Poštovano predsedništvo, predstavnici ministarstva, drage kolege, počeću gde je moj prethodnik zastao i reći da mi je drago da je Srbija konačno u poziciji da brine o svojim građanima i da smo mi trenutno u situaciji da možemo da govorimo o ovim sporazumima koji su pred nama.
Naravno da mi je draže što je pred nama Sporazum o viznim olakšicama i da je o njemu lakše govoriti zato što on ne otvara nikakve nesporazume i nedoumice, svima je lakše da dišemo od trenutka kada imamo ovaj prvi korak puta ka beloj šengenskoj listi i da pred sobom imamo mogućnost da kažemo građanima da smo bar deo svojih obećanja ispunili činjenicom da ćemo potpisati ovaj sporazum.
Dakle, ovaj sporazum ne omogućava lakše putovanje samo jednoj maloj kategoriji stanovnika i ne samo nosiocima diplomatskih pasoša. Budimo iskreni, to su ljudi koji su mogli iovako ionako da putuju i bez ovog sporazuma. Ja ću samo pobrojati kategorije, zarad informisanja javnosti, koje su obuhvaćene ovim sporazumom.
Ovim sporazumom je olakšana procedura svima koji turistički putuju, poslovnim ljudima, vozačima putničkog i teretnog saobraćaja, novinarima, kulturnim radnicima, naučnicima, učenicima i studentima, posetiocima međunarodnih sajmova i događaja, ljudima koji idu na medicinsko lečenje u inostranstvo, bliskim rođacima koji imaju svoje srodnike u inostranstvu, dakle, svima koji odlaze na sahrane, čak i toj kategoriji stanovnika. Dakle, jedna prilično široka lepeza, pokriveni su gotovo svi koji su na bilo koji način do sada aplicirali za putovanje u Evropsku uniju.
Ono što je izazvalo danas velike polemike to je Sporazum o readmisiji i probala bih da stvari spustim u jedan racionalan i razuman okvir. Ovde se sve vreme govori o tezi da će zahvaljujući ovom sporazumu Srbija konačno morati da primi svoje građane koji su do sada nelegalno boravili u Evropskoj uniji.
Zarad informisanja javnosti, mi smo i do sada imali Sporazum o readmisiji, ti ljudi su se i do sada normalnim intenzitetom vraćali i ovaj sporazum neće uvesti nešto u pravnu praksu što već ne postoji, nego će samo objediniti sve sporazume koji su već na snazi.
Dakle, podsećanja radi, Srbija ima 16 potpisanih sporazuma sa drugim zemljama. Readmisija je proces koji traje poodavno i prvi Sporazum o readmisiji potpisan je u vreme Slobodana Miloševića 1996. godine i to sa Nemačkom gde je najveći broj naših građana koji nelegalno borave.
Druga stvar o kojoj se ovde razgovara to je o tome da je predmet političke volje da li mi hoćemo ili nećemo da primimo te građane. Mislim da je poslednja stvar koju parlamentarci treba da rade kao zvanični predstavnici Republike Srbije, to je da kažu da mi ne želimo ili nismo sposobni da primimo svoje građane, jer onda moramo znati koji su to uslovi kada se ka jednoj državi ne obavlja readmisija, odnosno nisu ostvarene okolnosti za prihvat sopstvenih građana. To su one države u kojima su ozbiljno ugrožena ljudska prava, pravo na život i pravo na bezbednost građana. Dakle, samo u tim slučajevima se to ne vrši, a ne u slučajevima socijalne nejednakosti ili siromaštva.
Mi smo siromašniji od zapadne Evrope, ali svakako nismo zemlja u kojoj su građani vitalno ugroženi ukoliko se budu vratili. Užasno je opasno da mi odavde kažemo – molim vas, nemojte vraćati te građane, jer to u prevodu znači poruku da oni na ovoj teritoriji nisu bezbedni. Srećom, jesu bezbedni, sve je u redu i oni mogu da se vrate u ovu državu.
