Ja vas opet molim, da me ne prekidate u radu, jer ipak, to vama ne doliči, na mestu na kom se nalazite, da neprekidno prekidate govornike iz opozicije. Mi smo to primetili da činite, a kada budu vaši članovi iz vaše stranke za govornicom onda to činite, a bogami, nama se čini da ste vi i te kako imali prilike da to i uradite.
Jedno objašnjenje koje je besmisleno. Naime, gospođa Kolundžija je izašla ovde i rekla da mi raspravljamo o konvenciji. Gospođo Kolundžija, da li vi znate šta je konvencija – ona spada u meke pravne instrumente, iz kojih treba da proistekne čvrsta zakonska regulativa svake zemlje. To je obaveza kada se potpiše nešto ovako i, ako ste bar malo pratili raspravu o konvencijama pređašnjih dana onda ste videli da izvesne konvencije uključuju mogućnost izmene same konvencije na lokalnom nivou.
Prema tome, apsolutno moramo raspravljati o konvencijama i moramo je dopunjavati i ukazivati na njene mane, jer iz te konvencije mi onda gradimo naše zakonodavstvo.
Gospođa Kolundžija je ista ona dama koja je nama potpisala dva akta u dva dana pod istim rednim brojem zavedena, samim tim što su datumi različiti.
Tako vi vidite odnos prema Skupštini i ta vrsta aljkavosti, nebrige i nečega što je u ovom ozbiljnom parlamentu nedopustivo. Samo da ja, otprilike, završim.
Kada su zakoni o korupciji u pitanju i, recimo, imamo o potvrđivanju građanskopravne konvencije o korupciji – vi ćete lepo videti, skriveno, da je Skupština SRJ, na sednici Veća građana i Veća Republika od 26. februara 2002. godine, donela Zakon o potvrđivanju Krivičnopravne konvencije o korupciji koja je sačinjena 1999. godine.
Nama će morati nadležni ovlašćeni predstavnik Vlade da objasni kako mi nešto što smo već usvojili ponovo usvajamo, šta je to, gubljenje vremena, što je neko rekao, jer Srbija je zemlja sukcesor, koliko ja znam, bivše SRJ. Možda vi imate neka suprotna mišljenja.
Ovako ne može, ovo je neozbiljno i vi da imate morala minimalno i ljudskog dostojanstva, vi biste lepo uradili ono što vam predstavnici SRS sugerišu – da lepo na elegantan način zatvorimo ovu ružnu i neprijatnu situaciju, koja je samo jedan kamičak u mozaiku nečega što nam se, eto, već nekoliko dana ovde događa.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospođo Kolundžija, 150 puta, najmanje, gospodin Milan Marković i gospodin Dušan Petrović osporavali su za ovom govornicom ono što vi danas branite kada je Demokratska stranka bila u opoziciji u prethodnom periodu. Dakle, ja vas molim da se Demokratska stranka ponaša isto u odnosu na Poslovnik kao kada je bila opoziciona i sada kada je stranka koja učestvuje u vršenju vlasti.
Neće biti moguće da ikome objasnite da narodni poslanici nemaju prava zato što vi dovodite u pitanje integritet Parlamenta, da narodni poslanici ne mogu da argumentima ''za'' i ''protiv'' ospore ratifikaciju jedne konvencije koja ima pravno dejstvo i koja proizvodi posledice koje se tiču osam miliona stanovnika ove zemlje.
Moguće je da neki narodni poslanik ima sasvim drugačije gledište o toj stvari i da ponudi argumentaciju koja će zavredeti pažnju većine kolega i da se jedan akt prihvati ili ne prihvati. Dakle, moram da priznam da ste me razočarali. Dali ste jedno nespretno objašnjenje. Ako tako budete branili ovu poziciju današnje Demokratske stranke i poziciju ministra koji ovde jeste ovlašćeni predstavnik, onda ste u problemu.
Dakle, pozivam kolege da pažljivo analiziraju stenografske beleške iz prethodnog saziva. Mogu da napišem knjigu o tome šta je gospodin Milan Marković u sličnim situacijama govorio o istom pitanju.
