SEDMO VANREDNO ZASEDANjE, 24.07.2007.

OBRAĆANJA

Marko Jakšić

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče, poštovani predsedniče države, poštovano predsedništvo Vlade, poštovani poslanici, ovde u ovoj sali, negde pre više od dvadesetak godina, Skupština u ondašnjem sazivu, Skupština Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, raspravljala je, pre svega, o onome što se dešava na prostoru Kosova i Metohije.
Raspravljala je, pre svega, o povratku Srba. Donosila je jugoslovenski program za povratak Srba na prostor Kosova i Metohije i to radila počev od Vlade Milke Planinc do Vlade Ante Markovića.
U to vreme, da vas podsetim, da je Đorđe Balašević pevao pesmu ''Ne lomite mi bagremove'', upravo sve iz razloga i cilja da je i tada bila nasilja nad Srbima na prostoru Kosova i Metohije, da je više od 150 hiljada, onda po merilima ondašnjih zvaničnika, od 1974. godine, napustilo prostor Kosova i Metohije. Šta to govori? Govori jasno i glasno da etničko čišćenje i zločini nad Srbima jako dugo traju.
Odavde, na samo stotinu metara, u jednoj drugoj zgradi, pre stotinu godina Je kraljevina Srbije raspravljala o Arnautskim zločinima nad Srbima na prostoru ondašnje stare Srbije. Ubijanje Srba nije novijeg datuma. Ono što Srbi kao narod doživljavaju i preživljavaju, u ime stvaranja još jedne albanske države na Balkanu, protkano je i prožeto zločinima koji traju više od 300 godina. Setimo se samo vremena kada Hadži Serafim Ristić, iguman manastira Dečani, opisuje da je to vreme iz 1850. godine vreme kada su živi zavideli mrtvima.
Dame i gospodo, mi dole na prostoru Kosova i Metohije imamo borbu dva naroda za prostor, kako god to mi govorili, želeli i pričali. I danas, albanska politička vrhuška govori o nasilju, ako ne dobiju još jednu albansku državu na Balkanu, i dalje govore i prete da će da ubijaju Srbe ako zaboga ne dobiju još jednu svoju državu.
Pre neku godinu je bivši kanadski ambasador u Beogradu izjavio da danas u svetu postoji veliki broj, skoro stotinu separatističkih pokreta, ali jedino od svih njih, Albanci sa prostora Kosova i Metohije nemaju pravo da dobiju svoju državu, jer sve i što su radili i što danas rade, rade ubijajući i proterujući svoje komšije sa svog vekovnog ognjišta.
Nažalost, i za vreme prisustva međunarodne zajednice od 1999. godine taj egzodus Srba se nastavlja.
Ono što je važno i bitno jeste da smo na početku visokim predstavnicima, gospodinu Kušneru i svima govorili i pokazivali planove karti i način na koji treba da se zaštite Srbi. Čudili smo se kako oni ne mogu da shvate, kako ne mogu da razumeju način na koji treba da zaštite Srbe. Posle toga smo shvatili da oni uopšte i ne žele da zaštite Srbe.
Nažalost, na prostoru Kosova i Metohije ovih osam godina dešavao se takozvani projektovani egzodus. Više od 200.000 naših sunarodnika napustilo je svoje prostore i onda se dešava po receptu iz Hrvatske – sve proterati, a onda ih vraćati na kašičicu.
I zato nemoj da se čudimo što povratka Srba na te prostore nema, jer Albanci da su želeli da Srbi ostanu tu, oni ih ne bi proterali. I 2004. godina jasno i glasno govori o takozvanom projektovanom egzodusu Srba, jer se uvek polazi od jedne činjenice – što manje Srba dole, mnogo lakše se pravi još jedna albanska država na Balkanu.
Nažalost, ti zločinci do dana današnjeg, i ono što se dešava na tom prostoru počev od 2004. godine, niti je ko uhvaćen, niti je ko kažnjen, što sve rečito, jasno i glasno govori da je na delu, pre svega, sve ono što miriše na državu Srbiju, demontaža svih institucija srpske države, faktički mora da nestane sa tog prostora.
