Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se zbog člana 104. i člana 27. Poslovnika. Gospodine predsedniče, zaista nisam imao nameru da danas izlazim za skupštinsku govornicu, da komentarišem ono što ste juče izjavili da vas je sramota što predsedavate ovom skupštinom. Mislim da je to skandalozna izjava, mislim da ta izjava najviše govori o vama. Mogu da vam kažem da je i mene sramota što imam takvog predsednika Skupštine koji se stidi Skupštine, da je sve ono što se dešava u ovoj skupštini plod onoga što je život u ovoj državi, plod onoga što bi onaj ko predsedava ovom skupštinom trebalo da radi.
Potpuno je neprimereno da vi dajete takvu izjavu i da sada govorite o jednoj poslaničkoj grupi koja ima dva ili tri člana u ovom parlamentu, odnosno narodna poslanika, da se vodi kampanja što se tiče njihovog zahteva da se taj zakon nađe ispred narodnih poslanika.
Koliko me sećanje služi, od prvog dana kada su ušli u ovu skupštinu narodni poslanici SVM su insistirali na ovom zakonu. Prošlo je osam meseci i nisu dobili pravi odgovor do sada. Molim vas da imate isti odnos prema svim poslaničkim grupama, bez obzira na njihovu veličinu.
Još jednom vas molim, nemojte davati takve izjave da se stidite predsedavanja ovom skupštinom. Najodgovorniji za ponašanje koje vi smatrate neodgovornim ili najodgovorniji za odnose koji vladaju u ovoj skupštini jeste onaj ko predsedava ovom skupštinom i ko bi trebalo da se drži, pre svega, člana 27.

Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Saša Valjarević.
Vlada predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Saša Valjarević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Srpska radikalna stranka podnela je amandman na član 17. koji glasi da se reči "31. decembra 2009. godine" zamene rečima "30. jun 2008. godine". Pre nego što počnem da govorim o amandmanu, daću neke uvodne podatke u vezi sa tržištem osiguranja u Srbiji, a i uporedno sa zemljama u našem regionu.
Stabilno i jako tržište osiguranja jeste veoma važno za razvoj tržišta kapitala. Pošto su među glavnim igračima na ovom tržištu upravo osiguravajuće kuće kao institucionalni investitori, procenjuje se da je potencijalna veličina tržišta osiguranja u Srbiji oko 480 miliona evra. Učešće osiguranja u bruto društvenom proizvodu je 2,1% bruto premija osiguranja po stanovniku, što iznosi oko 64 evra. Prosečan rast u periodu od 2004. do 2006. godine iznosio je oko 50%, s tim što je osiguranje života u životnom osiguranju udvostručilo svoj udeo u ukupnim bruto premijama. Ukupna bruto premija osiguranja u devet meseci 2006. godine iznosila je oko 360 miliona evra, od čega 89% čine premije neživotnog osiguranja.
Trenutno na našem tržištu posluje 17 osiguravajućih kompanija, od kojih se tri bave reosiguranjem. U većinskom stranom vlasništvu ima sedam osiguravača, dok dve najveće domaće osiguravajuće kuće, "Dunav osiguranje" i DDOR Novi Sad, kontrolišu oko 60% tržišta osiguranja. Distribucijom se osim samih osiguravajućih kuća bave još i agencije, i posredničke i zastupničke, a prošle godine su i komercijalne banke dobile mogućnost za prodaju osiguranja.
Iako je koncentracija osiguravača na tržištu veoma visoka, u 2006. godini su na domaće tržište ušle i strane osiguravajuće kuće, računajući na svoj udeo kolača, ne sa namerom da otimaju tržište postojećim kućama već zbog svog velikog potencijala rasta tržišta, pre svega u oblasti životnog osiguranja. S tim u vezi, očekuje se da će se širenje tržišta kretati u oblasti životnog osiguranja.
Kada gledamo uporedno kako su i da li su zemlje u našem regionu izvršile privatizaciju, daću uporedne podatke kako je to urađeno u Sloveniji i u Hrvatskoj.