Govorim o onom periodu kada je Demokratska stranka učestvovala u radu Parlamenta, a onda uvređena time što, kako su govorili, Koštunica svojom politikom prlja vlast Srbije, napusti Parlament, samo ne zaboravi da podigne plate u naredne dve godine.
Dakle, nije moguće da jedna politička stranka koja ima toliki broj narodnih poslanika, ima u ovom trenutku odgovornost za vršenje vlasti, između ostalih u Srbiji, na taj način tretira Poslovnik Narodne skupštine i prava narodnih poslanika koja proističu iz tog Poslovnika. Nemam više ništa da kažem u vezi sa ovim.
Obezbedite normalne uslove da narodni poslanici mogu da svaki akt u svakom skupštinskom postupku kritikuju ili hvale, da za to daju argumentaciju koja će nekim drugima pomoći da glasaju ''za'' ili ''protiv''.
Inače, ako zaista neko misli da je moguće da Parlament bude sveden samo na ono mesto gde će da se prosto svi ovi sporazumi koje je Vlada već negde potpisala i konačno ratifikuju, onda je u grdnoj zabludi. Kada bi bilo tako ne bi oni ni došli pred Parlament.
Onda bi to radila Vlada. Zašto mi imamo uvek rezervu u vezi sa tim? Zato što za vlast u Srbiji nisu odgovorne sve stranke, nego nekoliko stranaka i to legitimno.
Dajte nam prostor da iskažemo o tome svoj politički stav, da iznesemo argumentaciju koja će pomoći da se nešto od ovoga i ne prihvati. Ne kažem da to neće biti SPS, više je puta glasala za takve akte, bez obzira da li vrši vlast ili je opozicija, nemamo mi takav odnos prema tom pitanju, ali nemojte nama osporavati pravo da razgovaramo o ovom pitanju na način kako je to uredio Poslovnik.
To je moja primedba i nadam se da ćemo nastaviti rad u vezi sa ovim, jer zaista nema nikakvog smisla ovo više činiti. Još jednom molim kolege koji ovde prvi put sede, uzmite sve stenografske beleške iz prethodne godine, naći ćete gospodina Milana Markovića i gospodina Dušana Petrovića po nekoliko stotina puta, vrlo sam precizan, u vezi sa ovim pitanjem na isti način.
Šta se promenilo kod Demokratske stranke da danas ima sasvim suprotno mišljenje kada ima odgovornost za vršenje vlasti? Da li je vaša politika ista?
Da li vi imate isti odnos prema Poslovniku ili je Poslovnik prosto jedan pravni alat koji vama služi samo onda kada vršite vlast? Nadam se da niko ozbiljan u vašoj političkoj stranci o tome nema takvo mišljenje.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, po Poslovniku. Obaveštavam da je ovlašćeni predstavnik SPS narodni poslanik Milan Nikolić, po objedinjenim tačkama dnevnog reda.

 Dame i gospodo poslanici, mislim da ću sada da ubedim sve poslanike u ovoj sali da je dalja rasprava o ovim objedinjenim tačkama bez predstavnika Vlade besmislena, necelishodna, protivposlovnička, protivzakonita, protivustavna, protiv, protiv, kako god hoćete. Naravno, protivustavna je zato što nije u interesu države.
Gospođa Nada Kolundžija je ovde pokušala da objasni zato što nemamo poslovničku mogućnost da stavljamo amandmane na predloge ove vrste zakona, koji su, zapravo, potvrđivanje sporazuma, konvencija itd. da ne treba ni da raspravljamo o tome. To bi bilo moguće, gospođo Kolundžija.
Mogli ste da predložite da nam Vlada samo dostavi spisak 100 kojekakvih sporazuma koje su već ministri potpisali, i nas baš briga da li su ti sporazumi u interesu države Srbije i ovog naroda ili nisu, da samo vi pritisnete zeleno, mi crveno i da završimo priču, da niko u ovoj zemlji ne zna šta je to Vlada, odnosno pojedini predstavnici Vlade šta su potpisali, valjda u ime ovog naroda, valjda u ime građana Srbije ili bar za račun i u korist građana Srbije. Pretpostavljam da su to motivi funkcionisanja Vlade Republike Srbije.
