Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a neka se pripremi narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u okviru raspoloživog vremena koje je ostalo našoj poslaničkoj grupi svoju diskusiju ću da predstavim kroz tri pitanja.
Prethodno, na ovom spisku ljudi koji su se prijavili za diskusiju, valjda po nekoj navici, stoji da ćemo mi glasati protiv.
Želim da javno saopštim: SPS jeste opozicija ovoj vlasti, ovoj vladi, biće žestoka kako vreme odmiče, jer je vlada sve lošija, ali nikada neće biti opozicija državi, opozicija narodu i onim problemima koji tište građane zemlje. Dakle, SPS neće glasati protiv Kjoto protokola.
Ono što želim da saopštim, SPS, kao partija levice, u svom središtu ima čoveka sa svim njegovim problemima, veoma poklanja pažnju baš ovom pitanju, pitanju zdrave okoline u kojoj čovek živi. To je jedan od najvećih problema Srbije.
Ono što želim gospodinu ministru da kažem, mnogo bi bilo dobro da je uz ovaj Kjoto protokol išla jedna detaljna analiza stanja u Srbiji, u svim ovim oblastima koje ne samo tretira Kjoto protokol, nego uopšte u oblastima zaštite životne sredine. Videli biste da nije baš tako, da je Srbija dosta zatrovana, da su je mnogo zatrovali oni koji su već ratifikovali ovaj sporazum, da je to Srbija u kojoj svaki dan u nekoj novoj reci ribe uginu, da je to Srbija u kojoj svaki dan neki novi dimnjaci uguše stanovništvo i da ne nabrajam dalje.
Zato mislim da je potrebno da Vlada, a postoji i obaveza Vlade u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine, jednom godišnje podnese izveštaj i da otvorimo raspravu o tim pitanjima.
Drugo, na čemu mi insistiramo kada o ovome razgovaramo, o tome su moje kolege govorile, da kada se ratifikuju neki sporazumi, da se tome ne prilazi na jedan brz tehnički način, znate, to je ratifikacija, sporazum je već potpisan, po sistemu "uzmi ili ostavi", biće to lepo, evropske vrednosti, implementacija itd. Imali smo iskustva evo skoro sa međunarodnim sporazumom o davanju koncesije za izgradnju autoputa Horgoš-Požega, pa se ispostavilo da ima i te kako posledica potpisivanje takve koncesije po ovu državu.
Skoro smo imali iskustvo da je vlada poklonila SAD zelenu površinu u centru Beograda, 4,2 hektara kulturno-istorijski spomenik, naterala Skupštinu grada ili u dogovoru sa njima da promeni Generalni urbanistički plan Beograda, koji se menja jednom u 20 godina, da kažu da to više nije to, to će sada biti za gradnju.
Očekujem i tražim da Vlada učini dostupnim javnosti ugovor o prodaji zgrade "Maršalata", sa svim uslovima koji tamo stoje i neka narod zna. Navodim to samo kao jedan primer, eto, ne treba nam Kjoto protokol, lako ćemo zelenu površinu, kulturno-istorijski spomenik u Beogradu da uništimo zarad nekih drugih interesa.
Da ne dodajem još i to da su nas naterali i, nažalost, Vlada prihvatila, da još o svom trošku očistimo ono što su oni srušili. Dakle, insistiramo na tome da se javnosti učine dostupnim ne samo taj ugovor Horgoš-Požega, nego svi ugovori i neka javnost vidi pod kakvim uslovima je sve to urađeno, naravno i o Sartidu i o svim drugim.
Treće na čemu insistiramo, kada se objašnjavaju prednosti potpisivanja Kjoto protokola, gospodine ministre, želim da vas uverim da 95 posto građana Srbije ne zna šta je to Kjoto protokol. Ako se još obraćamo tim rečnikom "evropske vrednosti", "implementacija", a narod zna da termoelektrane A i B u Obrenovcu dnevno potroše 90 hiljada tona uglja, a izbace 219 tona čestica na dimnjak, možda one nisu sve u okviru onih šest koje Kjoto protokol kaže, ali ugušiše ljude. Od toga se 17 hiljada tona pepela odlaže na pepelište, pa onda, kao u Velikim Crljenima, te deponije puknu, zagade i unište narod.
