Gospodine Albijaniću, da su u pitanju brojevi, ja ne bih smeo na crtu sa vama i sa gospodinom Šamijem, zato što bi bilo smešno da vas ja ubeđujem u brojeve. Međutim, ova dva amandmana nisu u istovetnom tekstu i to se lako utvrdi kad se pročita kako je napisano.
Jedan amandman kaže - u članu 8. Predloga zakona, kojim se menja postojeći član 20 - tu bi sad trebalo da bude zapeta, stav 2. briše se. Sad, koji stav 2. se briše, člana 20. ili člana 8. Predloga zakona?
Gospodin Mirović je napravio pravno-tehnički ispravan amandman, koji glasi - u članu 8. stav 2. briše se. Neću da vam sada tu držim predavanja, ne plaćate ni ona predavanja koja su bila, samo da znate da niste u pravu, jer to nije istovetni tekst.
Oko čega se mi ovde vrtimo? Mi se vrtimo oko nečega što je bila komparativna prednost DSS-a.
Aligrudiću slušajte, 2005. godine, kada je u ovoj prostoriji donet Zakon o Vladi Republike Srbije, ugrađena je odredba o roku od sedam dana. Zašto?
Da se ne bi desila situacija slična onoj koju smo imali od 2001. godine, samo da vas podsetim, kada je podnet bio jedan predlog da se izglasa nepoverenje Vladi Zorana Đinđića. Onda je odavde, gde su ''vodoskoci'', Čedomir Jovanović rekao - to da skinemo, to ne može da bude na dnevnom redu, ne mogu da podnose predlog za izglasavanje nepoverenja oni koji nisu glasali za Vladu.
Tako je bilo, a taj argument je usvojio Zoran Balinovac i 2005. godine je, u okviru člana 20, ubačen rok od sedam dana, a raspravu smo, gospodine Aligrudiću, vodili oko toga da li Vlada ima pravo da obrazloži svoju ostavku. Pobegoste opet. Pamtim ja sve, rekao sam da sam zlopamtilo teško.
Znači, tada smo se samo sporili oko toga da li Vlada ima pravo da obrazloži svoju ostavku. Onda smo rekli, ako Vlada obrazlaže svoju ostavku, onda i poslanici imaju pravo da učestvuju u raspravi i da kažu i oni šta misle o toj ostavci.
E, sad, da li je opstanak ovih nekoliko reči u članu 20, stavu 2, neustavno? Nije neustavno. Da li je poželjno? Jeste. Čuli ste argumentaciju o tome zašto je potrebno da norme budu precizne. Da li postoje politički razlozi da taj rok bude propisan zakonom? Postoje.
Sad ću da vam dam jedan primer kako će to otprilike da izgleda. Posvađaju se, malo više nego što su sad u svađi, ovi koji su u Vladi i država krene na dva koloseka. Jedan prati trag Borisa Tadića, drugi prati trag Vojislava Koštunice.
Vlada formalno-pravno podnese ostavku, ali se ovi iz DSS-a dosete pre toga da na Skupštini razreše predsednika Narodne skupštine. Zašto? Zato što je on važan, on zakazuje sednicu.
Ali, njima ne odgovara da se konstatuje što pre ta ostavka Vlade, već bi oni to da protegnu na jedno godinu i po dana, a možda i 15 godina, pošto imaju tu sklonost.
Zašto? Da onda predsednik Republike ne bi mogao da primeni upravo onaj član na koji se oni pozivaju. Koji je to član?
Vraćamo se opet na ono što smo pričali pre podne, a tiče se ostavke i one odredbe gde je bilo govora o tome da u roku od 30 dana treba da se izabere nova vlada; ako se ona ne izabere, onda predsednik raspušta Narodnu skupštinu.
Znači, tu se nalazimo u materiji koja se zove organsko jedinstvo – kako bez podrške naroda, bez popularnosti, a po nalogu stranih sila, ostati što duže na vlasti u Srbiji, da bi se što temeljnije rasturila Srbija.
Ko god da formalno-pravno rukovodi Vladom demokratskog bloka, to je ta pučistička vlada u kontinuitetu, on ima taj posao da obavlja.
Ako se usvoji amandman, oba ova amandmana, onda svako ko je predsedavajući Narodne skupštine, predsednik, pre svega, dužan je kada dobije papir na kome piše ostavka da u roku od sedam dana zakaže sednicu gde bi se to konstatovalo, a čin konstatovanja je potreban da bi onda predsednik u roku od 30 dana završio svoj deo posla oko budućeg mandatara i oko izbora te nove vlade ovde.
Ukoliko nema tih preciznih odredaba, onda tehnička vlada postaje turbo tehnička vlada i sve gubi smisao. Onda ode i RTB Bor, i Elektroprivreda, i NIS, i banke, a oni se pozivaju na legalizam nečega što su izbacili iz svog zakona, nečega što su oni ubacili pre dve godine. Taj rok od sedam dana ste vi ubacili i rekli ste - to je brana za demokratiju, to je garancija vladavine prava, da ne dođemo u situaciju, i tada ste baš imenovali DS, Čedomira Jovanovića i one marifetluke i one sklonosti.
Samo da vas podsetim da je u Vladi Zorana Đinđića jedanput bila rasprava o poverenju jednom ministru, Vladanu Batiću.
Bila je inicijativa, odnosno predlog za Gašu Kneževića, nikad nije uvrštena u dnevni red. Bila je za Dušana Mihajlovića, nikada nije došla na dnevni red.
Tek u petom pokušaju, krajem 2003. godine, došla je na dnevni red Vlada Zorana Živkovića i nepoverenje celoj vladi. Tada smo svi prigovarali što u Zakonu o Vladi, što u Poslovniku o radu Narodne skupštine nema preciznih odredaba o tome kako se zakazuje sednica, gde se raspravlja o poverenju Vladi.
Slična je situacija i sa sednicama gde treba da se primi k znanju, konstatuje da je Vlada podnela ostavku. Ali, sada vama ne odgovara rok. Zašto vam ne odgovara rok? Zbog marifetluka.
Vidite, gospodine Albijaniću, niste imali potrebe da se sekirate.