Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije podneo sam ovaj amandman u ime SRS na član 49. gde sam predložio da se posle stava 1. dodaje stav 2. koji glasi: "O dostavljenim podacima nadležni organ odmah obaveštava lice čiji su podaci dostavljeni inostranim organima."
Dame i gospodo, ovo je jako osetljivo pitanje, radi se o podacima ličnosti, o podacima našeg građanina. Ovim podacima se ne može lako manipulisati. Ovde se otvara veliki prostor za brojne zloupotrebe. Srbija će predstavljati, ukoliko ovaj predlog zakona bude usvojen ovako kako jeste, vezano za ličnu kartu, elektronski konclogor.
Koliko je u drugim zemljama bilo suprotstavljanja ovim karticama i manipulisanju ličnim podacima građana, evo, ja ću vam sada na jednom primeru to pokazati. Do poznih 70-tih godina građani Francuske imali su legitimaciju načinjenu od papira i laku za falsifikovanje. Zato je 1979. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova krenulo da uvodi nove lične karte koje je trebalo da budu bolje, da obezbede od falsifikovanja i da budu pouzdanije za kontrolu. Međutim, odmah su se čuli glasovi protivljenja. Organizacije za zaštitu ljudskih prava i novinari počeli su da pokreću ovo pitanje na najvišem nivou i neki su istakli da bi to moglo značiti ograničavanje prava na slobodu kretanja.
Godine 1981. na vlast je došao socijalista Fransoa Miteran, koji je rekao da uvođenje kompjuterskih ličnih karata znači uskraćivanje ljudskih prava i da Francuska kao zemlja slobode ne može da ih primeni. Sličan stav je izneo i ministar pravde Rober Badinter, koji je smatrao da kompjuterske lične karte predstavljaju direktan nasrtaj na privatnost. Ministarstvo unutrašnjih poslova je tada povuklo inicijativu za uvođenje ličnih karata ovoga tipa. Evo primera jedne velike države koja je pre više od 20 godina povukla svoj predlog, jer je videla da taj eksperiment može da nanese štetu građanima, a nikako da bude koristan.
Pomoću ovih podataka i razmene podataka sa međunarodnim organizacijama ili državama nećete moći lako da kontrolišete u koje svrhe će sada Haški tribunal da traži podatke o Vojislavu Šešelju, gde je živeo, kad je rođen i gde je završio fakultet, a oni će tražiti iz Haškog tribunala i krvnu sliku profesora doktora Vojislava Šešelja, i koliko ima crvenih i belih krvnih zrnaca. To vam je ono što građani ne znaju, a neki organi mogu da zloupotrebe i da nanesu ogromnu štetu našim građanima.
Želeo bih samo da skrenem vašu pažnju na nekoliko minuta na to kako to stoji u uporednom pravu, dame i gospodo. U SAD postoji skoro alergijska reakcija na lične karte. Godine 1971. bilo je pokušaja da se broj socijalnog osiguranja provere u nacionalnoj identifikacionoj kartici, ali je inicijativa odbijena.
Slične inicijative su propadale, upravo na osnovu zahteva da se štiti pravo na privatnost. Dakle, štite se podaci svakoga građanina. I 1973, 1976, 1977. i 1981. godine i Karterova i Reganova administracija odbile su uvođenje ovakvih ličnih karata, ovakvih identifikacionih dokumenata.
Dame i gospodo, strane obaveštajne službe u našoj zemlji imaju ispostave i imaju svoje resore, okupirale su čitave delove naše države i nema nijedne institucije, niti organa u kome nisu instalirani, pogotovu iz Engleske i drugih zemalja koje vršljaju i čiji obaveštajci nesmetano i bez ikakve prepreke prikupljaju obaveštajne podatke i razaraju državu Srbiju. Sada im se ovim predlogom zakona omogućava da za svakoga građanina Srbije mogu da dobiju elektronskim putem podatke za 15 sekundi. Šta je to? Da li mi na taj način štitimo državu, nacionalne interese i naše građane? Ne štitimo naše građane na ovakav način.
