Trenutno imamo prijavljenih za reč, po Poslovniku, preko 40 narodnih poslanika.
Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, želim da krenem od jedne konstatacije, odnosno od svog uverenja da u ovoj skupštini, bez ikakve dileme, sedi 250 poslanika, redom svi antifašisti, odnosno ljudi koji o fašizmu imaju jasno negativno mišljenje. Govoriti o fašizmu u Srbiji je, prosto, stupidarija. Ne postoji čovek u ovoj zemlji čija familija nije stradala od fašizma.
S tim u vezi, teško je poverovati da fašizam u bilo kojoj ozbiljnoj formi u ovoj Srbiji može postojati, ali postoje političari kojima se čini da je ova tema profitabilna i postoje političari i političke stranke kojima se čini da na ovoj temi mogu zaraditi određene političke poene.
Pri tome, ti političari i te političke stranke koriste retoriku, a bogami i sredstva koja su bliže ekstremnim političkim organizacijama koje smo u prošlosti jasno identifikovali kao fašističke, nego onima koji pripadaju građanskoj i demokratskoj opciji.
Sad se postavlja pitanje zbog čega oni to rade? Osim tih glasova, koji su verovatno neophodni, jer, pretpostavljam, rejting treba stalno da raste.
Ono što je opasnija teza i ono što je veoma opasniji pokušaj jeste da se ova država, odnosno stanje u ovoj državi, predstavi na najnegativniji mogući način i to baš u trenutku kada je država u jednoj delikatnoj situaciji, odnosno u poziciji, u završnoj fazi rešavanja pitanja Kosova i Metohije.
Ovaj parlament je, skoro jednoglasno, poručio i svetu i svojim građanima, ali je rekao i na bazi podrške tih građana, da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo naše države. Možda neko sada prevrće oči u ovoj sali, pa kaže dokle o tom Kosovu i zar je to tema, ali ja vam kažem, da, to je tema i to će biti tema svakog dana i svakog sata i svakog minuta dok to pitanje ne rešimo na najbolji mogući način za našu državu i za naš narod. Baš zato, da bi se pažnja javnosti skrenula na neke druge teme ovde se otvara tobože pitanje nekakvog fašizma u Srbiji. On de facto, to je moj stav, ne postoji u Srbiji.
Postoje neke marginalne socijalne grupe, postoje neki mladi momci koji se okupljaju ne znam oko kakvih ideja, ali postoje i oni kojima je u interesu da ta grupa bude veća, postoje oni koji u tome žele da vide najozbiljnijeg protivnika u Srbiji da bi sebi dali na važnosti.
Gospodin Čanak je najneodgovorniji i najneozbiljniji političar u ovoj državi. On je nedorastao političkom trenutku. To je bio i u prethodnom periodu, a naročito to dokazuje sada. Zato je njegova ekstremna politika i stranka koju predstavlja, uključujući i Liberalno demokratsku partiju, veoma opasna zato što poslanici tih stranaka sede u Parlamentu, ne sede predstavnici Nacionalnog stroja niti je to u Srbiji u teoriji moguće da će oni ikada sedeti u Parlamentu, ali sede predstavnici ekstremnih organizacija, čiji je predstavnik i idejni vođa gospodin Nenad Čanak. Tome se mora stati na put i tome se mora već jednom reći istina u oči – fašizam u Srbiji ne postoji! Ekstremna politika koja želi da slabi našu državu postoji, nju predvode Lige socijaldemokrata Vojvodine i LDP. Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, trenutno je ovakva situacija. Prijavljeni za reč su sledeći: svi narodni poslanici poslaničkog kluba Demokratska stranka Srbije - Nova Srbija, zatim Nada Kolundžija, Milena Milošević, Milena Stanković, Aleksandra Jerkov, Čedomir Jovanović, Aleksandar Marton, Radovan Radovanović i Miloš Aligrudić.
Reč ima narodni poslanik Branislav Nedimović.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, javljam se po Poslovniku član 104, povreda dostojanstva Narodne skupštine. Ona se ogleda u nekoliko stvari i bila je izrečena u nekoliko prethodnih dana u različitim istupima pojedinih predstavnika različitih političkih stranaka.
Ovde dolazi do klasične zamene teza, što je neko malopre rekao. Pokušava se uneti u našu državu nešto što po njenoj tradiciji ne postoji i nešto zbog čega je Srbija do sada u velikoj meri mnogo propatila u prethodnih desetinu godina. Potičem iz Vojvodine, potičem iz Sremske Mitrovice.
Ne dozvoljavam nikom autonomno pravo da kaže da je on jedini branilac Vojvodine i da je jedini branilac svih građana Vojvodine od fašizma. U Vojvodini su se desila brojna zlodela u prethodnom periodu, u prethodnih stotinu godina. Bilo je različitih patnji od strane fašista.
