Hvala. Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, da konačno raščistimo ko dobija vize i za koga su te olakšice po ovom zakonu predviđene? Kaže: "za članove zvaničnih delegacija koje će, na zvanični poziv upućen Republici Srbiji, učestvovati na sastancima, konsultacijama" itd. Da li su zvanične delegacije, predstavnici i Narodne skupštine, pojedinih odbora, i svi drugi do sada dobijali vize i normalno odlazili na sastanke u svet itd?
Kaže: "za poslovne ljude i predstavnike privrednih društava". Da li su poslovni ljudi i predstavnici privrednih društava i do sada dobijali vize? Šta je to što će ovaj zakon sada da olakša?
"Za vozače koji obavljaju usluge međunarodnog transporta". Svi vozači koji voze kamione sa onom TIR tablom imaju vize za prolazak kroz sve evropske zemlje. "Za članove posada vozova, vagon hladnjača i lokomotiva koji putuju na teritoriji država članica". Da li je ijedan vozovođa mogao da sedne u voz i da pređe granicu, a da nema vizu? Da li su naši vozovi odlazili i strani dolazili ovde? Jesu. Prema tome ništa se ne menja. "Za novinare". Koliko je novinara odlazilo da prati pojedine vaše funkcionere od 2000. godine naovamo? Pun avion. Delegacija od 10 ljudi i pun avion novinara, naravno, podobnih novinara koji će da pišu slavopojke i hvalospeve kako ste neverovatne uspehe postigli na tim sednicama ili gde ste već bili.
Sećam se kada je gospodin Dinkić išao u ''Evroaksis'' banku u Moskvu, pa je išlo 10-15 novinara sa njim. Neverovatni finansijski rezultati, otvara se Nacionalna štedionica. Mi smo svi mislili da je Nacionalna štedionica državna banka. Kad ono, banka nekoliko vlasnika "Malog kolektiva", čini mi se Hamovića, tako mu se zvala firma i još pojedinih. Tu banku, napravljenu od državnih para koje su ležale u ''Evroaksis'' banci, prodadoše posle Grčkoj, naravno, uz debeo miraz, 7.200 kvadrata najkvalitetnijeg poslovnog prostora.
"Za lica koja učestvuju u naučnim, kulturnim i umetničkim aktivnostima, uključujući univerzitetske i druge'' profesore. Da li do sada ta lica nisu mogla da dobiju vizu da odu i šta im se to olakšava sada?
Izvinjavam se, ako može još nekoliko rečenica, da se ne bih javljao ponovo. "Za učenike, studente, postdiplomce'', ekskurzije itd. I do sada su naša deca odlazila, bar u Grčku, sigurno sa vizom i sigurno bez problema.
"Za učesnike u međunarodnim sportskim događajima". Koji to sportista, osim ako nije naručeno odande da ne dođe taj, jer će možda i da pobedi, kojem su to sportisti uskratili vizu?
"Za učesnike u zvaničnim programima razmene". Razmena studenata je tekla i do sada bez problema.
"Za bliske rođake – supružnika, decu" itd. Takođe, uvek su mogli da dobiju vizu.
"Za posete vojnim i civilnim grobljima".
Javljam se ponovo po Poslovniku.

Javite se ponovo.
Dame i gospodo narodni poslanici, obaveštavam vas da, u skladu sa članom 85. stav 5, produžavam rad o započetoj tački dnevnog reda, do njenog okončanja.
Imamo 22 poslanika koji su se javili za diskusiju i dva poslanika koja su se javila po Poslovniku.
Ima reč dr Goran Cvetanović.

Gospodine predsedavajući, mislim da je prošlo 16,00 časova i vi ste, po Poslovniku, bili dužni da pre 16,00 časova produžite rad sednice. Samim tim, to znači da ovo što ste uradili nije po Poslovniku. Nadam se da, dok završim svoje izlaganje, imate mogućnosti da proverite, da se konsultujete sa sekretarom Skupštine, i da ćete ustanoviti da sam u pravu.
