Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove diskusije želim da vam kažem ono što sam rekao i na konsultacijama sa kolegama, šefovima poslaničkih grupa.
Mislim da bi bilo veoma važno da svaki poslanik učestvuje u ovoj raspravi. Lično mi je žao zbog odluke koja je doneta, ali ćemo tu odluku poštovati, jer smatram da je ona doneta kako bi se očuvao makar deo integriteta ove institucije, koja je ugrožena i odnosom poslanice i poslanika prema njoj samoj, ali i odnosom drugih organa vlasti.
Raspravu kojom smo započeli današnji radni dan morali smo pokrenuti ranije. Mislim da će oni koji su učestvovali u ovoj diskusiji imati puno razloga da se stide kada za šest meseci ili godinu dana pročitaju ono što su danas izrekli sa ove govornice. Nije potrebno dokazivati da Srbija nije fašistička zemlja.
Danas više ne, ali je takvom nisu učinili poslanici i poslanice Skupštine Republike Srbije. Takvom su je učinili građani Novog Sada, Vojvodine, Srbije, učesnici antifašističkog skupa koji je održan juče u Novom Sadu.
Čuli smo na početku ove diskusije šta Srbija nije, ali nismo čuli šta Srbija jeste. Čuli smo za šta Srbija nije odgovorna, ali nismo dobili odgovor na pitanje šta je Srbija dužna da uradi da bi kao država ispunila onu obavezu koju ima prema svom društvu.
Juče je Novi Sad bio grad pod opsadom, hiljade policajaca, stotine policijskih kola, kordona koji su išpartali grad. To nije pristojan život, a jedino što smo dužni da obezbedimo ljudima u ovoj zemlji je, zapravo, taj pristojan život.
Došlo je do incidenata i oni su mnogo manji od onih do kojih bi došlo da policija nije bila tu i da država nije ispunila deo svoje obaveze prema društvu. Ali je država to učinila kasno, previše kasno.
Zbog toga je država odgovorna za sve dileme koje opterećuju našu svakodnevicu, mnogo više od stranaka koje su bile u drugom planu, ne zbog toga što nisu spremne da preuzmu odgovornost u borbi protiv antifašizma i neonacizma, nego upravo zbog toga što nismo želeli da stranački kontekst svedemo – tako velike ideje koje ne mogu monopolizovati ni Liga socijaldemokrata Vojvodine, ni LDP, ni SRS, ni DS, ni DSS, ni G17, ni NS, ni Savez vojvođanskih Mađara, nijedna stranka u Srbiji.
Pravo na slobodan, srećan i miran život je pravo zbog koga mi postojimo i svako od nas treba da doprinosi ostvarivanju toga prava, ali očigledno da nismo spremni da uradimo tako nešto.
Srbija u 2007. godini tumara stranputicama na kojima se našla zbog nespremnosti naših institucija da izmene pogrešan sistem vrednosti, da određene pojave u društvu na vreme nazovu pravim imenom, a ne sa zakašnjenjem, krivim.
Previše je reči potrošeno da bi se opisalo nešto što je tako jednostavno i prosto, tako ogoljeno, vulgarno, primitivno, o čemu je Srbija ćutala više od mesec dana, o čemu su ćutale njene institucije i o čemu mi danas govorimo – o Fireru koji je odlučio da slavi Himlerov rođendan.
Koliko god bile velike razlike među nama, ja sam siguran da u ovom parlamentu nema ljudi koji bi bili spremni da se u političkom smislu poistovete sa simbolikom koja prati taj događaj, ali nismo svi jednako odgovorni pred poražavajućom istinom, da su naše institucije predugo ćutale o tome, da nisu poštovale Ustav i zakone ove zemlje, a da su onda nemoćne da deluju onako kako treba da deluju pokušali da pronađu dežurne krivce. Pa smo tako opet postali snage haosa i bezumlja. Je l` tako?
