Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas na dnevnom redu imamo tri predloga zakona, koje je Vlada predložila po hitnom postupku da budu predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije.
To, u svakom slučaju, govori da su ti zakoni po Vladi nešto što apsolutno treba da bude predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije i da budu usvojeni.
Naime, u objašnjenju ovih zakona, a ko je čitao obrazloženje ovih zakona videće, pošto ih je Vlada usvojila 4. oktobra tekuće godine, pominju se i rokovi do kada bi ovi zakoni trebalo da budu usvojeni, pa se pominje i 15. oktobar 2007. godine, a danas je 5. novembar. Pominje se i 1. novembar 2007. godine, a danas je 5. novembar, pa se postavlja jedno logično pitanje, šta je razlog što mi ove zakone nismo usvojili u roku koji je po Vladi bio optimalan da bi bili primenjeni, jer su oni imali očigledno dalekosežne posledice ili na neke od tih posledica ukazuje gospodin ministar u svom uvodnom izlaganju.
Mora se reći, i to apsolutno stoji kao greh vladajuće koalicije, da smo mi proteklih dana bili praktično blokirani, od srede, kada Narodna skupština Republike Srbije nije radila, jer nije postojala većina, u ovoj skupštini, za usvajanje zakona koje smo razmatrali nekoliko nedelja pre. Bili smo bombardovani različitim izjavama o datumima održavanja predsedničkih izbora. Pokazalo se da je pojedinim članicama vladajuće koalicije daleko važnije priča o predsedničkim izborima, nego ono što je predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije, a da ne pominjem pitanje Kosova i Metohije.
Ovo govorim ne slučajno. Ako se izglasaju zakoni po hitnom postupku, pa se kaže da su važni, onda ima i nešto što je važnije od tih zakona, a to je pitanje Kosova i Metohije i mi u SPS-u možemo reći da je dobro što je postignut dogovor da predsedničkih izbora ne bude u decembru ove godine zbog Kosova i Metohije, ali je loše što su samo članice vladajuće koalicije učestvovale u tom razgovoru, jer pitanje nekih izbora nije samo pitanje članica vladajuće koalicije. To je pitanje svih stranaka zastupljenih u ovom parlamentu, a pogotovo to nije pitanje sprovođenja Ustavnog zakona, jer Ustavni zakon se sprovodi ili ne sprovodi i ne mogu se samo jedni izbori uzimati kao relevantni, a ostali gurati pod tepih, a naravno, računati na podršku svih ostalih stranaka kada je o državnim pitanjima reč. Nije dobro za Srbiju da samo članice vladajuće koalicije govore o sprovođenju Ustavnog zakona, treba podsetiti da je dve trećine poslanika, svih poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, uslov bio i tada za usvajanje zakona o sprovođenju Ustava, a bogami, kako stoje stvari, biće potreban uslov i za njegovu promenu, pa ćemo i te kako videti kako stoje stvari, odnosno, videće se da vladajuća koalicija sama po sebi ne može donositi odluke o ovim bitnim pitanjima.
Znači, može se konstatovati večeras, crno na belo, da vladajuća koalicija, ne Narodna skupština Republike Srbije, jer o tome nismo ni konsultovani do pre neki dan, nego vladajuća koalicija kasni sa predlaganjem i usvajanjem ovog zakona o viznim olakšicama i readmisiji, odnosno o rešavanju lica u neadekvatnoj situaciji. Kada je već reč o značaju zakona koji su večeras na sednici Narodne skupštine Republike Srbije, moram sa žaljenjem da konstatujem da Narodna skupština Republike Srbije, odnosno skupštinska većina nije usvojila predloge, odnosno nije htela da prihvati da se, takođe, po hitnom postupku na ovoj sednici Narodne skupštine razmatra, eventualno i usvoje, izmene i dopune, za građane Republike Srbije i te kako važnih zakona.