Mnogobrojni obaveštajci, pod maskom privrednika koji dolaze da investiraju u našu zemlju, moći će da dođu do osnovnih podataka koji ih interesuju, da bi mogli na taj način ili da privatizuju EPS, ili NIS ili da u ovoj državi stvore haos i revoluciju i da je ponovo okupiraju. Dakle, sve ćete vi njima omogućiti ukoliko ova razmena podataka bude ostvarena na ovakav način.
Dame i gospodo, i građani Srbije, ja sam se danas uplašio, jer sam jutros čuo jednu vest: da je garda Ohaja okupirala niški aerodrom i da izvode vežbe. Ko zna šta će se sve desiti Srbiji, jer su gardisti iz Ohaja došli sa jednim generalom, a u stvari ne radi se o gardi, to je civilna odbrana i društvena zaštita. Ministar odbrane i Demokratska stranka predočili su srpskoj javnosti kako Srbija sarađuje sa drugim inostranim faktorima, sa velikim oružanim silama i da će te oružane sile biti podrška srpskoj vojsci, koja je spala na prosjački štap. Pa, zar iz Ohaja treba da nam dođu ovde, da nam okupiraju aerodrome i da izvode vežbe? Što niste pozvali Ruse, gospodo iz demokratskog bloka, da vam pokažu najnovije rakete, koje niko na svetu do sada nije proizveo? Velika Rusija je ta koja Srbiju može da pomogne i nemojte da se nadate da će ovi sa Zapada da vam pomognu i da pomognu građanima Srbije. Ne verujte im ni kada vam darove nose.
Zašto u ovom predlogu, gospodine Todoroviću, obraćam se vama kao predstavniku Ministarstva unutrašnjih poslova, niste napisali da će se koristiti ćirilica pri pisanju pasoša i formular za izdavanja pasoša biti na francuskom i engleskom, a zašto niste dodali i na ruskom? Kada Srpska radikalna stranka dođe na vlast prvo će joj biti da sa Rusijom sklopi savez i ona će imati na ovim prostorima uvek prioritet. I da dobijemo i mi ruski pasoš, sigurno, bez ikakve smetnje. Hvala vam.

Na član 50. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 50. odnosi se na raspon kazni za određene prekršaje vezane za putne isprave. Kada je u pitanju izricanje novčanih kazni od strane sudija za prekršaje, svi smo svesni da imamo dosta primera, ne kažem da je to praksa, određenih zloupotreba prilikom izricanja takvih kazni.
Jedan od načina da se takve zloupotrebe smanje jeste da se raspon kazni za jedan određeni prekršaj smanji. Tu se sada postavlja jedno pitanje. Pošto su ovde prekršajna dela koja su lako dokaziva, nema mesta tome da sudija sumnja u to da li je delo napravljeno ili nije, pa ako sumnja, a ipak ima više indicija da je stvarno neko delo učinjeno onda se odlučuje za blažu kaznu, ako je siguran, za težu. Ovde toga nema. Znači, ovde su dela koja su lako dokaziva. Međutim, sada postoji jedan drugi problem. U obrazloženju Vlade piše da se amandman odbija zbog toga što su ove kazne već predviđene Zakonom o prekršajima, pa ovo treba samo da se uskladi sa Zakonom o prekršajima. Znači, više je u pitanju tehnička forma, nego pravnička zakona.