Ovde neko želi da prikaže Srbiju da ona trenutno to jeste i da u Srbiji trenutno vlada fašizam. Takva nije situacija i to nije činjenica i ne može niko jednu marginalnu grupu da pokušava da prikaže da je to jedinstvena pojava u Srbiji, da je Srbija takva. Jasno su poznate stvari zbog kojih to neko želi da učini. Želi Srbiju da oslabi u ovom trenutku kada se Srbija bori za ono što je njeno, kada se bori za Kosovo i Metohiju.
Država je u prethodnim danima i njena institucija preduzela mnogo da se ovakve stvari suzbiju i da ne dođe do eskalacije nasilja u Novom Sadu, u vreme kada su zakazani ovi protesti, u prethodnih nekoliko dana. Jasno, predstavnici jedne političke stranke na čelu sa gospodinom Čankom žele da istaknu u prvi plan sebe kao branioce onih koje možemo nazvati fašističkim elementima i marginalnim grupama u srpskom društvu. Oni žele, zarad sticanja jeftinih političkih poena, da sebe predstave kao jedine zaštitnike. Možda postoje mnogo veći razlozi, i mnogo dublji razlozi za to.
Možda baš zbog toga što se Srbija u ovom trenutku brani svim svojim sredstvima, zahvaljujući svim narodnim poslanicima u Skupštini Srbije, i želi da odbrani Srbiju, želi da odbrani Kosovo i Metohiju i da konačno kaže da je Kosovo sastavni deo Srbije. Na ovaj jeftin način koristeći politiku – drž' te lopova, želi se prikazati da je Srbija fašistički orijentisana i da u Srbiji postoji mnogo ovakvih pojedinaca i veliki broj grupa. Država tome staje jasno na put i stala je juče. Ja se zahvaljujem svim policajcima, svim predstavnicima javnog reda i mira, koji su juče sprečili da ne dođe do nasilja na ulicama Novog Sada.
Želim na kraju, još jednu stvar da kažem. Pojedinci pokušavaju da se zaštite koristeći institut samopomoći, međutim, država je dovoljno jaka i mogu da poručim onima, pre svega gospodinu Čanku da on ne može da bude jedini zaštitnik Srbije od fašizma jer on u Srbiji ne postoji, a on je jedan ekstremista koji pokušava istim metodama da se obračunava sa onim licima, onim marginalnim grupama koje se pojavljuju s vremena na vreme.
Samo da kažem još jednu stvar. Gospodin Čanak je ekstremista i gospodin Čanak je u stvari Nacionalni stroj, jer koristi iste one metode koje pokušavaju pojedine marginalne grupe u Srbiji da koriste.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici pozivam se na član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Ono što je činjenica, mi u poslaničkoj grupi Demokratske stranke Srbije - Nove Srbije očekivali smo da će ova sednica upravo ići ovim tokom.
Zamenom teza, najstrašnijom mogućom zloupotrebom medija, izvrtanjem istine i imaginarnom pričom, tačno smo znali kako će početi današnja sednica, ko će se prvi javiti i koja će tema biti nametnuta. Nažalost, ministar je otišao tako da ne možemo raspravljati bar u doglednom periodu o dnevnom redu.
Ali, nema veze, mislim da je ovo vrlo bitno i poslanici DSS i Nove Srbije će iskoristiti danas priliku da građanima Srbije kažu šta zaista misle o onome što se juče događalo u Novom Sadu.
Mi smo doživeli da se za ovom govornicom čitaju novine, da se prepričavaju pojedine televizijske emisije, da se maše plakatima, da se rade razne stvari. Ono što je činjenica, gospodin Čanak je u svojoj izjavi rekao: "Letve u šake i da jednom zauvek rešimo pitanje neonacista u Vojvodini".
Ništa nije sporno, i mi stojimo iza toga da treba da se razreši to pitanje, ali ne sa letvama u rukama. Nismo mi horde, nismo mi huligani, nismo mi neke grupe koje treba da se obračunavaju kamenicama i letvama po ulicama jednog grada kao što je Novi Sad. To nije zaslužio ni Novi Sad a ni Srbija, svakako.
Jedan građanin na nacionalnoj frekvenciji pokušava da izjednači Nacionalni stroj sa jednom nacionalnom strankom. U jednoj izjavi stoji – Nacionalni stroj izgleda kao omladina DSS. To je sramno. Sram vas bilo, ko je to izjavio, to nema dalje! Ja sam bio pripadnik omladine DSS, mnogi ljudi koji sede ovde u Skupštini Srbije kao poslanici Demokratske stranke Srbije su bili pripadnici.
Da li mi vama ličimo na naciste, na fašiste, da li smo mi ozbiljni ljudi ili želimo da se bavimo nekim potpuno nebitnim i efemernim temama? Jasna je naša poruka. Gospodin Čanak je ekstremista koji koristi ovu situaciju da od Srbije napravi ono što ona nikad nije bila, niti će biti.
