Reč ima ministar Milan Marković.

Isto mogu vas, gospodine Obradoviću, da pitam kako je moguće da u opštini Zrenjanin, gde je DS pobedila na izborima, gde je predsednik opštine iz DS-a, u privremenom organu ne bude nijedan član DS-a? To je suština.
Želim nešto drugo da vam kažem, vi pokušavate dve stvari ovde da pomešate. Ustavni zakon, u svom 3. članu, utvrdio je kada će se održati izbori u Republici Srbiji, i lokalni, i pokrajinski, i predsednički. U tom smislu, kao Ustavni zakon, on je, normalno, stariji od odredaba Zakona o lokalnoj samoupravi, o lokalnim izborima, pa i od drugih zakona.
To je, za gospodina koji mi dobacuje, pravna teorija. Formalno, akt koji se donosi po težoj proceduri ima višu pravnu snagu, viši je pravni akt od akta koji se donosi po lakšoj proceduri. Nemojte da tako banalne stvari moramo ovde da komentarišemo.
Dakle, Ustavni zakon je utvrdio da će izbori biti raspisani do kraja 2007. godine, odnosno 60 dana nakon usvajanja zakona, pa su ti zakoni nabrojani, da ne ponavljamo po stoti put.
Ustavni zakon je, takođe, utvrdio da će se za ono što nije utvrđeno tim Ustavnim zakonom, logično, primenjivati pozitivni propisi u Republici Srbiji.
Kada je u pitanju raspisivanje izbora u lokalu i primena Zakona o lokalnoj samoupravi, očigledno je da odredbe Ustavnog zakona derogiraju odredbe koje se odnose na izborne rokove, ali, isto tako, taj ustavni zakon je ostavio na snazi sve one odredbe kojima se uređuju druge stvari, da ne ulazimo sad u to, tu ima sijaset stvari.
Dakle, to je suština. Vrlo jasno, član 3. i, čini mi se, član 12. Ustavnog zakona.
Meni je žao što mi o tome imamo spor sada, a niste to pitanje pokrenuli, opet kažem, kada je Alibunar bio u pitanju. To je politika. Ne mogu da zamislim situaciju da se raspišu izbori suprotno ovoj odredbi Ustavnog zakona, a posebno ne mogu da zamislim da je ustavopisac, na kraju, i ustavotvorac, dakle mi svi, građani, da je imao na umu ideju da, recimo, danas održavamo izbore za gradonačelnika Alibunara, pa za dva meseca da ponovo održavamo te iste izbore, jer u Ustavu ne postoji gradonačelnik, odnosno predsednik opštine direktno izabran, nego izvršni organi proizilaze iz skupštinske većine.
Dakle, to je toliko očigledno da je meni nejasno kako je ta tema došla sada u srž našeg političkog života u Skupštini. To je, definitivno, moj konačni stav, i lični i politički, o odredbama Ustavnog zakona i o potrebi da se raspisuju izbori u jedinicama lokalne samouprave.
Naravno, kao i vi ovde, žalim što toliki rok prolazi u tim jedinicama lokalne samouprave, ali to je tako. Ustavni zakon je jasan. Ustav i zakoni se moraju poštovati i mi ćemo to raditi i živeti, kao i svako drugo civilizovano društvo.