S obzirom na to da se kod nas planira privatizacija gde bi se kompletno tržište predalo stranim osiguravajućim kućama, a informacije su da se italijanska "Delta Đenerali" bori za tržište osiguranja u Srbiji, i "Unika", koja je kupila "Cepter osiguranje", vidi se da se ovim zakonom priprema da se kompletno tržište, koje kontrolišu sada društvena, odnosno državna osiguranja od 65 posto, prepusti ovim stranim osiguravajućim kućama. U igri su i "Viner štediša" i "Grave", austrijske osiguravajuće kuće, a ja ću vam sada dati uporedne podatke sa koliko procenata oni učestvuju u zemljama u okruženju, odnosno u Sloveniji i Hrvatskoj, a koje su već prošle ovu fazu.
"Kroacija osiguranje" kontroliše 35 posto svog tržišta, a domaće osiguravajuće kompanije su i dalje dominantne na samom tržištu osiguranja. Od 25 postojećih osiguravača, prvih pet kontrolišu 72 posto, a strane osiguravajuće kuće ušle su na tržište 1996. godine, a od toga "Alijans" učestvuje, a to vam je nemačka osiguravajuća kompanija, samo sa 8,5 posto, dok ostale jake evropske kuće osiguranja učestvuju od dva do četiri posto na njihovom tržištu.
Kada pogledamo Sloveniju, oni imaju najveću osiguravajuću kuću "Triglav", ona je i dalje državna i kontroliše oko 40 posto tržišta osiguranja. Strane osiguravajuće kompanije, poput "Grave" i "Vinera", imaju ispod dva posto tržišnog učešća.
Vidi se da su zemlje koje su u okruženju, odnosno u regionu, zadržale dominantan položaj na tržištu osiguranja, gde kontrolišu većinski deo, što je kod nas sada slučaj, a posle donošenja ovog zakona mi ćemo prepustiti stranim kompanijama da nam kompletno osiguranje i tržište osiguranja, koje je sada u ekspanziji, preuzmu.
Zato je SRS ovim amandmanom tražila, ako već hoće da učestvuju u procesu privatizacije, da im se smanji rok sa 31. decembra 2009. godine, to su dve godine, na 30. jun 2008. godine, da ne bi stekli još veću finansijsku moć, ako je već poseduju, da kupe tržište našeg domaćeg osiguranja; da im se smanji rok da ne bi imali prostora da preuzmu kompletno tržište. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Duliću, nadam se da nećete da se ljutite što ću malo duži uvod da napravim pre nego što dođem do člana 18. na koji sam podneo amandman u ime SRS. Za početak moram da objasnim šta se reguliše članom 18. Predloga zakona.
Tim članom se praktično menja postojeći član 235, to su obaveze razgraničenja poslova osiguranja i reosiguranja, i to u delu prelaznih i završnih odredaba osnovnog teksta zakona.
Član 235. glasi: "Organizacija za osiguranje koje na dan stupanja na snagu ovog zakona", misli se na osnovni zakon, "ima dozvolu i za obavljanje poslova reosiguranja, dužna je da do 31. decembra 2007. godine razgraniči poslove osiguranja i poslove reosiguranja."
To je napisano krajem maja 2004. godine. Znači, lako može da se zaključi da skoro dve i po godine ta odredba postoji u tom zakonu, da je obaveza razgraničenja kod osiguravajućih društava ovih poslova dve i po godine, da ta obaveza nije kod nekih završena. E sad, gde interveniše Vlada i šta ona traži? Ona traži da se u ovom članu promeni rok, odnosno datum do kada ti poslovi treba da se obave, pa to više neće biti 31. decembar 2007. godine, nego 31. decembar 2009. godine.
Znači, do 31. decembra 2009. godine vi i ne mislite o Evropskoj uniji. Ne znam zašto pričate – Evropska unija, Evropska unija. Vi sve odlažete nekako, a samo da vas podsetim, Srbija nikada neće biti član EU. To primite k znanju. Možete da se smeškate, vi se uvek smeškate kada ja pričam, ali posle nekog vremena ronite i suze. Znači, ako je razlog za ovakvu vrstu promena zakona to što nam je ponuđena evropska perspektiva, kako rekoše, a to je ništa, to je u vazduhu neko trunje koje vi treba da uhvatite i ja bukvalno koristim njihove izraze - Srbiji treba ponuditi evropsku perspektivu. To znači da to nije više ni šargarepa, nego fatamorgana, vidite neku šargarepu, pa vam se pričinjava. To što se vama pričinjava i iz toga izvlačite neku političku korist ne znači da svi treba na isti način da doživljavaju tu fatamorganu i da se svima nama kolektivno nešto pričinjava.