Ne sporim da je zakon o viznim olakšicama nešto što je potrebno građanima Republike Srbije, ali me niko ne može ubediti da građanima Republike Srbije, i to većini građana Republike Srbije, nije važniji zakon o dopunama Zakona o PIO. Naime, socijalisti su predložili da se vremenski rok trajanja jednog amandmana, koji smo inače mi bili podneli kada smo podržavali prethodnu Vladu, da prosečne penzije ne mogu pasti ispod 60 posto prosečnog ličnog dohotka, mi smo predložili kroz ovaj zakon, i danas se o tome Skupština izjašnjavala, da se produži važenje ovog dela Zakona, odnosno da nema vremenskog ograničenja, jer smo smatrali da je sasvim logično za penzionere, pogotovo je važno da ovaj deo zakona o PIO dobije tu novu dimenziju, da nema vremenskog ograničenja, da penzije ne mogu pasti ispod 60 posto prosečnog ličnog dohotka. Već sada te penzije su na 53 posto od prosečnog ličnog dohotka.
Mislili smo da je to u ovom trenutku važnije od zakona o readmisiji i zakona o viznom režimu, jer se zakon o viznom režimu, a videćete, to je govorio i gospodin ministar, odnosi samo na jedan broj građana Republike Srbije. Priznaćete, na onaj broj građana Srbije koji je po pravilu i do sada putovao, samo je pitanje što je do traženih putnih isprava, viza, dolazio možda sa mnogo više napora.
Mi smo, takođe, predložili Narodnoj skupštini Republike Srbije, smatrali smo da po hitnom postupku treba usvojiti i predlog izmene i dopune Zakona o PDV, kojim smo tražili da se ukine, a ovo je zanimljivo da čuje skupštinska većina, PDV na opremu za promet hrane, odeće, obuće i kompletne opreme za bebe: pelene, kolica, nosiljke, krevete i slično. To bi zaštitilo porodični budžet porodica sa više dece, a motivisalo mlade da formiraju porodice i planiraju potomstvo. Ovo govorim ne slučajno. Mi socijalisti smo i pre nekoliko meseci, kada smo razgovarali o budžetu, predložili dve opcije da se ukine PDV za bebe. Tada nas je skupštinska većina ignorisala. Čuli smo šest različitih odgovora zašto to ne može. Onda je gospodin patrijarh Pavle, u ime Srpske pravoslavne crkve, uputio jedno pismo Vladi Republike Srbije i Vlada se izjasnila da to prihvata.
Kolege narodni poslanici, Vlada se izjasnila da to prihvata, ali to u praksi nije primenjeno. Naime, to što Vlada prihvata ne može biti primenjeno dok se ne donese zakon o Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mi smo predložili donošenje tog zakona i, nažalost, skupštinska većina je svojim neizglasavanjem pokazala nespremnost da se izađe u susret ovakvom jednom zahtevu koji je, verujte mi, za mnoge građane Republike Srbije daleko važniji nego što je zakon o viznim olakšicama, a pogotovo važniji nego što su ova dva zakona, o readmisiji i rešavanju pitanja u nelegalnoj situaciji. Takođe je, poslanička grupa SPS predložila izmene i dopune Zakona o radiodifuziji. Nekoliko kolega narodnih poslanika je danas izašlo ovde i govorilo o tome da treba prolongirati privatizaciju lokalnih medija, medija na lokalnom nivou.
Mi socijalisti smo predložili zakon kojim predlažemo produženje tog roka za još tri godine. Nažalost, nismo naišli na podršku skupštinske većine koja je inače deklarativno više puta govorila da će i te kako izaći u susret tom zahtevu.