Ima više javljanja po Poslovniku. Prvi je narodni poslanik Riza Halimi, pa onda Žarko Obradović, Tomislav Nikolić i Zoran Krasić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, član 226. Poslovnika.
Opet ću da pokrenem pitanje upotrebe jezika manjina u ovom parlamentu. Ujutru je narodni poslanik Laslo Varga govorio na ovu temu. Današnji ''Blic'' se, takođe, bavio ovom problematikom, sa dosta nepreciznosti, a s obzirom na to da proističu od predstavnika ove skupštine, moram to i na ovaj način da pokrenem.
Navodi se da je Tamara Stojčević, generalni sekretar Skupštine Srbije, rekla da do sada niko od poslanika nije zahtevao simultano prevođenje u ovom parlamentu, sem predstavnici mađarskog naroda.
Takođe su, kaže, predstavnici romskih partija Rajko Đurić i Srđan Šajn tražili da im se dokumenti prevodi na romski, dok predstavnik Albanaca iz Partije za demokratsko delovanje Riza Halimi nije tražio ni to.
Sada govorim o ovome: ako je Ustavom predviđeno, ako je zakonom rešeno, ako je i Poslovnikom Narodne skupštine uređeno, zašto bi trebalo sada neko da se javi da želi da ostvari ustavno pravo, ako je to Ustavom i zakonom zagarantovano. Ako je tačno ovo u naslovu ovog članka, da je Parlament bez prevodilačke opreme, što je tačno, zbog čega onda ova kalkulisanja i proizvoljna tumačenja ove teme.
Ja sam dva ili tri puta koristio ovu govornicu da iznesem svoj stav. Izrazio sam spremnost da koristim maternji jezik i za govornicom i kada su u pitanju skupštinski dokumenti. Čemu onda sve ove priče?
Razumljivo je ako nema tehničkih uslova. Sačekaćemo da se to sredi, da se to reguliše, ali smatram da su sasvim nepotrebna ova različita tumačenja koja izvor, ipak, imaju u ovoj skupštini. Ako se ne varam, čini mi se da sam čuo da je predsednik Skupštine rekao da je u toku priprema da se prevodi dokumentacija na mađarski jezik. Mislim da bi, u načelu, trebalo da se kaže da je za sve jezike manjina taj postupak u toku i imamo strpljenja da se to konačno reši. Hvala.

Gospodine Halimi, kome ste uputili pitanje: predsedniku Skupštine, meni, kao predsedavajućem, sekretaru Skupštine?

Odgovor će vam dostaviti predsednik Skupštine.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, po Poslovniku, zatim narodni poslanik Tomislav Nikolić, takođe, po Poslovniku.

 Gospodine predsedavajući, hvala.
Moram da kažem ministru Milanu Markoviću da on očigledno nema dobra saznanja o dešavanjima u vremenu kada je bio opozicija.
Zašto ovo govorim? Gospodin Marković bi trebalo da zna, to sam pomenuo, SPS je bila zastupljena u jedinicama lokalne samouprave, u svim skupštinama opština gde je uvedena prinudna uprava za vreme prethodne vlade.
Da gospodin Marković i vi, ostale kolege, ne pomislite da je sve bilo med i mleko, bilo je i slučajeva gde su članice te koalicije, koju smo mi podržavali, pokretale postupak za opoziv gradonačelnika koji su bili naši članovi. Primer je opština Žabari, gde su članice te koalicije pokrenule inicijativu za opoziv i opoziv nije uspeo.
Šta se desilo posle toga? Poštujući odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi, gospodin Marković, kao predsednik Skupštine, raspisao je izbore, izabrani su novi odbornici, formirana je skupštinska većina i lokalna samouprava funkcioniše.
Da li se desilo nešto katastrofalno? Nije. Da li se desilo nešto u našim odnosima sa vladajućom koalicijom? Nije. Poštovan je Zakon o lokalnoj samoupravi. Vrlo prosto.
Pitam, zašto se ne poštuje Zakon o lokalnoj samoupravi i zašto ministar, odnosno Vlada, u privremeni organ stavljaju predstavnike stranaka koje, primera radi, nisu zastupljene na lokalnom nivou?
Osim toga, mislim da gospodin Marković ne treba meni da postavlja pitanja koja se odnose na rad njegovih kolega. Pošto tako dobro sarađuje sa gospodinom Lončarom i podržao je njegov stav o Apatinu, onda treba i da ga pita zašto u Zrenjaninu nije bilo DS-a, ako je bio u Parlamentu.
Koji je to razlog, to treba njega da pita, a ne mene, niti nas, predstavnike SPS-a, jer mi nismo vršili vlast, nismo bili Vlada, nismo imali ministarstva. Mi smo bili neko ko je podržavao Vladu, ne zbog te i te opštine, nego zbog Kosova i Metohije, zbog Ustava i drugih državnih i nacionalnih ciljeva.
Da smo hteli, mi smo se mogli zbog tih Žabara posvađati, ali nama jedna opština nije imala taj značaj u odnosu na državna i nacionalna pitanja i naše opredeljenje da zbog državnog i nacionalnog podržimo Vladu.
Uostalom, ne treba ministar nama da tumači odredbe Ustava Republike Srbije. Isto je njegovo pravo, kao i moje pravo, ali dajte, neka se formira Ustavni sud, pa da vidimo šta će Ustavni sud reći oko nekih odredaba.
Zašto bi mišljenje ministra u tumačenju Ustava bilo merodavnije od mišljenja nas, poslanika? Nema nijednog razloga. Neka Ustavni sud kaže šta misli.
Samo hoću da kažem da postoji 10 jedinica lokalne samouprave, 900 hiljada ljudi, plus Beograd, sa milion i 500 hiljada ljudi, koji nemaju mogućnost izbora svojih predstavnika. Vrlo prosto. Vlada to može da obrazlaže i kosmičkom prašinom, i zbivanjima u Iranu, i mogućom eskalacijom, svim mogućim može da obrazlaže, ali zakon mora da se primenjuje. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, po Poslovniku.

