Dobro, da ne vodimo polemiku, izvolite.

Priznajte onda svoju grešku, gospodine Albijaniću, i nemojte me zbunjivati, ubuduće nemojte pokušavati.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Halimi, vi veoma dobro znate da kao geografski pojam preševska dolina ne postoji i nemojte pokušavati da taj pojam uvedete na silu u politički život Srbije. Druga stvar, nema tamo ni Albanaca. Albanci su, gospodine Halimi, u Albaniji. U Srbiji su Šiptari. Ako treba, razgovaraćemo malo duže na tu temu, ali to govore vaši omiljeni nekadašnji pisci i ja ću, ako treba, doneti knjigu nekih od vaših ideologa pa da vidite kako Šiptari na Kosovu, Šiptari u Srbiji, sami sebe oslovljavaju.
To što vi poslednjih godinu-dve dana pokušavate da uvedete termin Albanci, to u odnosu na istoriju, na vekove kroz koje ste se nazivali Šiptari, sami sebe, ne pogrdno, ne znači ništa.
Što se tiče ovih sporazuma, nažalost, gospođa Čomić je napustila salu, moram reći sada, krajnje otvoreno, da ovi sporazumi koji se, kako kaže, donose zbog građana i zbog naroda – tačno je, ali ne zbog građana Srbije nego prevashodno zbog interesa i zbog građana Evropske unije.
Za koga su ovi sporazumi povoljni? Da li je Sporazum o readmisiji povoljan za Srbiju? Naravno da nije. Mi ćemo imati ogromne troškove, dobićemo stotine hiljada novih socijalnih slučajeva u Srbiji. Da li je to za Srbiju dobro? Da li su ovi sporazumi povoljni za ljude na koje se odnose, koji će biti tretirani, koji će doći pod udar ovog sporazuma o readmisiji?
Naravno da ne. Koji su to ljudi? Da li bilo ko od njih želi da dođe u Srbiju? Naravno da ne želi. Oni da žele da dođu u Srbiju sami bi se slobodno spakovali i došli da žive ovde. To su ljudi koji će prinudno, prisilno, biti dovedeni u Srbiju i to će za njih biti svojevrsni koncentracioni logor u kome će oni morati da žive.
Druga stvar, da li su to građani sa validnim dokumentima Republike Srbije? Naravno da nisu. Oni nemaju naše lične karte, oni nemaju naše pasoše, oni nemaju nikakve veze sa Srbijom. Odavno su te veze koje su imali, ako su ih uopšte imali, a ima i slučajeva da nikakve veze nisu imali sa Srbijom, oni su te veze odavno izgubili. Da oni imaju naša dokumenta, da to jesu ljudi za koje se može dokazati da su državljani Republike Srbije, oni bi po redovnom postupku bili deportovani u Srbiju, ne bi nam bio potreban poseban sporazum o readmisiji. To je ono što je istina o ovome, o ovim sporazumima.
Dakle, nemojte se igrati. Igrate se sa sudbinama stotine hiljada ljudi. Nateraćete ih da dođu u Srbiju, a u Srbiji nemate šta da im ponudite; nemate da im ponudite smeštaj, ne možete im ponuditi zaposlenje, šta će biti sa tim ljudima?
Prema tome, samo je jedan razlog, a verujem da ćete imati strpljenja bar koliko i za gospođu Čomić, ona je govorila duže od četiri minuta, pa sam siguran da ćete to i meni omogućiti.

Ne, ne, vi ste najduže govorili po Poslovniku.

Dakle, jedina korist od ovoga je to što će se konačno raskrinkati Boris Tadić i obmana vaša koja traje već sedam godina, i što nećete u nekoj narednoj kampanji imati čime da obmanjujete građane, pa da im kažete – evo, uvešćemo vam vizne olakšice. Evo, dobićemo te vizne olakšice, ali nikakve koristi od toga građani neće imati. Onda kada vide da su prevareni to će se vama obiti o glavu. Hvala vam.

Uz napomenu da nije rečeno koji član Poslovnika je povređen.
Narodni poslanik Dragan Todorović, po Poslovniku, zatim Rajko Baralić.

