Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 10. podnela sam u ime Poslaničke grupe SRS-a. Član 10. se odnosi na član 23. osnovnog zakona i u Vladinom predlogu stoji da ministar može podneti ostavku koju upućuje predsedniku Vlade, a koju predsednik Vlade prosleđuje predsedniku Narodne skupštine.
Predložila sam da, umesto reči "prosleđuje", stoji reč "dostavlja". Dakle, da ministar može podneti ostavku, koju dostavlja predsedniku Vlade, a ovaj predsedniku Narodne skupštine.
Vlada je rekla da ne prihvata ovaj amandman, kako ovde stoji - amandman se ne prihvata jer reč "prosleđuje", pravno-tehnički, adekvatnije izražava suštinu radnje kojom se predsednik Narodne skupštine obaveštava o tome da je član Vlade podneo ostavku.
Ja ću sada, poštovane kolege, da pokušam da vas ubedim da Vladino obrazloženje nije dobro i da amandman koji sam u ime Poslaničke grupe SRS-a podnela, svakako, treba prihvatiti. Zašto?
Zato što je i ovaj, kao i svi naši amandmani, posledica empirijskih zaključaka, onoga što smo mi zaključili kroz svoj vrlo ozbiljan politički rad, kroz sve primedbe, kroz sve propuste i sve loše zakonske projekte koji su usvojeni u ovom parlamentu.
Najnovije što se dešava, a vezano je za Skupštinu grada Beograda, jedan je od ključnih dokaza zašto nije isto ako se kaže da se nešto upućuje i ako se nešto dostavlja.
Odbor za lokalnu samoupravu Skupštine Republike Srbije je na svojoj sednici doneo jednu odluku koja obavezuje Milana Markovića, ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, "protiv lokalne samouprave", kako reče gospodin Tomislav Nikolić.
Ono što ću sada reći je dokaz da je to dobra konstatacija, a o neodgovornosti Milana Markovića govoriću kada bude ovde prisutan. Nadam se da će se udostojiti.
Vrlo brzo je zaboravio da je ne tako davno bio narodni poslanik, napuštao je salu i vrlo često opominjao ministre, skretao pažnju Parlamentu da rasprava ne može da se vodi o predlogu zakona ako nije prisutan ministar koga je Vlada poslala da to radi u ime Vlade.
Vrlo brzo je zaboravio da je prestao da bude poslanik one noći kada je sam za sebe glasao da postane ministar, a bio je narodni poslanik, odnosno bio je u tih nekoliko sekundi ni poslanik ni ministar, ali dovoljno da sam za sebe glasa i da tako omogući sebi funkciju ministra i da se ponaša ovako kako se ponaša prema Narodnoj skupštini.
Dakle, obaveza Milana Markovića prema odluci Odbora, skupštinskog Odbora za lokalnu samoupravu, bila je da, shodno članu 111. Zakona o lokalnoj samoupravi, koji glasi - ako nađe da pojedinačni akt organa, odnosno službe jedinice lokalne samouprave, protiv koga nije obezbeđena zaštita u upravnom sporu, nije u saglasnosti sa Zakonom ili drugim propisom, odnosno odlukom ili drugim opštim aktom jedinice lokalne samouprave, ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave, odnosno nadležni organ teritorijalne autonomije predložiće skupštini jedinice lokalne samouprave da takav akt ukine ili poništi.
Dakle, skupštinski odbor je doneo odluku da se ministru Markoviću, kako ovde stoji, uputi zaključak ovog odbora. Ministar Marković se ovde juče ponašao kao da prvi put čuje za to.
Znači, mi mu nismo "dostavili" taj akt skupštinskog odbora i u tome je razlika između "upućivanja" i "dostavljanja". Jer, da smo dostavili taj akt Milanu Markoviću, onda bismo sigurno, ubeđena sam, do sada imali njegov stav prema toj nelegalnoj odluci Skupštine grada Beograda.
Podsetiću, pre svega, radi javnosti, da je 8. oktobra održana Skupština grada Beograda na kojoj je protivzakonito izabran predsednik Skupštine, zamenik predsednika Skupštine, vršilac dužnosti gradonačelnika i zamenika vršioca dužnosti. Ovo zaista treba zapamtiti, ove bisere koji su se ovih dana dešavali.