Vlada sa gnušanjem odbacuje ovaj amandman Srpske radikalne stranke i evo šta piše u svom odgovoru – pošlo se od procene... A znamo da loše procenjuju, jer maja 2004. godine su procenili da do kraja 2007. godine mora da se završi ovo razgraničenje ovih poslova, a sada pri kraju 2007. godine kažu - loše smo procenili, i sada nas ubeđuju da je dobra procena ova nova. Znači, procenjuju da novi rok bude dovoljan za okončanje postupka privatizacije društava sa društvenim kapitalom, s obzirom da u roku koji je predviđen važećim zakonom postojeća društva za osiguranje koja su u postupku privatizacije ne mogu da se pripreme za ovo razdvajanje.
Oni kažu, nije dobro da se ovo razdvoji. To znači da nije dobro da se poštuje zakon, jer u postupku privatizacije mi možemo gore da prodamo ova dva društva koja imamo, jer ćemo postići bolju cenu.
Znači, evropski put, evropski prag, a ovde nema STO, kao što znaju da kažu kada se nešto menja, ali da vidimo šta su motivi za ovo. Da li u postupku privatizacije ovih društava mogu da se prikriju tragovi? Ne mogu.
Znate li zbog čega ne mogu da se prikriju tragovi? Zato što će i oni koji budu kupili ova društva imati prilike da vide o čemu se ovde radi i onda će da shvate da je samo zbog provizije neko njih grdno prevario. Ne samo njih i zaposlene u osiguravajućim društvima, nego sve nas, sve građane Srbije su u stanju da prevare.
Mislim da nije celishodno da se menjaju ovi rokovi. Zašto? Demokratija je pokazala veliku efikasnost, ako niste u mogućnosti knjigovodstveno da razdelite ove poslove, preporučujem vam kordone policije. Ako niste upućeni kako se to radi, pozovite ministra za lokalnu samoupravu, on je predavač kod onog Dragišića na fakultetu, predaje bezbednost. Sada je meni jasno zašto su oni ministra za lokalnu samoupravu izabrali iz kategorije ljudi koji vrlo dobro znaju šta je odbrana i bezbednost. Morao je da bude, po definiciji, feldmaršal policije. Znači, možete slobodno da uzmete policijske snage, jake, koje bi razgraničile poslove osiguranja i reosiguranja.
Zašto vam je to potrebno? Da se vidi. Šta treba da se vidi? Ono što se u nekom trenutku ne vidi kada se zamešaju ti poslovi. Nije stvar u poslovima. Stvar je u sredstvima. Znači, u svim varijantama, i ako se produže ovi rokovi, i ako se krene sa privatizacijom kako ste vi rekli 70%, i ako se krene sa onim što ste rekli da više princip uzajamnosti ne postoji u međunarodnim odnosima, sve vaše principe ako uzmemo i stavimo na sto, u osiguranju ne možete da sakrijete tragove.
Moram ovde da objasnim ono što je moj kolega Arsić pokušao da objasni, pa otišao na drugu temu, mnogo važniju, a to je materijalna pozadina ovih promena. Vi ste vrlo dobro uradili ubacivanjem ovog novog člana 180a, ali ste to uradili samo u delu materijalne odgovornosti zaposlenih za štetu pričinjenu svojim radom. Vi njih niste oslobodili krivične odgovornosti. Naći će se kako je to delo i naći će se kvalifikacija, verovatno i zloupotreba službenog položaja.
Zašto ovo pričam? Mlađan Dinkić se spasio od toga, jer je ova vlada, bez obzira na fluidni oblik, dve države rasturila: SRJ i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Tu je došlo do preseljenja predmeta Saveznog suda. U tom seljenju se izgubila odgovornost. Za šta? Za nesprovođenje odluka Saveznog suda. Međutim, i po novom Ustavu Vrhovni sud Republike Srbije samo menja naziv, a predmeti ne mogu da se izgube. Tu sada imamo drugu situaciju: tragovi postoje, kako su oduzimane dozvole za rad nekim osiguravajućim društvima, ko je to radio, na osnovu čega je radio, kakvi su rezultati. I ne samo da postoje podaci o tome kolika je šteta, nego sa imenom i prezimenom ko je izvršio odgovarajuću radnju, što je daleko značajnije sa gledišta primene važećih propisa.
Gospodine Cvetkoviću, moram opet unapred da vas obavestim o nekim stvarima, jer kada ste u Vladi sa DSS-om onda je neobaveštenost hronično stanje.