(Tomislav Nikolić, s mesta: Čekam ministra.)

Zahvaljujem, gospodine Nikoliću, čekate ministra.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, po Poslovniku.

(Zoran Krasić, s mesta: Čekam ministra.)

Čekate ministra. Hvala, gospodine Krasiću.

Reč ima narodni poslanik Amdžad Migati, o amandmanu.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković, o amandmanu. Ne.

Da li se još neko javlja da govori o amandmanu Željka Vasiljevića na član 10? (Ne)

Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Rajko Baralić.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Ne čekam ministra, od njega ne očekujem ništa.
Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 12, kojim se menja član 40. postojećeg zakona, tako da se reči: "na saradnji" brišu.
Da objasnim o čemu se ovde radi. SPS ima stav da nije moguće u zakon unositi pojmove koji se ne mogu definisati ili koji nisu merljivi, kao što je, recimo, ugled, ili saradnja, ili čast. Dakle, nemoguće je zakonom propisati šta je saradnja, šta je i da li neko ima ugled, da li neko ima ili nema čast i kako ko tu čast doživljava. Znači, stvar je potpuno principijelna.
To smo i ranije osporavali, zato što je bilo, pre svega, kod nekih zakona koji su, između ostalog, definisali da se, nakon usvajanja, određene personalne stvari dogode, dakle, imenovanja različitih članova u nezavisna regulatorna tela, prosvetni savet i drugi, uvek je pisalo da se bira iz reda uglednih profesora. Trebalo bi da svakom normalnom čoveku to prija, samo je nama nemoguće da izmerimo kako se meri ugled jednog čoveka, ili jednog profesora, a definiše se zakonom.
Iz tog razloga sam podneo, u ime SPS-a, ovaj amandman i molio bih da bude prihvaćen, molim za vašu podršku. Zahvaljujem što je Vlada prihvatila amandman na član 7. Bez obzira na to što ga je obrazlagao gospodin Miletić Mihajlović, moj uvaženi kolega, ja sam ga podneo, jer sam u to vreme bio na sednici Odbora za kulturu.
Dakle, kada socijalisti podnose ili brane jedan amandman, odnosno, obrazlažu ga, to je sasvim svejedno, deluju kao laser, svi u jednu tačku, i zato ministar, prosto, nije imao mogućnosti da to odbije.
Zašto se ovim izmenama i dopunama pokušava da uspostavi odnos predsednika države i predsednika Vlade pojmom "saradnja"? Da li oni nisu u stanju da obezbede normalnu kolegijalnu komunikaciju, pa je neophodno da izmenom i dopunom Zakona o Vladi to definišemo?
Predsednik Republike nije biran u Parlamentu, a predsednik Vlade je biran u Parlamentu. Predsednik Republike je biran na neposrednim tajnim izborima, birali su ga svi građani i nema nikakvog smisla da se na ovaj način određuju, bez obzira na to ko je predsednik Republike, ne zanima me kako se zove, govorim o instituciji predsednika države.
Nemoguće je da Zakon sadrži odredbu koja predsedniku Republike nalaže da on sa nekim sarađuje.
Nadam se da je predsednik Republike svestan odgovornosti, a i društvene opasnosti, koju je preuzeo kada je seo na čelo države, odnosno stao, izvinjavam se, nadam se da nije seo, i nije normalno da se Zakonom ovo tako postavlja. Osim toga, verujem da se komunikacija između ove dvojice ljudi ili, bolje da kažem, između ove dve institucije zasniva na nečemu drugom. Pa, oni su lideri stranaka koji imaju koalicioni sporazum, zar je potrebno da propisujemo zakonom da oni moraju da sarađuju?