Nije obaveza zemalja koje ih šalju i koje su 17 godina pa manje pružale boravak i socijalnu pomoć tim ljudima, da obezbede uslove za njihov prihvat.
To je naša obaveza, ali uprkos tome Evropska unija je pokazala jednu dobru volju i zaista su dugo vođeni pregovori oko toga da se barem u zajedničkoj izjavi kaže da je to zajednička obaveza i jedne i druge strane, dakle, Evropske unije i naše zemlje da pruži sve potrebne uslove za reintegraciju, uključujući i finansijsku pomoć. To, takođe, nije nepoznata stvar.
Navešću primer Luksemburga koji je uložio 11 miliona evra u područje Sandžaka, jer su uglavnom povratnici koji su poslati na tu teritoriju dolazili iz Sandžaka, mahom bošnjačke nacionalnosti.
Znači, to je nešto što postoji, to je nešto što se svaki dan događa i ništa se spektakularno neće dogoditi našim prihvatanjem ovog sporazuma, osim što definitivno potvrđujemo da smo jedna zrela i demokratska zemlja koja vodi računa o svojim građanima i da oni više nisu kategorija kao oni ljudi zahvaćenih ratom iz Ruande, Iraka i slično, koji sada borave u zapadnoj Evropi i koji ne mogu biti vraćeni u svoju matičnu državu. U Srbiju, srećom, mogu biti vraćeni.
Ovde se dosta špekulisalo o povratnicima sa Kosova. Takođe, želim da kažem da zapadna Evropa ne samo da ne želi, nego i da ne može, sve i da hoće, ljude koji su interno raseljeni i koji su sa Kosova, nealbansko stanovništvo, Rome i Srbe, a sa teritorije Kosova se vraćaju na našu teritoriju zato što je po tome postignut dogovor i u Savetu Evrope je usvojena preporuka da je to nedopustivo, stavljati ljude u stanje dvostrukih izbeglica, odnosno da svi moraju biti vraćeni na teritoriju sa koje su pobegli.
Dakle, dok se ne ostvare uslovi za njihov povratak, oni neće biti naseljavani na teritoriju uže Srbije, nego će međunarodna zajednica morati da omogući njima povratak u matične opštine, odnosno na samo Kosovo.
Još nešto, da više ne bude nesporazuma o tome da se Srbiji sprema socijalna bomba, 100 ili 200 hiljada ljudi će doći. Podsećanja radi, podatak koji je danas već bio rečen, oko 1.600 ljudi godišnje se do sada vraćalo i ti ljudi, evropski partneri, iako ne bi morali, imaju razumevanje za našu situaciju. Povratak se obavlja jednim ritmom koji Srbija može da izdrži i nadam se da ćemo za to imati podršku samih evropskih zemalja, kao što u zajedničkoj izjavi i piše.
Ono što je važno reći ovde se govori da država nema nikakvu strategiju za te ljude.
Molim vas da pogledate zvaničnu strategiju koja je doneta još pre dve godine, a koja govori o tome da readmisija nije nov pojam u našoj javnosti, nego nešto čime se država ozbiljno bavi već godinama. Dakle, država ima strategiju za prihvat tih povratnika, ima kancelariju na aerodromu za prihvat tih ljudi, za pružanje pravne pomoći.
Ukoliko postoji nedostatak u komunikaciji između centralnih vlasti i lokalne samouprave, nadam se da će Vlada to ispuniti i obavestiti lokalnu samoupravu o merama koje je potrebno preduzeti, shodno i samoj strategiji koja je uvedena.
Da smo mi na dobrom putu ka Evropi govori i činjenica da će sutra biti potpisan Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, te da ova država ima razloga i svi mi zajedno da primimo čestitke i kažemo da idemo ka putu evropskih i demokratskih zemalja.