Pokušajte da izbegnete u javnosti sukob između Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije. Pokušajte. Odmah da vam kažem, to će biti bezuspešan pokušaj. Taj sukob će biti strašan sa gledišta javnih finansija. Veliki sukob. Drmaće se ova zemlja nekoliko meseci. To vam unapred najavljujem. Zašto?
Moraćemo da pogledamo malo bilanse i šta se to radilo u 2005. i 2006. godini, kako je odlikovani postao odlikovan, kako se zaduživao, koliko je isplaćeno na ime tih zaduživanja itd.
Ne sporim da ćete s vremena na vreme da prodate ponešto od imovine koja je stvarana desetinama godina na različite načine; verovatno i ovom jučerašnjom prodajom, ako se osnaži za 15 dana, vi ćete da pokrijete neke rupe, ali šta da radimo ako ta guma ponovo pukne, a vulkanizer nema fleku. Šta ćete onda redom da prodajete? Od koga ćete onda da obezbedite provizije?
Da li ćete onda da predlažete pomeranje rokova? Hajde da pomerimo rok za još dve godine, za neku obavezu koja je trebalo odmah da se uradi ili u nekom roku, a taj rok je odražavao vaš politički stav da volite i ljubite EU, na čelu sa Karlom del Ponte. Razmislite vrlo dobro.
Sada biste vi hteli 70% da prodate, sada biste hteli da uzajamnost više ne postoji, a to znači – tržište Srbije, izvolite. Zašto? Uzima se keš, u osiguranju se uzima keš.
Zašto je to moralo da pripadne, u pogledu nadzora i svih ovih poslova, Narodnoj banci Srbije, kada su po definiciji to upravni poslovi koji pripadaju Ministarstvu finansija? Zato što je veća sila zadužena za keš, MMF, Svetska banka i oni drugi kreditori koji imaju više poverenja u svoju šifrovanu ekspozituru u odnosu na žutu ekspozituru.
Vidite, unapred vas upozoravam, možete da prenesete i vašem savetu investitora, kada prave te svoje strateške studije, kada se upliću u ove naše poslove, budite oprezni, jer radiće tu i nedozvoljena sredstva u tom međusobnom raščišćavanju.
Neki prvoborci finansijskih malverzacija i finansijskog uspeha DOS-a nisu zadovoljni svojom pozicijom na finansijskom tržištu. Neće neki da se zadovolje tako što ste im dali televiziju, ili ste im dali da i oni budu u nekoj banci ili dali ovom maleckom da se igra sa "Alfa bankom". Odlikovanom.
Pazite, velika cifra se zavrtela u glavu. Kažem vam da će sigurno to biti teški krivični sporovi iz oblasti organizovanog kriminala, sa svedočenjem svedoka saradnika, kao što se ovih dana dešava.
Rekao sam Čedomiru Jovanoviću za onu torbu, a njega 15 dana nema, vidite i sami. Petnaest dana ne sme da uđe u salu. Sve vas unapred obaveštavam. Laufer je živ i još nije otišao u penziju, da znate. Laufer je živ, sve on obaveštava, sve se zna. Sve se apsolutno zna.
Znači, ne postoji nijedno opravdanje da se ovaj rok pomera.
Ako se ovaj rok pomera, onda treba da se pozove na odgovornost Narodna banka Srbije, Ministarstvo finansija u onom prethodnom sazivu, šta su oni uradili da se obaveza iz člana 235. završi u roku koji je zakonom propisan. Ne, sada se produžava rok. Zašto? Nove strateške pozicije, novo mešanje karata, novi agenti koji treba da posreduju, da procenjuju. Samo da vas podsetim, kada su uništavane one četiri banke, te banke su imale izveštaj, gospodine Cvetkoviću, neke firme koja se zvala "Deloitte and Touche". Ti izveštaji su pokazivali pozitivno poslovanje tih banaka. Šta se desilo posle dva-tri meseca? Ta ista firma je napisala negativan izveštaj.
