Nije ova moja primedba bila vama upućena ad personalno. Želeo bih da ukažem na nekoliko činjenica.
Uvek kada su u pitanju antisrpski stavovi, znam ko će da izađe za skupštinsku govornicu. Građani Srbije to znaju i uvek su iste reči.
Evo matrice: dosta nam je bilo, 15, 20 godina, priča o patriotizmu, dosta nam je bilo priča o izdajnicima, dokle su nas dovele te priče, mi treba da radimo sve drugačije.
Šta treba da radimo? Da uzmemo motiku, pa da se sami lupamo po glavi i da vičemo kako nam je lepo?! Malo što nas ovi vaši lupaju po glavi, nego treba i mi da uzmemo motiku, pa da vičemo kako nam je još lepše nego kada nas oni lupaju po glavi.
Zašto vičete, gospodine Jovanoviću, kada izađete ovde? Čim malo izgubite živce, počnete da vičete. Zašto se sekirate toliko? Pominjete Šešeljev džip. Da li je to onaj koji ste vi krali? Da li je to onaj koji ste vi, s onolikom silom, napadali da ga ukradete i da ga otmete? Ukrali ste i oteli, gospodine Jovanoviću. Evo, Jočić ga još drži. Nije to bilo pitanje jednog automobila.
Kao što znate, nije to danas u tom smislu, ne ulazim ja u tuđe džipove, privatne, i u sve drugo, to su vaše stvari. Mene interesuje nešto drugo. Kako može taj princip otimačine i pljačke da bude dobar? Kada se neko metaforično, pokazujući svima kako sme da se suprotstavi takvom režimu, bori protiv toga, ispadne i on kriv. Šta treba ovde da uradimo?
Da li nas je gospodin Dulić izbacio napolje, kao što nas je vaša vlast izbacivala napolje? Još nije. Ne kažem da neće, sada kada promene Poslovnik, ne kažem da neće da rade svašta, ne kažem da se, suštinski, njihovo mišljenje razlikuje od vašeg, ali još nisu. Dokle god imamo mogućnost da ne vičemo, a da govorimo sve što jesu ideje srpskih radikala, sve što jeste naš politički program, sa ove govornice ćemo to slobodno da govorimo i nikoga se ne plašimo.
Želim da vas obavestim, gospodine Jovanoviću, ali, pre svega, vas iz režima, gospodine Jočiću. Za desetak, 15 minuta, u prostorije Narodne skupštine Republike Srbije stižu predstavnici Srpske liste iz Crne Gore, a ja kažem - donesite, prihvatite ovaj amandman, ne samo zbog njih, već zbog Srba iz Berlina, Londona, Njujorka, svakog drugog mesta. Zašto Hrvati da budu bolji od nas u svom odnosu prema građanima? Nikoga time ne vređamo. Ništa mi loše ovim ne činimo, ako hoćete, ni crnogorskim vlastima.
Ako me pitate da li mi je Medojević bolji od Mila Đukanovića, nije nimalo, bolji su nam samo oni koji zastupaju interese srpskog naroda. Separatisti i jedan i drugi, nikakve razlike nema. Mi nemamo podelu na vlast i opoziciju, nego imamo podelu na one koji štite srpske nacionalne interese i one koji su protiv njih.
Uskoro, kada dođe i gospodin Mandić, siguran sam da ćete, gospodine Jočiću, valjda imate obavezu i prema predstavnicima našeg naroda u Crnoj Gori, da im objasnite da li prihvatate amandmane SRS-a ili ne.
Pozivam vas još jedanput, gospodine predsedniče Narodne skupštine, da u toku pauze razgovarate sa predstavnicima RTS-a. Ja košarku mnogo volim, nekada sam je igrao, ne uspešno, te ne mogu nikome o tome ništa da govorim, ali mnogo više, siguran sam, naš narod širom sveta interesuje ono što je ključno srpsko nacionalno pitanje, a ne kako će Davor Kus ili ne znam već ko iz hrvatske reprezentacije da promaši ili postigne koš. Mislim da građane Srbije to naročito ne zanima, mislim da ih to više iritira.
Na kraju, mi ovim zakonom danas određujemo svoj odnos samo prema našem narodu, nikome ne otimajući, ne uzimajući nikakva prava, ne ukidajući ničije države, koje su na ovaj ili onaj način stekli. Mi ovim samo hoćemo i želimo da imamo ono što imaju svi ostali na kugli zemaljskoj, da Srbi koji žive van granica države Srbije, današnje, mogu da se pohvale, samo da se pohvale da imaju i državljanstvo Republike Srbije. Za njih to mnogo više znači, to jedno parče papira, nego milioni dinara i evra i sve drugo, jer gde god da žive, bez otadžbine ne mogu da žive, važnija je od svega.
