Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o ova tri zakona moramo sa žalošću reći da je ovaj prvi zakon pozitivan sa aspekta obezbeđenja uslova za odlazak u inostranstvo, s obzirom na to da predviđa olakšane uslove obezbeđenja viza. Međutim, ova druga dva zakona su vrlo negativna i izazvaće ogromne posledice u nastupajućem periodu.
Ovde smo čuli od predstavnika vlasti mnogo proizvoljnosti, koje se odnose na broj ljudi koje će, pre svega, zemlje Evropske unije, a i treće zemlje, vratiti u Srbiji. Mi smo do sada mogli kroz sredstva informisanja dobiti više informacija, i opet proizvoljnosti, koje ukazuju na broj lica koja se vraćaju. Iz Vladine Službe za ljudska i manjinska prava dobili smo informaciju, koju je izdao direktor Petar Lađević, jednu cifru od 60 hiljada. Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji izašla je sa podatkom između 100 i 150 hiljada.
Strana sredstva informisanja kažu po ubrzanoj proceduri za odlazak onih grupacija ljudi i onih koji su evidentirani i koji su sada pod specijalnim nadzorom da vrate i taj povratak će biti najverovatnije, čuli smo ovde da je u postupku 24 hiljade, taj postupak će biti još do 24, odnosno 25. decembra, odnosno do katoličkog Božića. Možemo očekivati ovih 24 hiljade već do kraja godine. Kalkulacija 100, 200 je proizvoljnost, ali sa tragičnim posledicama. Tim ljudima, koji se vrate ovde moramo obezbediti smeštaj, hranu, uslove za lečenje, zdravstvene usluge, uslove za školovanje njihove dece, putne troškove itd.
Evo vam samo jedan primer koji će jasno finansijski pokazati koliki su to troškovi za našu državu. U sličnoj situaciji su izbeglice i prognana lica u kolektivnim centrima. Oni ovu državu koštaju, po nekim kalkulacijama koje imamo iz Komesarijata za izbeglice kažu da je to oko 20 evra dnevno. Sada tih 20 evra dnevno pomnožimo sa onih 100 hiljada, onda dobijamo dva miliona, puta 365 dana, onda dobijamo 700 i nešto miliona evra. Iz kojih sredstava ćemo mi rešiti stambeno pitanje ovim ljudima, obezbediti hranu, lečenje itd? Mi tih sredstava trenutno nemamo.
Mi ovde govorimo o Nacrtu nacionalne strategije za zbrinjavanje ovih ljudi. Molim vas, u pravnom smislu, nacrt ne predstavlja ništa. Nacrt od pre dve ili tri godine još manje. Šta je zadatak države? Ova država mora hitno, prevashodno mislim na Vladu, da utvrdi nacionalnu strategiju kojom će utvrditi jasna prava, obaveze, nosioce aktivnosti i adekvatna sredstva za zbrinjavanje ovih ljudi.
Kada kažemo nacionalna strategija, ona mora da podrazumeva više subjekata koji će biti obuhvaćeni. Znači, Vlada, Ministarstvo rada i socijalne politike, zatim Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje će se baviti prijemom i transportom ljudi do određenih lokacija. Moramo tu uključiti i lokalnu samoupravu, bez koje neće ovo moći, i humanitarne organizacije.
Ova država nema sredstava. Ako nema EU sredstava za ove ljude, mi još manje imamo. Ako ozbiljno ne shvatimo ovaj problem, za dvadeset dana ćemo imaćemo situaciju da će ti ljudi doći pred lokalnu samoupravu, kod predsednika opštine i kod organa uprave, i tražiti pomoć. Lokalni organi uprave nemaju sredstava za ove ljude. Nema ni Vlada. U budžetu za 2007. godinu nisu obezbeđena sredstva i jako teško će se ovakva sredstva, o kojima govorim, moći obezbediti.
Kada govorimo o readmisiji, onda moramo reći da smo situaciju dolaska i deportacije ljudi imali u celom ovom periodu. Znači, to nije nešto neuobičajeno u odnosima EU sa trećim zemljama. Po podacima, opet Kancelarije za pridruživanje, u periodu od 2000. do 2003. godine, ukupno je deportovano oko 10 hiljada ljudi.