Zašto tvrdim i tvrdimo da smo u pravu? Recimo, pročitaću vam iz Predloga zakona o potvrđivanju Građanskopravne konvencije o korupciji. Član 20. stav 1. govori o izmenama ove konvencije i lepo piše – ''Izmene ove konvencije može da predloži bilo koja Strana ugovornica. (Srbija je jedna od strana ugovornica.) Generalni sekretar Saveta Evrope o njima obaveštava države članice Saveta Evrope, države koje nisu članice, a koje su učestvovale u izradi ove konvencije, Evropsku zajednicu, kao i bilo koju državu koja je pristupila ili je bila pozvana da pristupi ovoj konvenciji, u skladu sa odredbama člana 16.''
Dakle, jasno kao suza. Da li ovo nama omogućava, da li ovo nama stvara obavezu, nama narodnim poslanicima, da o svemu ovome raspravljamo, da mi na kraju zaključimo da ovo možda nije dobro za državu Srbiju pa da onda kažemo našoj Vladi, ministru koji je ovo potpisao – gospodine ministre, gospodo iz Vlade, izvolite izmene ove konvencije zato što državi Srbiji ne odgovara ovo što ste vi potpisali. Dakle, to je suština zbog čega mi moramo o ovome da raspravljamo – da bismo mi narodni poslanici rekli da ovo jeste u interesu države Srbije ili nije, s jedne strane.
S druge strane građani Srbije znaju, ovo je jedini način. Šta mislite da građani Srbije čitaju ''Službeni glasnik'' gde se objavljuju vladine uredbe, zakoni? Naravno da ne čitaju. ''Službeni glasnik'' je javno glasilo, istina, ali za vrlo uzak krug ljudi. ''Službeni glasnik'' koriste pravnici kojima to treba u poslu.
Jeste li nekada videli običnog čoveka, običnog građanina, da je umesto novina kupio ''Službeni glasnik'' i da čita u tramvaju? Niste i nećete. Zato postoji Narodna skupština, zato se i insistiralo i obezbedili smo, nadamo se, javnost rada Narodne skupštine i upoznajemo građane Srbije sa onim šta radi Vlada Republike Srbije.
Ponavljam, ovaj primer člana 20. ove konvencije je krunski dokaz da smo ceo dan bili u pravu i da nemamo uslova da raspravljamo ni o čemu, sem o onom predlogu koji ovde može da predstavlja gospodin Rasim Ljajić.
Što se tiče SRS, omogućićemo gospodinu Rasimu Ljajiću da iznese ono što je vezano za Predlog njegovog zakona, a ostalo kada dođu nadležni ministri.

Izvinjavam se gospodinu Milanu Nikoliću. Obaveštavam vas da nije ovlašćen po ovim tačkama dnevnog reda, već od 21. do 25. tačke dnevnog reda. Nastavljamo rad.

Došlo je do greške u ovlašćenju SPS, izvinjavam se.

Da li predsednici ili predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne.) Hvala.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, pre otvaranje pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podneli DSS-NS dr Vojislav Koštunica, G 17 plus i SPS.

Reč ima narodni poslanik Stojanka Petković, izvolite. Zatim Milisav Petronijević.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, poštovani poslanici, poštovani ministre, ja ću danas govoriti o zakonu o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Republike Crne Gore o socijalnom osiguranju i na taj način pokušati da ga približim i pojasnim gledaocima.
Posle osamostaljenja Crne Gore nastala je potreba da se odnosi sa njom u oblasti socijalnog osiguranja urede međusobnim sporazumom. Pregovori delegacija dve države rezultirali su potpisivanje ovog sporazuma, 17. decembra 2006. godine, između ministra Slobodana Lalovića i Miodraga Radunovića. Sporazum je zasnovan na opšteprihvaćenim principima i standardima koje predviđa Uredba EU 1408/71 koja reguliše socijalno osiguranje radnika migranata. To podrazumeva princip jednakog tretmana osiguranika dveju strana, izjednačenost teritorije Srbije i Crne Gore u korišćenju i stvaranju prava, sabiranja staža osiguranja itd.