Građani hoće da znaju šta će da im bude bolje potpisivanjem ovog protokola, hoće li se ta pitanja rešiti, kako, hoće li Beograd biti manje zagađen, kako, na koji način, ako imamo garažu u centru grada, ako imamo saobraćajni kolaps, preko 400 industrijskih firmi u centru Beograda koje zagađuju grad. Da ne pričam o okolini Pančevo, Smederevo, deponija Vinča itd. Njih to interesuje, šta god da potpisujemo: hoće li to njima da pomogne.
Ili će, nažalost još uvek Beograđani da se više uzdaju u povoljan vetar i jaku košavu nego u bilo koji drugi protokol. Kada se pomene Kjoto protokol, uveravam vas, najviše građana Srbije, u okviru onih malo koji to poznaju, znaju da je to neki sporazum koji, eto, treba da smanji zagađenje, koji se odnosi na sve zemlje osim na najvećeg zagađivača na svetu, na Ameriku, ne znaju sve ovo drugo.
Zbog toga tražimo, kada se obrazlažu ovakve stvari, da se na jedan konkretan, građanima razumljiv, način kaže šta će to biti bolje i kada za njih. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Petronijeviću. Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, neka se pripremi narodni poslanik Milan Dimitrijević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem sa diskusijom o ovoj tački dnevnog reda, spomenuo bih vam dva momenta koja će nam možda jasno oslikati šta je u stvari Kjoto sporazum.
Prvo bih citirao Žaka Širaka, bivšeg predsednika Francuske, inače čoveka koji je aktivno učestvovao u bombardovanju SRJ, koji je za Kjoto protokol svojevremeno izjavio da je to novi oblik tzv. globalnog upravljanja.
Drugi momenat predstavlja činjenicu da SAD nisu potpisale ovaj sporazum iako učestvuju u zagađenju planete sa 25%.
Ako se dalje analizira tekst protokola dolazimo do zaključka da se čak i ovde trguje kvotama na globalnom nivou i da su moćne svetske korporacije, čak i u jednoj nesreći za planetu Zemlju, videli mogućnost za zaradu miliona ili čak milijardi dolara.
S obzirom da je većina poslanika SRS govorila o Kjoto protokolu, osvrnuću se na neke probleme u vezi merenja emisije u Srbiji, s obzirom da dolazim iz opštine Paraćin, gde se nalazi trenutno fabrika cementa Holcim. Znamo dobro kako je privatizovana i tako bih želeo da govorim o nekim stvarima koje sada javnost još ne zna.
Mnogi su pomenuli problem merenja emisije i stanja širom Srbije. Zašto je to problem? Pre svega jer su mnogi podaci netačni, proizvoljni, čak i smešni. Razloga je više, od kojih ću pomenuti trenutno dva - zastarela oprema i pogrešno licenciranje ovlašćenih kuća za vršenje ovih merenja. Gospodine ministre, hitno se mora izvršiti ponovno licenciranje svih pravnih lica koja su do sada imala licencu za obavljanje ove vrste poslova i treba uvesti novi termin - namensko licenciranje.
Nije dovoljno samo merenje emisije uopšteno, već i o kojoj se industriji radi, jer je svaka specifična za sebe. Neki se elementi i jedinjenja javljaju i detektuju u cementnoj industriji, neki u hemijskoj, petrohemiji, kod azotare itd. Dakle, svaka ovlašćena kuća mora imati svoju namensku granu industrije.
Navešću vam jedan prost primer. U cementnoj industriji skoro uvek se javlja određena koncentracija sumpordioksida i to u većim vrednostima od dozvoljene granične vrednosti. To je zbog vrste energenata, kao i zbog karakteristike rude laporca, koja u sebi sadrži piritni sumpor, kao i organske sedimentne materije.
Ovde navodim primer konkretno Popovače cementare. Dakle, jedna naša ovlašćena kuća, koja ima licencu za taj rad, vršeći merenje emisije došla je do smešnih rezultata za sumpordioksid. Rezultat tog merenja je bio nula, za ostale vrednosti da vam ne govorim.