Od 2003. do 2007. godine, odnosno do ove poslednje, evo ministar nam je rekao, negde 17.900, oko 18 hiljada ljudi, ali problematično je kada ratifikujemo ove sporazume, EU radi ubrzano. Mi te naše ljude dobijamo ovde. Šta ćemo sa njima? Moramo to povezati sa sličnim situacijama koje imamo sa izbegličkom populacijom.
U kolektivnim centrima, kojih je bilo 1996. godine, bilo je smešteno oko 30 hiljada izbeglica. Godine 1999. još su se pridružile određene grupacije sa Kosova i Metohije, oko 10-12 hiljada. Sada trenutno u kolektivnim centrima imamo samo 7.200. Upravo ti ljudi, izbeglice i prognana lica, u kolektivnim centrima, kažu da se plaše ovih aktivnosti države, da će oni završiti na ulici a na njihovo mesto da će doći ljudi iz inostranstva, odnosno ove grupacije o kojima danas govorimo.
Kada govorimo o troškovima, ozbiljno se moramo pozabaviti pitanjem, koliko će to koštati ovu državu. Poslove zbrinjavanja ne možemo završiti sami. To nam mora biti jasno. Ako se prihvati, a prihvatiće se ovaj sporazum i ova dva sporazuma, moramo odmah na jasle EU. Bez pomoći EU, bez pomoći humanitarnih organizacija iz sveta mi ovaj problem nećemo rešiti. Trenutno imamo 94 hiljade izbeglica, o kojima isto ne vodimo računa. Ti ljudi su ostavljeni na milost i nemilost.
Sa Hrvatskom smo potpisali desetak sporazuma koji se odnose na socijalni status, zbrinjavanje i regulisanje penzija itd, ali Hrvati izigravaju svaki od tih sporazuma. Umesto da mi kažemo Hrvatskoj – ne možete se tako ponašati, morate ispoštovati svaki sporazum, jer ćemo mi reciprocitetom vratiti na određeni način, a mi ćemo se sami opredeliti za meru koju mi procenimo da je najprihvatljivija.
Mi slepo izvršavamo sve ugovore prema Hrvatskoj. Slepo ćemo izvršiti i ovaj ugovor, ratifikovati i sebi stvoriti problem.
Sekretaru Ministarstva, pred vama je velika obaveza. Vaši ljudi će imati najviše problema zaprimati, evidentirati i gde te ljude smestiti, gde ih odvesti? Niko o tome ne razmišlja. Bez nacionalne strategije ozbiljna država ne može ući u ovaj posao. Ovo je neozbiljno, ovo je bahato. Te ljude, a gledaćemo ih ovde, tvrdim vam, nakon mesec dana ili 40 dana posle malo masovnijeg povratka, videćemo ih ovde pred Skupštinom – ojađeni, bez sredstava, pokisli, smrznuti itd. Ko će izaći da im kaže nešto pozitivno? Je l' imamo mi snage u sebi da im kažemo i damo određenu perspektivu? Nemamo. Nemojte ulaziti u ovo bez nacionalne strategije. Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Miloradu Buhi. Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković, a neka se pripremi Zlatan Jovanović.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, mislim da je današnja rasprava dobro pokazala koliko postoji različitih stavova vezano za ove dve tačke dnevnog reda. Sam broj prijavljenih diskutanata, 38, mislim da dovoljno govori. Naravno, predstavnici vladajuće koalicije su u današnjoj raspravi izneli argumente zbog kojih će glasati za Sporazum o viznim olakšicama i za Sporazum o readmisiji.