Ja to ne razumem. Mi to ne možemo da podržimo, mi to odbijamo kao nešto čemu ovde, apsolutno, nije mesto. Ova forma je za nas neprihvatljiva, jer moglo bi se dogoditi da onda propisujemo i druge stvari predsedniku Republike. Predsedniku Republike obaveze propisuje Ustav, i tačka. Znači, ne može se na drugi način definisati šta radi predsednik Republike.
Prema tome, ako je njima potrebna naša podrška, ako Parlament treba da im bude mirovno veće, pa da oni sednu, da mi donosimo zakon, da oni razgovaraju, to je druga stvar. Recite, ljudi, da pomognemo, zemlja je u pitanju. Oni, naravno, obično ne sarađuju, kao što smo imali prilike da vidimo, jer, da sarađuju, ne bi moglo da se dogodi da, recimo, bankrotira Institut za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku, najprestižnija naučna ustanova u SFRJ, u SRJ i ovoj zemlji. Nikoga nije briga.
Postavljam poslaničko pitanje ministarki Ani Pešikan – šta će da preduzme da se deblokira žiro-račun Instituta za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku, zato što je ovaj institut doprineo da ime SFRJ, ime Srbije i ime Čačka bude poznato u svetu, zato što su njegovi ljudi preko sto hiljada različitih sorti voća izmislili, a nadevali su imena, kao profesor Stančević, ''čačanska rodna'', ''čačanska najbolja'', ''čačanska lepotica''? Svaka Čačanka je lepotica, tako da mu nije bilo teško da ovo uradi, zato što je tamo radio profesor Staniša Paunović, koji je bio najveći živi ekspert za kajsiju u svetu, tamo je radio profesor Gavrilović, tamo je radio profesor Agašanović, tamo sada rade naučnici kakav je doktor Milisav Mitrović, Sveta Stamenković i drugi.
Kako je moguće da predsednik države i predsednik Republike ne znaju da se ovo dešava? Ako treba da im propišemo da treba da obezbede sastanak, dakle, njih dvojica i gospođa Ana Pešikan, da ne propadne jedna ovakva naučna institucija, onda se slažem, ali ovo što ovde predlažete, prosto, nije moguće.
Pošto se vratio gospodin Milan Marković, resorni ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, zamolili su me građani Dragačeva da ga pitam – da li će skoro u Parlament doći zakon o teritorijalnoj organizaciji i šta je sa inicijativom 10.000 Dragačevaca od pre četiri godine da se izdvoje dve opštine, da Čačak postane grad itd.?
Molim vas da date odgovor, ako nije moguće danas da odgovorite na ovo poslaničko pitanje, i da primite ove ljude kada vam se ukaže prilika, zato što je to za njih važno političko pitanje.
Da se vratim na amandman. Karakter političkog sistema i vlasti u Srbiji je bicefalan, dakle dvoglav.
Dakle, nije ni predsednički, ni kancelarski. To je nešto između. Mada, kako stvari u Srbiji sada stoje, ispalo bi da je to policefalna vlast, da svaka stranka koja vrši vlast uzme svoj ćepenak i ne da ga nikome. Lokalnu samoupravu, recimo, drži jedna stranka, ovaj ko drži investicije, skijališta, pola Vlade, to je druga stranka, prosvetu - treća stranka, i to je potpuna feudalizacija odnosa u Vladi.