Da li vi vidite da se ovaj odlikovani kaje što je gasio banke? Kaže, šta vam je najteži posao bio? Gašenje banaka. Zašto? Nismo dobili odgovor gde se dedoše one pare sa Kipra. Gde su pare sa Kipra? Batić priča jedno, Velja Ilić priča drugo, odlikovani priča treće, Borka ćuti. Borka ćuti zato što zna, ne gde su pare, nego zna ko je pomerio pare i ko ih sada maltretira i zloupotrebljava, a Batić zna tu liniju iz Haga koja je išla preko norveškog veštaka. Znači, sve se zna. Nastavite da grickate nokte.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja po amandmanu? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, moj kolega Aleksandar Martinović je u ime SRS podneo amandman na član 20. stav 1, gde se procenat 70 zamenjuje procentom 49. Dosadašnje zakonsko rešenje je bilo da se privatizuje celokupni društveni kapital, odnosno državni, a sadašnje rešenje je 70, predlog. SRS se, u skladu sa svojim programskim opredeljenjem, izjasnila da se ne može privatizovati više od 49%, naglašavajući da je osiguranje strateška delatnost za ovu državu.
Koliko ste vi nedosledni po pitanju Zakona o privatizaciji, rešenja za privatizaciju realnog i finansijskog sektora, dokazuje vaše obrazloženje za odbijanje ovog amandmana. Vlada je u svom odgovoru na podneti amandman napisala, da vas ne zamaram celokupnim obrazloženjem, ali suština je u tome da ona kaže da se ovakvim zakonskim rešenjem usaglašava, u stvari, privatizacija osiguravajućih društava sa sistemskim zakonom kojim se reguliše prodaja društvenog i državnog kapitala, gde taj procenat iznosi 70%.
Vladi Srbije je bitniji sistemski Zakon o privatizaciji, gde finansijski sektor i osiguranje kao deo postavlja u istu ravan kao i realni sektor, ali samo kad govori o privatizaciji.
Kada treba da podnese javnosti izveštaj o tome koliko je provizija naplatila za privatizaciju realnog i finansijskog sektora, odvaja te dve vrste delatnosti, pa nam za realni sektor daje precizne cifre, a za finansijski sektor ne postoji ni jedna jedina cifra koliko je toga privatizovano u prošloj godini.
Stoji lep tekstualni deo, ali ni jedna jedina cifra, dragi građani, od 4 milijarde evra prošlogodišnjeg priliva kao stranih direktnih investicija, što zovite u prevodu 3,2 milijarde prodatog, s mukom i dugo godina sticanog kapitala, zajedničkog, društvenog i državnog.
Ostvareno je 3,2 milijarde, od čega su prave strane direktne investicije, odnosno ulaganja, samo 0,8 milijardi evra. Od tih 3,2 milijarde, realni sektor predstavlja tek trećinu.
Dakle, Vlada nam prikriva u zakonski obaveznom dokumentu koji se zove memorandum dve trećine pristiglih milijardi evra u ovu državu.
Znači, usklađujete Zakon o privatizaciji osiguravajućih društava sa sistemskim zakonom kada ne privatizujete sve, samo 70, ali kad treba postaviti zakonsku odgovornost za zloupotrebe, za krajnji nemar i nepažnju zaposlenih, tu sad odvajate finansijski sektor.
U prethodnom članu zakona gde se kaže, član 180, gde u vršenju javnih ovlašćenja državni organ mora da odgovara, u skladu sa članom 35. stav 2, koji kaže da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.
Sad Narodna banka i njeni zaposleni nemaju nikakve veze sa državnim organima, vršiocima javnih ovlašćenja, sad su nešto posebno. Sad oni posluju i rade u jednoj izuzetno važnoj oblasti, koja jeste važna ali ne na način kako vi to ovde predstavljate. Ta tako važna delatnost, koja se zove sektor osiguranja u okviru finansijskog sektora, zaslužuje da država sačuva svoj većinski udeo nad tim sektorom, što jeste suština ovog amandmana.
Znači, priliv po osnovu premija je predvidiv. Životno osiguranje raste kao istorijski zakonit proces i država se, odnosno Vlada u ime države, odriče tog značajnog dela koji treba da omogući i razvoj društva i novu zaposlenost i nove plate, na osnovu kojih ljudi treba i da potpomognu razvoj životnog osiguranja.
Na kojim principima se obavlja ta privatizacija?
Na onim principima koji su zacrtani 2001. godine u onom slavnom sporazumu o starateljskom fondu, kada vam je izdiktiran, na brzinu preveden, redosled koraka, organi koji će sprovoditi privatizaciju i način kako će je sprovoditi.