Sada se postavlja drugo pitanje: da li su ovo prekršajna dela ili krivična dela? Da li su neka moguća ili nisu moguća? Da pođemo od tačke 1), gde piše – novčanom kaznom kazniće se lice koje poseduje više od jedne putne isprave iste vrste. Ko o tome treba da vodi računa ako ne organ koji izdaje putne isprave? Koliko je bilo priče o toj automatskoj obradi podataka, očitavanju, upisivanju u pasoš, čipovima. Ovde je ministar pokazao izvanredno znanje što se tiče elektronike. Stvarno sam zaprepašćen. Mislim da deca u osnovnoj školi više znaju od njega o svemu ovome što je ovde pričao. Kada već koristite tu elektroniku za izdavanje putnih isprava, kako je moguće da jedno isto lice sa istim podacima dobije dve iste putne isprave? To je nemoguće. Nemoguće je, ko se imalo razume u automatsku obradu podataka i zna da živimo u 21 veku. Izgleda da vi iz DSS-a još uvek toga niste svesni da mi već dugo vremena živimo u vremenu automatske obrade podataka, informatike itd.
Skoro je nemoguće da neko lice ima dva pasoša. Možda to ministar svojim primerom dokazuje, možda i vi ostali, ostatak Vlade Republike Srbije ima dva ista pasoša. Ne znam šta će vam. Verovatno vam savest nije čista, jer kad ova vlada padne, dođe vlada SRS, teško da će mnogi iz ove sadašnje vlade imati pasoše.
U tački 2) se kaže da će se novčanom kaznom kazniti lice koje svoju putnu ispravu da drugome da se njome posluži. Zar to već nije krivično delo? To je krivično delo i stvarno ne vidim razloga zašto se nalazi u prekršajnom zakonodavstvu.
Ti vrli pravnici bi trebalo da znaju da su čak i prekršaji koji se čine krivična dela, ali manje društveno opasna i kao takva se tretiraju kao prekršaji, a Ustav garantuje da jednom licu za jedno krivično delo ne može dva puta da bude suđeno, ne može ni u prekršajnom ni u krivičnom postupku. Realnije bi bilo da bude samo jedan postupak – krivični, jer samim tim za ovakvo krivično delo predviđena je i teža kazna.
U tački 3) se kaže da će se novčanom kaznom od 3.000 do 30.000 dinara kazniti lice koje davanjem neistinitih podataka ishoduje od nadležnog organa izdavanje putne isprave i posluži se takvom putnom ispravom.
Vidite, ovde ste napisali jednu veliku glupost: "i posluži se putnom ispravom". Ako je već dobio, dovoljno je, ne mora da putuje sa takvom putnom ispravom, to je isto tako krivično delo i zašto se ne kažnjava.
Na početku svog izlaganja pričao sam o vremenu u kome živimo, pa se postavlja jedno prosto pitanje – kako on to može da prikaže neistinite podatke i da dobije važeću putnu ispravu? Kako?
Koliko je meni poznato, za pasoš je potrebno, kao prvo, uverenje o državljanstvu, potvrda o mestu prebivališta i lična karta. U sva tri dokumenta mora da se nalazi jedan podatak koji je potpuno identičan, a to je jedinstveni matični broj građana, 13 cifara.
Kako lice koje ima ispravnu ličnu kartu može da je zloupotrebi i da prikaže nekakve lažne podatke da bi dobilo putnu ispravu? Nemoguće je. Sve to mora da se poklapa.
Prilikom unošenja podataka, pre nego što se izda putna isprava, sve se proveri, zato se i čeka. Nije to samo priča - čekamo na potpis dok načelnik dođe, pa će da potpiše, pa ćemo da vam damo pasoš. Ne, nego je to radi provere podataka.
Ko može da bude odgovoran ukoliko neko dobije putnu ispravu na osnovu lažnih podataka? Lice koje ju je izdalo, a to lice radi u državnom organu. Ono treba mnogo veće sankcije da snosi, nego ovaj koji je pokušao na neki način da zloupotrebi državu i dođe do te putne isprave.
U svakom slučaju, sve ovo što sam nabrojao već je rešeno u krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije i nema mesta da pravite paralelno zakonodavstvo, da li prekršajno, da li krivično. To je vaša praksa.