Zato, samo hrabro, nema povlačenja i mi ćemo braniti zaista ono zašta se srpski narod borio kroz svoju istoriju. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, ova situacija se javlja kao situacija koju ja kao predsedavajući sam ne mogu da prevaziđem.
Dakle, 50 ljudi prijavljenih po Poslovniku, to znači da smo blokirali normalan rad Skupštine.
Određujem pauzu, po članu 98. Poslovnika,, od 30 minuta i pozivam šefove poslaničkih grupa, zamenike šefova poslaničkih grupa i potpredsednike Narodne skupštine na konsultacije, na prvi sprat, da se dogovorimo o načinu daljeg rada.
(Posle pauze – 12,00)

Dame i gospodo poslanici, nastavljamo rad. Na konsultacijama šefova poslaničkih grupa dogovorili smo se da povučemo javljanja za reč po Poslovniku.
Ne možemo nametnuti takav dogovor narodnim poslanicima, jer je bilo protivljenja, jer su narodni poslanici slobodni da se javljaju po Poslovniku, kako sami žele.
Ovo je, prosto, preporuka dogovora šefova poslaničkih grupa da tako postupimo i da damo reč po Poslovniku šefovima poslaničkih grupa.
Zahvaljujem, zaista, na ovoj konstruktivnosti.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe LDP.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove diskusije želim da vam kažem ono što sam rekao i na konsultacijama sa kolegama, šefovima poslaničkih grupa.
Mislim da bi bilo veoma važno da svaki poslanik učestvuje u ovoj raspravi. Lično mi je žao zbog odluke koja je doneta, ali ćemo tu odluku poštovati, jer smatram da je ona doneta kako bi se očuvao makar deo integriteta ove institucije, koja je ugrožena i odnosom poslanice i poslanika prema njoj samoj, ali i odnosom drugih organa vlasti.
Raspravu kojom smo započeli današnji radni dan morali smo pokrenuti ranije. Mislim da će oni koji su učestvovali u ovoj diskusiji imati puno razloga da se stide kada za šest meseci ili godinu dana pročitaju ono što su danas izrekli sa ove govornice. Nije potrebno dokazivati da Srbija nije fašistička zemlja.
Danas više ne, ali je takvom nisu učinili poslanici i poslanice Skupštine Republike Srbije. Takvom su je učinili građani Novog Sada, Vojvodine, Srbije, učesnici antifašističkog skupa koji je održan juče u Novom Sadu.
Čuli smo na početku ove diskusije šta Srbija nije, ali nismo čuli šta Srbija jeste. Čuli smo za šta Srbija nije odgovorna, ali nismo dobili odgovor na pitanje šta je Srbija dužna da uradi da bi kao država ispunila onu obavezu koju ima prema svom društvu.
Juče je Novi Sad bio grad pod opsadom, hiljade policajaca, stotine policijskih kola, kordona koji su išpartali grad. To nije pristojan život, a jedino što smo dužni da obezbedimo ljudima u ovoj zemlji je, zapravo, taj pristojan život.
Došlo je do incidenata i oni su mnogo manji od onih do kojih bi došlo da policija nije bila tu i da država nije ispunila deo svoje obaveze prema društvu. Ali je država to učinila kasno, previše kasno.
Zbog toga je država odgovorna za sve dileme koje opterećuju našu svakodnevicu, mnogo više od stranaka koje su bile u drugom planu, ne zbog toga što nisu spremne da preuzmu odgovornost u borbi protiv antifašizma i neonacizma, nego upravo zbog toga što nismo želeli da stranački kontekst svedemo – tako velike ideje koje ne mogu monopolizovati ni Liga socijaldemokrata Vojvodine, ni LDP, ni SRS, ni DS, ni DSS, ni G17, ni NS, ni Savez vojvođanskih Mađara, nijedna stranka u Srbiji.
Pravo na slobodan, srećan i miran život je pravo zbog koga mi postojimo i svako od nas treba da doprinosi ostvarivanju toga prava, ali očigledno da nismo spremni da uradimo tako nešto.
Srbija u 2007. godini tumara stranputicama na kojima se našla zbog nespremnosti naših institucija da izmene pogrešan sistem vrednosti, da određene pojave u društvu na vreme nazovu pravim imenom, a ne sa zakašnjenjem, krivim.
Previše je reči potrošeno da bi se opisalo nešto što je tako jednostavno i prosto, tako ogoljeno, vulgarno, primitivno, o čemu je Srbija ćutala više od mesec dana, o čemu su ćutale njene institucije i o čemu mi danas govorimo – o Fireru koji je odlučio da slavi Himlerov rođendan.