Javljam se po članu 226, jer su studenti, mladi stručnjaci i sportisti dobili priliku da bez odugovlačenja i maltretiranja u redovima ispred ambasada potraže šansu za odlazak iz zemlje, bar oni koji su preostali u našoj zemlji. Zbog čega na neki drugačiji način želim da iznesem neke podatke?
Od početka '90. godina iz Srbije je otišlo između 300 i 400 hiljada građana, među kojima je najmanje 10% visokoobrazovanih kadrova, što znači da je oko 40 hiljada ljudi sa završenim fakultetom.
Znanje u porastu produktivnosti i konkurentnosti pojedinih zemalja učestvuje sa čak 40%. Ispostavilo se da EU dosta zaostaje u tom pogledu, naročito iza SAD, Japana i Kanade, pa su upravo zbog toga došli do zaključka da moraju do 2010. godine da počnu da izdvajaju najmanje 3% ukupnog društvenog proizvoda, pre svega kada je u pitanju istraživanje i razvoj njihovih naučnih instituta, odnosno kada su u pitanju njihove zemlje. Više od polovine tih sredstava upravo je dato iz budžeta njihovih zemalja, ali ostatak ide iz privrede. Kod nas je to izdvajanje, dosta malo, oko 0,4%.
SAD su izdale 2004. godine oko 3.300 iseljeničkih viza građanima Srbije. Oni koji su već u Americi, umesto studentske, istraživačke ili naučne vize, traže sada iseljeničku zelenu kartu, dok se ovdašnji stručnjaci kandiduju u ambasadi. Više od 50% je onih koji sada konkurišu za vizu SAD.
Zbog čega sam napravio ovaj uvod? Zbog toga što, po istraživanju, na odlivu mozgova iz Srbije smo izgubili oko 12 milijardi dolara. Međunarodne organizacije su krajem HH veka procenile da proizvodnja jednog naučnika ili visokoobrazovanog kadra košta oko 300 hiljada dolara, gde se, osim školarine, u cenu uključuje vaspitanje, stanovanje, odevanje, zdravstveno osiguranje. U tu cenu od 300 hiljada dolara za svaku visokoobrazovanu osobu ne računa se dobit od visokostručnog lica, što znači da je naša zemlja do sada izgubila od 9 do 12 milijardi dolara samo na ime visokoobrazovanih kadrova.
Ako se uključe i kadrovi sa srednjom školom, naročito kada su u pitanju medicinski tehničari ili medicinske sestre, kojih naročito ima u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, onda ćemo doći do mnogo veće cifre. Očekivalo se da će 2005. godine posle prijema novih članova u Evropskoj uniji nastati veliki imigracioni talas, ali pokazalo se da se Evropa čuva posebnim, uspešnim antimigracionim merama. Međutim, na slučaj u Srbiji jasno je da Evropska unija i te kako podstiče iseljavanje mladih obrazovanih kadrova i u svakom slučaju moramo da vodimo računa upravo o tome. Hvala vam.

Zahvaljujem dr Cvetanoviću, po Poslovniku za reč se javio dr Dimitrijević, pa potom ponovo dr Momir Marković. Izvolite, gospodine Dimitrijeviću. Vjerice, nema problema, niste me na vreme obavestili, moj ste savetnik, molim vas, pa sam pogrešio možda. Ubeđen sam da ćemo završiti do šest sati, kako lepo radimo siguran sam da ćemo završiti.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, ja sam se samo javio da kolegi iz vladajuće skupštinske većine pokušam da odgovorim pitanjem. Da li on zaista smatra da se vladajuća skupštinska većina stvarno potrudila da ovaj problem prezentira u pravom svetlu, ne samo poslanicima koji nisu iz vladajuće skupštinske većine, već građanima Republike Srbije? Da to jeste, pretpostavljam da bi uz ovaj dokument, odnosno uz ovu knjižicu koja se zove zakon, prezentovala, eventualno, i neku strategiju Vlade za ovaj problem, pa akcioni plan Vlade za ovaj problem. Svega toga nema.