Na taj način država Srbija i građani Srbije imaju veliku štetu i pozivamo da, u skladu s Ustavom, Vlada Republike Srbije vrši svoju dužnost.
Vidim da vam je sada laknulo svima, jer su prošli ovi članovi u kojima se pominju ostavke članova kabineta i Vlade, pa onda lakše dišete, mada vas razumem. Zamislite da je pre neki dan, recimo, jedan ministar, besan zbog izvesnog razgovora sa sekretaricom drugog ministra, onako, u besu, podneo ostavku, i da ona bude istog trenutka konstatovana, kud bismo mi jadni bez tog ministra, Srbija bi se zaplakala koliko do sutra.
Stoga vas razumem šta ovde radite, ali ne znam koliko će to moći tako da funkcioniše. Bolje bi bilo da ovde imamo predlog zakona koji definiše ovu saradnju između ministara. Jer, kao što vidimo, gospodin Marković sada direktno optužuje ministra Lončara i ovde vodi s njim polemiku preko govornice Narodne skupštine Republike Srbije.
Ja sam mislio da oni tamo sednu, popiju kafu koju, inače, ne plaćaju, kao što se ne plaća ovde, u Narodnoj skupštini, jer ovom narodu ovde drugi plaća kafu kad sedi i pije, i razgovaraju lepo o pitanjima koja su od državnog interesa.
Uzimam ove transkripte, ovo što Udba sluša te ministre tamo, pa dođe onda ovde i kaže - rekla sekretarica ovo ministru, onaj ministar rekao ovo sekretarici, ovaj ministar poručio ovom drugom ministru da ga slučajno ne čeka onog dana kada on tamo dođe.
Pa, ljudi, šta vi to radite? Vi upravljate državom. Od vas očekujemo da razgovarate, da se dogovarate, da vršite dužnosti zbog kojih vas građani Srbije plaćaju i da, naravno, od toga građani Srbije imaju koristi.
Ovako ispadne da mi ovde, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, budemo mirovno veće ministrima i da oni jedva čekaju da dođu ovde da opanjkaju ministra koji je, recimo, iz druge stranke.
Gospodin Lončar je, recimo, iz DSS-a, a gospodin Milan Marković ga je ovde oštro napao.
Ne znam da li čovek ima advokata. Ja nisam njegov advokat, ali mogu, eventualno, da kažem poneku reč o njemu. Mogu da kažem da je bio ministar prošli put i da je sad ministar, eto, to su dve reči, na primer. Mogu to da kažem.
Ljudi, nije ovo ono što se očekuje od vas. Gospodine ministre, treba da prihvatite ovaj amandman, kao što ste i ove druge prihvatili, zato što se to od vas očekuje. Naravno, naša namera je bila da popravimo izmene i dopune Zakona. Nemojte da se lišavate dobrih usluga.
Sećate li se, kada su vas obučavali tamo da vršite dobre usluge, ono – ''Segedinska varijanta'', pa vas edukuju i vi dođete ovde i vršite dobre usluge, a onda nama pukne koža s leđa. Dakle, vidim ja, to funkcioniše dosta dobro.
Evo, nadam se da ćete odgovoriti na dva poslanička pitanja, da ćete prihvatiti moj amandman i, evo, da će ovo potrajati još jedno dva minuta, kako ne bismo morali da sedimo ovde celu noć, jer ste smislili prevaru da sedimo do ujutru.
Moram da vam kažem da je ta matematika pročitana, neće moći. Radićemo dok se ne završe amandmani na ovaj tekst Predloga izmena i dopuna Zakona, a sledeće ćemo početi ujutru. Zahvaljujem na pažnji i imponovanju.