Mi iz SRS-a već od tog 9. oktobra pokušavamo da ubedimo nadležne u Republici Srbiji da reaguju, da zaustave to bezakonje u Skupštini grada Beograda.
Umesto da se zaista reaguje shodno odredbama ovog zakona, daje se podrška tom bezakonju od strane predsednika ovog parlamenta koji je, još jedanput podsećam, bio u obavezi da raspiše izbore za gradonačelnika Beograda, i to do prošlog petka, onako kako ga obavezuje odredba člana 42. Zakona o lokalnoj samoupravi.
Upravo zato što imamo takva iskustva, predložili smo ovu izmenu člana 10. Predloga zakona o izmeni Zakona o Vladi, zato što znamo, dame i gospodo, kakva je vlast u Srbiji.
Želeli smo opet, krajnje dobronamerno, da pomognemo i da jednom ovakvom, terminološkom, intervencijom onemogućimo da nam neko sutra kaže da mu nešto jeste dostavljeno ili nije dostavljeno.
Imamo, takođe, primer iz prošlog saziva Skupštine i na to ću, naravno, da vas podsetim. Gospodin Zoran Krasić je ovde pomenuo Tomicu Milosavljevića. To vam je onaj gospodin koji je skoro sedam godina ministar u ostavci, ali je stalno ministar.
Ne znam da li je podneo trenutno neku ostavku ili nije, a ako nije, onda je to, evo, svega nekoliko meseci koliko nije u ostavci.
Sećate se, sigurna sam, i vi, gospodine Albijaniću, svakako. Tada ste bili neki lik u stranci G17 plus, a danas to više niste. To nam je sasvim jasno i po vašem ponašanju. Sećam vas se, kad bih rekla da je Mlađan Dinkić lopov, skakali ste da se bijete. Tada ste bili ubeđeni da to nije tačno.
Danas ste, očigledno, ubeđeni da je to tačno, pa kada to kažem, vi uopšte ne reagujete.

Molim vas, gospođo Radeta, bez insinuacija, a kao lik, ostao sam isti.

Dakle, podsećam na period pred kraj prošlog mandata, kada su ministri u Vladi Republike Srbije, inače, članovi stranke G17 plus, podneli ostavke, nisu podneli ostavke. Te ostavke su prosleđene, nisu prosleđene.
Šta se dešavalo? Dešavalo se to da smo dobili informaciju, naravno, u pisanom obliku, da su ministri G17 plus, stranke G17 plus, prosledili svoju ostavku Vladi Republike Srbije, pa je predsednik Vlade to prosledio tadašnjem predsedniku Parlamenta, gospodinu Predragu Markoviću.
Kada je trebalo to da se konstatuje na sednici Parlamenta, upoznati smo od strane gospodina Predraga Markovića da njemu te ostavke nisu dostavljene – znači, jesu prosleđene, nisu dostavljene. Put između ''proslediti'' i ''dostaviti'', dame i gospodo, često izgleda veoma dug i sa mnogo nekih krivina, gde može nešto da se zagubi.
Mi iz SRS-a smo tada, kao i pre neki dan, sećate se, kada smo ovde došli do dokumenta koji ste počeli da delite narodnim poslanicima pre nego što je to zavedeno u pisarnici, došli i do tih ostavki članova Vlade iz G17 plus.
Pokazujući ovde te ostavke, ubedismo gospodina Predraga Markovića da prizna da on jeste dobio te ostavke, ali da, zapravo, te ostavke nisu napisane u formi kako je trebalo da se napišu.
Nikada nigde nije stajalo u kojoj formi treba da se napiše ostavka. Dovoljno je da neko kaže - podnosim ostavku. Ako hoće da kaže zbog čega, kaže, a ako neće da kaže, ne mora ni to.
Cela Srbija je, dame i gospodo, tada znala da je to samo jedna igra stranke G17 plus.
Podsećam, takođe, da su u to vreme bili, mislim, zamenici ministara, a danas državni sekretari, tako su se zvali. Oni su, takođe, podneli ostavku i dva dana su novine pisale o tome kako su podneli ostavku, a treći dan se pojavi gospodin iz Uprave prihoda, gospodin Vlada Ilić iz Požarevca, pojavi se na mestu zamenika ministra kao da ništa nije bilo, kao da nikakve ostavke nije bilo.