Vidite, u praksi neki drugi interesi dobijaju prednost u odnosu na ono što je interes lokalne samouprave. Videli smo i, primera radi, jedan od kolega je danas ovde pomenuo Sombor, ali i neke druge sredine, ko je slušao vesti i informativne emisije u petak, mogao je videti, primera radi, od pet lokalnih medija koji su u petak prodati na privatizaciji da su tri kupili ljudi koji nemaju nikakve veze sa lokalnim medijima, ni na koji način, to je to zanimljivo, znači ili kupuju u ime drugih ili imaju neke druge planove sa tim lokalnim medijima.
Moram reći da, nažalost, Narodna skupština Republike Srbije nije prihvatila još jedan predlog SPS, koji je naš kolega Rajko Baralić predložio, izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti građana. Reč je o tome da se omogući deci iz poljoprivrednih domaćinstava koja su ostala bez jednog ili oba roditelja i nemaju prava ni na kakav oblik socijalne zaštite, radi se o maloletnoj deci bez bližih srodnika i ikakvih prihoda. Predložili smo da se izmenama ta situacija eliminiše i omogući i deci iz poljoprivrednih domaćinstava koja ostanu bez jednog ili oba roditelja, a maloletna su, a pohađaju školu, da ostvare pravo na materijalno obezbeđenje kao stalni vid socijalne zaštite.
Kolege, narodni poslanici, u ime SPS sam pomenuo četiri zakona koja Narodna skupština nije prihvatila, da budu predmet rada Narodne skupštine Republike Srbije. Potpuno sam ubeđen da je svaki od ovih zakona važniji od zakona o kojima mi raspravljamo. Potpuno sam ubeđen, jer zakoni o kojima mi raspravljamo, zakoni koji imaju ograničen domet, a drugi i treći pitanje je kakve će imati posledice na našu zemlju. Kada je reč o ovom zakonu o viznim olakšicama, potrebno je reći zašto samo ove kategorije građana Republike Srbije, a ne svi građani Republike Srbije.
Gospodo narodni poslanici, danas je 5. novembar 2007. godine. Skoro sedam, osam godina je prošlo od petooktobarskih promena, a ja pitam sve one koje su bile vladajuće članice tada vladajuće koalicije, šta se desilo sa onim obećanjima DOS iz 2000. godine i kasnije da će građani Republike Srbije moći da putuju u zemlje EU bez ograničenja? Šta se desilo sa onim obećanjem da neće biti redova pred stranim ambasadama? Šta se desilo sa onim obećanjima da će se režim izdavanja tih putnih isprava i dobijanja viza pojednostaviti?
Šta se desilo sa onim obećanjima da će, samo što nije to pitanje, biti rešeno i šta se desilo sa obećanjima da će Srbija biti i moći da bude članica ove bele šengen liste.
Ovo moram pomenuti iz prostog razloga što ovaj prvi zakon o viznim olakšicama sa šengen listom nema dodirnih tačaka. To su dva potpuno nezavisna procesa, koji se odbijaju jedan od drugog i dobro je što se ovaj zakon donosi, to bez daljnjeg, ali je činjenica da se odnosi samo na određene kategorije građana. Poslovni ljudi, advokati, lekari, arhitekte, novinari, naučnici, umetnici, sportski učesnici, profesionalni vozači, državni službenici, oprostite, pa oni su i do sada putovali i, nažalost, nije povećan broj lica, uz sve poštovanje, to se eventualno može desiti sa studentima i učenicima pod uslovom da imaju novca za putovanje.
Pomenuo sam vam pre neki dan, kada smo imali mišljenje Zakonodavnog odbora, kakva je situacija sa brojem mladih ljudi koji su siromašni u Srbiji i da je, nažalost, njihova perspektiva vrlo sumorna.
Ne samo da neće biti predmet i briga države da mogu da studiraju, nego pitanje je da li će uopšte imati novca za bilo koji drugi vid koji bi njihovu ličnost, da kažem, zbunio i učinio ih ljudima u pravom smislu te reči. Džaba onda olakšice kada neće imati ko olakšice da koristi. To je, nažalost, jedna činjenica koja postoji, jer mi smo imali jednu praktičnu situaciju, devedesetih godina se broj ljudi koji su putovali u inostranstvo smanjio zbog sankcija, izolacije, građanskih ratova, zbog svega onoga što je činilo stvarnost Srbije tih godina, naravno, zbog promene režima i izdavanja viza koje su u zemljama EU.