Kada se posumnjalo u to, izvršena su druga merenja druge ovlašćene kuće, nažalost iz inostranstva, i došlo se do rezultate gde se videlo da je vrednost sumpordioksida, čija je granična vrednost 400 miligrama po metru kubnom, išla i do 700. I šta sada treba da se uradi, obmanut je naručilac posla, obmanuti su građani, a neko za svoju neodgovornost neće nikome položiti račune.
Pitam se samo šta ako je takav slučaj i kod ostalih potencijalnih zagađivača u Srbiji. Evo vam, na primer, Pančevo. Ljudi bukvalno padaju u nesvest, a silne ovlašćene laboratorije ne mogu da detektuju uzrok zagađenja. Dakle, licencirajte ponovo pravna lica koja se mogu baviti tim poslom, uz namensku naznaku.
Takođe, mnoge fabrike čiji su vlasnici iz inostranstva, znači putem privatizacije su došli u vlasništvo, instalirali su sopstvenu opremu za kontinuirano praćenje stepena zagađenja, odnosno uspostavili su 24-časovni monitoring.
Ali, problem je što ih ministarstvo nije atestiralo, jer na taj način bi u svakom trenutku mogli da imaju validne podatke o stepenu zagađenja.
Zbog problema sa sumpordioksidom tražio sam podatke iz Holcima i dobio sam sva merenja, i one periodične i ove koji se kontinuirano mere, i video sam da su razlike beznačajne.
Radi ilustracije čime raspolažu naše kuće koje se bave ovim poslom, imam fotografije naše kuće koja meri određene vrste emisija i iz inostranstva. Evo, znači, ova je izmerila nula sumpordioksid, a ova 700.
Bukvalno imamo mašineriju koja jednostavno ne može da detektuje, da se malo izrazim čudno, ni miris kiselog kupusa, kada već tako moram da kažem.
Dalje, takođe ovde bih vas podsetio na problem određivanja granične vrednosti referentnog kiseonika, da se to jednom zasvagda utvrdi, pošto taj procenat varira od 20% pa naniže i predstavlja mogućnost za dobijanje lažnih rezultata. Koliko sam upoznat, ta granična vrednost se kreće u EU između 10 i 11%.
Dalje, takođe bih želeo da vas, gospodine ministre, upoznam sa jednim elaboratom Mašinskog fakulteta u Beogradu, koji je u stvari stručni nalaz o emisijama čvrstih čestica i cementne peći u fabrici cementa Holcim, i piše na strani pet da se granične vrednosti zagađenja u cementnoj industriji, gde se spaljuje otpad kao vid alternativnog goriva, a da vas podsetim u fabrici cementa se već dve godine spaljuju otpadne gume, umanjuju.
Na primer, sumpordioksid od 400 se smanjuje na 50 miligrama po metru kubnom. Ali, znate po kom to pravilniku i na osnovu čega? Po pravilniku iz zakonodavstva EU i na osnovu direktive broj 2076 EC. Pitam vas sada, pošto vaša stranka toliko hrli u Evropu i tražite evropsko zakonodavstvo, zašto i u Srbiji ne važe ti pravilnici koji graničnu vrednost ograničavaju na 50 miligrama po metru kubnom sumpor dioksida?
Dalje, koristim priliku zbog vremena, znači skratiću ovo izlaganje, da vam postavim poslaničko pitanje. Gospodine ministre, kada ćete da uredite zakonski upotrebu opasnog otpada kao alternativnog goriva, jer to polako počinje da prerasta u problem broj jedan što se tiče zaštite životne sredine u Srbiji?
Mnogo pravilnika koji prate ovu delatnost postoji u EU, ali ne i kod nas, ali s tom razlikom da se u Srbiji već sporadično kreće u upotrebnu alternativnih goriva, i to tamo gde postoje visoke peći kao što su cementare, železare itd. Nedovoljno odgovorno smatram da se ponašate prema ovom problemu i koristim ovu priliku da vas pitam da li već planirate da u visokim pećima uskoro odobrite spaljivanje i tzv. farmaceutskog otpada, a uz kakav vid zaštite i kontrole? Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević, a neka se pripremi narodni poslanik dr Mileta Poskurica.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem da govorim o temi dužan sam da se osvrnem na prepodnevno izlaganje poslanice LDP.