Problem nije u tome što ste vi loši prepisivači, nego što nemate odnos prema narodu koji vam daje mandat da u njegovu korist sprovodite zakon i sprovodite koncept koji je za vas sadržan u onom što se zove "vašingtonski konsenzus", liberalizacija, a to znači otvoriti tržište za svu uvoznu robu.
Ono što se zove privatizacija, nekritička, nebitno je šta će doneti, koliko će ljudi ostati na ulici i, na kraju krajeva, ono zbog čega trpe posledice mnogi, a to je veštački održavana stabilizacija, odnosno kurs dinara.
Volela bih da se građani zapitaju šta ova visokoumna politika "vašingtonskog konsenzusa" donosi Srbiji. Mnogi su ovu taktiku zvali šok-terapijom, ona je za nas ispala samo šok, ne i terapija. Opet ću da pomenem Slovence koji nisu dozvolili ni potpunu ni nekritičku liberalizaciju, čije posledice trpimo od 2001. do danas, i čije posledice ćemo tek trpeti u ovoj značajnoj oblasti koja se zove osiguranje.
Svi oni koji su dozvolili da domaća proizvodnja... Kažem, proizvodnja pre svega, da i usluge, da i trgovinski lanci, jeste i to potrebno, ali proizvodnja pre svega mora da postoji u ovoj državi, i to ne samo zato što proizvodi određenu vrstu robe i usluga, nego što omogućuje stvaranje dohotka koji omogućuje ljudima osnovno ljudsko pravo, a to je pristojan život. Ovo nije demagogija. Ovo je osnova naučne doktrine koja se zove svrsishodnost ekonomije.
Znači, da bi neko mogao da ostvari jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je da ima osećaj lične slobode, treba da ima novac, novac zarađen na društveno prihvatljiv način, ne provizijama, ne zloupotrebom položaja, ne kriminalom, ne švercom oružja, ne drogom, ne trgovinom ljudima, ne prostitucijom, nego na društveno prihvatljiv način. Kad to od vas tražimo kao opozicija, nije to demagogija. Vi ste s pravom, kao i mi, naveli ljude da očekuju da mi to umemo da im obezbedimo. Kako im vi to obezbeđujete? Time što omogućujete Nemačkoj državnoj razvojnoj banci KFW da ovde plasira svoje proizvode, a da mi dobijamo kreditno zaduženje.
Ne širim temu, sve je ovo ista stvar. Kada od Nemačke državne razvojne banke ova država uzme kredit, da bi navodno poboljšala lokalnu infrastrukturu u oblasti grejanja, mi u stvari plaćamo robu nemačkih proizvođača. Da je kupujemo na redovnom tržištu, mi bismo imali popuste, a mi im plaćamo kamate, za koje ste videli da su najmanje dva puta veće od onoga što u papirima piše.
Šta vredi što gospodin Jelašić kaže, tražim od banaka da iznesu podatak o efektivnoj kamati, ne o onoj o kojoj piše u ugovoru, nego onoj koju stvarno građani plaćaju kada uzimaju kredit.
Ta efektivna kamata, dala sam vam primer u prepodnevnoj raspravi, kada se od banke Saveta Evrope za razvoj uzme kredit, vi tvrdite da je kamata u euriboru, koji iznosi 4,1 na mesečnom nivou, na šestomesečnom nivou 4,7, sa tendencijom rasta, a u stvari, kad dostavite izveštaj o završnom računu, gospodine ministre, na devet miliona i 600.000 evra plaćate kamatu od 9,38% na godišnjem novu. Nije konstrukcija, nije izmišljotina, to je realnost.
Ne možete da tvrdite da su to subvencionisani krediti ili preferencijalne, odnosno kamate koje su niže i ne možete ovim građanima da tvrdite, niko ih nije terao da idu u banku. Mi vas molimo da ne radite ovakvu privatizaciju.
Mi vas molimo da ne zadužujete državu u trenutku kada imate, po vašoj tvrdnji, takve devizne rezerve da nam praktično prave problem u kursu dinara, koji je precenjen, kursu dinara po kojem ljudi nemaju interesa da izvoze.
Ali, zato je ovaj prvi elemenat liberalizacije na koji ste pristali vrlo lepo ispoštovan ovakvim merama, a to znači da je uvoz vrlo jeftin i da vi nama, ono što je najporaznije, u ovom memorandumu slikate budućnost na način da predviđate privatizaciju javnih preduzeća, NIS, EPS, JAT i javna komunalna preduzeća, ono što je preostalo, a nama obećavate razvoj malih i srednjih preduzeća. To je prosto uvredljivo.