Mislili smo da će svrgavanjem Slobodana Miloševića sa vlasti da se položaj Srba na prostoru Kosova i Metohije popravi. Nažalost, nije se to desilo i nije se dešavalo. Oni su naše institucije počeli da nazivaju paralelnim strukturama.
Imali smo velike muke i nevolje da sačuvamo naše škole, koje su posle skoro hiljadu godina od Svetog Save postale paralelne strukture. To su nam, da tako kažem, oni koji su došli 99. godine da naprave red i mir prikazali i pokazali i u startu, na samom kraju, videli da je njihova želja bila pre svega da naprave još jednu albansku državu na Balkanu.
Albanci su na Kosovu, u Prištini, formirali takozvani tim jedinstva. Tim jedinstva jednostavno treba da napravi još jednu albansku državu na Balkanu. U istom timu su i Čeku, i Haradinaj, i Tači, i svi oni drugi. Mi znamo da njihove partijske milicije stalno vode borbu, uz međusobna ubijanja i obračun. Ali, kada je u pitanju stvaranje još jedne albanske države, tu postoji apsolutno jedinstvo. Mislim da od njih, da od svega toga možemo puno toga da naučimo.
S druge strane, imajmo u vidu i samu poziciju odakle takva i tolika želja za stvaranje još jedne albanske države na Balkanu, pre svega od Amerike i pojedinih zemalja EU. To je cena ratnog savezništva tokom bombardovanja Srbije iz 99. godine, to su obaveze, jer dok su nas oni bombardovali iz vazduha, ovi su ratovali na zemlji ne bi li trupe NATO pakta došle na prostor Kosova i Metohije.
Iz još mnogih drugih razloga albanska politička vrhuška želi za sebe još jednu svoju državu. Pre svega, stvaranjem još jedne albanske države na Balkanu, albanska politička vrhuška, koja je činila zločine, bila bi oslobođena tih zločina. Inače, nalaze se, i svi mi to znamo, na poternicama MUP-a Srbije.
Takođe, u ovih osam godina, ponavljam, uzeli su sve ono što je država Srbija gradila na tom prostoru, dočepali su se više od 100.000 hektara zemlje, koja je pre svega u vlasništvu crkve i u vlasništvu Srba, i između sebe podelili tu zemlju. Ako bude još jedne albanska država, oni tu zemlju neće vratiti. Ako je nema, sve što su uzeli, moraće da vrate, uz jednu samo opasku da takvu, toliku privatizaciju, nažalost, vrši Evropska agencija za rekonstrukciju.
Dame i gospodo, braćo i sestre, na samom kraju mislim da nezavisno Kosovo nikada neće biti i nikada se neće stvoriti ako budemo snažni, složni, jedinstveni.
U interesu ponosa, dostojanstva, mi moramo da branimo Kosovo u sastavu države Srbije; moramo, ne iz epskih, ne iz lirskih razloga.
Priznavanjem Albancima prava na još jednu državu, mi ćemo faktički ubicama dati za pravo, zločince amnestirati, jer ćemo kazati da su bili u pravu jer su ubijali u cilju stvaranja još jedne albanske države. Progoniteljima takođe ćemo dati za pravo da su bili u pravu što su toliko Srba prognali i proterali, jer su ostvarili svoj cilj stvaranjem još jedne albanske države.
Zbog ponosa, zbog dostojanstva, zbog nas samih, zbog budućih generacija ne smemo da pristanemo niti da dozvolimo zločincima i zlikovcima da formiraju još jednu svoju državu. Mislim da u timu jedinstva ne smeju da budu predstavnici Beograda, iz bilo kakvih i bilo kojih političkih struktura. Jer, gubitkom Kosova neće biti isto kao što je bilo pre. Nećemo biti više narod, bićemo samo jedna amorfna masa bez mirisa, boje i ukusa, jer ćemo priznati da se zločinima mogu ostvariti politički ciljevi.
U smislu toga i u svetlu toga, apelujem i očekujem da ćemo svi ovde skupa, složno i glasno, glasati za Rezoluciju i opstanak Kosova u okviru države Srbije.