Naravno, čuveni Tomica Milosavljević nikada nije ni prestao da vrši tu funkciju.
Tada su članovi stranke G17 plus podneli ostavku i rekli da je to zato što Srbija nedovoljno sarađuje sa Haškim tribunalom i što Haškom tribunalu nije izručen general Ratko Mladić.
Sad bih volela da nam neko iz Vlade kaže, zapravo, ne neko, nego, konkretno, predsednik Vlade, i, evo, neka ovo bude poslaničko pitanje upućeno Vojislavu Koštunici – da li su ga sada naterali ovi iz G17 da raspiše one sramne nagrade za glave Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Stojana Župljanina i Gorana Hadžića?
Tražila sam da na to pitanje odgovori i ministar pravde, ali nije odgovorio. Sad, zaista, očekujem da će premijer Vlade da nam odgovori, najpre, na pitanje čijim parama će, eventualno, da isplati tu nagradu i koga je pitao da potroši dva i po miliona evra na takvu sramotu. Trebalo bi da odgovori građanima Srbije koliko je obdaništa moglo da se uradi za dva i po miliona evra, koliko je novih radnih mesta moglo da se omogući, koliko su penzije mogle da se povećaju, koliko je toga moglo u Srbiji da se uradi.
Naravno, ubeđena sam, mi u SRS-u smo ubeđeni da neće doći do isplate te nagrade, iz jednog prostog razloga, što je sve što je u Srbiji bilo spremno da proda dušu, odavno to uradilo.
Prodali ste se, gospodo, i Amerikancima, i Sorošu, Šiptarima, ko je više plaćao, i nema više prodanih duša u Srbiji, ali ovakva namera Vlade mora biti obrazložena narodnim poslanicima, pogotovo bih volela da nam kaže resorni ministar iz kog to on džepa vadi dva i po miliona evra.
Koliko znam, a znam, nismo imali rebalans budžeta, koliko znam, a znam, u budžetu koji smo usvojili nema predviđenih ta dva i po miliona evra za prodaju srpskih glava. Prema tome, očekujem da će predsednik Vlade da odgovori na ova pitanja, a povod da sve ovo pomenem jeste, upravo, ovaj amandman i ova reč "upućuje", koja treba da se zameni rečju "dostavlja", jer sam govorila o upućivanju a nedostavljanju svojevremeno ostavki članova G17 plus.
Pitam, da nisu i sad, možda, Vojislavu Koštunici dostavili neke ostavke, s obzirom na to da se nisu promenili uslovi od onda kad su podneli ostavke, jer, na njihovu žalost a na sreću građana Srbije, ni Mladić, ni Karadžić nisu i neće biti u Hagu.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu narodnog poslanika Vjerice Radete? (Ne)

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Željko Vasiljević.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Reč dobija narodni poslanik Željko Vasiljević. Požurili ste.

Izvinjavam se, gospodine predsedavajući, zaista nisam hteo da vam prisvojim ovu govornicu; ako ste se uplašili za nju, ništa ne brinite. Znao sam da će ministar doći kad ja izađem da govorim, to je čekao, da ne sluša Vjericu Radetu, ali nije, pretpostavljam da nije.
Dame i gospodo, ja sam podneo amandman na član 23, koji glasi:
''Ministar može podneti ostavku, koju šalje predsedniku Vlade i potom predsedniku Narodne skupštine. Narodna skupština na prvoj narednoj sednici, bez rasprave, prima k znanju da je ministar podneo ostavku i time mu prestaje mandat. Ministar može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini.''
Moj amandman glasi da se stav 3. briše, iz prostog razloga, što, ovako kako je predviđen, član 23. dovodi u neravnopravan položaj, i to u ovoj skupštini, poslanike i ministre.
Nemoguće je da, bar, u Narodnoj skupštini, ministar bude povlašćen u odnosu na narodne poslanike i da on može da obrazloži svoju ostavku, a da nijedan narodni poslanik ne može da mu odgovori ili da kaže svoje mišljenje.
Pre svega, gospodine ministre, hteo bih da vam ukažem na jednu pravopisnu grešku. U stavu 2. piše - prima k znanju. Ja bih to pre zamenio rečju "konstatuje", jer upravo u članu 128. Ustava kaže se - članu Vlade mandat prestaje pre isteka vremena na koje je izabran konstatovanjem ostavke.