U jednom trenutku mnoge sudije će se zapitati koji zakon da primenjuju, jer prekršajno i krivično zakonodavstvo koje je regulisano osnovnim zakonima i prekršajno i krivično zakonodavstvo koje se rešava leks specijalis odredbama u pojedinim zakonima, gde krivica i prekršaj nije materija, često su u koliziji.
Koji će zakon da primenjuje nadležni sudija, kakav će stav da zauzme Vrhovni sud, koliko će vremena proći dok se ne utvrdi sudska praksa? Sve su to pitanja na koja već duže vremena ne dobijamo odgovor, a ova skupštinska većina i Vlada Republike Srbije ništa ne rade da se ti problemi koji već postoje reše. Ne samo da ne rade da se reše, nego ništa ne rade da se ta zbrka koja je nastala i koja se povećava jednostavno zaustavi.
Od 5. oktobra naovamo, po onoj narodnoj "i ćorava koka pronađe zrno", vi možda napišete i neki dobar zakon. Problem nije u zakonima, problem je u vama, u tome što se zakoni sprovode selektivno, u tome što sarađujete sa ljudima koji krše zakone, problem je u tome što im očigledno nešto dugujete, pa su to razlozi zašto i ova vlada i sve vlade od 5. oktobra naovamo nemaju veliki ugled i poverenje u narodu i polako vam vreme ističe.
Što se tiče selektivne primene zakona, kad bude bila rasprava u pojedinostima o nasilju na sportskim priredbama, na utakmicama, daću vam jedan primer kako izgleda selektivna primena zakona, pogotovo kada su u pitanju ove "poštenjačine" iz jedne političke stranke koju još zovu i šifrovana stranka.
Znate, svaka stranka dobije neko ime: Demokratsku stranku zovu "žuto preduzeće", a ove iz G17 zovu "G17 posto". Postavljam pitanje - zašto?

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 51. amandman je podneo narodni poslanik Nebojša Stefanović.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Stefanović.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 51. Predloga zakona, koji kaže: "Novčanom kaznom od 4.000 do 40.000 dinara kazniće se za prekršaj ko bez odlaganja ne prijavi nadležnom organu za izdavanje putne isprave nestanak putne isprave ili njeno pronalaženje. Mojim amandmanom predlažem da se broj "40.000" zameni brojem "20.000", i to ceneći nekoliko okolnosti.
Prvo, ako pogledate član 52. koji predviđa novčanu kaznu od 40.000 do 50.000 dinara, gde se kažnjava odgovorno lice u organu nadležnom za izdavanje putnih isprava ako zahtev za izdavanje putne isprave ne reši u propisanom roku itd., videćete da je društvena opasnost daleko veća u ovom drugom članu (a da se predlaže gotovo identična kazna u maksimalnom iznosu), nego ako lice koje ju je izgubilo nije prijavilo na vreme ili, kako se ovde kaže, u najkraćem roku nestanak putne isprave.
Drugo, ako pogledamo trenutak u kome živimo i socijalnu situaciju, da je 40.000 dinara danas dve prosečne plate u Srbiji, smatramo da je ova kazna previše visoka i da može biti neprimerena za većinu građana koji to nehotice učine. Raspon od 4.000 do 40.000 dinara je, inače, previsok i sudiji, koji neće imati ovde jasne odrednice, ostavlja svu meritornost da sam odluči, i to kod dela koje je potpuno jasno, gde nema mogućnosti da se uvode neke ovakve ili onakve okolnosti; ostavlja mu mogućnost da sam, na osnovu svog diskrecionog prava, određuje kaznu, koja je zaista u jednom ogromnom rasponu.
Poslanici SRS, kada vam govore o ovom za nas veoma važnom zakonu, govore to iz razloga jer smo mi, pre svega, ponosni na Srbiju, ponosni smo na svoju državu, na našu nezavisnost i želimo da budemo ponosni u svakom aspektu kada svoj pasoš svoje jedine države nosimo sa sobom i nastupamo bilo gde u inostranstvu, bilo da građani putuju kao privatna lica ili mi to radimo kao narodni poslanici ili bilo ko drugi u bilo kom svojstvu.