Takođe, zaista je bilo zadovoljstvo slušati i sve predstavnike opozicionih stranaka. Neki će glasati za oba ova sporazuma, neki samo za jedan, neki ni za jedan. Mislim da to dovoljno govori koliko smo podeljeni oko ove teme i koliko je ona bitna za sve građane Srbije. Pokušaću u jednom kratkom izlaganju da kažem zbog čega će poslanici DSS glasati za ovaj sporazum i smatraju da je on dobar, da predstavlja veliki korak unapred, i u priključivanje EU i u olakšavanju funkcionisanja života, rada, poslovanja, poseta, školovanja i svega onoga što je bitno, pre svega, za mlade generacije i za sve građane Republike Srbije.
Naime, ovim sporazumom se uspostavlja jedan formalno pravni okvir koji omogućava da se uz smanjenu proceduru, smanjen broj dokumenata koji je potreban za izdavanje viza, uz produžene rokove na koje će se izdavati vize i uz smanjenu cenu, mislim da su to dobri argumenti da prihvatimo ovaj sporazum kao jedan korak napred, kao pruženu ruku, kao činjenicu koja će olakšati situaciju našim građanima, za razliku od one u kojoj su se do sada nalazili.
Podsetiću vas da je cena vize 35 evra za države zapadnog Balkana, za ostale ona iznosi 60 evra. Postoji veliki broj kategorija lica koja su oslobođena svih troškova, odnosno taksi za plaćanje ovih viza.
Neke kolege pre mene su nabrajale koliko je grupacija, različitih grupa i kategorija lica, mislim da u Predlogu ovog zakona stoji 17, obuhvaćeno ovim sporazumom, da se ne bi ponavljali. Mislim da je izuzetno značajno istaći da su im ove vize potrebne, koje naši građani traže u stranim diplomatskim konzularnim predstavništvima, radi ulaska i boravka u tim zemljama, odnosno u zemljama EU, odnosno radi tranzita i prolaska kroz države EU.
Svakako da je značajno i pored predstavnika države koji su do sada mogli uz diplomatske pasoše ili uz svoje civilne pasoše po olakšanoj proceduri da dobiju vizu, svakako je značajno reći da je i za vozače, bez obzira što neki smatraju da je to lagano ako se bave samo tim poslom da mogu odmah automatski da dobiju vizu, vrlo bitno, da je to bitno i za novinare, za učenike, studente, profesore, nastavnike, kulturne radnike, ali i ono što bi posebno istakao da je na ovaj način omogućeno svim našim građanima da mnogo lakše posete svoje rođake u inostranstvu.
Podsetiću vas, još jednom, da je naš pregovarački tim izuzetno dobro obavio taj posao prilikom definisanja samog termina, ''članovi uže porodice'', a to obuhvata i roditelje, supruge i decu i dedu i babu. To je jasno nabrojano.
Prema tome, mislim da je to, možda će delovati ovako kako je to navedeno, nebitno, ali verujte za mnoge porodice koje su do sada imale problem da dobiju vizu i otputuju, da vide svoje najmilije, to predstavlja značajan napredak. Da ne pominjem koliko će to, od kakvog je značaja to za sve one ljude koji će se lečiti u inostranstvu, koji će imati priliku da odu na sahranu svojih najmilijih, jer, podsećam vas, u Predlogu ovog zakona predviđeno je da je strano diplomatsko-konzularno predstavništvo dužno da u roku od deset dana izda vizu. Ovaj rok se može produžiti najduže do 30 dana, ali je predviđena i opcija da najkraći rok može biti tri dana, a u posebnim situacijama i kraće. Mislim da to nije potrebno objašnjavati, pogotovo u slučaju smrti koliko je to značajno da se brzo reaguje.
Naravno, ono što je činjenica i što odgovara svim građanima ove Srbije, bez obzira u kojoj se kategoriji nalaze, jesu i turistička putovanja gde je mnogo pojednostavljena ta procedura. Podsetiću vas na sve one redove koji pred stranim ambasadama, nažalost, postoje, u periodima godišnjih odmora. Takođe, ovaj sporazum predviđa da se vize mogu izdavati najduže na pet godina, a pod određenim uslovima samo na godinu dana, ukoliko nema zloupotreba automatski se produžavaju na period za još godinu dana. Kažem, još jednom, veliki broj naših građana biće oslobođen taksi za izdavanje viza. Opet podsećam, pre svega, na bliske rođake koji će imati priliku da otputuju u inostranstvo, a za decu mlađu od šest godina potpuno besplatno će biti izdavane ove vize.