Znači, ne piše - primanjem k znanju ili nešto drugo, tako da bih vas molio da ovo terminološki uobličite i izjednačite s Ustavom. Mislim da to nije velika primedba i da ćete to moći da prihvatite, jer je i u vašem interesu da ovaj zakon liči na nešto.
Međutim, suština mog amandmana nije u ovome. Suština je, upravo, u onome što sam vam rekao, a to je da u ovoj skupštini, bar, treba da izjednačimo status poslanika i status ministra, naročito kada o nečemu treba da odlučujemo.
Opet bih ponovio, ovog puta član 125. Ustava, koji propisuje, u trećem stavu - ministar za svoj rad i za stanje u oblasti iz delokruga ministarstva odgovara predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini. Ako primenimo ovaj član 125, mi ćemo imati situaciju, shodno članu 123, da ministar koji želi da podnese ostavku Vladi dolazi u poziciju da je apsolutno amnestiran od strane Narodne skupštine za sve ono što je radio u prethodnom periodu, jer, jednostavno, onog trenutka kad podnese ostavku, Narodna skupština više ne može da raspravlja o njegovom radu.
Mislim da je to nedopustivo i da nije u interesu ni građana, ni Narodne skupštine, a pretpostavljam da nije u interesu ni Vlade Republike Srbije.
Jer, zaista, Narodna skupština koja, prema članu 133. Ustava, stav 4, razmatra i glasa o predlogu za razrešenje člana Vlade na prvoj narednoj sednici, neće moći nikako da odlučuje, odnosno neće moći da glasa o predlogu Vlade ako niko od narodnih poslanika ne može da kaže ništa.
Javio sam se za ovo kada je govorio moj kolega, prethodni, koji je obrazlagao isti ovaj stav, samo za predsednika Vlade. Zaista, želim da kažem da je to prosta analogija.
Nemoguće je da nas neko ovde izvesti, ispriča šta god hoće, bez ograničenja vremena, a da mi kao narodni poslanici ne možemo ništa da mu odgovorimo, nego, jednostavno, da konstatujemo, odnosno da dignemo ruke za tu ostavku.
Složićete se, gospodine Markoviću, da nešto ne štima u tim odnosima i da su ti odnosi malo poremećeni u korist članova Vlade, a na štetu narodnih poslanika.
Ukratko ću vam odgovoriti šta je obrazloženje Vlade i zašto ovaj moj amandman nije prihvaćen. Kaže se: ''Amandman se ne prihvata. Zakonskim rešenjem se omogućava ministru koji je podneo ostavku da upozna Narodnu skupštinu s razlozima koji su ga naveli da donese takvu ostavku''.
Mi se potpuno slažemo s tim i mislimo da je sasvim u redu da damo pravo ministru koji podnosi ostavku da obrazloži te svoje razloge, jer, verujte mi, kao i svi građani Srbije, tako i mi poslanici znamo da se ostavka ministra ne podnosi bez nekog velikog i teškog razloga. Građanima ove Srbije bi bilo jako interesantno da čuju ostavku, ali i mi imamo pravo da, kao narodni poslanici, kažemo šta mislimo o tome.
Tu sam zapisao jedan stav. Čini mi se da je ministar Marković, dok je bio poslanik, bio jedan od žešćih boraca za dostojanstvo ove skupštine i za prava narodnih poslanika. Čini mi se da je odlaskom u Vladu tu svoju borbu, apsolutno, bacio pod noge i negirao je, naročito stajući iza ovakvog člana zakona.
Ja vas ne bih duže zadržavao, da bih ostavio i mojim kolegama vreme da mogu da kažu nešto o ovome.
Zaista vas, gospodine ministre, molim da, kad budete našli za shodno, odgovorite na ovo što smo vam mi, kao predstavnici SPS-a i Poslaničkog kluba ukazali, na te nepravilnosti i neregularnosti. Te primedbe nisu zlonamerne, zaista imaju za cilj jedino da poprave predloženo zakonsko rešenje i da omoguće da se narodni poslanici u Skupštini Srbije osećaju ravnopravnim s ministrima, ako ne mogu da se osećaju tako u funkcionisanju cele države.