Dakle, tada je rečena jedna neistina koja se može lako demantovati. Rečeno je da prošla vlada za vreme svog mandata ili u zadnje tri godine nije donela nijedan sistemski zakon iz oblasti životne sredine. Dakle, radi se o gospođi Vesni Pešić.
Podsetiću ovde, pošto sam skinuo sa sajta, postoje četiri sistemska zakona koje je prošla vlada donela. To je Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine i Zakon o zaštiti životne sredine. Dakle, to su ti zakoni koji su doneti u mandatu prošle vlade.
Radi se o dezinformisanju javnosti. Takva vrsta dezinformisanja javnosti zagađuje možda na opasniji način našu Drinu nego ova tema o kojoj govorimo. Zamolio bih poslanike pre nego što puste jednu informaciju da provere njenu tačnost i da se prema tome tako i odnose.
Dakle, o Kjoto sporazumu, odnosno ratifikaciji Kjoto sporazuma...
Izvolite, gospođo Radeta, hteli ste nešto da kažete?
(Vjerica Radeta, sa mesta: Uopšte ne primećujem da ste za govornicom.)
Počeo bih izlaganje jednom rečenicom koja važi unazad jedno 15 godina. Ona glasi - misli globalno, a deluj lokalno.
Mislim da smo krenuli dobrim putem i ovo je, ratifikacija ovog sporazuma je kontinuitet i nastavak jedne dobre prakse bivšeg ministarstva i predlog ratifikacije svakako je dobar potez ministra za zaštitu životne sredine, i poslanici DSS su vrlo zahvalni na tom potezu, i svakako poslanici DSS će glasati za ovu ratifikaciju.
Vratimo se nekim stvarima, šta su uzroci. Svedoci smo i svi mi ozbiljnih klimatskih promena. U svetu se dešavaju u poslednje vreme vrlo dramatične promene što se tiče klime. Nekoliko velikih klimatskih promena izazvalo je ogromna razaranja u svetu.
Da vas podsetim na uragan koji je opustošio Nju Orleans, na silne požare i na još niz događaja koji su i te kako posledica ljudskog delovanja, odnosno nekontrolisane emisije i puštanja u atmosferu svih gasova, a koji su navedeni i mislim da nema potrebe da ponavljam o kojim se gasovima radi.
Šta su razlozi za donošenje Kjoto sporazuma? Upravo to da se misli globalno, da se problem uoči, da se nađe način da se te pojave spreče i da se ta planeta ostavi u nasleđe onima koji dolaze iza nas u jednom boljem stanju. Čini mi se da je to ministar u svom izlaganju i rekao.
Šta su rešenja? Rešenja su upravo sadržana u ovoj poruci, dakle misli se globalno, a deluje se lokalno. Neka mi bude dopušteno da se osvrnem na jednu pojavu koja je vezana za našu državu.
Mislim da smo na jednom gostovanju gospodina ministra na poslaničkom klubu načeli tu temu. Radi se o tome da u Srbiji postoji na stotine, a možda i na hiljade lokalnih deponija, potpuno nekontrolisanih.
Pored važnih vodotokova, a jedan od tih važnih vodotokova i nešto što je strateški važno za ovu državu to je sliv reke Drine. Dovoljno je prići slivu Drine u srednjem Podrinju i uveriti se u istinitost ovoga što govorim. Dakle, šta je rešenje tog problema?
Pored važećih sistemskih zakona, možda doneti i neki podzakonski akt, omogućiti ljudima koji žive na tom prostoru da taj otpad sabiraju na jednom mestu, povezati ih sa javnim komunalnim preduzećima i taj otpad na jedan adekvatan i potpuno bezbedan način eliminisati.
Nije dobro kada se u jednom vodotoku kakva je reka Drina pojavi gomila đubreta koja je prekrila jednu trećinu i čak i više prostora te reke.