Oliver Dulić

| Predsedava
 Hvala. Reč ima narodni poslanik Žarko Korać, neka se pripremi narodni poslanik Goran Bogdanović. Izvolite.
...
Socijaldemokratska unija

Žarko Korać

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Skupštine, gospodine predsedniče države Republike Srbije, gospodine predsedniče Vlade, zbog vrlo kratkog vremena reći ću samo osnovno.
Ovo skupštinsko zasedanje u suštini je suvišno. Već jedanput je donesena rezolucija, koja govori o integritetu države Srbije, koja ni tada nije nikakav suštinski razgovor povela o tome kakva politika je dovela do stanja koje faktički imamo na Kosovu i da li imamo hrabrosti da bilo šta kažemo što bi moglo da dovede do nekog stvarnog rešenja, a ne da prepustimo, kao što u suštini prepuštamo, bez obzira na silna zaklinjanja da je to u našim rukama, da konačan status Kosova ne odrede ni Srbi ni Albanci, već nažalost međunarodna zajednica.
Ono što se ovde u mnogim govorima pojavljuje, pa i u samoj Rezoluciji, je da Kosovo odlazi zbog politike međunarodne zajednice, i to je ono osnovno što želim da kažem. Kosovo odlazi zbog neuspeha politike za koju je apsolutno odgovorna Srbija i to je krah jedne politike koja traje od 912. godine. Ona je samo u poslednjoj fazi, njen nosilac je bio Slobodan Milošević, koji se na toj politici ustoličio za lidera svih Srba i sa tom politikom doživeo krah 99. godine, kada je u ratu sa NATO paktom potpisao Rezoluciju koja upravljanje Kosovom dala u ruke Savetu bezbednosti UN.
Nemojmo kriviti druge za neuspehe srpske politike. Zašto Kosovo nikada nije bilo dobro integrisano u srpsko društvo, to je velika i teška tema, i nije laka za odgovor, ali je činjenica da je za tu politiku pre svega odgovoran Beograd. Ni između dva svetska rata, ni za vreme komunizma posle Drugog svetskog rata, nikada Kosovo nije bilo do kraja integrisano u srpsko društvo, i mi danas plaćamo cenu jednog ogromnog istorijskog neuspeha srpske politike. Može se reći da je ta zabluda koštala mnoge i da sada prisustvujemo konačno, nažalost, tragičnom epilogu te politike, za koji je još jednom pre svega odgovoran Beograd.
Samo još jednu stvar, ako kažemo da je situacija na Kosovu teška, da jedan broj Srba živi teško, žive i mnogi Albanci teško. Zaista je mučno i teško gledati ljude koji stiču patriotske poene ovde na toj nesreći, vičući – ja sam za opstanak Kosova u Srbiji, nikada nećemo dati Kosovo. A ti isti ljudi su bili u vlasti, koja je 99. godine potpisala Kumanovski sporazum i predaju upravljanja Kosovom Ujedinjenim nacijama.
Imajmo bar malo poštovanja za građane Srbije koji to pamte. Oni koji su u toj politici tada učestvovali nemaju prava da se pozivaju na patriotizam i da prete onima koji žele ovde da na drugi način govore o kosovskom problemu, koji nažalost sada ide svome kraju.
Samo još jedno pitanje, ne vidim zašto ova vlada, zašto ova skupština treba da preuzme odgovornost za jedan istorijski neuspeh, za koji je u poslednjem krugu odgovoran Slobodan Milošević i njegova vlast, za neuspeh čiju finalizaciju sada gledamo. Imajmo hrabrosti da povedemo jedan otvoren razgovor o tome i da naučimo jednu lekciju – šta je propustila srpska politika od 912. godine. Za početak, pročitajte šta je Dimitrije Tucović govorio o toj 912. godini i o ukupnoj srpskoj politici. Hvala lepo. (Aplauz.)