Da li postoji strategija? Da li postoji akcioni plan Vlade? Mnogi kažu da postoji, ali kada nije dostupan javnosti kao i da ga nema. Onda, da je bilo dobre volje da se kako treba sagleda stanje u Srbiji i kako jeste, pre svega treba da se sagleda socijalno stanje u Srbiji, jer je ovaj zakon direktno vezan sa socijalnim statusom svih građana Republike Srbije. Na to upravo želi da ukaže Socijalistička partija.
Želi da ukaže, pre svega, na trenutno milion nezaposlenih kojih danas ima u Srbiji, nakon samo dela sprovedene privatizacije i na moguć još milion nezaposlenih nakon drugog dela privatizacije, koja se najavljuje, na milion nezadovoljnih penzionera koji imaju penzije ispod minimalne potrošačke korpe i ispod mogućnosti da kupe tu minimalnu potrošačku korpu.
Sada postoji trenutno u Srbiji 300 hiljada ovakvih ljudi, izbeglica ili interno raseljenih lica. A koji nas broj očekuje, to je veliko pitanje. Neko kaže 50, neko 150 hiljada. Zašto se ne kaže da bi moglo biti 300 hiljada? Ko garantuje da ih toliko neće biti.
Šta se danas u Srbiji dešava? Štrajkovi, svakoga dana po jedan štrajk. Mi smo sa ove govornice već upozoravali na štrajkove. Svakoga dana se najavljuju novi štrajkovi – štrajk sindikata zaposlenih u upravi, pravosuđu, javnim preduzećima, "Jumko" Vranje, Robne kuće "Beograd" itd. Šta se sada dešava?
Pa, malopre smo čuli tumačenje ministra da će i minimalno povećanje plate, o kojoj se pregovara u ovom štrajku, ozbiljno ugroziti makroekonomsku stabilnost budžeta.
Šta će se desiti sa secesijom Kosova, da li se neko pita? Da li se razmatra koje države i šta hoće da urade sa ovim ljudima, gde ih šalju, a onda te iste države koje vraćaju ove ljude, za koje se ne zna tačan broj koliko ih je, sa druge strane hoće da nam otmu ne samo 15% teritorije, oni hoće da priznaju takav jedan dokument, nego hoće da nam otmu možda i mnogo više, jer više nemamo poverenja u njih.

Zahvaljujem dr Dimitrijeviću. Reč ima, po Poslovniku, narodni poslanik Momir Marković, a potom, nadam se, nastavljamo diskusiju. Izvolite, gospodine Markoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljam tamo gde mi je prekinulo vreme. ''Za posete vojnim i civilnim grobljima'', šta je ova država uradila da očuvanju vojna grobalja iz Prvog svetskog rata. Pitam, koliko je grobalja preorano tamo gde čuvaju i gde su očuvana vojna groblja, a čuvaju ih naši prijatelji, mislim na Grke, ima ih i u Tunisu, u Bizerti itd.
Sledeće, ''lica koja prisustvuju sahranama'' i do sada nisu imala problema.
Lica za koja je potrebno medicinsko lečenje, a da srpske medicinske ustanove ne mogu da im pruže adekvatno lečenje, ni do sada nije bilo problema.
Na kraju, kao šlag na tortu, dolaze i predstavnici organizacija civilnog društva, pri tom se misli na Sonju Liht, politička izuzetnost, kako se zvaše ona, Sonja Biserko, Nataša Kandić i ostale organizacije takozvanog civilnog društva.