Reč ima ministar Milan Marković.

Ovo je sve izgledalo dosta simpatično, ali zaista ne bih voleo da ostane nešto što nisam rekao.
Dakle, ja sam doslovce rekao da Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u pogledu tumačenja Ustavnog zakona i obrazovanja privremenih organa, nastavlja istu praksu koju je imalo ministarstvo na čijem čelu je bio ministar Zoran Lončar. Takođe sam rekao da smatram da je to dobro, da je ta praksa bila dobra i da je zasnovana na Ustavu i zakonu ove zemlje.
U tom smislu, sve što sam govorio može značiti samo jedno, a to je da ministar Lončar i ja imamo isti pristup članovima Zakona o lokalnoj samoupravi i Ustavnog zakona Republike Srbije. Znači, apsolutno ne postoji nikakav konflikt, sukob i ne razumem zašto ste pokušali to pred govornicom da kažete. Dobro vas poznajem ovih prethodnih sedam godina u Parlamentu i znam da ste vi sigurno dobro razumeli ono što sam ja govorio.
Ja sam rekao samo jedno, da je odnos SPS-a drugačiji prema gospodinu Lončaru i prema meni za isto tumačenje i iste radnje. Ali, meni je to jasno. Vi ste tada podržavali Vladu, bili ste pozicija, sada ste opozicija i ja nemam nikakav problem s tim.
Ali, nemojte, molim vas, ovde pokušavati da javnosti predstavite da ja na bilo koji način, bilo šta, za ovom govornicom zameram mom prethodniku.
Dakle, ponavljam, iste standarde koji su postojali za vreme gospodina Lončara Ministarstvo primenjuje i sada kada sam ja ministar. Smatram da su ti standardi bili ispravni i tada, smatram da su ispravni i sada i da nema ništa bolje i korektnije nego da se, bez obzira na to ko je ministar, zakoni primenjuju na isti način.
Izvinjavam se, zaista, rekao bih o Dragačevu. Mi ne možemo Zakonom o teritorijalizaciji menjati granice izbornih jedinica, jer član 18. Ustava Republike Srbije kaže da je neophodan referendum.
Međutim, postoji jedan broj opština u Republici Srbiji gde je potpuno opravdan zahtev za promenu granica. To se najčešće odnosi na opštine koje imaju veliku teritoriju i gde se zaista teško postiže odgovarajuća funkcionalnost u radu tih uprava, s obzirom na veličinu teritorije.
U Nacrtu zakona koji smo pripremili u Ministarstvu, posebno smo se bavili pitanjem osnivanja novih jedinica lokalne samouprave i posebnu pažnju smo posvetili pitanju referenduma.
Ne znam kakav će zakon konačno da bude usvojen u Narodnoj skupštini, na kraju, kako će izgledati predlog zakona, s obzirom na proceduru koja vam je poznata, ali moje mišljenje je da taj referendum treba da bude savetodavnog karaktera i da konačno odluku o tome, naravno, donosi Narodna skupština, kroz kasnije izmene Zakona o teritorijalizaciji, jer je pitanje teritorijalizacije, ipak, državno pitanje par ekselans, dakle, ne može da bude samo pitanje lokalnih samouprava.
U takvom slučaju, Ministarstvo će se potruditi da u toku 2008. godine, ukoliko sve bude onako kako smo zamislili, zainteresovanim jedinicama lokalne samouprave pruži svu logistiku i da tamo gde Narodna skupština nađe da je opravdano - krajem 2008. godine, izvršimo promenu granica tih jedinica lokalne samouprave, u skladu sa željom građana. Kažem, to samo ukoliko Narodna skupština nađe da je to celishodno.
Što se tiče gradova, nismo odstupili mnogo od prethodne ideje, ideje prethodnog ministra.
Dakle, gradovi koji imaju 100.000 stanovnika će imati, dobiće taj statut grada. Tome ćemo pridružiti još nekoliko gradova, kao što je Loznica, kao što je Zaječar, zbog geografske pozicije, jer u istočnoj Srbiji nemamo, praktično, nijedan grad. Ali, kažem da će narodni poslanici opet imati prilike da se izjasne o tome. Pošto se postavljaju ta pitanja, smatram da bi trebalo preliminarno da vas obavestim na koji način razmišljamo u Ministarstvu.