Jedanaest godina posle 1996. ili 15 godina posle Vidovdanskog sabora, ili 16 godina posle 9. marta, ''snage haosa i bezumlja'', zbog toga što smo građanima poslali poruku da žive u prividu od organizovane zemlje, da je ta zemlja konkretna onda kada im pošalje poziv za vojsku, onda kada im naplati porez, onda kada im naplati TV pretplatu, ali ta država nije efikasna onda kada treba da zaštiti njihova građanska prava i slobode.
Mi, poslanici LDP ponosni smo zbog toga što živimo u ovoj zemlji, ali nas ponosnim nisu učinile njene institucije, ponosnim su nas učinili divni ljudi, koji su kao i toliko puta do sada, zapravo, jedini izvor pozitivne energije, nade i optimizma u ovoj zemlji. Parlament Srbije je paradigma same Srbije.
Mi možemo za sebe reći sve, samo ne možemo reći da smo efikasna institucija, ne možemo reći da smo pristojna institucija, ne možemo za sebe, na kraju, reći da, s obzirom na te okolnosti u kojima radimo, mi uopšte smemo da budemo bilo kakav uzor društvu u čije ime donosimo odluke. Kakve su posledice rasprave koja je pokrenuta. Ako se tako razgovara ovde u Parlamentu, šta mislite kako će se razgovarati na nekim drugim mestima u Srbiji, kako će se razgovarati u Parlamentu Vojvodine, u Skupštini Grada Novog Sada, u nekom lokalnom parlamentu opštine u Srbiji, kako će se razgovarati u okviru porodice? Mi ne pristajemo da se u političkom smislu prave razlike u odnosu prema toj pogubnoj ideji nacizma, odnosno fašizma.
Smatramo da je obaveza svake parlamentarne stranke da se u granicama svojih mogućnosti bori protiv toga. Ne možemo 65 ili 70 godina posle početka Drugog svetskog rata raspravljati o reviziji istorije, a pogotovo nije prihvatljivo da nas koji smo juče otišli u Novi Sad da bismo, između ostalog, branili ugled i ove institucije, optužujete da smo mi ti koji deluju po nalogu neke druge zemlje i koji rade protiv interesa svoje zemlje. To su samo blede replike, prazna ponavljanja optužbi koje smo već jednom slušali.
Toliko puta smo do sada rekli da mislimo da je naša državna politika odabrala pogrešan kurs kada je krenula ka traganju rešenja kosovske krize. Mi smo rekli šta mislimo i ponudili smo svoju pomoć i iskazali spremnost da u svakom trenutku u kojem ta državna politika poželi da se promeni damo svoj puni doprinos tim promenama, ali nikada nismo optužili predsednika i premijera da su izdajnici ove zemlje, da rade protiv interesa ove zemlje, da rade u skladu sa potrebama neke druge zemlje. Mislimo da bi to bili sramno, jer, konačno, u to ne verujemo.
Ovde smo čuli od osobe koja je bila predsednik Parlamenta, žal za nekim drugačijim oblikom državnog uređenja, ali čak ni tada nismo pomislili da je to posledica iskrene namere da Srbija postane bilo čija provincija. To smo smatrali političkim lapsusom
LDP će insistirati na dva oblika političkog delovanja: jedan je, prevazilaženje pogubnih razlika koje je svojom nesposobnom politikom država kroz svoje nesposobne i neefikasne institucije ponovo proizvela u Srbiji; drugi, beskompromisno insistiranje na onom putu kojim Srbija mora da se kreće ukoliko želi dobro građankama i građanima koji u njoj žive.
Juče je policija reagovala u Novom Sadu. Uhapšeni su pripadnici profašističkih, neonacističkih organizacija. Do incidenta je došlo zato što to policija nije uradila onda kada je to morala da uradi. Taj period oklevanja i taktiziranja, strančarenja i politikantstva ne može da prođe bez postavljanja pitanja odgovornosti. Da li je ministar policije tražio pomoć od nas?
Da li je on zatražio podršku za svoje delovanje? Nije. Umesto toga je uhapsio onda kada su izvršili nasilje pripadnike organizacija koje ne bi smele da postoje ukoliko taj ministar vodi računa o svojim obavezama prema zemlji u čije ime obavlja svoju dužnost.