Što se tiče ovog sporazuma, on je zaključen na neodređeni period, nije vremenski ograničen, što je jedan od razloga zbog kojeg mislim da treba podržati Sporazum koji je ministar unutrašnjih poslova, gospodin Dragan Jočić, potpisao. Na kraju, ovaj sporazum je potpisan u septembru mesecu. Evropski parlament je 24. oktobra raspravljao o ovom sporazumu i prihvatio, a ono što je veoma značajno jeste da će 8. novembra Savet ministara EU, takođe, raspravljati i ratifikovati ovaj sporazum.
Mislim da je najmanje što može da uradi srpski parlament – da ovaj sporazum bude usvojen u našoj Skupštini, kako bi 8. novembra bio prihvaćen i od strane Saveta ministara, da bi svi građani Srbije mogli zaista da koriste sve prednosti koje im ovaj sporazum donosi.

Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a neka se pripremi Nataša Vučković.

Dame i gospodo narodni poslanici, već su moje kolege dovoljno govorile o vrlinama ovog prvog dokumenta, Sporazuma o viznim olakšicama, a ja ću samo dopuniti to da se radi o jednom diskriminatorskom Sporazumu. Sa nekoliko rečenica ću da se osvrnem na ovaj drugi dokument, nazovisporazum o readmisiji. Zašto kažem nazovisporazum? Iz prostog razloga što, da bi neki dokument bio sporazum treba da postoje dve ravnopravne strane koje se dogovaraju o nekom problemu, nekom pitanju i onda donose određeni sporazumi. Ovde te ravnopravnosti nema.
Ovde se radi o odnosu između EU i aktuelne srpske vlasti, koji je identičan odnosu između gospodara i sluge, odnosno gospodara i vazala, odnosno podanika. U takvim uslovima se ne može govoriti o sporazumu, već o diktatu. Ovo ovde, što je pred nama, pod tač. 2. i 3. to su diktati EU, aktuelnoj vlasti Republike Srbije, ali će oni debelo koštati i sve građane Srbije.
Ovaj sporazum je nastao iz želje EU da se što pre, odnosno pod hitno oslobodi prvenstveno Roma i Šiptara koji nelegalno borave u EU. To treba otvoreno reći. U svemu tome, u želji i težnji te demokratske Evrope, Srbija im izlazi u susret i prihvata uslove njihovog diktata. Sporazum je jednostran, iako se u obrazloženju pominje reciprocitet, očigledno je jasno da drugog smera nema. Ovde postoji samo jedan smer, smer iz Evrope ka Srbiji.
Ovaj sporazum je i terminološki nekorektan. Već je gospodin Krasić ukazao da se u ovom jednom dokumentu pominje i Evropska Zajednica i EU, što naravno nije korektno. Još jedna nekorektnost je veća i pominje se u članu 2, gde se govori o obavezama Srbije u procesu readmisije prema sopstvenim državljanima. Navodi se koje to građane koji imaju državljanstvo Republike Srbije a borave nelegalno u zemljama EU ova država mora da prihvati. Onda se u drugoj tački kaže da će Srbija, takođe, pored onih koji imaju državljanstvo Republike Srbije prihvatiti i ''maloletnu nevenčanu decu'' lica koja su državljani Republike Srbije.
Molim vas, ako već nešto prihvatate i potpisujete, bar se potrudite da to bude terminološki sa onim što se zove srpski jezik. Ne znam, nisam pravnik, pokušao sam da konsultujem neke pravnike da mi objasne da nije neki pravnički termin, koji se u pravnoj praksi koristi, kako maloletna deca mogu biti nevenčana. Da li postoje venčana maloletna deca? Deca mogu biti iz bračne zajednice, iz vanbračne zajednice, ali ''venčana i nevenčana'' ne mogu biti. Bar to uskladite u ovim dokumentima.