Ovaj sporazum ne potvrđuje pravo na davanje za period pre njegovog stupanja na snagu, ali se primenjuje na osiguranje i osigurane slučajeve nastale pre njegovog stupanja na snagu. Za utvrđivanje prava na davanje prema ovom sporazumu uzima se u obzir i penzijski staž, koji je prema pravnim propisima država ugovornica, Srbija i Crna Gora, ostvaren pre njegovog stupanja na snagu, pri čemu se poseban staž uzima u priznatom trajanju samo ako je ostvaren pre 1.1.1965. godine.
Sporazum se ne odnosi na vojne osiguranike.
Sporazum se zaključuje na neodređeno vreme, ali i Srbija i Crna Gora ga mogu u tekućoj kalendarskoj godini, u pismenoj formi, diplomatskim putem otkazati sa poslednjim danom te godine, pri čemu otkazni rok ne može biti kraći od šest meseci. Ovaj sporazum se odnosi na sledeće pravne propise: o penzijskom i invalidskom osiguranju, o zdravstvenom osiguranju, o zdravstvenoj zaštiti i materinstvu, osiguranju za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti, osiguranju za slučaj nezaposlenosti i o dodatku za decu.
Prema ovom sporazumu, obaveza osiguranja određuje se prema pravnim propisima one države ugovornice u kojoj lice radi ili obavlja delatnost, što važi i u slučaju kada se sedište poslodavca nalazi u drugoj državi ugovornici, osim u sledećim slučajevima – ako poslodavac sa sedištem u jednoj državi ugovornici uputi zaposlenog u drugu državu, na njega se, najduže do kraja 24. kalendarskog meseca, primenjuju pravni propisi prve države ugovornice kao da je zaposlen na njenoj teritoriji; ako lice koje obavlja samostalnu delatnost u jednoj državi ugovornici, ode u drugu državu ugovornicu radi privremenog obavljanja te delatnosti, na njega se, najduže do kraja 12. kalendarskog meseca, primenjuju pravni propisi prve države ugovornice kao da je na njenoj teritoriji zaposlen; ako preduzeće sa sedištem na teritoriji jedne države ugovornice uputi zaposlenog u poslovnicu ili stalno predstavništvo na teritoriji druge države ugovornice, na njega se primenjuju pravni propisi prve države ugovornice, kao da je zaposlen na njenoj teritoriji; na zaposlene u državnim i javnim službama, koji su upućeni u drugu državu ugovornicu, primenjuju se oni propisi države ugovornice koja ih je uputila itd.
Radi efikasnijeg sprovođenja ovog sporazuma kao organi za vezu dve države ugovornice određuju se, u Srbiji organizacija socijalnog osiguranja i u Crnoj Gori nadležno ministarstvo.
Dakle, nadležni organi dve države ugovornice treba posebnim sporazumom da utvrde način primene ovog sporazuma, koji sa njim stupa istovremeno na snagu. Organi za vezu dve države ugovornice utvrđuju mere za sprovođenje ovog sporazuma.
Takođe, nadležni organi i organi za vezu dve države ugovornice će se međusobno obaveštavati o svim preduzetim merama za sprovođenje Sporazuma i svim promenama njihovih pravnih propisa u vezi sa primenom ovog sporazuma.
Zatim, države će pružati uzajamnu besplatnu pravnu i administrativnu pomoć. Zahtevi, izjave ili pravna sredstva koja su u primeni ovog sporazuma podneta organu, nosiocu ili nekoj drugoj organizaciji, odnosno instituciji jedne države ugovornice, smatraju se zahtevima, izjavama ili pravnim sredstvima podnetim organu, nosiocu ili nekoj drugoj organizaciji, odnosno instituciji druge države ugovornice.
Takođe, zahtevi, izjave ili pravna sredstva, koja primenom pravnih propisa jedne države ugovornice treba podneti organu, nosiocu ili nekoj drugoj nadležnoj organizaciji, odnosno instituciji te države, mogu se, u istom roku, podneti i organu, organizaciji ili instituciji druge države ugovornice.
To, takođe, znači da javne isprave, potvrde ili dokumenta koje u cilju primene ovog sporazuma izdaju organi jedne države ugovornice, smatraju se važećim i za organe ili nosioce druge države ugovornice.
Nosilac nadležan za pružanje davanja prema ovom sporazumu svoju obavezu izvršava isplatom novčanih davanja u svojoj nacionalnoj valuti.