Pitam vas, dame i gospodo, gde su građani ovde? Mašete belim šengen listama za građane, a gde su građani, gde su oni koji nisu predstavnici organizacija civilnog društva? Gde su oni, koji nisu studenti? Gde su oni koji nisu učenici, pa da idu na ekskurzije? Gde su oni koji ne učestvuju na naučnim skupovima? Gde je šest i po miliona ostalih građana? Recite da se ovde viza obezbeđuje samo za ove kategorije, a zauzvrat ćemo morati upravo po sistemu readmisije da primimo nekoliko stotina hiljada građana.
Nemojte lagati srpski narod da obezbeđujete vizne olakšice za građane Vizne olakšice se obezbeđuju samo za ove kategorije i to nedvosmisleno piše u ovom vašem predlogu.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Momiru Markoviću. Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, neka se pripremi Miroslav Petković.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o ova tri zakona moramo sa žalošću reći da je ovaj prvi zakon pozitivan sa aspekta obezbeđenja uslova za odlazak u inostranstvo, s obzirom na to da predviđa olakšane uslove obezbeđenja viza. Međutim, ova druga dva zakona su vrlo negativna i izazvaće ogromne posledice u nastupajućem periodu.
Ovde smo čuli od predstavnika vlasti mnogo proizvoljnosti, koje se odnose na broj ljudi koje će, pre svega, zemlje Evropske unije, a i treće zemlje, vratiti u Srbiji. Mi smo do sada mogli kroz sredstva informisanja dobiti više informacija, i opet proizvoljnosti, koje ukazuju na broj lica koja se vraćaju. Iz Vladine Službe za ljudska i manjinska prava dobili smo informaciju, koju je izdao direktor Petar Lađević, jednu cifru od 60 hiljada. Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji izašla je sa podatkom između 100 i 150 hiljada.
Strana sredstva informisanja kažu po ubrzanoj proceduri za odlazak onih grupacija ljudi i onih koji su evidentirani i koji su sada pod specijalnim nadzorom da vrate i taj povratak će biti najverovatnije, čuli smo ovde da je u postupku 24 hiljade, taj postupak će biti još do 24, odnosno 25. decembra, odnosno do katoličkog Božića. Možemo očekivati ovih 24 hiljade već do kraja godine. Kalkulacija 100, 200 je proizvoljnost, ali sa tragičnim posledicama. Tim ljudima, koji se vrate ovde moramo obezbediti smeštaj, hranu, uslove za lečenje, zdravstvene usluge, uslove za školovanje njihove dece, putne troškove itd.
Evo vam samo jedan primer koji će jasno finansijski pokazati koliki su to troškovi za našu državu. U sličnoj situaciji su izbeglice i prognana lica u kolektivnim centrima. Oni ovu državu koštaju, po nekim kalkulacijama koje imamo iz Komesarijata za izbeglice kažu da je to oko 20 evra dnevno. Sada tih 20 evra dnevno pomnožimo sa onih 100 hiljada, onda dobijamo dva miliona, puta 365 dana, onda dobijamo 700 i nešto miliona evra. Iz kojih sredstava ćemo mi rešiti stambeno pitanje ovim ljudima, obezbediti hranu, lečenje itd? Mi tih sredstava trenutno nemamo.
Mi ovde govorimo o Nacrtu nacionalne strategije za zbrinjavanje ovih ljudi. Molim vas, u pravnom smislu, nacrt ne predstavlja ništa. Nacrt od pre dve ili tri godine još manje. Šta je zadatak države? Ova država mora hitno, prevashodno mislim na Vladu, da utvrdi nacionalnu strategiju kojom će utvrditi jasna prava, obaveze, nosioce aktivnosti i adekvatna sredstva za zbrinjavanje ovih ljudi.
Kada kažemo nacionalna strategija, ona mora da podrazumeva više subjekata koji će biti obuhvaćeni. Znači, Vlada, Ministarstvo rada i socijalne politike, zatim Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje će se baviti prijemom i transportom ljudi do određenih lokacija. Moramo tu uključiti i lokalnu samoupravu, bez koje neće ovo moći, i humanitarne organizacije.