To je jedna činjenica, ali je zanimljivo i po ovim novim olakšicama, i pitanje je, koliko će se povećati broj lica koja će koristiti ovaj zakon. U svakom slučaju, mi mislimo da je dobro da ovaj zakon jeste predmet razmatranja sednice Narodne skupštine Republike Srbije. Mi ćemo ga i podržati, ali je pitanje objektivno, koliko lica će biti obuhvaćeno ovim zakonom
Kada je reč o drugom i trećem zakonu, moram reći da ova dva zakona, bar sa stanovišta obrazloženja koje stoji napisano u predlogu ova dva zakona, mnogo više sakrivaju nego što daju odgovore na neka pitanja. Ne možemo mi, poslanici SPS, da pređemo preko činjenica da večeras u Narodnoj skupštini nismo dobili odgovore na brojna pitanja koja se postavljaju apropo razmatranja i usvajanja ova dva zakona.
Naime, ne znamo, a voleli bismo da znamo, koliki je broj ljudi u pitanju. Ministar je pomenuo da je od 2003. godine do danas 17.900 lica bilo predmet ovog zakona, odnosno ovoga što je tačka dnevnog reda, ali se postavlja pitanje koliko je ljudi generalno predmet readmisije, da li je u pitanju hiljadu, dve hiljade, 15 hiljada, 50 hiljada, 100 hiljada? Mislim da moramo da znamo, kao Narodna skupština, kada usvajamo jedan ovako važan zakon, na koji se broj ljudi ovaj zakon odnosi?
Sledeće pitanje, ko će to da plati, ko će da plati smeštaj tolikog broja lica i gde će oni biti smešteni?
Da li postoji jedan plan, ako hoćete i prostorni, teritorijalni, gde će ta lica biti smeštena, koliko će ih dolaziti u Srbiju.
Da li postoji neki operativni plan gde se kaže da Srbija prihvata obavezu da prihvati 10 hiljada lica na osnovu tog i tog sporazuma. Ta lica će biti dovedena u Srbiju u vremenskom roku od 1. januara 2008. do 31. juna 2008. godine, po mesecima, kvartalno, za godinu dana toliko, za dve godine toliko, sredstva za njihovo prihvatanje obezbediće država Srbija. Sami znate u kakvoj smo katastrofalnoj ekonomskoj situaciji i koliko je siromaštvo prisutno u Srbiji. Ili će se reći – sredstva za smeštaj ovih lica obezbeđuje evropska zajednica, na način što se daje toliko i toliko novca ili se daje kredit kod te i te banke, pod tim i tim uslovima.
Lično mislim da se moraju dati odgovori na ova pitanja, jer bez odgovora na ova pitanja ovaj zakon ostaje kus i onda se više shvata kao ucena na Vladu Republike Srbije – morate ovo da prihvatite ako hoćete da se ovaj zakon o viznim olakšicama ratifikuje u EU. To je vezano jedno sa drugim, s tim što ovaj zakon o readmisiji jeste uslov za stavljanje Srbije na belu šengen listu. To je ministar eksplicitno rekao i to stoji u obrazloženju.
Znači, dobro bi bilo da znamo ko su ta lica koja će biti predmet readmisije, koliko je među njima državljana Republike Srbije, koliko je državljana trećih zemalja, koliko je lica koja nemaju državljanstvo?