Hvala.

Narodni poslanik Žarko Obradović ima reč o amandmanu.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Mislim da je ovaj amandman mog kolege Željka Vasiljevića jedino logično, autentično tumačenje Ustava Republike Srbije. Po meni, to je jedan drugi član Ustava Republike Srbije. Dozvolite, pomenuću član 133. Ustava Republike Srbije: ''Član Vlade može podneti ostavku predsedniku Vlade. Predsednik Vlade dostavlja ostavku člana Vlade predsedniku Narodne skupštine, a Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku. Članu Vlade koji je podneo ostavku mandat prestaje danom konstatacije ostavke.''
Znači, intencija je zakonodavca da nema rasprave o ostavci. Ministar ima mogućnosti, i te kako, da saopšti predsedniku Vlade sa kojim je u komunikaciji, telefonskoj, kad zakazuju sednice Vlade ili kad održavaju telefonske sednice ili neposredno, zašto podnosi ostavku.
Ministar ima mogućnost da preko medija saopšti javnosti Srbije razloge podnošenja ostavke. Pojedini ministri, sami znate, vode TV ekipe sa sobom, beleže svaki njihov korak. Pojedini ministri idu iz emisije u emisiju, samo on i novinar, i govore šta oni misle i jedino je to apsolutno tačno. Drugi ne može ništa reći.
Ako je intencija zakonodavca bila da može podneti ostavku i da konstatuje ostavku, onda nema mogućnosti da ministar obrazlaže ostavku. Tu je kolega Vasiljević potpuno u pravu. Taj stav treba da se briše. Zašto bi ministar mogao obrazlagati svoju ostavku? Briga zbog stanja u državi? Nemojte, molim vas. Nešto drugo, treće, naravno da će uvek naći razlog da svoju ostavku obrazloži, a prave motive ćemo saznati tek posle nekog vremena.
Treba poslanici Narodne skupštine Republike Srbije da budu dovedeni u situaciju ravnopravnog subjekta. Vlada je birana od strane Narodne skupštine. Valjda, ako ministar može da kaže razloge zašto podnosi ostavku, i poslanici mogu da kažu šta misle o toj ostavci.
Primera radi, kod nas je gospodin Marković, možda će on jednog dana da podnese ostavku. Zašto? Zbog stanja u lokalnoj samoupravi. Imamo 10 jedinica lokalne samouprave u kojima je uvedena prinudna uprava, 900.000 ljudi mesecima, sada će biti i godinu dana, ne može da dobije mogućnost da koristi svoje ustavno pravo, da koristi svoje pravo na lokalnu samoupravu, da koristi svoje biračko pravo, da koristi pravo izbora i da kaže koga hoće u lokalnoj samoupravi. Nelegalno stanje u Beogradu posebno, to je još milion i po. Znači, oko 2,4 miliona ljudi nema mogućnost da bira koga želi.
Kada pitamo gospodina Markovića zašto tolike prinudne uprave, on to obrazlaže odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi. Kad pitamo - zašto nisu predstavnici političkih stranaka koji su zastupljeni u lokalnoj samoupravi, on sleže ramenima i kaže - znate, to je ranija praksa.
Valjda bi trebalo da završimo sa ranijom praksom, ako je bila ranije praksa loša, jer Ustav Republike Srbije kaže da, kada se uvede prinudna uprava, prinudni organ mora da bude napravljen saobrazno stranačkoj strukturi skupštine opštine.
Vlada uvodi u prinudni organ stranke koje nisu bile zastupljene u parlamentu u lokalnoj samoupravi. Onda se Vlada postavlja kao neko ko rukovodi lokalnom samoupravom. Pravo na lokalnu samoupravu je autentično pravo i ne može biti ograničeno delovanjem Vlade. Onda ministar kaže - podnosim ostavku iz tih i tih razloga. Naravno, on će navesti svoje razloge, ali bi bio red da i mi kažemo šta o tome mislimo.
Izvinite, gospodo narodni poslanici, stanje u lokalnoj samoupravi je katastrofalno i niko nas ne može ubediti da je tumačenje Zakona o sprovođenju Ustava pravo tumačenje za odlaganje raspisivanja izbora u 11 jedinica lokalne samouprave, jer taj ustavni zakon se odnosi na raspisivanje izbora u svim jedinicama lokalne samouprave.