Tako će izvršna rešenja u oblasti socijalnog osiguranja, odnosno isprave i izvršne odluke sudova jedne države ugovornice biti priznate i u drugoj državi ugovornici, osim ako je priznanje u suprotnosti sa javnim poretkom države u kojoj treba da se prizna isprava ili odluka.
Na kraju, ono što je bitno da naglasim jeste da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna novčana sredstva u budžetu Republike Srbije, pa je u tom i u svakom drugom pogledu ovaj zakon prihvatljiv. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove načelne rasprave o predlogu pet zakona, izgubiću vreme ako ih samo nabrojim, koliko je ovde na dnevnom redu, pošto je šesti povučen iz procedure.
Ja sam svoj stav rekao, da je već u startu počelo loše iz prostog razloga što je poslanička većina zloupotrebom saznanja da ima 126 i više poslanika spojila nespojive tačke dnevnog reda.
Sada treba pričati i o Sporazumu o socijalnom osiguranju i o Konvenciji o korupciji, o državnim granicama itd. Opredeljujući se u kom smislu da iznesem svoj sud, zadržaću se na dva zakona.
Jedini ministar koji ovde prisustvuje, koji može da obrazlaže zakon, a to je Zakon o potvrđivanju Sporazuma o socijalnom osiguranju sa Crnom Gorom, žao mi je što najmanje pitanja imam za njega, da bar to iskoristim ovog puta. Mislim da je dobro da Sporazum o socijalnom osiguranju između dve države bude potpisan.
Takođe, mislim da je dobro što je Skupština nedavno usvojila Zakon o izmenama Zakona o državljanstvu. To je nešto što je dobro. Naravno, ima tu i pitanja, ali će to kasnije moje kolege u diskusiji postaviti. Mene samo interesuje da li su sva pitanja socijalnog osiguranja obuhvaćena ovim sporazumom.
Zadržao bih vašu pažnju na druga dva zakona. Nažalost, ispred sebe nemam ministra koji bi mogao odmah da mi odgovori ili bi mogao da ospori ono što ću ja ovde reći. To su Predlog zakona o potvrđivanju Dodatnog protokola uz Krivičnopravnu konvenciju o korupciji i Predlog zakona o potvrđivanju Građanskopravne konvencije o korupciji.
Počeo bih od razloga koji su navedeni u obrazloženju ovog zakona.
Naime, u razlozima za donošenje zakona stoji – potvrđivanje navedenog protokola, to je isto i kod konvencije, uz već izvršeno potvrđivanje konvencije u krivičnopravnoj oblasti, doprineće efikasnijem suzbijanju korupcije u našem društvu i unaprediti saradnju naše države sa drugim državama u borbi protiv ove pojave. Usvajanje ovog zakona predstavlja jedan od uslova u procesu pridruživanja EU.
Tu imam pitanje, ali nadam se da će stići do onih ministara koji mogu da daju taj odgovor, a pitanje je u sledećem – da li usvajanjem ovih konvencija ili dodatnog protokola država preuzima i obavezu sprovođenja iste, a ne samo usvajanje? Mislim da je svima jasno da je uspešna borba, pre svega, protiv korupcije jedan od činilaca koji se čini u procesu pridruživanja EU. Dakle, ne samo usvajanje.
Zašto to pitam? Srbija ima mnogo papira koji su vezani za borbu protiv korupcije. Pomenuću samo nekoliko. Jedan od najvažnijih papira je Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije. Naravno, uz veliku pompu taj dokument je usvojen, Skupština je donela odluku o usvajanju dokumenta, obavezala Vladu šta sve treba da uradi. Sada se postavlja pitanje – da li je išta od toga urađeno? Opet se vraćam na početak – potvrđivanje Konvencije ne znači samo usvojiti, nego znači preuzeti obavezu za sprovođenje u sopstvenoj zemlji.
Kada to kažem, imam u vidu sledeće, da je istom odlukom o usvajanju Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije utvrđeno stotinak preporuka šta sve treba da čine nadležni državni organi. Mi danas nemamo odgovor ni na jedno od njih, ali imamo veoma prisutnu korupciju.