Mi predlažemo sve ove izmene i dopune, jer želimo da izdavanje pasoša i korišćenje bude brže, sigurnije i bolje za građane Srbije. Nepovredivost podataka koje ti pasoši nose samo je deo amandmana koje su predvideli srpski radikali.
Podsetiću vas u ovoj situaciji na jedan slučaj koji se dogodio 2001. godine. Neki su možda već zaboravili, ali to je bio veliki skandal tada, kada je tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović potpuno protivzakonito, sa tadašnjim ministrom finansija Božidarom Đelićem, poručio specijalne mašine za izradu pasoša za MUP Srbije. Taj posao štampanja pasoša, koji je do tada obavljao Zavod za izradu novčanica, hteo je da prenese u nadležnost MUP-a Republike Srbije. Naravno, ne treba da vas podsećam da je za ove mašine, koje su tada bile zaista najnovije i najskuplje, izdvojena još preko toga značajno veća suma. Kada smo uporedili videli smo da je tu svakako bila milionska provizija. Osim srpskih radikala koji su to javno govorili, niko nije želeo da pokrene bilo kakav postupak po tom pitanju.
Šta se dogodilo 2001. godine? Od kada su te mašine dospele u Srbiju bile su u policijskim magacinima pet godina. Nakon toga, kada se odlučilo da ipak Zavod za izradu novčanica na Topčideru preuzme posao, uz nadzor MUP-a, da počne štampanje pasoša, odnosno izradu ovih novih pasoša, događa se da mi sada koristimo mašine koje su pre šest godina bile najmodernije, ali sada su već na granici da budu zastarele, mašine koje su basnoslovno, uz plaćanje provizija, plaćene novcem građana Republike Srbije.
Šta se dešava? U tom prostoru gde se te mašine danas nalaze u Zavodu za izradu novčanica nisu do kraja završeni građevinski radovi koji su, faktički, priprema za početak rada.
Nisu završene ni lične karte koje je trebalo da budu u septembru, osim pilot primeraka i pasoša i lične karte. Vi sada imate situaciju da niko u Srbiji ne zna ko je kriv i odgovoran za to što se dogodilo.
Mislim da građani Srbije imaju pravo da znaju ko će da snosi odgovornost za ovo kriminalno i krivično ponašanje. Mi pozivamo nadležne državne organe da rade svoj posao. Ako oni to neće, garantujem im da će srpski radikali, kada dođu na vlast, naći mesto za svakog kriminalca, a to je robija. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 54. amandman je podneo poslanik Sreto Perić.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, da je u sali ministar unutrašnjih poslova gospodin Dragan Jočić, pitao bih ga da li on želi da liči na Mlađana Dinkića. On bi rekao: "Ko, ja? Sačuvaj bože, ne želim uopšte". Sada ću da mu pokažem preko ovih zakonskih odredaba da se on trudi da liči na njega, ili neko ko je malo više učestvovao u izradi ovog zakona.
Kolege koje su bile i u prethodnom sazivu sećaju se da je prilikom usvajanja Zakona o poreskoj upravi i poreskoj administraciji na 30 mesta rečeno da će detaljnije regulisati ministar nadležan za finansije ili da će doneti posebne obrasce. Tako i u ovom zakonu ima sličnih normi koje ukazuju na to.
U ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 54. Predloga zakona o putnim ispravama da se posle reči "postupak za rešavanje zahteva za izdavanje putnih isprava započet" dodaje "15 dana pre dana početka primene ovog zakona okončaće se po odredbama ovog zakona".