Zaboravne moram da podsetim da je reč o ljudima koji su napustili ove prostore devedesetih godina, iz raznih razloga, neko trbuhom za kruhom, a neko je otišao prikazujući sebe kao progonjenu ličnost na prostoru Republike Srbije, kao žrtvu režima, kako oni vole da kažu, devedesetih godina, kao nekoga ko ne može da iskaže svoju etničku posebnost na prostoru Republike Srbije, jednom rečju, prikazivao je sebe kao žrtvu političkog sistema iz devedesetih godina.
Bilo bi dobro da znamo ove podatke, u toj strukturi lica koja će biti predmet readmisije, koliko je kojih. Podsetiću neke da su ta lica, kada su otišla u zemlje evropske zajednice devedesetih godina, bila deo kampanje koja je tada vođena protiv Srbije. Oni su svesno predstavljali sebe da su deo onoga što se zvalo humanitarna katastrofa i oni su objektivno bili deo one politike Zapada prema Srbiji devedesetih godina.
Naime, oni su služili kao pokazatelj da ima u Srbiji hiljadu, dve, tri, pet, deset, nismo otkrili do kraja koliki je broj tih ljudi koji se ne slažu sa politikom režima u Srbiji, kako oni vole da kažu, pa su zbog terora, pritisaka, nasilja i svega ostalog napustili Srbiju. Bilo bi dobro da znamo kako, sa stanovišta strukture ovih ljudi, stoji situacija.
Još jedno pitanje koje se odnosi na primenu ova dva zakona – da li će lica koja će biti predmet readmisije moći da se vrate, naravno, pod uslovom da postoje relevantni podaci, u mesta odakle su otišli i da li se to odnosi na sve? Primera radi, čuo sam za lica koja su otišla sa Kosova i Metohije, među njima ima i Srba i Crnogoraca, ima i Roma, ima i Albanaca, da li će, npr. ta lica moći da se vrate na Kosovo i Metohiju, da li će moći da se vrate u svoje matične domove, da li će međunarodna zajednica njima da omogući da se vrate u domove iz kojih su otišli? Da li se to odnosi i na Srbe, na Crnogorce i na Rome, da li se odnosi na Albance, ili će možda Albanci biti smešteni na prostor Bujanovca, Preševa ili Medveđe, pa da budu deo sredine u kojoj nisu bili kada su pre desetak godina otišli u zemlje EU? To je pitanje koje zahteva odgovor.
Mi znamo da je ovo jedan međunarodni ugovor koji se ne može menjati, ali smo bili svesni značaja ove teme i smatrali smo da je trebalo nekim posebnim dokumentom, ako Vlada to ima, to pozdravljam, ako nema, utoliko gore po državu Srbiju, jer govori da Vlada ne vodi računa ni o tome da znamo koliko će ljudi doći, kakva je dinamika tih lica ili slično.
Ovo ću pomenuti kao zadnju tezu za večeras, mislim da bi bilo dobro da je država Srbija predvidela mogućnost da otkaže primenu ovog sporazuma ukoliko neka od zemalja članica EU...
Završavam... Bilo bi dobro da je Srbija mogla predvideti da otkaže primenu ovih ugovora ukoliko neka od zemalja članica EU prizna ono čega se svi plašimo, da će Kosovo i Metohija 10. decembra ove godine, jednostrano, proglasiti nezavisnost. Ukoliko bi se neka zemlja članica EU usudila da prizna nezavisnost Kosova i Metohije, onda bi bilo logično da Srbija otkaže primenu Sporazuma sa tom zemljom, u delu na koji se Sporazum odnosi.
U svakom slučaju, nismo večeras čuli ovde od predstavnika Vlade puno podataka koji, lično mislimo, zaslužuju da budu tema razgovora na sednici Narodne skupštine i koji bi, u stvari, pokazali pravu situaciju – kakve su obaveze koje Srbija preuzima, na koliko se to ljudi odnosi, kada će ti ljudi da budu vraćeni u Srbiju i ko će snositi to ekonomski, gde će biti naseljeni i da li je to ucena koju je Srbija prihvatila, a mi mislimo da jeste, da bi pokazala spremnost za evropske integracije. Nažalost, još jedan od poteza koji pokazuje da Srbija, u stvari, nema sposobnost da vodi pravu državničku politiku, već vodi jednu politiku koja je samo deo interesa zapadnih zemalja. Hvala vam.