Pre izvesnog vremena sam boravio na Zvorničkom jezeru i obilazeći ga ono što me je zapanjilo da se u krajevima nalazilo na stotine i hiljade flaša, napuštenih i neupotrebljivih automobila, kućnih električnih aparata, automobilskih guma i svega ostalog što ozbiljno zagađuje taj vodotok.
Dakle, Drina jeste strateška stvar Srbije. Jedini zdrav u ovom trenutku vodotok u Srbiji, koji može u budućnosti snabdevati ovu državu zdravom pijaćom vodom. Na samom kraju ponoviću, poslanici DSS podržaće ratifikaciju Kjoto sporazuma.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, po Poslovniku.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, samo bih se u najkraćem osvrnuo na prethodnu diskusiju, s obzirom da je na potpuno pogrešan način protumačeno prepodnevno izlaganje gospođe Vesne Pešić.
Znate, gospodine poslaniče iz DSS, činjenica da je u periodu od tri i po godine Vlada parlamentu predložila tri zakona kojima se uređuje oblast zaštite životne sredine sama po sebi nije dovoljna za konstataciju da je postojao sistem koji se stara o rešavanju tako krupnog problema kakav je problem o kojem danas diskutujemo. To je jako malo.
Vlada Vojislava Koštunice je prekinula neku vrstu političke tradicije koja je postojala u Srbiji, a koja se vezivala za uspostavljanje infrastrukture neophodne za rešavanje problema zaštite životne sredine. Nije bilo ministarstva u prethodnom sazivu.
Podsetiću vas na ekspoze predsednika Vlade i predsednika vaše stranke.
On je naveo pet prioriteta kojima će se njegova vlada baviti. Nije pomenuo pitanje zaštite životne sredine.
Vaša Vlada u prethodnom mandatu nije bila sposobna za rešavanje tih problema, ne zbog toga što vi lično to ne želite ili što to ne žele glasači vaše stranke, nego zbog toga što nije učinila ono što Vlada mora učiniti da bi se uspostavila infrastruktura neophodna za rešavanje tih problema.
Tu govorimo o sistemu i taj sistem treba sada razviti. Sada postoje preduslovi za tako nešto i nadamo se da će do toga doći.
Dobro radimo u okviru odbora i među nama ne postoji ona vrsta podela koja je karakteristična za svako drugo polje našeg političkog delovanja.
Nemojte u onome što je rekla Vesna Pešić tražiti prostor za političke konfrontacije, ona to nije uradila zbog toga što želi obračun LDP - DSS na tom nivou, nego zbog toga što želi od ove vlade, kao i od svake buduće, mnogo više odgovornosti u procesu rešavanja tih problema. Nije dovoljno pustiti sirene u Pančevu i na takav način građanima poslati poruku da se ne izlazi iz kuće dok ne prođe oblak. To nije sistem. Sistem treba zajedno da stvorimo.

Reč ima doktor Poskurica.
Izvolite. Neka se pripremi poslanik Vlatko Ratković. Pustimo doktora, pa ćete vi.

Dame i gospodo, pred nama je nešto što ste pretočili u zakon.
To bi moglo da se zove jednostavnije ratifikaciji Kjoto Protokola i Konvencije koji su usvojile UN.
Dakle, neko ko se generalno stara o globalnom zagađenju atmosfere, neko je uspeo i da pokaže u statističkim podacima, koje nemamo naravno, skinute su sa sajta verodostojne informacije koliko se kroz ekvivalent emisije ugljen-dioksida pogoršalo stanje u atmosferi.
Ali, za 10.000 godina unazad, od 80-te do ovih 15 godina, za 50% je veća koncentracija izražena u jedinicama koje meni nisu jasne, ali su uporedive, jer se svuda koriste.
Predviđa se da će do sredine ovog veka zagađenje biti negde oko pet stotina jedinica, 750 smatra po proceni analitičara kritičnom merom.