Zbog čega je Srpska radikalna stranka predložila izmenu člana 54. koji, inače, spada u deo prelaznih i završnih odredaba zakona? Da ne bi došlo do retroaktivnosti. Dakle, o onome što je podneto ranije treba da se odlučuje po važećem zakonu, a ono što je podneto 15 dana pre stupanja na snagu ovog zakona treba okončati po odredbama ovog zakona.
Moram još jednom vas, gospodine Todoroviću, ali ne ovog iz SRS, da podsetim da je Srpska radikalna stranka podnela 17 amandmana na ovaj zakon. Ako se prisetite amandmana na član 9. koji je podnela gospođa Vjerica Radeta, u ime poslaničke grupe SRS, ona je na najbolji način pokazala kako se mi u SRS izdižemo iznad vaših ličnih interesa i želja, kada je predložila da se diplomatski pasoš ili poseban pasoš ne dodeljuje članovima porodičnog domaćinstva onih osoba koje poseduju taj diplomatski pasoš.
Zatim je Momir Marković predložio, u ime poslaničke grupe SRS, da pasoš važi 10 godina, umesto pet, što ste vi i prihvatili.
Zatim, kolega Nemanja Šarović je definisao šta treba da sadrži taj pasoš, dakle, da se ovim zakonom uredi, a to jeste ona intencija o kojoj je govorio general Božidar Delić, da mi možemo da kažemo našim građanima kako će izgledati obrazac pasoša.
Interesantno je da je i Zlatan Jovanović, u članu 20, predložio da diplomatski pasoš ne važi pet godina, nego dok postoje razlozi zbog kojih je on izdat.
Gospodine Todoroviću, kao član Zakonodavnog odbora moram da vas upozorim na sledeće: s obzirom na to da je prihvaćen amandman gospodina Momira Markovića da pasoš važi deset godina, onda ovo u članu 20, gde je stajalo da se diplomatski pasoš i službeni pasoš izdaju sa rokom važenja od 5 godina, treba da se uskladi sa ovim članom 19, na koji je amandman podneo gospodin Momir Marković. Znači, to treba da imate u vidu da ne bi došlo do neke kolizije prilikom primene ovog zakona.
Moram još jedno da vam prenesem a da vi prenesete gospodinu ministru Draganu Jočiću. Kada je u pitanju izdavanje uverenja o državljanstvu (odnosi se, gospodine Todoroviću na vas, jer da je u pitanju Dragan Todorović iz SRS ne bi niko trebalo da upozorava, to bi već bilo blagovremeno rešeno), predugo čekaju građani na rešenje problema o državljanstvu.
U odgovoru na poslaničko pitanje kolegi Zlatanu Jovanoviću, koji je u ime Vlade potpisao zamenik predsednika Vlade gospodin Božidar Đelić, stoji da se plaća taksa od 560 dinara, čini mi se. To nije tačno. Ukupan iznos prilikom podnošenja zahteva za dobijanje uverenja o državljanstvu je, ne mogu da budem potpuno precizan, oko 10 hiljada dinara.
Sada građani i skupe na neki način, jer će sa tim ostvariti neka prava, ali da se prenese ministru da utiče, ne mogu da tvrdim da je potrebno, pored tih taksi koje su službene, da treba još nešto plaćati u ovom momentu, nego samo da se brže reaguje, jer mi je poznato da postoje lica koja su podnela taj zahtev posle 2000. godine, a taj problem nije rešen ni do današnjeg dana.
To da se uradi u najkraćem mogućem roku.
Zahvaljujem se.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 55. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milovan Radovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS, podneo sam amandman na član 55. Predloga zakona o putnim ispravama.
Stav 1. Predloga zakona glasi: "Propisi na osnovu ovlašćenja iz ovog zakona doneće se u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona".
U ovom amandmanu predložio sam da taj rok od tri meseca, koji je krajnji rok za donošenje propisa od strane Vlade, koja donosi odluke i uredbe kao podzakonske akte, bude skraćen na 60 dana, znači, na dva meseca.
