Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, kao ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SRS.

Gospodine Duliću, napokon da krenemo o Zakonu.
Pre nego što objasnim razloge zbog čega SRS neće da glasa za ova tri predloga zakona, gospođo Nado, doneo sam presudu Vrhovnog suda, da vidite šta rade vaši Petrović i Boško Ristić. Znači, ono što sam juče pričao to je apsolutna istina i doneo sam vam presudu da znate o čemu se radi, da ja nikada ne bih sa ove govornice izneo nešto što nije istina, jer ne želim da pričinim štetu svojoj stranci koju sam pravio. To morate da znate. Kasnije ću vam fotokopirati presudu, da vidite u šta su se upustili pojedinci iz DS, jer ipak ovo ne bih mogao da vežem za celu stranku.
Gospodine Jočiću, pre nego što uopšte krenemo sa jednim ozbiljnim razmatranjem ova tri predloga zakona, mislim da ste vi u obavezi da narodnim poslanicima i javnosti u Srbiji objasnite još neke detalje koji su značajni za ova tri predloga zakona. Prvo, znam da vi niste učestvovali u pregovorima, već je pregovore vodila ova Labusova ekspozitura, Komisija za pridruživanje. Ima jedna plavuša, gospođa koja se stalno slika, voli da se slika u Briselu, ona je vodila te pregovore i razgovore. Vas su verovatno prevarili da to treba da potpišete, jer kada budete čuli ovo što ću da vam kažem, apsolutno sam siguran da vi nikada ne biste potpisali.
Da bi poslanici SRS mogli ozbiljnije da pričaju o ovom predlogu zakona, potrebno je da nam kažete, prvo, podatak koliko u toku godine građani Republike Srbije daju svojih ličnih sredstava, odnosno koliko evra moraju da plate stranim ambasadama i konzularnim predstavništvima u Beogradu, da bi dobili šengen vizu, da bi otišli u neku od ovih država zapadne Evrope? Znate koje kategorije građana se obraćaju za šengen vizu. Tu ima malo i turističkih putovanja, ovih srodničkih, ima ovih špijunskih kombinacija, da se ode do inostranstva i da se podnese izveštaj. Neko dobija šengen vizu na tri meseca, neko na šest, neko na godinu, neko na dve, a nekome nije potrebna šengen viza. Recimo, kriminalcima uopšte nije potrebna šengen viza. Znači, njih izuzmite iz ovog obračuna.
Zašto je taj podatak značajan? Kada budemo znali koliko građanin Srbije od svoje ušteđevine da za šengen vizu, onda taj iznos možemo da uporedimo sa nekim pretpostavljenim iznosom koji je gospođa Tanja Miščević navela da će Srbija da dobije potpisivanjem ovih sporazuma. Jedina argumentacija u javnosti, koja je bila prisutna, zašto je ovo dobar put ka EU, jeste – dobićemo pare, sa tim parama ćemo srediti taj broj lica koja se vraćaju, proteruju, iz inostranstva. Da vidimo u kakvoj je to srazmeri. Zašto? Matematički je moguće da sve što u toku godine građani Republike Srbije daju na ime takse da bi dobili šengen vizu, da su ta sredstva samo preko EU vraćena u Srbiju da bi se situirali oni koji se vraćaju.
Onda treba da upozorite gospođu Tanju Miščević da mi finansiramo readmisiju, a ne zapadna Evropa. Znači, čist račun – duga ljubav. Zato kažem, gospodine Jočiću, kada ste bili 17. oktobra u Briselu da potpišete, na onom velikom stolu, znam da ste se vi osećali isto kao Čanak kada su bili izbori 2000. godine. Oni jadnici su sedeli na ruci, da im utrne ruka kada treba da zaokruže Koštunicu, a vi ste sedeli u avionu na ruci, da vam utrne ruka, da, kada treba da potpišete, sa mukom potpišete ovaj sporazum.
Mi nemamo te podatke. Meni bi ti podaci bili značajni. Recimo, kaže se – u toku godine toliko i toliko hiljada građana Republike Srbije traži i dobija šengen vizu, puta 35 evra. Kada se to pomnoži, tu je Albijanić, on to može začas da izračuna, toliko miliona evra se potroši da bi naši građani išli u zapadnu Evropu.
Sada da vidimo koliko oni finansiraju povratak naših građana. Ako je to u nekoj srazmeri, onda nama ne treba ovaj sporazum, već mi sami finansiramo readmisiju. Onda bih glasao za vaš Sporazum, pod uslovom da se ne plaća 35 evra za šengen vizu, već da se te pare ostavljaju ovde kao socijalni doprinos građana Srbije, zato što putuju u inostranstvo pa žele da pomognu da oni koji se vraćaju imaju elementarnu socijalnu sigurnost.
Zašto ovo pričam? Zato što, od kada je zavladala ova pučistička demokratija sa paljevinom Savezne skupštine, gospodine Meho, mi smo dobili karikature. Prvo nam se predstavio DOS, pa kada se istrošio DOS, onda su izmislili demokratski blok. Pošto se demokratski blok istrošio, oni su, Meho, sada izmislili nešto novo, kaže – na sledećim izborima protiv SRS naći će se evroatlantski reformisti. Znači, vi ste evroatlantski reformisti. Šta to znači? To je kao što vaš pravnik kaže "proaktivan", a nema ga nigde u rečniku. Eto kakve prevare mi doživljavamo.
A, znam da gospodin Jočić ne bi potpisao prevaru, barem se nadam da ne bi potpisao prevaru. Mi nemamo takve podatke. Kad god dođe nešto od Labusovih pionira u Narodnu skupštinu, ja se zaprepastim. Sve što dolazi od Kancelarije za pridruživanje EU, znajte da je teška podvala. Siguran sam da tu podvalu može samo Ivana Dulić-Marković da razreši, razbucavanjem G17 plus na buljuke. U tom smislu joj pomažem, otvaram joj oči sa ovim podacima.
Gospodine Jočiću, mene interesuje šta će da bude ako mi ne potpišemo ove sporazume? Šta će to epohalno da se desi loše za građane Srbije? Da budem još precizniji, šta bi moglo lošije da nas snađe od onoga što nas je već snašlo? Evo, već nekoliko godina razmišljam, svake nedelje idem u crkvu, palim sveću – šta smo se mi Srbi toliko Bogu zamerili da nas kazni sa DS na vlašću?! Meni to uopšte nije jasno. Koji je to naš greh, šta smo to Bogu zgrešili da nas tako kazni?!
Šta bi se desilo loše ukoliko se ne potpišu ova tri sporazuma? Ćuti se. A u zagradi, između redova i u pojedinim novinama se kaže: idemo ka Evropi. Međutim. To je već ofucano, istrošeno.
Drugo što se promoviše jeste: dobićemo pare. Znate, nekoliko godina u ovoj Narodnoj skupštini jedini argument za glasanje za neke zakone da se nešto usvoji jeste: Evropska unija nam daje pare. Onda smo dokazali da 35% od tih para ostane EU, preko nekih mafijaških kombinacija, konsalting usluga, savetovanja, seminara itd.
Ovde postoji glad za parama. Pare dolaze iz Evrope, to mora da se usvoji. Ali, ima i onih moralista koji kažu: na taj način se pokazuje naša spremnost ka EU, naša spremnost ka EU koja nam otima Kosovo i Metohiju. Vrlo je lako zaključiti, glasate za one koji nam u oči kažu da nam nisu baš otvoreni prijatelji, da ne upotrebim neku težu reč, koja bi možda mnogo bolje opisala ko su i šta su.
Radi građana Srbije, pošto ovde imamo fatamorganu zvanu EU. Moram građane Republike Srbije da podsetim da se mi stvarno delimo, delimo se na ove ovamo, oni su evrofanatici i na one ovamo koji su evroskeptici. Evrofanatici prihvataju sve što dolazi iz EU, a evroskeptici su ljudi koji su prototip intelektualca HH veka, koji sve hoće kritički da sagledaju, gospodine Mićunoviću; da se izvaga, da se izmeri, šta je plus, šta je minut, ako ima pluseva – može, ako ima minuseva – ne može.
Vi to dobro znate. Evo, sedam godina ne može da se digne onaj vaš kompjuterski sistem u Saveznoj skupštini. Sada ljudi kažu samo jedan dan da radi da se opravdaju one pare, ali od tog sistema nema ništa. To je taj evrofanatizam. On je u Srbiji mnogo jači, nego u Evropi, da znate. Evo dokaza za to.
Gospodine Jočiću, verovatno vam je poznato da u ovom sporazumu koji se tiče readmisije, u samom Sporazumu piše koga on obavezuje. Naravno, vi ćete klimanjem glave da potvrdite ovo što stoji ovde. To se ne odnosi na Dansku, to se ne odnosi na Island, to se ne odnosi na Norvešku, to se ne odnosi na Švajcarsku. Šta je to sa Zapadom? Nešto novo se dešava na Zapadu.
Gospodine Jočiću, ja sam jula ili juna bio u Francuskoj, i Nataša, i ona je vodila delegaciju uz gospodina Obradovića, i Ceca Topalović je isto bila, možda sam nekoga ispustio – vrlo plodotvorno. U Narodnoj skupštini Francuske mi smo obavili razgovor sa šefom Komisije jednog od tih odbora za Evropsku uniju i evropske integracije. Znate što kažu Francuzi? Goco, to ti vrlo dobro znaš.
Naravno, njihov predstavnik Komisije kaže – znate šta, mi smo morali da napravimo svoj odbor i svoje telo, koje proverava šta rade ovi u Evropskoj uniji. Je l' tako Žarko, beše? Ne hvatamo mi sve što leti. A, nije sve za jelo. Mi samo ono što Francuskoj odgovara.
Ono što ne odgovara Francuskoj, to nas uopšte ne interesuje. Zato sam ih pitao za budžetski deficit u Nemačkoj. Pet godina je viši od 5%, što je suprotno Mastrihtu. Naravno, što neko ne prigovori – ko sme da prigovori. Ko sme da prigovori, ni Portugalci, ni Grci, niko ne sme da prigovori. Pa, kako ta pravila Evropske unije važe?
Drugo, da li mi potpisujemo sa Evropskom zajednicom za ugalj ili sa Evropskom unijom ovaj sporazum. Da li ste vi videli ovde u tekstu, malo Evropska zajednica, malo Evropska unija, malo neki članovi, malo nisu članovi. Morate to da nam objasnite, gospodine Jočiću. O čemu se ovde radi? Ti si dobio zadatak za matematiku, ti rešavaj to.
Gospodine Jočiću, pre nekoliko meseci vaše Ministarstvo je preuzelo granicu. Sada, gospodine Jočiću, da li znate da ova nova granična policija, verovatno ima neke svoje početne probleme, ali ja vas upozoravam i mislim da će biti trajnih problema, oni nijednu patrolu nisu napravili po liniji gde je granica, a ona tehnika za prisluškivanje nikako da dođe.
Tako da, pored toga što je naše tržište otvoreno, kao konzerva za sardine, i naše sve granice su otvorene. Svaka protuva može da prođe kroz Srbiju, da ode tamo, i da vam ga vrati. Da nam ga vrati.
Sada, gospodine Jočiću, ja namerno ovako malo interesantnije pričam, zbog publike, ne zbog vas, vi to vrlo dobro znate, vi ćete ovde sve da prihvatite, zato što imate obavezu da ostanete gde ste, ko ste i kako ste.
Gospodo iz SPS-a, da kažem, amandmani su vam dobri, trebalo je da idu posle drugog člana, a ne da budu u okviru prvog člana, a ovi će mangupi ovde to odmah da odbiju, da ne bi bilo glasanja, ali već su odbili. Znam ja kako oni funkcionišu. Da li sam vam rekao da ja njih vrlo dobro znam.
Građanima Srbije moram da kažem da ničega epohalnog nema u ovom predlogu zakona. To što će dva papira manje da se da, da bi se dobila šengen viza, ništa ne znači. Zašto? Zato što ovo što je osmišljeno, osmišljeno je na način kako da se uzmu naše pare. Od nas, naše pare, njima se daju, a mi treba da budemo zadovoljni i da skačemo od sreće. To je ono – nije što me bije, nego me tera da se još i veselim i da uživam u tome. To je ta njihova taktika.
Ja znam da Jočić to ne voli, on je ponosit, on je prkosan, violentan tip, ovo su njega primorali, prevarili su ga da potpiše. Đelić nije imao hrabrosti da ide tamo, jer bi sigurno pao ovde, nije smeo niko drugi, nego su računali ministar policije ima silu iza sebe i bije ga glas u narodu da nije kao ovi njegovi žuti. On ne voli da hapsi, to je problem i tu se ja i on razlikujemo.
Vidite, gospodine Jočiću, i do sada diplomata kada ide država plaća njihov put. Kaže, poslovni ljudi i predstavnici privrednog društva i njima do sada nije bio problem da idu.
Vozači, ni njima nije bilo problema, članovima posade nije bilo problema, za novinare, novinari su plaćali put, davali su im pare iz inostranstva i kažu – dođite što pre da vas naučimo kako da razbijete Srbiju.
Dalje, moram da stavim naočare, kaže, za lica koja učestvuju u naučnim, kulturnim, umetničkim aktivnostima, a ako ne, ne plaćaju ovi iz inostranstva kada su u pitanju farmaceuti, njima plaća farmaceutska organizacija, kotizacija, propratno pismo, garantno pismo i začas oni dobijaju i do sad, gospodine Jočiću, nije bilo problema. Ja nisam čuo da neko od njih nije mogao da ide. Učenike, studente, postdiplomce, nastavnike koji prate učesnike, a idu na put u obrazovne svrhe, do sada nije isto bilo problema. Učesnike na sportskim događajima, nikakvih problema nije bilo. Za neke naše sportiste je bilo problema, zato što su mnogo bolji sportisti nego ovi iz inostranstva, pa im ne daju vizu da ne bi oni naši pobedili tamo na utakmici. Suštinski nije bilo problema, jer svi naši najbolji igraju u inostranstvu, pa već imaju šengen.
Zatim, za učesnike u zvaničnim programima razmere, nikada nije bilo problema. Za bliske rođake, supružnika, decu, roditelje, babe, dede itd. onih lica koja već borave tamo, bilo je nekih problema, ali su se u načelu rešavali, garantno pismo itd.
Za posete vojnim i civilnim grobljima, prema našim vojnim grobljima u inostranstvu da vam ne pričam kako se ponaša ova država. Da vas samo podsetim u Tunisu, postoji jedno groblje koje se zove "Bizerta", mislim da deset godina niko nije bio, pa čak ni onaj pijani ambasador iz Tunisa. Možda ste vi bili kao turista, gospodine Šami, ja nisam mogao ove godine ni kao turista da idem, jer nije bilo tura, nije bilo zainteresovanih Srba i to moram da vam kažem gospodine Šami. Nije bilo zainteresovanih Srba da se poseti vojno groblje, a došli da se lade tamo na moru. Ja zbog toga nisam mogao da idem, a skupo da sam ideš, jer je daleko.
Za lica kojima je potrebno medicinsko lečenje i njihovu neophodnu pratnju, ni to nije bilo problem. Za predstavnike organizacija civilnog društva – ja da se borim za beneficiju Sonje Biserko, ja ću pre ruke da isečem, svoje ruke ću pre da isečem. Miljenka Deretu, Natašu Kandić, oni već imaju vizu na 25 godina, već imaju šengen. I za njih da se borite, ma hajde molim vas, nemojte da se brukamo. Za predstavnike verskih zajednica, tu je bilo problema, gospodine Jočiću, nije čak ni mogao da preuzme funkciju u Australiji, doduše Australija nije u Evropskoj uniji, ali je bilo problema sa predstavnicima naše crkve. Za pripadnike profesija koji učestvuju na međunarodnim izložbama, pa to onaj koji organizuje on im sve obezbedi. Za lica koja idu na turistička putovanja, turistička agencija obezbeđuje.
Gospodine Jočiću, znači sve oni koji imaju pare da putuju i dosad su putovali. Vi ste njima samo to ubrzali, umesto pet dokumenata, podneće četiri. Umesto 35 evra, kao što je bilo, ali cela Srbija treba da skače zbog radosti. I onaj seljak na Selevičevici, koji prati ovaj prenos, kaže epohalno, a ja da vas podsetim, gospodine Jočiću, na još jedan razlog zbog čega vi ne biste mogli da potpišete ovo da niste bili priseljeni.
Ovo je neka međustepenica za ono obećanje Borisa Tadića, kada je tokom predizborne kampanje bio u redu ispred italijanske ambasade, pa se prosto zgražavao kako građani Srbije čekaju u redu za šengen vizu, pa je onda rekao – glasajte za mene, ja kada budem predsednik dobićete svi belu šengen vizu.
Tri i po godine je prošlo, on nije obezbedio ni za sebe šengen vizu. Ni za sebe.
Dragi građani, ako je ovo bilo malo šaljivo, to je namerno urađeno, da bi prikazao kako izgledaju prazne tikve.

Reč ima narodni poslanik Laslo Varga, kao ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, što se Sporazuma o viznim olakšicama tiče, naravno, zaključivanje tog sporazuma pozdravlja poslanička grupa Vojvođanski poslanici i u vezi tog sporazuma ne bih ni želeo da diskutujem.
Što se Sporazuma o readmisiji tiče, u vezi tog sporazuma bih želeo nekoliko stvari da kažem. Kao što se to u Srbiji obično dešava, Vlada Republike Srbije počinje da razmišlja o nekom problemu u trenutku kada je već vreme za razmišljanje odavno isteklo. Od 2003. godine traje proces readmisije, a da bi se stvorila jasna slika, 20. jula 2005. godine je održana jedna konferencija na kojoj su svi problemi stavljeni na sto.
Za dva meseca počinje praktično sprovođenje sporazuma o readmisiji i počinje readmisija između 50 i 100 hiljada lica, a Vlada ni u ovom trenutku, na žalost, nema ni strategiju ni akcioni plan a, naravno, ni ostale stvari koje bi bile potrebne za sprovođenje ovog sporazuma.
Gospodin ministar je rekao da neće biti masovnog povratka. Želeo bih da citiram jednu rečenicu sa sedme strane Nacrta strategije koji postoji.
Prema toj rečenici ovakva situacija otvara mogućnost povratka više od 100 hiljada lica na osnovu sporazuma o readmisiji. Znači, to stoji u vladinom dokumentu. A šta vlada radi danas?
Vlada je pre samo nekoliko dana još uvek prezentovala Nacrt strategije i to Nacrt koji je pripremilo bivše Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i to ponovo u okviru jedne konferencije.
Prema našem mišljenju u ovom trenutku država bi odavno morala da ima strategiju, odavno bi morala da ima akcioni plan, da bude spremna za sprovođenje akcionog plana, naravno, da budu obezbeđena i budžetska sredstva. Kako stvari stoje, akcioni plan će biti otprilike za godinu dana, a budžetska sredstva možda i nikada.
Još jednom želim da kažem, znači, ni poslanici SVM ni poslanici poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici nisu protiv zaključivanja ovog sporazuma i ratifikacije ovog sporazuma. Svesni smo da je to bio uslov za dobijanje viznih olakšica i uslov za nastavak evropskih integracija, ali protiv smo ovakve politike Vlade koja funkcioniše samo na osnovu inercije i koja je, po nama, potpuno neodgovorna.
Smatramo da je Vlada morala ili bi smela da potpiše sporazum na osnovu kojeg bi bilo jasno da se lica sa poslednjim mestom prebivališta na teritoriji Kosova i Metohije ne mogu vraćati u centralnu Srbiju i Beograd ili u Vojvodinu. Znači, ne sumnjam da je to bila namera Vlade u pregovorima, ali, nažalost, Vlada nije bila sposobna da se za to na pregovorima i izbori. Znači, ranije važeći sporazumi su sadržali mesečne kvote za readmisiju, ovaj sporazum ni to ne sadrži. Gospodin Pastor je govorio i tačno predočio rok u kojem se mora ovaj sporazum sprovesti.
S druge strane, za sprovođenje sporazuma su potrebna i ogromna finansijska sredstva. Prema podacima iz Nacrta strategije, sa jedne strane preporuka te radne grupe koja je pravila Nacrt strategije je bila da bi država morala uzeti u obzir prilikom zaključivanja sporazuma o readmisiji i socijalne i ekonomske mogućnosti zemlje da primi određen broj povratnika. To, na žalost, nije država uzela u obzir.
S druge strane, na strani 34 ovog dokumenta, stoji da trajno rešavanje položaja jednog lica iznosi tri hiljade američkih dolara. To znači ako pomnožimo sa onih 100 hiljada lica, to znači oko 200 miliona evra bi bilo potrebno za sprovođenje ovog sporazuma. Radi poređenja, celi budžet Ministarstva za rad i socijalnu politiku u 2007. godini iznosi ukupno 350 miliona evra. I da ovo bude još tužnije, u obrazloženju Predloga zakona stoji da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno angažovanje sredstava za finansiranje od strane Republike Srbije.
Dalje, ovo, naravno, nije samo problem samo za Ministarstvo rada i socijalne politike, ni za Ministarstvo unutrašnjih poslova, nego i za ostala ministarstva, za Ministarstvo prosvete, za Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, za Ministarstvo zdravlja. Veoma je neodgovorno da ni u ovom trenutku ne postoji interresorno telo koje bi rešavalo probleme budućih povratnika.
Sada se najavljuje, dva meseca pre početka sprovođenja ovog ili primene ovog sporazuma, da će biti to interresorno telo formirano. Mislim da i to dokazuje da je reč o vrhunskoj neodgovornosti Vlade.
Na osnovu sporazuma će se obrazovati jedna komisija za sprovođenje Sporazuma o readmisiji između Srbije i EU.
Mi, poslanici SVM, tražimo da se, pored predstavnika državnih organa i onih nacionalnih zajednica koje su pogođene ovim sporazumom, dakle, pored Roma i Bošnjaka, uključe i predstavnici mađarske zajednice i to iz razloga što kod pripadnika naše zajednice postoji veliki strah, o kojem je, inače, gospodin Pastor govorio, da će primena ovog sporazuma ponovo proizvesti promenu etničke strukture stanovništva u opštinama u kojima naša zajednica živi u velikom broju, jer je, naravno, najveći problem za sprovođenje ovog sporazuma smeštaj ovih lica.
Ima izjava činovnika Vlade, a i samog gospodina ministra, da je Vlada nespremna da sprovodi ovaj sporazum protivno odredbi člana 78. Ustava Republike Srbije, znači da nema nameru da preduzme mere koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva, ali moramo i to reći da, s obzirom na dešavanja u protekloj deceniji, uopšte u to nismo ubeđeni.
Dalje, želim da citiram još dve rečenice iz ovog nacrta strategije da dokažem ovu moju tvrdnju, odnosno da potkrepim našu bojazan. Naime, na strani 36 stoji da se nacionalnom strategijom predviđa otkup starih kuća i okućnica i po njihovoj adaptaciji, a na 38. strani stoji da bi povratnike trebalo uključiti u alternativne oblike stambenog zbrinjavanja, kao što je otkup napuštenih domaćinstava.
Naravno, nigde u ovom dokumentu nije ta radna grupa dodala da se otkup i alternativno stambeno zbrinjavanje povratnika ne može sprovesti protivno odredbi člana 78. Ustava Republike Srbije. Moram i to da kažem, u vezi ovog sporazuma, da ne verujemo, da nažalost, ni DSS, a ni DS, da Službi za ljudska prava, koju vodi DS, nije bilo dovoljno godinu i po dana da napravi strategiju za sprovođenje Sporazuma o readmisiji, naravno, i akcioni plan. Mislim da je to dobar razlog da ne verujemo, odnosno da ne možemo da verujemo ni Službi za ljudska i manjinska prava a ni Vladi. S druge strane, ne možemo da verujemo ni DS.
S tim u vezi želim da pomenem jednu izjavu gospođe Jelene Marković, odnosno bilo je više njenih izjava, od 4. juna 2005. godine, kada je bila pomoćnica ministra za ljudska i manjinska prava, ona je tada rekla da neće biti masovnog vraćanja državljana Srbije i Crne Gore sa Zapada. Nažalost, vidimo da će biti masovnog vraćanja. U ovom trenutku postoji 24 hiljade zahteva.
S druge strane, tada je izjavila da postoji i strategija i akcioni plan za integraciju državljana SCG koji dolaze po readmisiji, ali ne i finansijska sredstva. Naravno, ni ovo nije tačno, jer ni u ovom trenutku ne postoji ni strategija, kao ni finansijska sredstva.
Prema njenim tadašnjim rečima, nikada u razgovorima sa predstavnicima zapadnih zemalja nije pominjana mogućnost da se nealbanci izbegli sa Kosova vraćaju u centralnu Srbiju. Sporazum predviđa nešto sasvim drugo, a i u praksi se sprovodi nešto sasvim drugo. Na konferenciji koju je inače organizovala Služba za ljudska i manjinska prava, prošle nedelje, iznet je podatak da je polovina povratnika koji su se do sada vratili imala prebivalište ranije na teritoriji Kosova i Metohije.
Sada bih želeo da citiram, odnosno da govorim o nekim preporukama koje je ta radna grupa tada napisala i te preporuke stoje u ovom nacrtu strategije, a koje, nažalost, nisu zaživele, izuzev jedne. Preporuka je bila da bi država trebalo da nastavi aktivnosti sa ciljem zaključivanja Sporazuma o readmisiji. To je urađeno. Sporazum o readmisiji je zaključen.
Jedna od ovih 68 preporuka jeste da je država morala da uzme u obzir socijalno-ekonomske mogućnosti zemlje kada je zaključivala ovaj sporazum. Nije urađeno. Radna grupa je dala preporuku da bi trebalo uspostaviti saradnju između državnih institucija u cilju koordinacije. Ni to nije urađeno, ne postoji ni to interresorno telo.
Zatim, da bi trebalo organizovati donatorsku konferenciju u cilju sakupljanja sredstava, ni takva konferencija nije organizovana. Dalje, da bi trebalo razraditi mere predviđene Nacrtom strategije – nisu te mere razrađene. Takođe, da bi trebalo obezbediti dodatna sredstva i to pre svega opštinama. Naravno, ni ta sredstva nisu obezbeđena. U obrazloženju Predloga stoji da za sprovođenje ovog sporazuma nisu potrebna nikakva sredstva iz budžeta Republike Srbije. Ovo je za nas potpuno nerazumljivo.
Na kraju, želim da kažem, mi smo svesni potrebe zaključivanja ovog sporazuma o readmisiji, međutim, iz svih onih razloga koje sam naveo ni poslanička grupa Vojvođanski poslanici, a ni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara neće glasati za ratifikaciju ovog sporazuma. Zato što, još jednom da ponovim, ne postoji strategija, ne postoji akcioni plan, ne postoje sredstva za sprovođenje ovog sporazuma i ne postoje sigurnosne garancije da Vlada neće preduzeti mere koje bi dovele do promene etničke strukture stanovništva u opštinama u kojima nacionalne manjine žive u velikom broju.
Na kraju želim da pozovem i predstavnike nacionalnih manjina koji sede u poslaničkom klubu DS i G17 plus da ne glasaju za potvrđivanje ovog sporazuma, da se kasnije ne bi morali stideti svojih postupaka, ako se obistine ove veoma realistične prognoze koje sam ja izneo.

Prelazimo na raspravu. Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Srđanu Šajnu, po Poslovniku se javio narodni poslanik Munir Poturak.

Gospodine predsedavajući, gospodine Šajn, ja nijednog trenutka nisam odvojio u svom govoru da li se radi o Bošnjacima ili o Romima muslimanske ili islamske ili srpske, bilo čega u tom pravcu. Moja namera jeste bila kada sam pomenuo procente, od 82 do 95, govorio sam samo na osnovu tačnih statističkih podataka koje sam mogao da dobijem po osnovu dopisa, koji ću vam dostaviti, od Udruženja reintegracije.
Ceo smisao onoga što sam govorio jeste da iskoristim priliku, ovde imamo gospodina ministra, da napomenem u kakvoj su situaciji ljudi koji su već do sada na terenu, ono što znam, što je provereno; da ljudi imaju problem od momenta prijave, da čekaju i do pet meseci kako bi mogli da dobiju status lica koja mogu da koriste zdravstveno osiguranje. Znači, ako je dete bolesno, mora da plati privatno lečenje. Ako je u pitanju majka, porodilja, mora da plati, da bi sve to na neki način, ako treba dokumenat, pomenuo sam samo koliko košta, da li je to Rom, Bošnjak ili bilo ko drugi, radi se o problemima koji se tiču svih ljudi u tom pravcu.
Ceo smisao jeste da se, ako je moguće, formira bilo kakva institucija u okviru Ministarstva, u okviru drugih ministarstava koja mogu da pomognu zbrinjavanju skoro 50 hiljada ljudi koji su na prostoru Sandžaka, dole, i skoro 150 do 200 hiljada ljudi koji treba u narednom periodu da budu u Srbiju vraćeni. To je problem zbog čega sam reagovao i napomenuo koje probleme trenutno imam, kao građanin Srbije, da se nagomilavaju na prostoru određenih gradova.
Pomenuo sam da Novi Pazar ima veoma veliki broj nezaposlenih lica. Ako se u skorije vreme deportuje toliki broj ljudi, automatski se problemi nagomilavaju. O tome se radi.
Znači, neophodno je da se utvrdi program, da se utvrdi dinamika kojom će se ljudi vraćati u procesu readmisije. Ceo smisao je u tome. Drugi deo politike je, ono što svaka politička partija ima, šansa da se na prostoru Srbije, bez obzira gde, kojoj naciji imamo priliku da se obratimo, da ponudimo svako svoj program. Ne postoji ograničenje. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn, a neka se pripremi Milisav Petronijević.

Moram samo da iskoristim barem minut vremena da kolegi odgovorim. Ovaj dokument koji je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava pripremilo, tada je bio ministar gospodin Rasim Ljajić, u uvodnom delu se govori da na kraju ovog dokumenta možete da nađete koji su sve subjekti učestvovali u izradi ovog dokumenta.
U izradi ovog dokumenta su učestvovali predstavnici državnih organa, domaće institucije, a u delu – predstavnici lokalne zajednice, tu su sve organizacije iz Novog Pazara, isključivo nevladin sektor iz Novog Pazara, a uopšte niko iz Romske nacionalne zajednice nije konsultovan, pa čak ni Romski nacionalni savet.
Ovo o čemu ste vi govorili, kolega, samo potvrđuje ono o čemu sam ja govorio prethodnog puta, a to je, da vi sprovodite program Sandžačke demokratske partije koji govori o Sandžaku. To nije sporno, to vam ne sporim. Samo hoću da vas zamolim, da to što ste rekli treba da kažete vašem predsedniku partije da i u svom Ministarstvu formira telo koje će da se bavi tim pitanjima. Vi ćete to lakše da uradite na partijskim organima, nego što ćemo mi ovde za govornicom.
Da se vratim na deo koji sam hteo da iznesem po ovom pitanju. Zašto je Romska partija protiv vraćanja ljudi iz procesa readmisije? Zašto ja ne mogu da podržim taj zakon? Prvo, moram da odgovorim na pitanje ko su ti ljudi, ko su ljudi koji se vraćaju iz procesa readmisije. O broju sam govorio. U pitanju je oko 100 hiljada građana Srbije, od toga oko 50 hiljada su pripadnici Romske nacionalne zajednice. Druga stvar, u pitanju su ljudi koji su prodali svoje kuće, u ona nesrećna vremena, ne interesuje me ko je kriv za to nesrećno vreme, ali me interesuje jer je 100 hiljada građana Srbije stradalo tada, ljudi su prodali kuće, otišli na Zapad i sada treba da se vrate – a, gde će da se vrate?
Kako da se vrate u svoje kuće kada su prodali? Kako da se vrate na Kosovo u svoje kuće koje su porušene. Čuli smo pre mesec dana stavove iz Bujanovca, gde je vladajuća koalicija partija Albanaca, predsednik opštine vrlo jasno kaže – svim Romima koji su u kampu "Salvadore", mi ćemo da pomognemo da se vrate na Kosovo. Dakle, neće da ih integrišu u svoju sredinu. Gradonačelnica grada Beograda, barem tu funkciju sada obavlja, gospođa Radmila Hrustanović kaže – ispod Gazele, mi ćemo da integrišemo samo one koji su iz Beograda, oni drugi nas ne interesuju, neka rade šta hoće. Takođe, imamo u Senti deklaraciju gde se kaže – mi ćemo da integrišemo ljude koji borave na našoj teritoriji.
Pitam vas, kada se bude potpisao ovaj ugovor o readmisiji i kada se bude poslalo u Srbiju desetine hiljada izbeglih i raseljenih sa Kosova, desetine hiljada koji su bili u bivšim republikama SFRJ, gde ćemo sa tim ljudima? Najverovatnije ćemo ih seliti iz jednog grada u drugi, treći i nećemo znati šta ćemo sa njima. To je razlog zašto je Romska partija protiv ovog ugovora, ne zato što ne razumemo njegovu potrebu, nego smatramo da nisu stvoreni uslovi, ne postoji klima za to.
Dalje, da odgovorim na pitanje ko su ti ljudi. Porodice su otišle pre 15 godina tamo, rodila su im se tamo deca, ta deca su tamo naučila jezik, ta deca su tamo naučila na jedan određen način života. Ko će njih da integriše ovde?
Ne vidim da tu imamo rešenja, ne vidim da imamo ponuđenu konkretnu akciju. Sporazum koristi dva termina: termin bezbednosti i termin urednog povratka. Bitno je da ih pošaljemo na aerodrome, neki od njih su imali otiske lisica iz zemalja iz kojih su došli, neki su tamo hapšeni, da su svu imovinu morali da ostavljaju u tim zemljama odakle su dolazili ovde, a ovde ih dočekamo na aerodromu i kažemo im – idite i radite kako vam je milo i drago, mi ne znamo šta ćemo sa vama.
Mislim da treba da se podrži Zakon o olakšici viznog režima, jer hoćemo da otvorimo slučaj, i da zaključim, pošto je prošlo već pet minuta, da potvrdim da ovo nisu prazne priče i na savetovanju gde su bili predstavnici Saveta Evrope, gde je bila gospođa Donka Banović, mnogi parlamentarci Saveta Evrope su pokazali zabrinutost za ovo pitanje i mnogi su podržali mišljenje da odgovornost mora da podeli Srbija i međunarodna zajednica. Bez takvog zajedničkog akcionog plana, bez takvih uslova ne možemo da govorimo o kvalitetnom procesu integracije ovih ljudi, jer Srbija ima puno socijalno nezbrinutih kategorija.

Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, a neka se pripremi Milisav Petronijević.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, da iskoristim prisustvo ministra Jočića, da po članu 226,  postavim pitanje – kada će da realizuje, ostvari, obećanje koje je dao u junu 2005. godine, na konferenciji za štampu održanoj u Bujanovcu. Tada je obećao da će ubrzo da se otvore granični prelazi u opštini Preševo, kod Miratovca, Strezovca i Slavujevca, a na osnovu odluke Vlade iz aprila te godine kada je doneta odluka o otvaranju ovih graničnih prelaza. I nakon teškog incidenta u januaru te godine, kada je ubijen petnaestogodišnji učenik Dašnim Hajrulahu od strane pripadnika pogranične jedinice Vojske, radi se o ozbiljnom problemu, odugovlači se već dve, tri godine, ta odluka Vlade se ne sprovodi.
Ujedno, u ovom vremenu koje mi preostaje, pokrećem pitanje koje je isticano juče prilikom svečanog otvaranja rekonstrukcije glavnog graničnog prelaza u Preševu. Ministar, Velja Ilić, nakon izlaganja ovde u ovoj sali, rekao je da će da se uradi autoput od granice Makedonije do Leskovca, ali pod uslovom da opština Preševo ne blokira te radove.
Sada postavljam pitanje – ako na tom graničnom prelazu, čija je izgradnja počela 1992. godine, a rekonstrukcija preko Evropske agencije, koji je otvoren juče svečano, a najveći deo tih poseda još nije imovinski-pravno rešen, još uvek nisu građani kompenzirani, nema smetnji da se granični prelaz gradi, zašto bi trebalo da autoput, koji je, takođe, projekat od državnog interesa, čeka neku volju ili odluku opštine Preševo.
Zna se, ja sam ovde pokrenuo pitanje, upravo SO Preševo u slučaju "Inter spida", kada je bio aktuelan komercijalni deo, u kojem je bilo normalno očekivati da ima kompetencije lokalna samouprava, da tada nije poštovan zahtev SO Preševo da se ispita nezakonitost i monopol koji je dat toj firmi, upravo od Ministarstva za infrastrukturu.
Radi se o tome da se ovaj projekat ne gradi, deonica od granice do Leskovca, jedino zbog toga, što Vlada još uvek nije to postavila kao prioritet ove države. Verovatno je bilo prioriteta u drugim delovima države. I stvarno je neozbiljno da se tvrdi da se autoput ne gradi zbog toga što neko, tamo, ne da. Kompenzacija je zakonom predviđena, ali, zna se koja je procedura za projekte od državnog interesa.