To što sa referentnih sajtova možete skinuti, jesu li oni značajni ili nisu, tek potpisana imena stoje i značajne stručne i naučne kvalifikacije ispod osoba koje su to pisale, govore o jednoj važnoj činjenici koja će proizaći iz onoga kada mi usvojimo deklaraciju koja je pred nama, obavezi koja će pred nama sledovati, da standardizujemo instrumente i metode kojima ćemo vršiti merenja, i prikazivanja i komunikacije sa javnošću koje će tim povodom biti za nas obavezna.
Naravno, hteo bih da se i ovom prilikom osvrnem i na još jednu važnu činjenicu. Suočeni sa realnom opasnošću da će možda za stotinak godina ili kraće biti apsolutni deficit fosilnih goriva, ili pregrejana atmosfera i velike ekološke katastrofe, kompletan svet, ali evo sada čovek kada računa 171 prema koliko ima članica UN, oko 200, sedam osmina članica UN je potpisao jedan protokol i pristalo s tim da sarađuje, dok jedna, čuli smo i objašnjenje zašto, isfrustrirana, preplašena zemlja, čas crvenim, čas zelenim, a nikada dovoljno preplašena svojim delima, do kraja obezbožena, nastavlja da bude najveći zagađivač u svetu, nastavlja da pravi najveće lomove.
Čuli smo da pravi najveće ozračenje, najveće kataklizme, da sprovodi diktaturu, da bude kosmički palikuća. Dakle, mi sa ove govornice ne možemo ništa drugo nego da to potenciramo, pojasnimo, iskažemo, da SRS je spremna da to uvek jasno i kaže.
Mislimo, ne znam koliko bi to bilo u skladu sa opštim funkcionisanjem ove institucije, da i ovakav jedan zakon ili ratifikaciju sporazuma je pratila i deklaracija koja osuđuje američko ponašanje ili pratila makar, a to je bilo i logičnije i mogućnije, Bela knjiga koja bi trebalo da govori o onome šta se desilo na Kosovu posle humanitarnog Milosrdnog anđela, jer su nam prepune i ''Batut'', i druge relevantne institucije nižeg ranga, informacija o tome koliko bolesnih, koliko tragično obolelih osoba, koliko genskih mutacija postoji.
Koliko god imamo lošu opremu koja ne može da registruje, čeka nas konačna klinička slika i konačna istina, koju možemo nažalost da registrujemo preko zaista najsigurnijih načina, a to su pogrebne liste koje ispisuju svakodnevno i mnogo, mnogo češće u našim bolnicama nego ranije. Dakle, makar je to moglo da prođe u paketu sa ovim zakonom, da proširi ovu diskusiju, da pokaže da može biti ona i drugačija.
Ona se uistinu ne tiče emisije gasova, ona se tiče mnogo ozbiljnije, mnogo tvrdokornije i mnogo teže lokalnih, bar ovoga puta lokalno je samo nas ovog puta zadesilo u ovom mikroregionu, štetnih događaja. Kada je reč o Kjoto Protokolu, mi smo svesni, ovaj zakon ima četiri člana, od toga drugi sadrži ceo Kjoto Protokol, ova tri ostala po jednu ili dve rečenice, tek da bi ličilo na nekakvu zakonsku formu. Mi smo svesni da ne možemo ništa, niti je prilika da mi ovde menjamo sadržaj Kjoto Protokola i u takve diskusije se nećemo ni upuštati.
Potpuno je jasno da ako se ono što se može pročitati iz ljudi koji su zainteresovani za ovu problematiku, dakle oni koji su nadajući se usvajanjem Kjoto Protokola videli za sebe šansu, pokušavali su da analiziraju i daju sugestije, gotovo poruku Vladi, postoje različite institucije koje se licitiraju u različitim komunikacijama, ali neka Vlada zna šta nam je najbolje činiti i koji od mehanizama implementacije protokola da koristimo, pa sam on takav nudi mogućnost o radu na čistoj tehnologiji.
Dakle, nešto što bi značilo teorijski, imaćete evo novac, popravite vaše emitere gasova, ne možete da one potope povećate, one šume gore u požarima, nismo spremni to da sprečimo, ali emitere popravite, dovedite u red i smanjite emisiju gasova.