Mi smo stvarali, mi građani i svi mi, sisteme i stvarali smo jednu ogromnu banku podataka, koja se zvala SDK, koju ste vi po nalogu stranaca ukinuli, da ne bi na jednom mestu postojale evidencije o svim makroekonomskim pokazateljima da se ovom državom upravlja odavde. Kada nemate informacije, upravlja onaj drugi ko ih ima.
Ko danas ima informacije o novčanim tokovima? Onaj ko drži banke. Ko drži banke? Znamo koliko ih je i gotovo 90% je u stranom vlasništvu, a i ono što je preostalo, dragi građani, piše u memorandumu, koji smo dobili od Ministarstva finansija, da će se privatizovati i taj ostatak banaka.
U Komercijalnoj banci Evropska banka za obnovu i razvoj, koja kaže da nam pomaže, već je ostvarila značajno učešće i po njenim podacima već 24% je od ukupnih sredstava uneto baš u finansijski sektor. Čak se i kupovina akcija, što je nezamislivo, naziva kreditnom pomoći ovom narodu.
Za mene je porazno da 128 glasova može ovde da učini svaki argument nevažnim. Za mene to nije razlog da prestanem da ukazujem na sve pogubne posledice vaših mera i zakona koji predlažete.
Potpuno je iluzorno da očekujete da ne podnesemo amandman ili da ne koristimo svaku priliku da pokažemo da vas ne rukovodi u donošenju mera ekonomske politike dobrobit građana i ono što znači bolju budućnost za sve nas, već jednostavno izvršavanje primljenih naloga.
Niste vi neuki, odlično vi znate šta je ekonomska teorija i šta ona misli o privatizaciji.
Vi znate da Milton Fridman kaže – moja najveća zabluda je da privatizacija rešava sve, konkurencija i saradnja, a ne privatizacija, poštovanje zakona i pravni okvir je ono što doprinosi razvoju.
Znate vi to, gospodine ministre, vi i vaši saradnici, ali se to ne plaća i to se ne može naplatiti od onih kojima otvarate tržište i pripremate za privatizaciju ovo "porodično blago" koje se zove osiguravajuće društvo.

 Zahvaljujem gospođi Tabaković. Da li se još neko javlja povodom amandmana? Izvinjavam se, gospodin Rajko Baralić se javlja za reč; mislio sam, gospođo Tabaković, da odmah pređemo na vaš amandman.
(Jorgovanka Tabaković, sa mesta: Samo da ja uzmem papire.)
Po ovom amandmanu se javio narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Jorgovanka Tabaković je obrazlažući amandman na izmene i dopune Zakona o osiguranju, koji je podnet u ime SRS, pomenula ovde nekoliko pitanja koja bih želeo da prokomentarišem i dam doprinos, ukoliko je to moguće, argumentacija koju je ona ponudila kao obrazloženje amandmana koji je ona podnela.
Ovde je pomenuta šok-terapija. Želim da podsetim, kada se prvi put pojavio ovaj termin u našoj zemlji, ko je protagonista i za čije interese šok-terapije i ko su eksponenti tog pravca u ekonomiji bili u Srbiji u ono vreme i ko danas u Srbiji sprovodi ovu politiku. Džefri Saks je bio na čelu jednog tima koji je imao zadatak da smisli jedan relativno pouzdan način kako da se, milom ili silom, liberalizuju tržišta određenih država, finansijsko i svako drugo.
Dakle, ili tako što se proizvode političke elite koje posle postanu vlast, pa izvršavaju izvesne naloge u politici i u ekonomiji, ili ih bombarduju, ili im uvedu ekonomske sankcije ili urade nešto drugo.
U Srbiji je primenjen mešoviti model: dakle, bombardovanje, sankcije i regrutacija nekoliko desetina eksponenata ove politike. Atak je bio da se apsolutno liberalizuje sve u Srbiji, da vas na velikom mrazu ostave bez kaputa i da vas nateraju da izdržite i još da pri tom govorite da vam nije hladno.
Gospodin Božidar Đelić, podsetiću, jedan je od mladih ekonomista, koji je bio u ovom timu.