Oliver Dulić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Goran Bogdanović, a neka se pripremi narodni poslanik Božidar Delić.
...
Socijaldemokratska stranka

Goran Bogdanović

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Srbije, poštovani predsedniče Vlade, poštovana gospodo ministri, poštovane kolege poslanici, danas za Srbiju Kosovo i Metohija predstavlja pitanje od najvišeg političkog, nacionalnog i regionalnog značaja. Bez stabilnosti Kosova i Metohije, bez stvarnog rešenja koje uvažava interese svih građana Pokrajine, nema stabilne i jake države Srbije. Samim tim nema ni neophodne političke stabilnosti u čitavom regionu zapadnog Balkana.
Predlog Specijalnog predstavnika generalnog sekretara Martija Ahtisarija predstavlja vrlo opasan presedan, sa nepredvidivim posledicama po samu Srbiju, a samim tim i za čitav zapadni Balkan. Pregovarački tim je ipak, moram to reći, predložio kompromisno rešenje, tj. suštinsku autonomiju za kosovske Albance u granicama države Srbije.
Na drugoj strani imali smo maksimalistički zahtev kosovskih Albanaca – nezavisno Kosovo.
Dakle, Srbi i Srbija, po njihovom zahtevu, treba da izgube sve, dok druga strana dobija sve. Niti kosovski Srbi, niti Srbija mogu da prihvate ovakvo rešenje. Ovakvo rešenje jedino može biti nametnuto, a nikako plod kompromisa.
Mi smatramo da je naša opcija – suštinska autonomija – najbliža razumu, kompromisu, dugoročnoj stabilnosti, te jedina obezbeđuje da svi izađu kao pobednici iz pregovaračkog procesa, kako kosovski Albanci, tako kosovski Srbi i ostalo nealbansko stanovništvo, država Srbija, EU i čitava međunarodna zajednica.
Po našem predlogu, koji smo mi iznosili u svim razgovorima u Beču, kosovski Albanci bili pobednici, jer bi dobili mehanizme upravljanja svojom budućnošću, kroz punu unutrašnju samoupravu.
Drugi pobednik bili bi kosovski Srbi, koji bi kroz široku decentralizaciju i horizontalno povezivanje opština mogli da koriste obrazovni, socijalni i zdravstveni sistem države Srbije.
Treći pobednik bi bila Srbija, kojoj se ne bi menjale granice, što bi joj omogućilo da gleda ka EU i budućnosti, a ne ka prošlosti.
Takođe, mislim da bi ovim našim predlogom ideja Evrope i principi multietničnosti konačno trijumfovali na prostoru Kosova i Metohije, i EU i čitava međunarodna zajednica bi napokon dobila stabilnost u regionu zapadnog Balkana.
Poštovani poslanici, mi smo uvek isticali da poštujemo i uvažavamo principe EU, koji predstavljaju temelj naše državne i regionalne političke orijentacije.
Zato u procesu rešavanja konačnog statusa Kosova i Metohije Srbija polazi od stavova iz Rezolucije 1244, rukovodeći se principima Kontakt grupe i, naravno, Ustava Republike Srbije, kao najvišeg pravnog akta.
Prava Srbije na Kosovu nisu nešto što može da nestane i da Srbija treba da se odrekne dela svoje teritorije. Naravno, mi nikada nismo imali jednostran pristup, uvek smo isticali da prava na Kosovu i u Srbiji mogu imati i Albanci i drugi.
Naš pristup ovome nije jednostran i uvek ćemo učiniti sve da Kosovo i Metohija, samim tim i država Srbija, budu multietničko i mulitikonfesionalno društvo.
Jer prisiljavanje Srbije da se pomiri sa etničkim samoopredeljenjem, odnosno separatizmom na svoju štetu, imalo bi katastrofalne posledice po čitav region, ali najviše za Srbiju. Zato tražimo da se naša prava tretiraju na isti način i pod jednakim standardima, i međunarodno štite.
Mislim da treba i sa današnje sednice Skupštine da pošaljemo vrlo jasnu poruku međunarodnoj zajednici – da mi želimo da živimo u svetu koji nas okružuje, da gradimo jaku i sigurnu zajednicu, gde će biti mesta za sve etničke zajednice koje žive u granicama države Srbije.
Poštovani poslanici, ova rezolucija koju ćemo danas usvojiti mislim da šalje vrlo jasnu poruku, pre svega kosovskim Albancima i međunarodnoj zajednici, da Srbija nije spremna da se odrekne svog dela teritorije na Kosovu i Metohiji i da se Srbija zalaže za nastavak pregovaračkog procesa, bez veštački nametnutih rokova, ali i bez nepotrebnog odugovlačenja, kako bi se u razumnom roku došlo do obostrano prihvatljivog rešenja.
Ključni podsticaj nastavku pregovora treba da daju najvažniji međunarodni faktori, tj. akteri, poput Kontakt grupe i stalnih članica Saveta bezbednost, i da svaka odluka o budućem statusu Kosova i Metohije mora da se donese u Savetu bezbednosti, jer samo putem pregovora možemo pronaći kompromisno i održivo rešenje za budući status Kosova, i samo takvo rešenje obezbeđuje mir i političku stabilnost i ujedno omogućava ekonomski prosperitet i bržu evropsku integraciju svih zemalja u regionu.
Takođe, moramo poslati vrlo jasnu poruku – da se nezavisnošću Kosova i Metohije ruši zemlja sa najvećim multietničkom bogatstvom u regionu i kažnjava njena demokratska i proevropska politika. Na Kosovu i Metohiji danas se može čuti, vrlo često, od pojedinih albanskih političara da, ako ne dođe uskoro do priznavanja nezavisnosti, može doći do nemira, do sukoba. Jer ako bi se albanskoj strani, u tom slučaju, izašlo maksimalno u susret samo zato da ne bi izazvala nove nemire i sukobe, onda se logički postavlja pitanje da li pretnja, nasilje, divljaštvo pobeđuju inter-etničku saradnju i toleranciju, za šta se mi u Srbiji zalažemo?
Današnja situacija na prostoru Kosova i Metohije je vrlo teška, napeta, neizvesna, Srbi i dalje žive u vrlo teškim uslovima, i dalje na Kosovu i Metohiji nema slobode kretanja, nema vladavine prava, nema povratka. Srbi danas žive u enklavama, i dalje postoji strah i neizvesnost u pogledu fizičkog integriteta, i svaki odlazak van enklava može biti poguban za Srbe i druge nealbance na prostoru Kosova i Metohije.
Vladavina prava, nažalost, izostaje kada je reč o Srbima i drugim nealbancima. Njihova imovina je uzurpirana i nezaštićena, i ne vraća se ili zbog nereagovanja sudova ili zbog neizvršavanja sudskih obaveza, tako da danas imamo mnogo kuća, stanova, poljoprivrednog zemljišta, šuma, koji su uzurpirani od strane Albanaca i gde sav prihod ostvaruju, nažalost, kosovski Albanci.
Povratak na Kosovu i Metohiji se odvija sporo ili ga bukvalno, može se tako reći, uopšte i nema. Po podacima UNMIK-a, u zadnjih osam godina samo se 3% Srba vratilo na prostore Kosova i Metohije.
Glavna prepreka za povratak srpske zajednice ili Srba koji su prognani 99. godine i 17. marta 2004. je upravo politika koju, nažalost, sprovode pre svega albanski lideri. Jer danas da jedan Srbin koji treba da se vrati na prostor Kosova i Metohije, mora prvo da dobije odobrenje od lokalne vlasti, a znamo dobro da lokalnu vlast danas čine Albanci.
Danas ništa manje nije ugrožena ni kulturnoistorijska baština na Kosovu i Metohiji. Podsetiću vas da, prema podacima UNHCR-a, danas imamo da je 150 crkava i manastira SPC uništeno, od toga nažalost 35 u martovskom pogromu 2004. godine.
Naravno, niti mi je namera, niti imam želju da ovu govornicu zloupotrebljavam ili neku demagogiju ovde prosipam, ali svakako vrlo bitno za sve Srbe, za nas koji živimo dole na ovim prostorima, jeste da postoji jedinstvo Državnog pregovaračkog tima, da postoji jedinstvo u Srbiji oko rešavanja konačnog statusa KiM i da postoji dobra volja kod svih da napokon otpočnu pravi pregovori, kojih, nažalost, dosad nije bilo. Hvala.