Po Poslovniku se za reč javio narodni poslanik Dejan Rajčić, nakon njega dr Vladan Batić, pa Boško Ristić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, možda je u ovom trenutku, posle malo duže diskusije gospodina Obradovića, deplasiran razlog zbog koga sam se javio, ali nisam mogao da prećutim i da se pravim da nisam čuo diskusiju gospodina Mihajlovića, pretprošlog diskutanta, koji je sa ove govornice izneo netačne tvrdnje. Nemam nameru da skrećem na jedvite jade započetu raspravu o predloženoj tački dnevnog reda u stranu, ali sam morao, upravo zbog istine koju ste vi, gospodo iz SRS, kroz usta i reči gospodina Mihajlovića izneli sa ove govornice, da se javim i da isto demantujem.
Naime, gospodin Mihajlović je rekao, a smatram da je bilo nekorektno zašto je on izašao, pored živog, zdravog i ovde prisutnog predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju, gospodina Vlade Milentijevića, da podnese izveštaj o održanoj sednici Odbora u Gračanici. No, to je na njegovu dušu.
Mislim da nije bilo politički korektno da to on učini, ali njegova teza i tvrdnja da nije učestvovao predstavnik Nove Srbije, staviću u isti koš sa razlozima zbog čega nisu učestvovali predstavnici drugih pomenutih stranaka, ne može se nikako naći u istoj ravni i nije na istoj razini.
Naime, predstavnik Nove Srbije u Odboru za Kosovo i Metohiju, gospodin Markićević je tog dana bio opravdano odsutan zbog bolesti, ali sam ja kao član, kao narodni poslanik, iskoristio svoje poslaničko pravo da idem, što je mogao da učini bilo ko ovde od prisutnih, kao što zna gospodin Mihajlović i ostali prisutni članovi skupštinskog Odbora. Tog dana sam po mom mišljenju imao i po mišljenju ostalih kolega zavidno učešće u radu tog skupštinskog odbora.
Tačna je tvrdnja koju je izneo i evo, završiću, da nas je dočekala velika grupa građana Gračanice. Samo moram spomenuti da je ta grupa koja nas je dočekala imala 90% članova Nove Srbije i da su bili prisutni predstavnici, koordinatori opština na Kosovu i Metohiji, koji su došli tog dana kako bi dali podršku u radu skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju, što je inače jedna lepa činjenica da se taj događaj upravo tamo odigra i što bi trebalo da postane praksa. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Po Poslovniku, narodni poslanik Vladan Batić, a potom Boško Ristić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za repliku gospodinu Mihajloviću, koji je obrazlagao razloge odsustva pojedinih poslanika sa sednice Odbora za Kosovo i Metohiju, koja je održana u Gračanici.
Ja sam sa ove govornice nagovestio gospodinu Mihajloviću više dana unapred da u toj farsi neću učestvovati i zašto. Iz prostog razloga i upozorio sam predsednika Odbora, gospodina Milentijevića, da na sednicu Odbora pozove sve akreditovane novinare u Narodnoj skupštini, a ne da se tamo organizuje neka ''tajna večera''. Tom zahtevu nije uslišeno.
Insistirao sam, takođe, da se prvo sačeka sednica Vlade, jer je bilo planirano da se promene koordinatori i neki načelnici okruga na Kosovu, koji su, dame i gospodo, generatori krize na Kosovu i Metohiji. Oni su tamo zaveli strahovladu, žare i pale i Srbi na Kosovu i Metohiji su obeshrabreni i rezignirani, razočarani, zbunjeni, potpuno u panici.