To mogu da učine oni koji se nalaze u Aneksu jedan, tako što će pomoći nekoj drugoj zemlji članici Aneksa jedan, a ima ih i usred Evrope i centralne Evrope takvih koji prave manje. Takvi imaju verovatno i bolju tehnologiju i mogu da rade, ali postoje tumačenja po kojima mogu da se aktiviraju kroz karbonske kredite i da pomognu i zemljama koje su kao Srbija sada.
Postoji druga mogućnost, Srbija može, ostavili ste mogućnost da će možda nekada akceptirati, prihvatiti Aneks jedan i Aneks b.
Ako to uradi, onda će biti rame uz rame sa Nemačkom, Rusijom i ostalim zemljama. Tada će se nadležnosti, odnosno obaveze Srbije značajno povećati. Tada će ona morati da ima i dobre merne instrumente, i dobre statističke pokazatelje, ali i program kako se protiv emisije boriti.
Šta ako se pokaže da ta čista tehnologija donosi nekakvu količinu novca, ali sumnjam da je to validno, pretpostavke, mi nemamo Vladino mišljenje, stav Vlade, referentnog tela, koliko to tona ugljendioksida ili ekvivalenta može da nam da para. Negde piše dva evra, možete naći na sajtu, da vam to sada ne pokazujem, može se naći grafikon, stoji, može biti 2,11 u junu prošle godine, do čak 25 evra po toni u junu ove godine.
To je toliko varijabilno, toliko može da mami oči, toliko može da zavede, ako građanima kažete - ako prodamo i ovaj naš čist vazduh, uslovno, za nekakve karbonske kredite, imaćemo toliko i toliko po potencijalnoj toni proizvodnje ugljen-dioksida koristi.
Međutim, vidite to tržište varira. Šta ako aneksima kojima vi ne možete, imate samo jedan glas da utičete, a tročetvrtinski je način usvajanja aneksa, neko poželi da uključi zemlje centralne Afrike, pa subsaharsku i tropsku Afriku koja obiluje ponorima koji mogu da prihvate i akceptiraju ugljen-dioksid, pa snize cenu karbonske jedinice, kako ćemo se ponašati.
Dakle, nije stvar samo u tome usvojiti. Svakako da nešto što je civilizacijska tekovina, što je izazov, što prvi put jasnu distinkciju pravi između najveće štetočine ovog veka i država koje su male, nemoćne, ali svesne, sa visoko razvijenom svešću da najmanji doprinos zagađivanju čovekove sredine jeste štetan.
Činjenica je da smo tu ostali u nekom defanzivnom odnosu i bar nam ostaje da verbalno prozivamo one koji se neće uklopiti ili ne žele da se uklope u savremene svetske trendove, a u svemu drugom što je necivilizacijsko one naravno prednjače.
Ostaje nejasno, a uskoro ću i završiti, šta će biti ako bi neko ko bi želeo da bude potencijalni korisnik kredita, onda kada bi došle vreme posle 2008, mogućnost ako uđe u Aneks jedan, a šta ako država odluči da uđemo, da li će doći do parlamenta, e mi prihvatamo Aneks jedan, prihvatamo Aneks b, da li će to opet biti na parlamentu ili će odlučiti Vlada, ministarstvo, ko, ako odluči, onda će reći - čekajte, mi više nećemo kredite; uzećemo kredit, pa ćemo sami da pokrenemo svoju tehnologiju, pa ćemo zato imati veću vrednost i nikome nismo dužni te pare.
Da li će neko ko nam da kredit za čiste tehnologije reći - evo ti toliko para, ali po vrednosti bodova, kreditnih bodova, karbonskih za ovu godinu, te pare ti vrede toliko bodova ili će naći neku uravnoteženu isponderisanu vrednost.
Ne znamo tačno kakav bi tačno mehanizam bio. Možda su to one nejasnoće koje mi ne možemo iz ovog zakonskog predloga da izvučemo. Ako bi potencijalno bile bitne za funkcionisanje države i sistema, ne činjenica da treba se boriti protiv zagađenja, nego šta će biti dan posle nakon što ovo usvojimo.