Ova država nema sredstava. Ako nema EU sredstava za ove ljude, mi još manje imamo. Ako ozbiljno ne shvatimo ovaj problem, za dvadeset dana ćemo imaćemo situaciju da će ti ljudi doći pred lokalnu samoupravu, kod predsednika opštine i kod organa uprave, i tražiti pomoć. Lokalni organi uprave nemaju sredstava za ove ljude. Nema ni Vlada. U budžetu za 2007. godinu nisu obezbeđena sredstva i jako teško će se ovakva sredstva, o kojima govorim, moći obezbediti.
Kada govorimo o readmisiji, onda moramo reći da smo situaciju dolaska i deportacije ljudi imali u celom ovom periodu. Znači, to nije nešto neuobičajeno u odnosima EU sa trećim zemljama. Po podacima, opet Kancelarije za pridruživanje, u periodu od 2000. do 2003. godine, ukupno je deportovano oko 10 hiljada ljudi.
Od 2003. do 2007. godine, odnosno do ove poslednje, evo ministar nam je rekao, negde 17.900, oko 18 hiljada ljudi, ali problematično je kada ratifikujemo ove sporazume, EU radi ubrzano. Mi te naše ljude dobijamo ovde. Šta ćemo sa njima? Moramo to povezati sa sličnim situacijama koje imamo sa izbegličkom populacijom.
U kolektivnim centrima, kojih je bilo 1996. godine, bilo je smešteno oko 30 hiljada izbeglica. Godine 1999. još su se pridružile određene grupacije sa Kosova i Metohije, oko 10-12 hiljada. Sada trenutno u kolektivnim centrima imamo samo 7.200. Upravo ti ljudi, izbeglice i prognana lica, u kolektivnim centrima, kažu da se plaše ovih aktivnosti države, da će oni završiti na ulici a na njihovo mesto da će doći ljudi iz inostranstva, odnosno ove grupacije o kojima danas govorimo.
Kada govorimo o troškovima, ozbiljno se moramo pozabaviti pitanjem, koliko će to koštati ovu državu. Poslove zbrinjavanja ne možemo završiti sami. To nam mora biti jasno. Ako se prihvati, a prihvatiće se ovaj sporazum i ova dva sporazuma, moramo odmah na jasle EU. Bez pomoći EU, bez pomoći humanitarnih organizacija iz sveta mi ovaj problem nećemo rešiti. Trenutno imamo 94 hiljade izbeglica, o kojima isto ne vodimo računa. Ti ljudi su ostavljeni na milost i nemilost.
Sa Hrvatskom smo potpisali desetak sporazuma koji se odnose na socijalni status, zbrinjavanje i regulisanje penzija itd, ali Hrvati izigravaju svaki od tih sporazuma. Umesto da mi kažemo Hrvatskoj – ne možete se tako ponašati, morate ispoštovati svaki sporazum, jer ćemo mi reciprocitetom vratiti na određeni način, a mi ćemo se sami opredeliti za meru koju mi procenimo da je najprihvatljivija.
Mi slepo izvršavamo sve ugovore prema Hrvatskoj. Slepo ćemo izvršiti i ovaj ugovor, ratifikovati i sebi stvoriti problem.
Sekretaru Ministarstva, pred vama je velika obaveza. Vaši ljudi će imati najviše problema zaprimati, evidentirati i gde te ljude smestiti, gde ih odvesti? Niko o tome ne razmišlja. Bez nacionalne strategije ozbiljna država ne može ući u ovaj posao. Ovo je neozbiljno, ovo je bahato. Te ljude, a gledaćemo ih ovde, tvrdim vam, nakon mesec dana ili 40 dana posle malo masovnijeg povratka, videćemo ih ovde pred Skupštinom – ojađeni, bez sredstava, pokisli, smrznuti itd. Ko će izaći da im kaže nešto pozitivno? Je l' imamo mi snage u sebi da im kažemo i damo određenu perspektivu? Nemamo. Nemojte ulaziti u ovo bez nacionalne strategije. Hvala vam.