Razgovarao sam sa više njih i oni kažu – pa mi ne verujemo, ako Albanci preuzmu vlast da nam može biti gore od ovih naših. Oni su generatori zloupotreba, korupcije, nepotizma, kriminala, otvaranja ilegalnih graničnih prelaza, šverca, veze sa albanskim kriminalcima, grade se putevi bez tendera, grade se stambene zgrade bez tendera, otimaju se stanovi. Kosovo je za nekoga postalo majka, a za nekoga maćeha.
Tom Odboru u Gračanici upravo su, kao što je već rečeno, svi oni prisustvovali, da bi kontrolisali šta se tu radi, jer ko drugačije kaže kleveće i laže. Pitajte obične građane, banite na Kosovo i Metohiju, šta misle o onima koji vrše vlast u ime Srbije i o koordinatorima i pojedinim načelnicima okruga. To je prava istina.

Po Poslovniku, narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik gospodin Zoran Krasić je u neistinitom kontekstu pomenuo moje ime. Pomenuo je mnogo činjenica koje ne odgovaraju istini. Želim samo da kažem da gospodin Krasić ovde iznosi neistine sa ciljem da omalovaži rad svojih kolega poslanika, pa i moj lični rad i ponašanje.
Mogu da se složim u potpunosti da u pravosuđu ne cvetaju ruže i da je nužno sprovesti reforme, i da će ova vlada, na čelu sa ministrom Petrovićem, kao odgovornim za stanje u pravosuđu, sprovesti neophodne reforme u pravosuđu. Jasno je da posle donošenja novog Ustava treba proveriti legitimitet svih nosilaca javnih funkcija, pa tako su i raspisani izbori za Parlament Republike Srbije, raspisani su izbori svuda onde gde legitimitet nije u međuvremenu proveren.
Jasno, raspisaće se izbori za predsednika Srbije, jer je nužno da se proveri njegov legitimitet. Isto je tako jasno da moramo izvršiti potpuni reizbor u pravosuđu, kako bi se svi oni partijski kadrovi, koje ste vi godinama taložili i birali po partijskim bunkerima, koje ste vi ovde spominjali za govornicom, da bi rasteretili stanovništvo i kako bi pravosuđe profunkcionisalo.
Dosta je više sprovođenje partijskih ideologija u pravosuđu. Građani Srbije znaju kako funkcionišu pojedinci u tom pravosuđu i da je nužno iskoristiti ustavna i zakonska ovlašćenja za sprovođenje reforme u tom pravosuđu. Vi ste ovde pominjali niški i Okružni i Opštinski sud. Verovatno ste povod našli u pisanju nekih dnevnih listova, da treba preispitati rad pojedinih sudija u srpskom pravosuđu, pa i u niškom, povodom slučajeva koji su zastareli i gde je zastarelo gonjenje protiv nekih počinilaca krivičnih dela, koji su i velikodostojnici nekih srpskih institucija. Jasno je da princip odgovornosti u srpskom pravosuđu treba uvesti i sprovesti do kraja. To znači, da oni koji su se ponašali mimo zakona treba za to i da snose odgovarajuće posledice.
Vi ste pomenuli moje ime i prezime u kontekstu nekih vlasnika privatnih preduzeća. Pomenuli ste preduzeće NINI. Želim za vaše obaveštenje da kažem da moja advokatska kancelarija brani ljude protiv gospodina Joce Ninia, u dva trenutno aktuelna procesa u niškom sudu. Dakle, potpuna je neistina na koji način ste vi povezali moje ime sa poslovanjem nekih srpskih privrednika.
