzopotezno sticanje nezavisnosti Kosova i Metohije krije i neka želja da se umesto međunarodnog poretka oličenom u organizaciji UN, umesto međunarodnog prava koje je danas na snazi, uvede nešto što mene strašno podseća na ono što se svojevremeno zvalo „Paks Romana“.
Da vas podsetim, u vreme propasti Rimskog carstva vlastodršci su smislili taj termin za zapravo primenu najgrublje vojne sile i terora na teritoriji Rimskog carstva. I to se završilo onako kako se završilo.
Konačno, zbog onih koji misle da smo Kosovo već izgubili, zbog onih koji misle da pravda i pravo nisu argumenti, zbog onih koji misle da je Rezolucija 1244 mumificirani „artefakt“, zbog onih koji žele što je došlo do blokade u procesu odlučivanja o statusu Kosova - do blokade doduše jeste došlo, ali samo do blokade brzopoteznog sticanja nezavisnosti Kosova i mislim da je ta vrsta blokade dobra - dakle, zbog svih takvih da kažem da nije naša podela ovde na stranke, nije naša podela ni na skupštinsku većinu ili skupštinsku manjinu, nije naša podela na patriote i nepatriote, naša podela je mnogo ozbiljnija, naša podela je o stavu prema osnovnim ljudskim vrednostima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jovan Damjanović, posle njega narodni poslanik Vladan Vučićević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da iznesem svoje izlaganje u ime SRS.
Prema raspoloživim istorijskim podacima, Srbi su pre 14. veka bili većinsko stanovništvo, a u to vreme su Romi imali naselje u gotovo svim selima i gradovima na Kosovu i Metohiji, što potvrđuju mnogobrojna istorijska dokumenta i mnoga naučna istraživanja.
Posle Kumanovskog sporazuma o povlačenju srpskih vojnih i policijskih snaga 1990. godine vršilo se veliko nasilje nad Srbima, Romima i drugim nealbanskim življem.
Ogroman broj Roma, koji su imali svoja naselja na teritoriji 21 opštine, morali su da napuste teritoriju Kosova i Metohije. Oni su pretrpeli etničko čišćenje i suočili se sa mnogobrojnim posledicama te sprovedene mere.
Od uvođenja međunarodnog protektorata u Pokrajini, 120.000 Roma, sa Srbima i drugim nealbanskim življem, izbegli su sa Kosova i Metohije, i još uvek su interno raseljena lica u centralnoj Srbiji, potražioci su zahteva za azil na zapadu.
Ti isti Romi se svakim danom, zbog potpisivanja ugovora o readmisiji, deportuju nazad na Kosovo i Srbiju.
Oni koji su ostali na Kosovu i Metohiji, uprkos progonima, diskriminaciji, pritiscima, žive izuzetno teško u strahu za sebe, svoje porodice i budućnost im je potpuno neizvesna.
Njihova sloboda kretanja najčešće je drastično ograničena, nezaposlenost je ogromna, siromaštvo je veliko, porazno po svim posledicama, kako za pojedince tako i za cele porodice.
U takvom slučaju politička napetost neizbežno raste, lepe reči albanskih političara iz Prištine ne znače ništa ako nema prave spremnosti da se srpskoj, romskoj i svim ostalim nealbanskim zajednicama vrate prava i slobode koje su im oduzete posle 1990. godine.
Iz toga proističe da oni moraju biti ravnopravni učesnici na svim međunarodnim konferencijama na kojima se odlučuje o budućem statusu Kosova i Metohije.
Samo na taj način mogu biti osigurana prava i budućnost Roma na Kosovu i Metohiji.
Zbog toga je nužno da predstavnici Roma koji žive na Kosovu i Metohiji, koji imaju status raseljenih lica, budu zastupljeni na svim pregovorima o statusu Kosova i Metohije.
Romi Srbije generalno odbacuju plan bilo koga za otcepljenje Kosova, najpre zato što se planom prekraja teritorija Republike Srbije i direktno narušava teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, zatim što u svom izveštaju Marti Ahtisari nije dao svoju ocenu o stanju na pregovorima o položaju Roma na Kosovu i Metohiji.
Bivši specijalni izaslanik generalnog sekretara UN za proces pregovora o budućem statusu Kosova Marti Ahtisari trebalo je da ima u vidu postulate Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine, koja afirmiše osnovne principe i slobode svakog čoveka, bez obzira na etničko i versko poreklo, principe ustanovljene u Međunarodnoj povelji o građanskim i političkim pravima iz 1976. godine, Međunarodnu povelju o ekonomskim, društvenim i kulturnim pravima, kao i Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, koja zahteva zaštitu i unapređenje ljudskih prava za Srbe i sve manjinske zajednice na Kosovu, bezbedan i siguran povratak svih izbeglica, raseljenih lica, kao i obezbeđenje javne bezbednosti i poretka, uz punu zaštitu, slobodu kretanja svih stanovnika.