Gospodine ministre, niste bili tu, pa nisam stigao lično da vas pitam, ali obrazlaganje ovog amandmana nije povod da vas pitam da li se u državi Srbiji primenjuje Zakon o lokalnoj samoupravi, postojeći. Juče smo bili u mogućnosti da na Odboru za ustavna pitanja čujemo neka inteligentna obrazloženja predstavnika Odbora za ustavna pitanja, koji misle da se Zakon, apsolutno, ne primenjuje, može se primenjivati a ne mora. To u prevodu znači - kad mi odgovara, ja ga primenjujem, kad mi ne odgovara, onda je stariji Ustavni zakon, a lokalna samouprava za to vreme mora da funkcioniše.
Bilo bi dobro da nam ministar nadležan za državnu upravu i lokalnu samoupravu kaže da li se Zakon o lokalnoj samoupravi poštuje, odnosno da li se sprovodi, pošto vidimo da se ne poštuje.
Dati mogućnost ministru da obrazlaže svoju ostavku, a ne dati mogućnost poslanicima Narodne skupštine da oni nešto kažu o tome, nije logično. Videćete, kad ministar izađe da obrazloži zašto se uvodi prinudna uprava, da se moje i njegovo obrazloženje dijametralno razlikuju. Tvrdim da 900.000 ljudi van Beograda i 1,5 milion u Beogradu moraju da imaju pravo da biraju koga oni hoće. Dok ovaj zakon postoji, mora da se primenjuje.
Neka nam Vlada da novi zakon o lokalnoj samoupravi u kom neće biti predviđen predsednik opštine kao organ opštine. Onda ćemo imati drugu situaciju i onda zakonodavac može da se pozove na odredbu Ustavnog zakona i na predlog novog zakona, pa da kaže - izbori za gradonačelnika nam nisu potrebni.
To razumem, ali ovako da govori da se zakon poštuje, a nećemo da ga primenjujemo, to nije normalno. Poslanici Narodne skupštine Republike Srbije moraju da imaju mogućnost da i oni kažu nešto o radu ministra i Vlade.
Koristim priliku što je gospodin Marković ovde, ali gotovo da nema ministra sa kim se ne bi moglo razgovarati na ovaj način, jer mi imamo o nekim pitanjima bitnim za državu dijametralno suprotne stavove i nema razloga da Vlada, odnosno član Vlade sebi daje mogućnost da obrazlaže šta je mislio kad je hteo da podnese ostavku, a da Skupština bude nema i da to samo konstatuje. Naravno, mediji će objaviti samo ono što ministar kaže, ostalo nije ni važno. To se dešava svaki dan.
Da ne bi do toga došlo, gospodin Vasiljević je, poštujući odredbe Ustava, podneo amandman. Zakonodavac ne predviđa mogućnost da član Vlade govori išta o svojoj ostavci, podneo ostavku - podneo, pa onda će on davati javnosti svoje tumačenje, mi poslanici - svoje, pa ćemo videti kako će to izgledati. A da on dođe ovde, pa da nam daje svoje tumačenje ostavke, a da Narodna skupština ne može o tome da govori, to nije logično.
Zato su poslanik Vasiljević i naša poslanička grupa, SPS-a, tražili da se ovaj stav Zakona briše, da ministar ne može da obrazlaže ostavku, isto kao što je kolega Bojan Milovanović obrazložio amandman vezano za predsednika Vlade.
Jedan deo izvršne vlasti ne može imati prednost u odnosu na zakon, ne može bar u ovom domu, a van ovog doma, već znamo, to je praksa. Oni su se očigledno navikli na tu praksu, pa misle da to treba preneti i ovde. Mi treba da branimo dostojanstvo ovog doma, ali, pre svega, Ustav Republike Srbije, koji, kao što se vidi iz odredaba Ustava koje sam tumačio, nije predvideo mogućnost da član Vlade obrazloži ostavku. Mislim da je to najbolje rešenje. Hvala.

Reč ministar Marković.

Gospodin, uvaženi prethodnik, Žarko Obradović je ovde, govoreći o amandmanu, čini mi se, malo govorio i o radu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i meni je, kao ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, pomenuo nekoliko detalja, pa osećam potrebu da gospodinu Obradoviću kažem kako stoje stvari.