Istom odlukom bilo je potrebno da se donese akcioni plan. Mi nemamo odgovor – da li je donet i kako se sprovodi. Istom odlukom trebalo je, Vlada je bila obavezna da donese zakon kojim se ustanovljava samostalna nezavisna institucija koja će se baviti sprovođenjem strategije. Ni to danas nemamo u našem društvu.
Doduše, imamo Savet za borbu protiv korupcije, koji je DOS-ova vlada formirala, služi im samo za priču u javnosti i niko ne uvažava te stavove i ta mišljenja. Navešću tu i nekoliko primera. Pre nekoliko dana smo ovde izneli svoj stav, u Srbiji nije moguće, kada se sve deli po partijskom ključu, da bude išta samostalno i nezavisno. Skoro je bio Savet državne revizorske institucije koji nema veze ni sa nezavisnošću, a i te kako je partijski postao jedan organ.
Drugo pitanje, Vlada treba da podnese jedan izveštaj kako se bori protiv korupcije, a mi smo u prilici da svakodnevno slušamo, čitamo zloupotrebe u oblasti privatizacije. Koliko godina se postavlja pitanje ''Sartida'' i nikako da se dobije odgovor na to pitanje, kako to nestade jedan takav gigant kao što je ''Sartid'' i ko je u svemu tome učestvovao. Skoro se vodi polemika i oko ''Ce marketa''.
Dosta se Vlada optužuje. Hoće li Vlada da se oglasi oko tog pitanja, o čemu se radi? Da ne gubim vreme da ne nabrajam dalje.
Pitanje kontrole javnih nabavki. Ko to kontroliše? Veliki izvor korupcije! Da slučajno štampa, javnost ne otkrije ovo što se događa u Direkciji za univerzijadu, niko se od državnih organa ne bi time pozabavio. Zatim, javni radovi, Nacionalni investicioni plan itd.
Vlada i podstiče korupciju. Na koji način? Tako što je sve u Srbiji podelila po partijskom ključu. Podelila je ministarstva, pomoćnike, državne sekretare itd. podelila je javna preduzeća po sistemu – meni ovo, ti tebi ovo. Naravno, podelila je i profit tih javnih preduzeća, a kada se to tako radi, nema od struke, nema od profesionalizma ništa, jednostavno rečeno, u pitanju je samo puki partijski interes onih koji formiraju vlast.
Naravno, time Vlada podstiče i korupciju. Najveći mogući izvor korupcije Vlada nije ni načela svih ovih godina, a to je pitanje javnih finansija.
U Srbiji je javna potrošnja skoro pola bruto nacionalnog društvenog proizvoda. To su ogromna sredstva. Niko ne zna šta se sa tim dešava. Srbija je jedna od retkih zemalja koja nema kontrolu trošenja novca.
Evo već sedma godina nema ni izveštaja da Skupština raspravlja, naravno, Skupština po običaju ne vrši svoju kontrolnu funkciju, nema ni revizije, ali nema je već dugo godina, izveštaja budžetske inspekcije, što je po zakonu dužna Vlada dva puta godišnje da dostavi Narodnoj skupštini.
Za to ne treba da se čekaju nikakve revizorske kuće. Jednostavno rečeno, Vlada je dužna da dostavi dva puta godišnje izveštaj budžetske inspekcije kako se troše sredstva budžeta. Skupština nijedan izveštaj nema.
Dakle, samo sam nabrojao nekoliko oblasti u kojima je i te kako i po mišljenju javnosti veliko izvorište korupcije i gde Vlada nije ušla u bitku sa tim, naveo sam samo jedan primer, a ima ih mnogo, vreme je ograničeno, gde Vlada svojim potezima podstiče korupciju.
To su ta pitanja, između ostalog, koja sam želeo da postavim ovde, smatrajući da nije problem u prihvatanju, usvajanju konvencije, problem je što ova država mora da preuzme obavezu sprovođenja te konvencije, a to još uvek ova vlast nije sposobna.
Zato će i ovo, kao i strategija i čitav niz tih dokumenata, ostati samo još jedan papir koji je donet i koji, nažalost, nema efekta. Hvala.

Narodni poslanik Tatjana Paskaš ima reč, zatim Miletić Mihajlović.