Nije uzeo u obzir faktičko stanje kosovsko-metohijskog društva i njegovih institucija.
Odsustvo multietničke tolerancije, elementarnih ljudskih prava i sloboda, nerazvijenost multietničkog parlamentarnog života i političkih struktura, nedovoljno vidljivu i proverljivu spremnost političkih partija i lidera kosovskih Albanaca za dijalog i sporazumevanje, u uslovima elementarne ekonomske nerazvijenosti i velikih socijalnih nesigurnosti koje čine neizvesnim svakodnevni život.
Predlog za status Kosova i Metohije poništava ravnopravnost Srba, nacionalnih zajednica, favorizuje druge nacionalne zajednice, kao što su Albanci, tako što ustanovljava većinske principe formiranja institucija u organima odlučivanja.
Ako nacionalne zajednice nisu ravnopravne u predlogu plana, ako nisu ravnopravne ni prilikom sklapanja konačnog predloga o statusu Kosova, ako se odbija direktan razgovor sa predstavnicima nacionalnih zajednica, na kakvu se ravnopravnost može računati u primeni plana?
Zapanjen sam da se tako prilazi političkim rešenjima.
Radi se o našim pravima, radi se o tome da li ćemo da vratimo na Kosovo i Metohiju sa Zapada oko 100 hiljada Roma ili ćemo moći da ostanemo sa svojim sunarodnicima da živimo u miru, zapošljavamo se i radimo, sačuvamo i vratimo svoju uzurpiranu imovinu. Radi se o tome da li ćemo imati institucije koje će funkcionisati, kroz koje ćemo braniti svoje interese i ostvarivati svoja prava.
Planom gospodina Martija Ahtisarija to se ne obezbeđuje, već upravo suprotno. Planom koji nam preporučuju ne treba da odemo sa Kosova da bi se zadovoljile aspiracije većinskog albanskog stanovništva i zapadne demokratije. Dosledno Rezoluciji Saveta bezbednosti, koji je odbacio plan Martija Ahtisarija, i da u ime ljudskih prava neće dozvoliti da se obespravljuju prava drugih i da se razbije teritorija Republike Srbije, teritorija jedne suverene države, priznate članice Saveta bezbednosti.
Mi hoćemo dokument koji obezbeđuje ravnopravnost, hoćemo dokument po kome nećemo živeti u getu, hoćemo dokument koji nas štiti od nacionalnih asimilacija, albanizacije, hoćemo da se vratimo na naša vekovna ognjišta, da ostanemo na Kosovu i Metohiji i živimo kao slobodan i ravnopravan narod.
Naši predlozi ne ugrožavaju bilo koju nacionalnu zajednicu, oni brane ravnopravnost, zajednički život u miru, multietničko, multikonfesionalno Kosovo. Apelujemo na UN, Savet bezbednosti, Savet Evrope i na velike svetske moćnike da se založe za rešenje koje obezbeđuje ravnopravnost i jednakost za sve građane i nacionalne zajednice, omogućiti rešenje po kome se može organizovati život u miru, obezbediti razvoj Kosova u okviru postojeće granice države Srbije.
Dame i gospodo, dozvolite da vam kažem nekoliko reči. Još pre 2000. godine SRS i dr Vojislav Šešelj i tada su vizionari bili, i tada smo gledali više državne i nacionalne interese, nismo gledali naše lične interese i političke. Tada smo tražili konfederaciju sa Rusijom i Belorusijom, što je bilo vrlo značajno. Međutim, mnoge političke partije su se smejale tom predlogu, da mi unazađujemo Srbiju, da mi ne idemo u Evropu. Međutim, vidite šta želi ta Evropa, hoće da nam oduzme i deo teritorije.
Želim samo da vam kažem da je konfederacija bila vrlo značajna, da je bila vrlo značajna to se obistinilo i ovih dana, jer da nije bilo Rusije kao svetske sile, Kosovo bi nam otišlo, niko nam ne bi spasio Kosovo. Sa ovim bih završio.

Po Poslovniku? Imam rešenje za vas, gospodine Riza Halimi. Nema niko namere da diskriminiše vas. Vaša poslanička grupa je potrošila vreme. Predlažem vam da na kraju, s obzirom da je šefu vaše poslaničke grupe ostalo još 10 minuta, vi u tih 10 minuta izrazite svoj stav.
Svako mora da izrazi svoj stav u ovoj skupštini, uključujući i vas, i nama je stalo do toga. Da li se slažete? Hvala puno.
Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević.