Hvala puno.
Reč ima narodni poslanik dr Žarko Obradović, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko reči o Predlogu izmena i dopuna ovog zakona, molio bih gospodina Dulića, kao predsednika Narodne skupštine, da raspiše izbore za jedinice lokalne samouprave tamo gde je protekao rok utvrđen zakonom, rok postojanja privremenih organa.
Mogao sam ovo pitati gospodina Dulića i na osnovu člana Poslovnika Narodne skupštine, u delu koji se odnosi na vršenje poslova i ovlašćenja koje ima, ali nisam hteo da koristim Poslovnik na taj način, nego sada, govoreći o ovome, molim gospodina Dulića, tražim od njega da raspiše izbore.
Prošlo je više od tri meseca u pojedinim jedinicama lokalne samouprave, znači, onaj zakonom utvrđeni rok u kojem privremeni organ može da postoji.
Prilikom rasprave o Evropskoj povelji o lokalnoj samoupravi, čuli smo, nažalost, i od samog ministra, da struktura tih organa nije upodobljena s odredbama Ustava Republike Srbije.
Mislim da ta nezakonitost ne treba da postoji. Najlogičnije je da građani kroz izbore kažu, na nivou lokalne samouprave, kome daju poverenje i ko to treba da radi.
Ne treba to produžavati, jer će, čuli smo, opet, ministra, izbori za lokalnu samoupravu biti na proleće iduće godine.
Znači, ima još mnogo vremena, a predsednik ima ovlašćenja, na osnovu zakona, da protekom vremena utvrđenog zakonom raspiše izbore za jedinice lokalne samouprave.
Nije reč o jednoj opštini, ima ih daleko više. Tražim od vas, gospodine Duliću, da poštujete zakone u delu vaših ovlašćenja.
Kada je reč o današnjoj temi dnevnog reda, o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu, SPS smatra da ovaj zakon nije potpun, zato što nije obuhvatio pitanje državljanstva u meri u kojoj to većina poslanika smatra da treba.
Ovaj zakon, pored onih tehničkih promena, sadrži rešenja kojima se uređuje samo status onih ljudi iz Crne Gore koji imaju prebivalište u Srbiji. Čuli smo gospodina ministra, pomenuo je i određene rokove i odredbe zakona koje regulišu to pitanje.
Po našem mišljenju, to nije sporno, ali mislimo da to nije dobro. Zašto?
Nestankom državne zajednice Srbija i Crna Gora, suštinski je završen jedan proces razbijanja velike Jugoslavije, započet 1991. godine, jedne države koja je za Srbe bila optimalna, jer su svi živeli u jednoj državi. To je nešto što treba reći. U novim državama, položaj Srba je veoma različit, s izuzetkom Republike Srpske. Republika Srpska je ustanovljena Dejtonskim sporazumom iz 1995. godine.
Položaj Srba u drugim bivšim republikama, sada novostvorenim državama, jako je loš. Loš je zato što se njihov status na različite načine negira, od otvorenih, do prikrivenih pritisaka, šikaniranja, nemogućnosti ispoljavanja nacionalnih posebnosti koje poseduju. Govorim o svim državama bivše Jugoslavije, i o Sloveniji, i o Hrvatskoj, da ne bi bilo zabune, i o Crnoj Gori, i o Makedoniji.
Kada govorim o ovom pitanju, o izmenama i dopunama Zakona, neću se, kao neke kolege, koncentrisati i pažnju usmeriti samo na pitanje Srba u Crnoj Gori. Ovo je veoma široko pitanje, kažem, s izuzetkom Republike Srpske.
Nažalost, međunarodni predstavnici i posrednici, vladari, kako hoćete zovite sve njih koji u ime međunarodne zajednice vrše posao tog visokog predstavnika, pokušavaju i tu status Republike Srpske i položaj Srba da izmene i da ignorišu odredbe Dejtonskog sporazuma, da dezavuišu i Republiku Srpsku, a i položaj građana Republike Srpske i Srba u Republici Srpskoj.
Mora se priznati, bez obzira na to da li to neko želeo ili ne, da je razbijanjem bivše SFRJ i stvaranjem novih država objektivno i smanjen srpski etnički prostor. Broj Srba na prostorima bivše Jugoslavije je smanjen.
Podsetiću samo, primera radi, da je, procentualno, broj Srba u Hrvatskoj smanjen sa 12,4 na 3,8%, zvanično.
Bez obzira na to da li to neko smatra diplomatskom izjavom, to je, par ekselans, najveće etničko čišćenje pod okriljem države od Drugog svetskog rata naovamo. Naravno, niko nije odgovarao.
Kada pogledate etničku kartu prostora bivše Jugoslavije iz 1990. godine i sada, 2007. godine, videćete frapantne razlike. Jedan broj Srba proteranih iz svojih domova tokom onih vojnih akcija iz 1994. i 1995. godine - ''Bljesak'' i ''Oluja'', došao je u Srbiju. Naravno, došli su i pripadnici nekih drugih naroda, ali je najveći broj bio Srba.
Njihov boravak u Srbiji i njihov status je regulisan odredbama postojećeg zakona. Podsetiću, to je član 23, kojim im je data mogućnost da dobiju državljanstvo Republike Srbije: ''Pripadnik srpskog naroda ili nekog drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije Republike Srbije, koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije, može biti primljen u državljanstvo Republike Srbije: ako je navršio 18 godina, nije mu oduzeta poslovna sposobnost i ako podnese pismenu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom. Pod uslovima iz stava 1. ovog člana, u državljanstvo Republike Srbije može biti primljeno i lice rođeno u drugoj republici, ranije SFRJ, koje je imalo državljanstvo te republike ili je državljanin druge države nastale na teritoriji ranije SFRJ'', a sad ono važno: ''koje kao izbeglo, prognano ili raseljeno lice boravi na teritoriji Republike Srbije ili je izbeglo u inostranstvo''.
Status tih ljudi koji su u Srbiji našli svoju domovinu, prebivalište, dom, budućnost, bio je rešen odredbama ovog zakona i oni su dobili državljanstvo.
Mora se reći da je njihov dolazak i dobijanje državljanstva Republike Srbije, ma kako to paradoksalno zvučalo, poboljšalo demografsku sliku Srbije, jer je u značajnoj meri ublažilo onaj demografski pad koji je usledio između dva popisa, 1990. i 2002. godine.
Njihov položaj je rešen, ali se postavlja pitanje šta je sa ovim ostalim Srbima koji žive na prostorima bivše SFRJ, u novim državama, ali i s pripadnicima srpske dijaspore? Zašto njima ovim zakonom nije data mogućnost da dobiju državljanstvo Republike Srbije?
Naime, nije nepoznato da iz država sa prostora bivše SFRJ, novonastalih država, veliki broj Srba različite starosne dobi dolazi u Srbiju.
Oni stariji dolaze da bi ovde našli posao, neki da bi našli sigurnost, mir, neki da bi dočekali sigurnu starost, a mlađi dolaze u potrazi za obrazovanjem, napredovanjem, uspehom u karijeri. Srbija ne treba njih da tretira kao strance, zato što taj status stranca za njih znači i određene materijalne obaveze, pre svega.
Nijedan pojedinačan ugovor neće rešiti ovo pitanje. Socijalistička partija Srbije smatra da bi oni trebalo da dobiju državljanstvo Republike Srbije i, na osnovu tog državljanstva, mogućnost da, ravnopravno sa drugim građanima Republike Srbije, kao državljani Republike Srbije, mogu da se uključe u obrazovne procese bez plaćanja odgovarajućih troškova, ili da naš zdravstveni i svaki drugi sistem i o njima vodi računa.
Nije nepoznato da se jedan broj mladih ljudi, pre svega, sportista, opredelio da igra za reprezentaciju Srbije. Imamo primere i u fudbalu, u košarci, vaterpolu i u drugim sportovima. Znači, oni su se svesno opredelili da igraju za državu Srbiju, zato što, očigledno, procenjuju da tu postoji mogućnost i sportskog napredovanja, što je sasvim logično.
SPS smatra da bi ovaj zakon trebalo poboljšati davanjem mogućnosti Srbima koji nisu iz Crne Gore, nego koji žive u državama sa prostora bivše Jugoslavije, ali i onima u dijaspori, da dobiju državljanstvo Republike Srbije.
Mi podržavamo i ovaj apel određene grupe intelektualaca, to je podrška kampanji za izmenu Zakona o državljanstvu Republike Srbije. Mislim da ovde stoji toliko toga, da ništa ne treba oduzimati, dodavati, samo treba usvojiti zakon kojim ove odredbe postaju deo zakona.
SPS je podneo jedan amandman koji je u duhu ovog teksta grupe intelektualaca i taj amandman je potpisao predsednik naše stranke Ivica Dačić. Očekujemo od Vlade Republike Srbije, odnosno od gospodina Jočića, kao nadležnog ministra za ovaj zakon, da taj amandmani prihvati.
To ne bi bilo nešto posebno, zato što rešenja koja su predložena našim amandmanom i ono što se predlaže ovde jeste nešto što mislimo da Srbiji treba. Mislimo da to ne bi bilo protivustavno. Naprotiv, podsetiću na odredbe člana 13. Ustava Republike Srbije, koji glasi – ''Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu'' i, stav 2 – ''Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom''.
Kako ćete imati bolji odnos Srba u inostranstvu sa matičnom državom ukoliko im ne date mogućnost da budu državljani Republike Srbije.
Ovo rešenje ne bi bilo neki izuzetak, neka novina, pošto i u nama susednim državama postoje slična zakonska rešenja, primera radi, i u Hrvatskoj i u Bugarskoj.
Treba reći da ima i pripadnika manjina koji žive u Srbiji koji su dobili državljanstvo druge države, države u kojoj se nalazi matica naroda kojem oni pripadaju.
SPS smatra da bi ovaj zakon trebalo poboljšati, odnosno ovu manjkavost ispraviti, usvojiti amandman SPS-a ili neki drugi amandman, zato što, koliko smo upoznati, ima nekoliko amandmana koji se odnose na isto pitanje.
Mislim da Vlada Republike Srbije može ovo pitanje rešiti ako ima dobru volju, jer je odredbama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, čini mi se od člana 145. do 150, koji regulišu pitanje podnošenja amandmana, Vladi data mogućnost da, pre nego što se pređe na izjašnjavanje u pojedinostima, ukoliko su neki amandmani prihvaćeni, eventualno izvrši odgovarajuće izmene, da da svoj amandman kojim bi se našlo rešenje za postojeće pitanje.
SPS smatra da je njen amandman dobar, da ga treba prihvatiti i time dati mogućnost i Srbima koji žive u državama bivše Jugoslavije, ali i onima u dijaspori, da dobiju državljanstvo Republike Srbije. Za nas je to uslov da glasamo za ovaj zakon.
Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, neka se pripremi narodni poslanik Rajko Baralić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu, moram da ukažem na neke proceduralne, odnosno formalne nedostatke rasprave na današnjoj sednici, pa vas molim, gospodine predsedniče, da mi to vreme ne računate u vreme za diskusiju.
Naime, prema Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, narodni poslanici su morali da dobiju izveštaje nadležnih odbora pre početka rasprave. Mi smo te izveštaje dobili kada je rasprava već otvorena i kada je uveliko trajala, tako da je na taj način povređen Poslovnik Narodne skupštine. To je nešto što se kontinuirano dešava na sednicama Skupštine, da nadležni odbori ne rade svoj posao kako valja, odnosno da svoje izveštaje ne dostavljaju na vreme.
Znam da ćete se vi ili, možda, neki predstavnik odbora pozvati na činjenicu da se Predlog zakona o državljanstvu razmatra po hitnoj proceduri.
Međutim, ukazujem vam na odredbu člana 162. stav 6. Poslovnika o radu Narodne skupštine, koja kaže - kad Narodna skupština prihvati predlog da se zakon razmatra po hitnom postupku, ona određuje rok u kome će nadležni odbori podneti izveštaje, kao i rok u kome će Vlada, ako ona nije predlagač zakona, dati mišljenje o predlogu zakona.
Evo, ja sedim ovde od jutros, od 10 časova, kao i moje kolege iz SRS-a, i nisam čuo tu informaciju kada je Narodna skupština odredila rok nadležnim odborima da dostave izveštaje o Predlogu zakona.
Hoću da kažem još nešto. O Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu morao je da se izjasni još jedan odbor Narodne skupštine, a to je Odbor za ustavna pitanja. Naime, i državljanstvo je jedna od temeljnih ustavnih kategorija. Svako ko se imalo razume u teoriju države i prava i u ustavno pravo, zna da države nema bez državljana. Dakle, državljani, ili narod su konstitutivni element pojma države, a po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije - Odbor za ustavna pitanja, između ostalog, razmatra i načelna pitanja primene Ustava.
Dakle, materija državljanstva je, par ekselans, ustavna materija i Odbor za ustavna pitanja je o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu morao da da svoju reč.
Što se tiče samog zakona, ono što se na početku mora reći, to je da je zakon neustavan, nije u skladu ni sa odredbom člana 1, kao ni sa odredbom člana 13. stav 2. Ustava Republike Srbije. Žao mi je što ministar Jočić nije ovde prisutan.
Ustav Republike Srbije u članu 1. definiše Republiku Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovanu na vladavini prava, socijalnoj pravdi itd. Dakle, država Srbija je, pre svega, država srpskog naroda. Iz ovakve ustavne formulacije jasno proističe da se misli na celokupan srpski narod, ne samo srpski narod koji živi u Srbiji, nego i na Srbe koji žive u bilo kojoj državi na svetu.
Ono što je zakonom o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu trebalo urediti kao osnovno pitanje jeste da svi Srbi, ma gde živeli u svetu, imaju pravo, ako to žele, da postanu državljani Republike Srbije. U teoriji ustavnog prava je poznato da državljanstvo nije ništa drugo nego pravna veza između pojedinca i određene države koja podrazumeva međusobna prava i obaveze.
U članu 13. stav 2. Ustava Republike Srbije kaže se da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom. Dakle, iz ovakve ustavne formulacije proističe da je Srbija matična država svih Srba i trebalo je i zbog toga u ovaj zakon uneti formulaciju da svi pripadnici srpskog naroda, ma gde živeli u svetu, a ne samo u Crnoj Gori, imaju pravo, ako to žele, da postanu državljani Republike Srbije.
Što se tiče samog odnosa sa Srbima koji žive u Crnoj Gori, moram da primetim da se u članu 16. stav 3. Predloga zakona na jedan dosta paušalan način koristi datum 3. jun 2006. godine. Ne znam šta se epohalno desilo tog dana da bi to bio neki reper na osnovu koga se stiče državljanstvo Republike Srbije.
Između Republike Srbije i Republike Crne Gore, tačnije između Srba koji žive u Srbiji i Srba koji žive u Crnoj Gori, postoji neraskidiva istorijska veza. Osnovna je obaveza države Srbije da se brine o pripadnicima svog naroda, ma gde oni živeli, a posebno pripadnicima srpskog naroda koji živi u Crnoj Gori. Rezultati poslednjeg popisa govore o tome da se u Crnoj Gori kao Srbi izjašnjava preko 30% stanovništva, a oko 2% kao Hrvati.
Što se tiče Hrvata u Crnoj Gori, svako ko se imalo razume u istoriju, a među nama je i istoričar Nikola Žutić, moj kolega iz SRS-a, koji može da vam objasni ako vam nešto nije jasno, zna da je većina Hrvata koji žive u Crnoj Gori, odnosno na crnogorskom primorju, u stvari, prekršteni Srbi, odnosno Srbi katolici. Da je to tako, posvedočio je i sam Vatikan kada je u srednjem veku imenovao nadbiskupa barskog. Od tada pa do danas njegova titula glasi - nadbiskup barski i prima srpski.
Dakle, i Vatikanu je bilo jasno da na crnogorskoj obali Jadrana nema, u stvari, nikakvih Hrvata, nego da tamo žive Srbi koji ispovedaju katoličku veru. O toj činjenici, takođe, Srbija mora da povede računa, kao i Narodna skupština, kada donosi zakon o državljanstvu.
Mi smo danas čuli od predstavnika LDP-a kako se treba ugledati na primer Mađarske.
Moram da podsetim da Mađare u Rumuniji, da Mađare u Austriji, da Mađare u Slovačkoj niko nije ubijao, da im niko nije otimao crkve i manastire i da im niko nije falsifikovao jezik kojim govore.
Mi se danas u Crnoj Gori suočavamo sa jednom tragičnom pojavom, da aktuelna crnogorska vlast pokušava, bukvalno i doslovno, da anektira srpsku istoriju.
Srpske crkve i manastire proglašavaju imovinom fantomske, neregularne i nekanonske crnogorske pravoslavne crkve, Srbe prevode u Crnogorce, takođe, jednu fantomsku naciju, a srpski jezik, koji se vekovima govori u Crnoj Gori, proglašavaju nekakvim crnogorskim jezikom, ili službenim jezikom koji je u upotrebi u Crnoj Gori. Neće dugo potrajati pa će aktuelno crnogorsko rukovodstvo, verovatno, i Njegoša da proglasi vladikom crnogorske pravoslavne crkve.
Srbija kao država mora na takve akte da odgovori, mora da vodi aktivnu politiku prema srpskom narodu koji živi u Crnoj Gori i da svim Srbima koji žive u Crnoj Gori, bez obzira na to da li imaju prebivalište u Srbiji, da li imaju prebivalište u Crnoj Gori, bez obzira na taj fantomski datum 3. jun 2006. godine, ako to žele, omogući da dobiju državljanstvo Republike Srbije.
Na kraju, neću mnogo da dužim, pošto ima dosta govornika iz Poslaničkog kluba SRS-a, moram da ukažem na izvesnu istorijsku hronologiju kada je reč o odnosu između Srbije i Crne Gore u novijoj istoriji.
Svi građani Republike Srbije sećaju se da je osnovna teza tadašnje opozicije u Srbiji, DOS-a, pre 2000. godine, bila da je Slobodan Milošević i Srpska radikalna stranka uzročnik loših odnosa u federaciji i da će se to popraviti onog dana kada demokrate u Srbiji dođu na vlast, kao što su demokrate u Crnoj Gori.
DOS je 2000. godine, na nelegalan način, došao na vlast u Srbiji. Već 2003. godine ukida se SRJ, nastaje državna zajednica Srbija i Crna Gora, a već u 2006. godini nema više ni državne zajednice, nego postoji nezavisna Crna Gora. Ja vas sada pitam, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, šta se desilo sa vašim predizbornim obećanjem da je pitanje Crne Gore, kao i pitanje Kosova i Metohije, pre svega, političko pitanje i da će se rešiti kada u Srbiji konačno pobedi demokratija.
Iz medija, iz izjava čelnika vladajuće koalicije, možete da čujete svaki dan kako su te stranke državotvorne. To je velika laž i velika obmana. Nisu to državotvorne stranke, to su ''državorazbijačke'' stranke. Razbile su dve države, a ovakvim predlogom zakona o državljanstvu, očigledno, pokušavaju da razbiju i jedinu državu koja nam je ostala, a to je Republika Srbija.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a neka se pripremi narodni poslanik Božidar Delić.

Gospodine Duliću, dame i gospodo narodni poslanici, hoću da kažem da ničim nisam skrivio to što se Parlament nije sastajao u proteklih nekoliko nedelja i nazivam krajnjim bezobrazlukom izjavu Mlađana Dinkića da su narodni poslanici za to krivi.
Nije prvi put da Mlađan Dinkić daje takve izjave, pa mu sada postavljam poslaničko pitanje - koje zakonske predloge je Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj uputilo Narodnoj skupštini Republike Srbije na razmatranje, a koje ovaj parlament nije razmatrao?
To je važno i neka prestane da se ponaša kao da su narodni poslanici njegovi štićenici u domu za nedozrelu decu. To nije fer, on to radi već nekoliko puta. Želim da kažem da narodni poslanici koji su iz opozicionih stranaka ničim ne utiču na to kada će biti sazvana sednica, kakav će biti njen tok i kakav će biti njen ishod.
Sada o zakonu. Glasaćemo za predložene izmene i dopune Zakona ukoliko bude prihvaćen amandman koji je, u ime naše stranke, nekoliko važnih udruženja, intelektualaca i drugih saopštilo javnosti. Dakle, ukoliko ministar, odnosno Vlada to prihvati, glasaćemo za izmene i dopune Zakona.
Ono što želim ovde posebno da kažem, a čega nema u štampi, već sam jednom govorio o tome, to je da je položaj Srba u Republici Makedoniji doveden do krajnje moguće tačke i da naša država s tim u vezi ne preduzima nikakve korake.
Želim da kažem da ni naši državni činovnici u našem diplomatskom predstavništvu, ambasadi, pre svega, ništa ne čine po tom pitanju, pa od 27 srpskih vojničkih grobalja u Republici Makedoniji, danas, praktično, ne postoji nijedno koje je moguće posetiti, a da se čovek ne postidi.
Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, poslaničko pitanje, da li je poznato Vladi Republike Srbije koliko Srba živi u Makedoniji, u BJR Makedoniji, tako se oni tačno zovu, koliko Srba živi u Kumanovskoj dolini, tzv. Skopskoj Crnoj Gori, i šta su njihova prava?
Želim da kažem da se, dok oni tamo nemaju nikakva prava, Vladimir Gligorov, ekonomski savetnik Liberalno-demokratske partije, širi u rezidenciji, stanu od 300 kvadrata, koji mu je od oca ostao, u ovoj državi, usred Beograda. To nije moguće tolerisati.
Dakle, kada su ovakve stvari u pitanju, kada su ovakvi zakoni u pitanju, nije ovde tema samo Crna Gora, već su tema svi oni prostori na kojima su nekada Srbi živeli u znatnom broju, kao i drugi građani Srbije. Ima tamo i drugih koji, praktično, ne mogu da ostvare nikakvo pravo ukoliko se ne izjasne kao Makedonci.
Mi danas govorimo ovde o različitim pitanjima koja se tiču srpskog većinskog naroda, ali ta pitanja tište i sve druge građane čija je matična država Srbija, a žive u nekim bivšim republikama.
Dakle, postavio sam dva poslanička pitanja, izrekao javnu kritiku Mlađanu Dinkiću za nedozrelo i nedolično ponašanje prema Parlamentu. Parlament je birao Vladu, a nije Vlada postavila Parlament.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, a neka se pripremi narodni poslanik Milisav Petronijević.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o jednom vrlo važnom zakonu, o zakonu o državljanstvu. Taj zakon predstavlja, svakako, jedno od osnovnih pitanja svake države.
Danas je ovde pomenuto pitanje reciprociteta. Kada se radi o međunarodnim odnosima, o odnosima među državama, ovaj princip je uvek prisutan.
Jedan od narodnih poslanika koji je govorio, govorio je i o tome kakav je zakon o državljanstvu Republike Crne Gore. Nažalost, nisam imao prilike da pročitam taj zakon, ali smatram da, kao i prema svakoj državi, tako i prema Crnoj Gori treba da bude zastupljen ovaj princip. Dve nezavisne države koje su bile u takvom međusobnom odnosu da su kao ustavni akt imale ustavnu povelju, sva svoja pitanja, pa i pitanja državljanstva treba da rešavaju sporazumno.
Jasno je da građani Srbije poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, koji su prijavljeni na teritoriji Srbije, ne mogu ostati bez državljanstva.
U pogledu ovog pitanja, imao sam i lično iskustvo. Iako smo supruga i ja rođeni u Srbiji, naša deca su rođena u Bosni i Hercegovini. Prilikom pokušaja da se upišu u državljanstvo Srbije, traženo je da se odreknu državljanstva Bosne i Hercegovine. Smatram da je to tada bilo u redu i da je to po zakonu. Međutim, ovaj zakon daje i neke druge mogućnosti, a samim tim otvara i druge dileme, o kojima je ovde govorilo više poslanika, a prvi je o tome govorio gospodin Batić.
Mi ćemo podržati ovaj zakon, ali samo u slučaju da bude usvojen amandman koji je ovde izneo gospodin Vučić. Mogućnost da građani Crne Gore, koji to žele, mogu dobiti srpsko državljanstvo nije sporna, ali, pod određenim uslovima. Smatram da to mogu ostvariti samo oni koji su se izjašnjavali kao Srbi. Svi ostali, koji su glasali za odvajanje i odlazak iz naše zajedničke države, ne mogu i ne smeju biti time nagrađeni, jer bi to bilo na štetu građana Srbije.
Takođe, smatram da treba razmisliti i o članu 27, koji govori o otpustu iz državljanstva Republike Srbije, posebno o tački 3, u kojoj se govori o otpustu iz državljanstva po međunarodnim ugovorima. Smatram da je ovo nejasno i da to treba bolje precizirati, vodeći računa o pravima i slobodama čoveka i građanina, prvenstveno, vodeći računa o Ustavu Republike Srbije.
Što se tiče člana 48, ovde nije prisutan gospodin ministar, ali u članu 48, u poslednjem stavu, govori se da ministar uređuje i donosi propise vezane za upis u državljanstvo. Želeo sam da se njemu obratim, jer je danas u Srbiji prisutna jedna blago diskriminatorska praksa prema građanima državljanima Srbije. Posebno se radi o onim građanima državljanima Srbije koji su državljanstvo stekli u poslednjih 15 godina, odlaskom sa prostora bivše SFRJ i dolaskom u Srbiju.
Ovi građani, za razliku od drugih, ne mogu svoja uverenja o državljanstvu da podignu u organizacijskoj jedinici MUP-a, odnosno opštini gde su prijavljeni, a to, po ovom novom predlogu i po ovom poslednjem stavu u članu 48, treba da reši ministar za unutrašnje poslove.
Smatram i da gospodin ministar i njegovo ministarstvo, i prilikom izdavanja ličnih dokumenata, posebno ličnih karata, treba da vodi računa o tome da se građani koji su došli sa drugih prostora ne osećaju kao građani drugog reda, jer se to do sada moglo videti po brojnim šiframa u tom osnovnom dokumentu, a to je lična karta. Smatram da svi treba da imaju potpuno ista dokumenta.
Što se tiče člana 52, poslednji stav, koji govori da se izjava i zahtevi iz stava 1. i 2. ovog člana mogu podneti u roku od pet godina od stupanja na snagu ovog zakona, smatram da je to suviše dug period i da će, verovatno, u tom periodu, a i danas smo čuli od nekih obećanja, biti donet i novi zakon o državljanstvu.
Želeo bih samo da napomenem, svi ste imali prilike da se odjavljujete iz jednog mesta i prijavljujete u drugo mesto. Rok da to uradite, kada podignete odjavnicu iz jednog mesta da bi se prijavili u drugom mestu, vam je osam dana.
Smatram da će svi oni koji žele državljanstvo Srbije to učiniti u najkraćem mogućem vremenu i da ovaj rok nikako ne bi trebalo da bude duži od jedne do dve godine.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a neka se pripremi narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu da imam svega dva minuta, pokušaću ukratko, u nekoliko teza, da potvrdim ono što su već moje kolege prethodno govorile.
Izmene Zakona o državljanstvu svode se, u stvari, na davanje mogućnosti da crnogorski državljani koji su stanovali u Srbiji, imali tu prebivalište 3. juna 2006. godine, steknu državljanstvo. To nije sporno. Zakon je ovde ponuđen po hitnom postupku.
Želim samo javnost da upoznam da od 3. juna 2006. do 3. jula 2007. godine ima godinu i mesec dana. Propušteno je godinu i mesec dana. Od 3. jula 2007. godine do današnjeg dana ima tri i po meseca. Eto, kakav je odnos vladajuće većine prema hitnosti.
Inače, dobro je da je vladajuća većina prestala sa opstrukcijom rada Narodne skupštine. Moje kolege su to obrazložile. Neću da trošim vreme na to.
Samo da podsetim, zbog ovih ministara što plaču jer ne radi Narodna skupština, počev od Dinkića, Đelića i ostalih, Vlada nijedno jedino vanredno zasedanje nije tražila, a ovo je osmo od maja meseca. To pokazuje kakav je odnos i da je to samo foliranje i folirantski odnos ministara u odnosu na javnost.
Kada je u pitanju državljanstvo, da bi neko bio državljanin, treba, prvo, da to želi, treba da hoće da bude državljanin, treba da poštuje tu državu.
Sada imamo situaciju, tj. imamo državljane koji ne poštuju državu, ali dolaze na šaltere da uzmu putnu ispravu koja se zove pasoš. Uslov da bi neko imao putnu ispravu, pošto je to javna isprava, jeste da je državljanin.
S druge strane, imamo one Srbe koji žive van Srbije, koji doživljavaju Srbiju kao svoju maticu, koju vole, koju žele, koju hoće. Iz tih razloga je uvažen amandman poslanika Ivice Dačića, predsednika SPS-a, u ime poslaničke grupe, i mi ćemo, ako se taj amandman usvoji, ili radikalski, potpuno nam je svejedno koji će da bude, samo u tom slučaju podržati izmene ovog zakona. U suprotnom, on nije ispunio svoj cilj.