Dakle, pitanje raspuštanja jedinica lokalne samouprave nema veze sa ministrom i sa radom Ministarstva. Jedinice lokalne samouprave se raspuštaju onda kada se ispune zakonom propisani uslovi.
Ne može ministar biti kriv što se u Zrenjaninu, Smederevu, Užicu, Babušnici, Valjevu, Leskovcu, Bogatiću, Kuli, Velikom Gradištu i Smederevskoj Palanci jedinice lokalne samouprave nisu sastajale. To nema veze s tim ko je ministar. Možete vi biti ministar, nema nikakve veze.
Sve ove jedinice lokalne samouprave su raspuštene dok je ministar bio moj prethodnik, danas ministar prosvete, gospodin Lončar, izuzev poslednje dve.
To je ministar koga ste, između ostalog, i vi izabrali vašim glasovima, a ja sam bio opozicija, vi ste bili vlast, niste imali nikakve primedbe.
Kada su se sastavljali ti privremeni organi, gospodine Obradoviću, niste imali primedbu na koju sada ukazujete, a to je zastupljenost partija. Tako je to bilo i u Zrenjaninu, u novembru 2006. godine, u Smederevu - u novembru 2006. godine, u Užicu, Babušnici, Valjevu, u Leskovcu - u aprilu 2007. godine. Tada niste, gospodine Obradoviću, rekli, imamo Ustav, dajte da to bude tako, nego ste pristali, jer ste bili deo vladajuće koalicije, pa vam je odgovaralo. Isto je bilo u Bogatiću, takođe, u aprilu 2007. godine, kao i u Kuli.
Reći ću vam nešto, kada je došlo do raspuštanja ove dve poslednje jedinice lokalne samouprave, postavio sam pitanje direktne primene odredaba Ustava koje govore o srazmernoj zastupljenosti.
Stav Sekretarijata za zakonodavstvo jeste da ova odredba Ustava ne može imati direktnu primenu, odnosno da se primenjuju odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi koje se odnose na raspuštanje jedinica lokalne samouprave.
Kada pogledate, zaista, to je ispravno tumačenje, po tom tumačenju, privremeni organi su sastavljeni kao i od strane prethodne vlade koju ste vi podržavali; ništa nismo radili drugačije nego što je radila prethodna vlada, ništa drugačije. Sem što sada socijalisti nisu deo vladajuće koalicije, tu je razlika.
Hoću još nešto da vam kažem, pitate kada će biti izbori. Dana 23. februara 2003. godine su bili izbori u opštini Alibunar i prošle su četiri godine, de fakto, istekao je mandat.
Međutim, prethodni ministar, gospodin Lončar, vrlo je ispravno tumačio Ustav i Ustavni zakon i protumačio član 3. Ustavnog zakona tako kako ga ja danas tumačim i ostajem potpuno dosledan onome što je gospodin Lončar tada rekao, a to je da je član 3. Ustavnog zakona utvrdio rokove za nove izbore. Kada je gospodin Lončar to rekao, ministar koga ste vi izglasali, vi niste imali ništa protiv.
Sada, kada kažem isto, zarad pravne sigurnosti, a intimno verujem u to, takođe se držim istog stava, vi koji ste sada opozicija, meni kažete – ministre, kada će biti izbori, znajući, pri tom, da ne raspisuje izbore ministar. Raspisivanje izbora je u nadležnosti drugog državnog organa.
U vašem izlaganju mi je zasmetalo što na neki način pokušavate meni da imputirate odgovornost za nešto za šta nisam odgovoran i ne mogu biti odgovoran, jer je u ovim elementima postupanje Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu istovetno postupanju prethodnog ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je imalo vašu podršku i pohvalu za svoj rad.
Što se tiče amandmana, amandman ne prihvatam. Pozivam narodne poslanike da o prethodnom amandmanu, amandmanu gospođe Vjerice Radete, razmisle.
Smatram da je argumentacija koju je gospođa Radeta rekla ispravna i mislim da bi u danu za glasanje, s obzirom na to da se, svakako, mora glasati o tom amandmanu, taj amandman trebalo prihvatiti.
Hvala.

Izvolite.