Ako imamo u vidu prikladnost i primerenost rokova iz ovog istog predloga zakona, recimo, iz člana 34. stav 1, gde je predviđeno da se o zahtevu za izdavanje putne isprave nadležni organi izjašnjavaju u roku od 30 dana, ili eventualno u stavu 2, pa u stavu 3 - izuzetno od ovih odredaba, kada je u pitanju neka hitnost, nadležni organ je obavezan da reaguje čak i u roku od 48 sati, mi u SRS smatramo da je rok od 60 dana dovoljno vremena da Vlada, u formi podzakonskog akta, odluke ili uredbe, donese odluku o regulisanju određenih pitanja, za šta je ovlašćena odredbama ovoga predloga zakona.
Međutim, u okviru ovog člana 55. u stavu 2. stoji: "Do početka primene podzakonskih propisa iz stava 1. ovog člana primenjivaće se propisi doneti do dana stupanja na snagu ovog zakona, ako nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona."
Ovo je, po meni, zabrinjavajuće i žao mi je što nije tu gospodin ministar Jočić, ali tu je predstavnik Vlade, koliko sam čuo, gospodin Todorović. Članom 9. i članom 10. regulisano je izdavanje diplomatskih pasoša, službenih pasoša, koji su vezani za obavljanje državnih funkcija
S tim u vezi, i vezano za stav 2. člana 55, da će se podzakonski akti primenjivati samo u slučaju ako nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, navešću vam primer da je odlukom Saveta ministara, koja je objavljena 2003. godine u "Službenom listu" br. 37/204, određeno da doživotne diplomatske pasoše imaju sledeća gospoda: Zoran Živković, Dragoljub Mićunović, Nataša Mićić, Goran Svilanović, Milo Đukanović, nije bitno, on je u Crnoj Gori, ionako ne sme da putuje van Crne Gore jer će ga uhapsiti zbog šverca cigareta, ovako podmićuje pravosuđe, određene ljude u Italiji sa po 200 hiljada evra na određeno vreme, tako da nije problem sa njim.
Ni Zakonom o putnim ispravama iz 1996. godine, niti ovim predlogom zakona nije predviđena mogućnost ostvarivanja prava na doživotni diplomatski pasoš, jer je on vezan isključivo za obavljanje državne funkcije i u određenim drugim slučajevima, da ne čitam sad iz Predloga zakona.
Pošto je taj propis, podzakonski akt Saveta ministara iz 2003. godine, u suprotnosti sa tada važećim zakonom i sada sa ovim predlogom zakona, molim vas, kao Ministarstvo unutrašnjih poslova, da reagujete i da određenoj gospodi koja ostvaruju pravo, a naveo sam njihova imena, na držanje diplomatskog pasoša, naravno, ne uskratite, a onim licima koja nemaju osnova da imaju diplomatski pasoš, kao, recimo, Zoranu Živkoviću…
Nataša Mićić je narodni poslanik, pa dok ima tu visoku državnu funkciju naravno da ima mogućnost da ima diplomatski pasoš. Ali, ima lica koja ostvaruju to pravo, pogotovo Goran Svilanović, ako ne računamo njegovo članstvo u Međunarodnoj kriznoj grupi, koja radi na razbijanju ranije SFRJ, SRJ, sada Srbije, gde se javno zalaže za otimanje i odvajanje Kosova i Metohije od Srbije. Apsolutno je neopravdano da takav državljanin Srbije ima diplomatski pasoš uopšte, a kamoli doživotni diplomatski pasoš.
Apelujem na vas iz Ministarstva unutrašnjih poslova da reagujete, jer se radi ne samo o neopravdanim slučajevima posedovanja diplomatskog pasoša, nego o protivzakonitom držanju diplomatskog pasoša do kraja života. Hvala vam.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 57. amandman je podnela narodni poslanik Vesna Nikolić-Vukajlović.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vesna Nikolić-Vukajlović.