Javljam se po članu 225. i 226. Evo, opet ponavljam da neko ne bi shvatio na pogrešan način, što se tiče SRS, svi naši građani, bez obzira gde se nalaze, naši su građani i oni imaju prava, i tu nema nikakve dileme, da žive tamo gde misle da će im biti najbolje. Uopšte nećemo definisati da li će to biti u ovom ili onom delu Srbije, mislim da mi nemamo na to prava. Ono što država mora da uradi, to je da im obezbedi normalan i pristojan život.
Mi pokušavamo da skrenemo pažnju našoj državi da uopšte nije vodila računa o tim ljudima koji treba da se vrate i koji treba da nastave život u našoj državi. To je problem sa kojim se mi sve vreme ovde suočavamo.
Hajde malo logički da razmišljamo. Period 1992-2000. godina, to je osam godina ili period u kojem je najveći broj naših građana otišao u raznorazne države Evropske zajednice. Uopšte ne bih sada da idem u tom pravcu, znači, to je neki vremenski period, ali pazite, vi ste došli na vlast, već ste sedam godina, skoro isto toliko vremena koliko je trajalo vreme kada su oni izlazili iz ove države. Došli ste direktno pod patronatom Zapada, direktno. Tu sada više nema nikakve dileme, ja vam to govorim, vi znate te činjenice, uz tvrdnju da će taj isti Zapad obezbediti normalan život građanima Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije, jer, zaboga, pao je režim, diktatorski režim, nenarodni režim itd.
Uopšte nije trebalo da donosite ovaj zakon da ste uspeli uz njihovu pomoć da ljudima ovde obezbedite pristojan život. Uopšte nikakav zakon nije bilo potrebno da donosite, oni bi sami došli ovde da žive, ali oni neće ovde da žive jer su uslovi gori nego što su bili kad su otišli. To je osnovni razlog, a vi sada hoćete ovde da ih dovedete u poziciju gde će bukvalno jedva preživljavati. U kakvim uslovima? Gde ćete da ih dovedete? To je problem. Šta ste uradili da zaštite našu državu?
Mi imamo isto problem sa nekim državljanima koji žive na našoj teritoriji, da nemaju, apsolutno, kao što nemaju naši građani u zapadnoj Evropi dokumenta da borave tamo, nemaju ni oni ovde. Koliko je, Šiptara, Albanaca koliko je ušlo na Kosovo od 1945, koliko ih je ušlo 1999. godine? Ako važe pravila za nas da mi moramo da prihvatimo naše građane, što ne tražite od Evrope da se ona obaveže da će po principu reciprociteta prihvatiti, jer oni sad tamo imaju mogućnosti, znači, ne mogu da kažu – to nas ne interesuje. Mora da ih interesuje, jer se nalaze tamo. Mora da ih interesuje i da sve one koji nisu državljani Srbije vrate tamo odakle su došli. Onda nema nikakvih problema, ali mi prihvatamo samo ono što nas opterećuje. Tamo gde bi nešto mogli da uradimo, mi to ne tražimo.
Još jedna stvar i završavam, izvinjavam se, da se ne bih javljao ponovo.
Evo, reći ću vam, kada su u pitanju te vize. Ne znam šta ćete da uradite da olakšate vize za zapadu Evropu, i da li ćete uspeti u tome. Imate, evo, slučaj kada je u pitanju Rusija. Ne samo da ne treba ništa da prihvatite, nego samo prvi da krenete u to – da ukinete vize između Srbije i Rusije i oni to hoće da prihvate. Znate li koliko teškoća imaju poslovni ljudi, naši ljudi koji tamo žive da bi produžili vizu, da mogu normalno da funkcionišu? Zašto tu ne pokažete neki stepen vođenja računa o interesima i države i naših građana? Ne, zato što je to Rusija, zato što vam ideološki to ne odgovara, a ovamo trčite na Zapad, a oni vas jednostavno neće.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, po Poslovniku. Zamolio bih sve, zaista, da nastavimo posle rad.  

Nastaviće poslanici Socijalističke partije Srbije po dnevnom redu, samo, dakle, član 101. stav 1. Poslovnika.
Gospodine Riza, nisam vam ja rekao da ste Šiptar, drugi su rekli, ali ipak da vam kažem kada se vi nekom predstavljate, kad vas neko pita šta ste po nacionalnosti, vi kažete na albanskom – un jam Šitar, ne kažete – un jam Albanez. Dakle, to je prosto fakat, ali, dobro, ostavljam vama pravo da vi ovo ''Šiptar'' prevodite kako želite, dakle, to nije problem.
Nisam se zbog toga javio. Nisam ja izrazio bojazan da će se Albanci koji nezakonito borave u zemljama zapadne Evrope naseliti tako kao što ste vi rekli, ne, obrnuto. To je reverzibilni politički proces, a to tamo ide ovako. Kad treba da se dekomponuje jedna nacionalna struktura, onda se Albanci iz zapadne Makedonije, Grčke, Albanije Preševa, Bujanovca, Medveđe i drugde presele na Kosovo i onda pomognu da tamo ima više Albanaca. A, kad treba da bude obrnuto, oni se onda malo detaširaju na ove druge da bi...ali to je projekat, to je što se vas tiče legitimno, samo je moje pravo da to osporim.
Dakle, ne pričam o tome. Pričao sam o opasnosti druge vrste. Dakle, pošto mi znamo dobro kako to funkcioniše, da zaista nekoliko hiljada građana albanske nacionalnosti koji nisu nikada živeli u Preševu, Bujanovcu i Medveđi sada sa jednim političkim predumišljajem ne budu po jednom dekretu dovedeni da žive tamo iz razloga koji, razumem, samo ne opravdavam, dakle, inače i njima kao i drugima ostavljam pravo izbora da se nasele gde hoće, samo bi bilo fer da se svako vrati tamo odakle je došao.
Bila je jutros još jedna opaska, to se ne odnosi na vas, mislim da je poštovani kolega Šajn to rekao, da je pre devedeset godina bilo u ovoj zemlji kao državni projekat, da je postojalo ovo etničko prekomponovanje u Srbiji kao državna strategija. Moram da kažem da, samo da podsetim ili neko drugi, izvinjavam se gospodine Šajn, gospodin Laslo Varga, izvinjavam se, u kojim trenucima se to dogodilo, u dva veoma delikatna – posle Prvog i posle Drugog svetskog rata.
Gde su mogli da žive ljudi u Lici, Baniji, Kordunu, Hercegovini, u delovima Crne Gore kada je sve bilo zapaljeno? Dakle, kada su u borbu krenuli zato što im je rečeno – kada mi pobedimo, a mi to je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, sirotinja će dobiti zemlju, fabrike će pripasti radnicima, i osamsto hiljada boraca je to očekivalo kao rešenje i to se dogodilo. Nekome se to nije dopalo, ali se to dogodilo. Tu se svašta dogodilo, dogodilo se i to da Nemci iz Banata budu vraćeni u matičnu državu, ali ja vas podsećam, na osnovu međunarodnih odluka, na osnovu odluka Nirnberškog suda i na osnovu odluka UN.
To je veoma važno da znamo da ne ispadne da mi sada ovde radimo, pa Srba u Srbiji je sve manje, Srba na Kosovu je sve manje, a vi govorite o tome da se oni... Mislim, zaista, molim vas, to su elementarne stvari i njih moramo govoriti sa preciznošću koja ne unosi zabunu.

Reč ima narodni poslanik Donka Banović, po Poslovniku. Gospodine Halimi, molim vas, izazvali ste silne replike, nije u redu. Svi da se smire! Ako se vi ponovo javite, onda će ponovo Nemanja Šarović, molim, svi da se smire!
Sugerišem da se ne javljamo više po Poslovniku. Hvala, gospođo Radeta, na kritikama. Da nastavimo mi po dnevnom redu.

Hvala, gospodine predsedavajući, takođe, molim da i vi ne izazivate replike. Poštovane kolege narodni poslanici, imam osećaj da smo potpuno zamenili činjenice i teze. Dakle, mi ovde govorimo o ljudima kao da oni imaju neki izbor.
Ovaj sporazum glasi – Sporazum između Republike Srbije i Evropske zajednice o readmisiji lica koja nezakonito borave. Postoje različiti podaci, od ministra unutrašnjih poslova smo čuli da ima otprilike 47 hiljada ljudi koji nezakonito borave.
Tim ljudima je ili odbijen zahtev za azil, ili im je ukinuta privremena pomoć, a koja im je bila dodeljena kada su oni napuštali prostore bivše Jugoslavije.
Dakle, ne možete da osporite pravo svakoj zemlji da reguliše pitanje boravka na svojoj teritoriji i to je pravo svake zemlje. Takođe, ne možete da kažete da Srbija nema, ako ništa a ono moralnu obavezu prema tim svojim državljanima koji se nalaze u nemilosti, i to, u drugim državama.
Još nešto, ne mogu da dopustim da neki poslanik u ovoj skupštini kaže da je Srbija koncentracioni logor. Molim vas, to smo malopre čuli. Izvinite, upravo ste to rekli.
Srbija nije koncentracioni logor. Srbija ima obavezu, pa se trudi da to planski uradi, upravo potpisivanjem ovakvih ugovora, da to bude urađeno, ne tako što će ti ljudi biti na silu deportovani, nego prosto želimo da uredimo tu problematiku.
Dakle, postepeno, a naravno da Srbija mora da se pripremi za prihvat tih ljudi i što je neko rekao, juče, čini mi se, da moraju sva ministarstva da rade na tome što najbolje mogu. Naravno, za to treba predvideti određena finansijska sredstva.
Dakle, mi ovde ne govorimo o ljudima kao da je to njihov izbor. Naravno da posle 10 ili 12 godina kada negde osnujete porodicu, kada ste uspeli nešto da steknete, da se nerado vraćate tamo gde znate da vas sve to čeka od početka.
Međutim, ovde nije stvar izbora, ali je stvar našeg izbora da budemo ozbiljni kao zemlja i da se pametno, i dobro i kvalitetno pripremimo za prihvat svih tih ljudi i da im pomognemo da rešavaju probleme koji će ih dočekati ovde kada dođu. Hvala.