Koliko god bile velike razlike među nama, ja sam siguran da u ovom parlamentu nema ljudi koji bi bili spremni da se u političkom smislu poistovete sa simbolikom koja prati taj događaj, ali nismo svi jednako odgovorni pred poražavajućom istinom, da su naše institucije predugo ćutale o tome, da nisu poštovale Ustav i zakone ove zemlje, a da su onda nemoćne da deluju onako kako treba da deluju pokušali da pronađu dežurne krivce. Pa smo tako opet postali snage haosa i bezumlja. Je l` tako?
Jedanaest godina posle 1996. ili 15 godina posle Vidovdanskog sabora, ili 16 godina posle 9. marta, ''snage haosa i bezumlja'', zbog toga što smo građanima poslali poruku da žive u prividu od organizovane zemlje, da je ta zemlja konkretna onda kada im pošalje poziv za vojsku, onda kada im naplati porez, onda kada im naplati TV pretplatu, ali ta država nije efikasna onda kada treba da zaštiti njihova građanska prava i slobode.
Mi, poslanici LDP ponosni smo zbog toga što živimo u ovoj zemlji, ali nas ponosnim nisu učinile njene institucije, ponosnim su nas učinili divni ljudi, koji su kao i toliko puta do sada, zapravo, jedini izvor pozitivne energije, nade i optimizma u ovoj zemlji. Parlament Srbije je paradigma same Srbije.
Mi možemo za sebe reći sve, samo ne možemo reći da smo efikasna institucija, ne možemo reći da smo pristojna institucija, ne možemo za sebe, na kraju, reći da, s obzirom na te okolnosti u kojima radimo, mi uopšte smemo da budemo bilo kakav uzor društvu u čije ime donosimo odluke. Kakve su posledice rasprave koja je pokrenuta. Ako se tako razgovara ovde u Parlamentu, šta mislite kako će se razgovarati na nekim drugim mestima u Srbiji, kako će se razgovarati u Parlamentu Vojvodine, u Skupštini Grada Novog Sada, u nekom lokalnom parlamentu opštine u Srbiji, kako će se razgovarati u okviru porodice? Mi ne pristajemo da se u političkom smislu prave razlike u odnosu prema toj pogubnoj ideji nacizma, odnosno fašizma.
Smatramo da je obaveza svake parlamentarne stranke da se u granicama svojih mogućnosti bori protiv toga. Ne možemo 65 ili 70 godina posle početka Drugog svetskog rata raspravljati o reviziji istorije, a pogotovo nije prihvatljivo da nas koji smo juče otišli u Novi Sad da bismo, između ostalog, branili ugled i ove institucije, optužujete da smo mi ti koji deluju po nalogu neke druge zemlje i koji rade protiv interesa svoje zemlje. To su samo blede replike, prazna ponavljanja optužbi koje smo već jednom slušali.
Toliko puta smo do sada rekli da mislimo da je naša državna politika odabrala pogrešan kurs kada je krenula ka traganju rešenja kosovske krize. Mi smo rekli šta mislimo i ponudili smo svoju pomoć i iskazali spremnost da u svakom trenutku u kojem ta državna politika poželi da se promeni damo svoj puni doprinos tim promenama, ali nikada nismo optužili predsednika i premijera da su izdajnici ove zemlje, da rade protiv interesa ove zemlje, da rade u skladu sa potrebama neke druge zemlje. Mislimo da bi to bili sramno, jer, konačno, u to ne verujemo.
Ovde smo čuli od osobe koja je bila predsednik Parlamenta, žal za nekim drugačijim oblikom državnog uređenja, ali čak ni tada nismo pomislili da je to posledica iskrene namere da Srbija postane bilo čija provincija. To smo smatrali političkim lapsusom
LDP će insistirati na dva oblika političkog delovanja: jedan je, prevazilaženje pogubnih razlika koje je svojom nesposobnom politikom država kroz svoje nesposobne i neefikasne institucije ponovo proizvela u Srbiji; drugi, beskompromisno insistiranje na onom putu kojim Srbija mora da se kreće ukoliko želi dobro građankama i građanima koji u njoj žive.
Juče je policija reagovala u Novom Sadu. Uhapšeni su pripadnici profašističkih, neonacističkih organizacija. Do incidenta je došlo zato što to policija nije uradila onda kada je to morala da uradi. Taj period oklevanja i taktiziranja, strančarenja i politikantstva ne može da prođe bez postavljanja pitanja odgovornosti. Da li je ministar policije tražio pomoć od nas?
Da li je on zatražio podršku za svoje delovanje? Nije. Umesto toga je uhapsio onda kada su izvršili nasilje pripadnike organizacija koje ne bi smele da postoje ukoliko taj ministar vodi računa o svojim obavezama prema zemlji u čije ime obavlja svoju dužnost.

Zašto da završim?