Radojko Obradović

| Predsedava
Hvala. Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, posle njega narodni poslanik Jasmina Milošević. Izvolite, gospodine Deliću.
...
Srpska radikalna stranka

Božidar Delić

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Vlade, danas raspravljamo o dva dokumenta. Jedan dokument smo, istina, čekali duže vremena i kada bi danas raspravljali samo o njemu, naše diskusije bi svakako bile drugačije.
Očekivali smo ovaj izveštaj o radu našeg pregovaračkog tima, a u stvari smo dobili samo jednu analizu Ahtisarijevog dokumenta.
Taj dokument smo već imali ranije priliku da pročitamo iz štampe, a nas i mene lično je više zanimao sam pregovarački proces, ako ga je uopšte bilo, uslovi u kojima se odvijao, atmosfera, stavovi različitih subjekata međunarodne zajednice, pritisci, ako ih je bilo, na naš tim, a svakako ih je bilo.
Svakako da je u početku vašeg rada bilo i disonantnih tonova, pesimističkih izjava, neadekvatnog reagovanja na izjave državnih zvaničnika, posebno iz onih država koje možemo prozvati otimačima KiM.
Dobro je što je u kasnijoj fazi vašeg rada došlo do znatno većeg, da ne kažem potpunog, jedinstva, a to mora biti praksa i u budućem radu.
Iako vi ovde, kažete, dosta stidljivo, da je Srbija zajedno sa Rusijom odbranila naš suverenitet u ovom delu pregovaračkog procesa, vezano za status KiM, tačno bi bilo da ste rekli da je Rusija kroz bezbroj bilateralnih i drugih kontakata očuvala suverenitet Srbije, a samim tim i Povelju UN i međunarodno pravo. Da nije bilo takvog stava Rusije, mi ne bismo imali o čemu da raspravljamo u ovoj sali.
Gospodo, da li ste vi svesni da sedite na dve stolice. Hoćete da Rusija i dalje štiti interese Srbije, a prosto hrlite u NATO pakt. Slušao sam promišljanja običnih ljudi, i Srba i Rusa. Put u Evropu je jedno pitanje, mada i o tome vi imate svoj stav. SRS takođe ima svoj stav. Ali put u NATO pakt je nešto što je neprirodno, nerazumno i što ljuti naše prijatelje u Rusiji. Valjda ne možete tražiti od njih da nam u ovim odlučujućim momentima tolerišu to što držimo stranu njihovim protivnicima, da ne kažemo njihovim neprijateljima.
Nikada, gospodo, u ovom daljem pregovaračkom procesu nemojte zaboraviti da je Srbija tokom svoje istorije dala nebrojene žrtve za očuvanje KiM. Mi koji smo u ovoj sali svakako nikada ne smemo zaboraviti ove najnovije žrtve iz 98. i 99. godine: 530 vojnika, nekoliko stotina policajaca i civila i preko 1.500 otetih ljudi, za koje gotovo nema nade da se neko od njih još nalazi u životu.
Nedavno je grupa poslanika SRS, sa kojima sam bio, obišla je teritoriju Kosova i posebno teritoriju Metohije i boravila u svim gradovima. Pored gotovo 18 hiljada vojnika, nekoliko hiljada policajaca, tamo nema bezbednosti. Posebno nema bezbednosti za Srbe.
Međunarodna zajednica tamo nije uspela da uspostavi adekvatnu upravu i u gotovo svim oblastima društvenog života vlada kriminal, anarhija i haos. Na KiM narod nije bio nikad siromašniji. Imate situaciju da u srpske enklave dolaze Šiptari da rade za nadnicu od pet evra, što ranije nikada nije bio slučaj.
Jednostavno, bez obzira na taj tvrdi stav Šiptara, da prihvataju samo nezavisnost, taj deo teritorije nema kapaciteta da bude nezavisan i da bude država.
Ne samo da bi to bio presedan, to bi bio i sumrak međunarodnog prava i to, gospodo, treba da ističete u svakoj situaciji. Bila bi to prva kriminalna država u Evropi i to je takođe jedan od argumenata koji morate imati u vidu.
Što se tiče SRS, od nje ćete, kad je u pitanju KiM, i u daljim pregovorima imati našu punu podršku.
Morate, gospodo, više insistirati na Rezoluciji 1244. Sve ono što je bila naša obaveza iz te rezolucije mi smo ispunili, a ono najvažnije, što je bilo u našem interesu, još nije ispunjeno.
To je naš zahtev, kao SRS, da u narednim pregovorima upravo insistirate na tome da se ova rezolucija 1244 ispuni do poslednjeg slova, a tek onda da se razmišlja o nekoj drugoj rezoluciji. Hvala.