Isto tako spomenuli ste neku adresu i neki bunker, da sam se ja navodno sastajao sa ministrom Petrovićem. Demokrate nemaju potrebe da se sastaju tajno po nekim bunkerima, mi svoje stavove iznosimo javno, mi se za svoje stavove i principe zalažemo u ovoj Skupštini i u Odboru za pravosuđe. Kažem, ukoliko smatrate da je većina sudija u srpskom pravosuđu izabrana sa liste Demokratske stranke, kako to stalno tvrdite, zašto se onda protivite opštim izborima, valjda će onda svi biti razrešeni i, naravno, uz vaše učešće.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, a nakon njega Zvonko Mihajlović.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Jočiću, izvinio bih vam se zbog uznemiravanja, ali mislim da je red da se izvinite Parlamentu i razgovore morate voditi na nekom drugom mestu. Javio sam se u skladu sa članom 225, kao šef poslaničke grupe želim da vas obavestim da smo mi preuzeli inicijativu, s obzirom na to da rukovodstvo Parlamenta nije bilo spremno na tako nešto. Mi tu nespremnost tumačimo kao direktnu podršku, ne Savetu za borbu protiv korupcije i korupciju antimonopolske komisije, već jednoj privatnoj kompaniji.
S obzirom na to da Parlament nije želeo da pokrene u okviru ove sednice diskusiju o napadu na Vladu i na Vladinu instituciju, odnosno na skupštinsko telo, mi smo u kontaktu sa predstavnicima Saveta za borbu protiv korupcije i šefovima poslaničkih klubova zakazali za sutra, u 11.00 časova, razgovor koji će biti istovremeno prilika za definisanje jasnih osnova na kojima će onda Parlament i Vlada, i mi verujemo, biti spremni da zajednički deluju, kako bi se u skladu sa javnim interesima zaštitili građani našeg društva, koji su u ovom trenutku ugroženi dominacijom privatnog interesa jedne kompanije.
Da li je to kompanija gospodina Miškovića ili bilo koga drugog, u ovom trenutku je manje važno. Mnogo je važniji princip, odnosno činjenica da institucije nemaju zaštitu onih koji su dužni da iza institucije stoje, dakle, Vlade i Parlamenta, premijera i predsednika i predsedništva Skupštine.
Očekujemo od poslanika da taj poziv prihvate i da se tokom sutrašnjeg dana u raspravi i dijalogu sa predstavnicima Saveta za borbu protiv korupcije upoznaju sa činjenicama koje su neophodne za redefinisanje stava Parlamenta prema tako krupnom pitanju, kao što je pitanje borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Tapkanje u mestu, ignorisanje poražavajućih činjenica, pretnje državnim organima, državnim službenicima, činovnicima koji rade svoj posao, ne mogu naići na razumevanje narodnih poslanika koji postupaju u skladu sa javnim interesom, interesom građana koje ovde predstavljaju.
Ukoliko ne bude spremnosti za tako nešto, mi ćemo svakako nastaviti da radimo realizujući politiku koja je mnogo šira od partijskog koncepta na koji smo dužni da delujemo u okviru Skupštine, u svim preostalim situacijama. Što se tiče rasprave o ovim tačkama dnevnog reda, apsolutna je podrška LDP svim predlozima Vlade.
Smatramo da je ova vlada malo toga učinila i da svakako nije ta koja svojom politikom otvara evropsku perspektivu našem društvu, ali se ovim glasanjem iskazuje poštovanje prema brojnim ljudima koji su godinama radili na ovom sporazumu kako bi olakšali život našim građanima. Pitanje liberalizacije viznog režima i pitanje readmisije je pitanje na koje smo davali zajednički odgovor, nažalost, ono je mnogo više tehničko nego političko zbog izostanka političkog odgovora i jasne političke spremnosti na dalju redefiniciju Srbije, kako bismo se približili modelu modernog evropskog društva. Još dugo vremena ćemo stajati po strani, mimo tih evropskih tokova, svakako, sve do narednih izbora na kojima ćemo biti u prilici da građanima ponudimo jasnu evropsku alternativu.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Zvonko Mihajlović, po Poslovniku, a onda pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Milentijević.