Podsećam da je gospodin Đelić bio prvi ministar finansija posle 5. oktobra i da je, zajedno sa osam ministara u toj vladi, bio kadrovan ne na osnovu rešenja kadrovske komisije DOS-a, i pozivam ljude koji su se time bavili da to opovrgnu, već su oni kadrovani odnekud, kao i gospođa Kori Udovički kasnije, kao i neki drugi. Taj trend imamo i danas.
Dakle, postoji jedan broj važnih državnih mesta koja se pokrivaju na taj način što se o tome odlučuje neko izvan ove zemlje.
Zašto je ovo važno? Zato što je koncept liberalne ekonomije nešto što je ovde obezbedilo nekoliko za njih važnih pitanja. Jedno od njih jeste da naša država širom otvori vrata za sve ono što zovemo stranom robom, uticajem, kapitalom itd., a da pri tom ovde ne postoji nikakav mehanizam koji bi uspeo da spreči da se u istom tom periodu ne ugasi sve što je ovde postojalo kao autentična proizvodnja, naše banke, naša osiguravajuća društva itd.
Mi sad ovde razgovaramo o posledicama. Uzroci ovoga o čemu govorim nalaze se na nekom drugom mestu.
Oni predstavljaju nečije interese, koji ovde danas u jednom delu političkih stranaka imaju svoje eksponente i imaju to kao oficijelni državni program koji se kroz mere ekonomske politike Vlade Srbije sprovodi i danas u Srbiji, sa negativnim posledicama koje se svakodnevno osećaju na ulici, kod najvećeg broja građana Srbije koji su dovedeni u situaciju da uglavnom ne odlučuju ni o čemu, da nemaju gde da rade, ili da ne mogu da prime platu tu gde rade, ako imaju sreću da su zaposleni.
To je, u stvari, liberalizacija. Koncept liberalne ekonomije zalaže se za to da tržište reguliše sve, i ako je tržište regulator svega, a to podrazumeva da prestane da postoji ono što neki od vas nazivaju socijalnom državom, to onda znači da onaj ko je siromašan mora da bude još siromašniji, da onih nekoliko desetina ljudi koji su se obogatili mogu svoje bogatstvo da umnožavaju dnevno, mesečno ili godišnje do nivoa koji mi ne možemo ili nismo u stanju da pratimo i komentarišemo, niti o tome imamo dovoljno informacija, a da pri tom u Srbiji imate skoro 30% ljudi koji su nezaposleni, dakle jednu od najviših stopa nezaposlenosti u Evropi, da imate nekoliko stotina hiljada radnika koji su zaposleni a ne primaju nikakvu platu, da imate nekoliko stotina hiljada radnika u privatizovanim firmama koji ne ostvaruju nijedno od prava koja su im garantovana ugovorom o privatizaciji.
Dozvolite da spomenem jednu takvu firmu, to je preduzeće ''7. juli'' Kuršumlija. Tu firmu je, na osnovu Zakona o privatizaciji, kupio izvesni gospodin Bogdan Aleksić.
On je u redovnom sudskom postupku ovu firmu izgubio i pre nekoliko dana, tačnije 18. 10, sva personalna dokumenta svih zaposlenih u ''7. julu'' Kuršumlija našla su se na ulici. Dakle, ljudi su izneli dokumentaciju ove firme na ulicu, jer ne žele da imaju ni podsećanje na ljude koji su firmu izgradili.
Dakle, to je država u kojoj mi živimo. Sa tim konceptom mi polemišemo i zalažemo se za drugačiji koncept, koji, nadam se, verujem, prepoznaju građani Srbije danas, zato što ne može biti da je ovo dobro.
Ne može biti da je normalno da neko može da vam jedan nezamenljiv dokument, kakav je radna knjižica, iznese na ulicu, da pri tom o tome niko ništa ne zna, da vi nakon toga ne možete da ostvarite nijedno pravo koje se ostvaruje na osnovu evidencije o radnoj knjižici i da zato niko ne odgovara. Pozivamo one koji su odgovorni da ustanove kako je moguće da se ovo dogodilo, ko je odgovoran da se personalna dokumenta nekoliko stotina ljudi nađu na ulici i da ih uzima ko kako stigne, a deo od ovoga je nestao u nepoznatom pravcu.
Mnogo je ovde otvorenih pitanja. Neka ćemo otvarati i dalje, a neka ćemo zatvoriti na izborima koji, kao što mi se čini, dolaze uskoro na svim nivoima. Hvala.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne.) Hvala puno.
Na član 21. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
Vlada predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite. Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.