Radojko Obradović

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Jasmina Milošević, a posle nje narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Jasmina Milošević

Malo mi je skraćena uvodna reč, gospodin predsednik nije tu, ali svejedno ga pozdravljam, gospodine predsedniče Vlade, cenjeni ministri, predsedništvo, prisutni gosti, naravno, dame i gospodo, što se tiče stava Jedinstvene Srbije po pitanju KiM je potpuno jasan. KiM su oduvek bili, jesu i zauvek će biti deo Republike Srbije i jedino možemo pregovarati o stepenu autonomije Kosmeta unutar Srbije.
Podržavamo ovaj predlog rezolucije i glasaćemo za njega, jer je potpuno u interesu našeg naroda i srpske države, i saglasan je sa svim međunarodnim dokumentima, a pre svega sa Poveljom UN.
Želim da iskoristim priliku da se još jednom, u ime Jedinstvene Srbije, svoje koalicije, a nadam se i svih nas, zahvalim Ruskoj federaciji, koja je stala uz nas u momentu kada nam je to bilo neophodno i ne samo da je zaštitila naš narod i našu državu, već je stala u zaštitu čitavog međunarodnog prava.
Svi u svetu moraju da znaju, naročito politička svetska elita, SAD i pojedine članice EU, da je za nas pitanje KiM zaista pitanje broj jedan i da se nikako ne sme vezivati ni za jedno drugo pitanje, što uključuje i naše evropske integracije.
Želim da kažem da sad imamo priliku da učestvujemo u pravim pregovorima i kao takvu je moramo iskoristiti i skrenuti pažnju kosovskim Albancima koji su do sada, zahvaljujući podršci Martija Ahtisarija, pregovore u Beču shvatili kao pregovore o statusu srpske manjine u nezavisnom Kosovu.
To nije moguće iz razloga što Srbi ne mogu biti manjina u rođenoj zemlji.
Drugo, ako je tema pregovora status, u tom smislu nikada nezavisnost ne može biti kompromis. Zato je neophodno da se svi učesnici u pregovaračkom procesu i naravno međunarodno telo koje će voditi pregovore u startu definišu koja je tema pregovora, jer u ovom trenutku, praktično, ne bi mogli ni da razgovaramo, eventualno o decentralizaciji, ukoliko mi ne znamo koji je konačan politički status.
Još jednom za kraj da kažem da mi podržavamo našu rezoluciju, nadamo se da će se izglasati do kraja i da je razlog što je u potpunom saglasju i sa našim Ustavom i štiti naše državne i nacionalne interese. Hvala.

Radojko Obradović

| Predsedava
Reč ima Jorgovanka Tabaković, posle nje narodni poslanik Milorad Belić.