Reći ću da ovaj sporazum tretira dve kategorije građana. Prva kategorija su državljani Republike Srbije, već sam pomenuo, ništa nije sporno sa aspekta ove države da prihvati sve svoje građane koji nelegalno borave u zemljama EU. Mislim da je to obaveza države Srbije.
Ne treba niko da izvlači poruke ili pouke iz izlaganja predstavnika SRS da smo mi protiv tih građana. Ne, mi ih prihvatamo, oni jesu naši državljani, naši građani i treba da se vrate ovamo, ako već ne mogu tamo da borave. Zbog njih ne treba da se potpisuje i pravi ovakav sporazum. To je naša obaveza, i ustavna i ljudska i moralna i kakva god hoćete. Treba reći da ti naši građani nisu otišli odavde silom, niko ih nije oterao i proterao, otišli su uglavnom iz ekonomskih razloga, jer nemaju ekonomske uslove za život u ovoj zemlji.
Ono što je sporno ovde to je druga kategorija građana, koja je predmet ovog sporazuma, a to su državljani trećih zemalja i lica bez državljanstva. Molio bih, možda grešim u tumačenju ovoga, da mi neko objasni kakva je razlika između lica državljana treće zemlje i lica bez državljanstva. Ako to dobro shvatam, za ove prve se zna odakle potiču, čiji su državljani, a za ove druge se ne zna. Ako se zna za neke građane iz koje zemlje potiču, čiji su državljani, otkud onda obaveza Srbije, a nisu državljani Srbije, da ih prihvati.
Ne mogu da se složim i ne mogu da prihvatim takvu vrstu obaveze. Šta će se desiti ako Evropska unija, odnosno zemlje Evropske unije sada krenu da sve Šiptare, što reče kolega da su Šiptari i oni koji su državljani Albanije, da sve Šiptare koji su preko Kosova, kojima je Kosovo usputna stanica, otišli u Evropsku uniju, sada vrate Srbiji? Da li aktuelna vlast poseduje informaciju da ovakav sporazum postoji između Evropske unije i Albanije?
Da li postoji između Evropske unije i nekih drugih zemalja u našem okruženju? Zašto mi ovde uopšte razgovaramo i pravimo sporazum da prihvatimo i lica koja su državljani trećih zemalja? Uopšte ne vidim logiku. Ako se već zna za neko lice čiji je državljanin zašto se ne isporučuje, odnosno ne vraća tamo, a ne Srbiji?
Moram da vas podsetim da veliki broj građana šiptarske nacionalne manjine na Kosovu nisu državljani Republike Srbije i to nije od 1999. i 2000. godine, to je proces koji traje decenijama na ovim prostorima. Veliki broj građana iz Albanije je prelazio pre Drugog svetskog rata i posle Drugog svetskog rata na teritoriju Kosova i Metohije, naseljavao se i nikada nije dobio državljanstvo. Tamo žive i mogu sa boravišnim papirom koji dokazuje njihovo boravište na Kosovu da se vrate u Srbiju. Mogu po ovom vašem sporazumu da se vrate na osnovu putne karte, na osnovu dva svedoka i bilo kakvog dokumenta, koji inače nije validan za dokazivanje u ovakvim situacijama.
Samo ću podsetiti da imam informaciju, možda nije tačna, ali reći ću da je čak jedan predsednik bivše socijalističke države, znači, predsednik države bio bez srpskog ili jugoslovenskog državljanstva, kolega. Veliki je broj takvih građana.
Koliko je ovaj dokument ponižavajući prvenstveno za državu Srbiju i za srpski narod dokazaću samo na nekoliko primera, nekoliko detalja iz ovog dokumenta. Recimo, u članu 2, govori se o readmisiji sopstvenih državljana, državljana Republike Srbije, stoji – Srbija će prihvatiti bez posebnih formalnosti. Znači, Srbija ne sme ni da pokuša da proveri ono što joj se ponudi od strane bilo koje zemlje koja traži povratak, odnosno koja proteruje građane koji tamo žive u Srbiju.
Dalje, u članu 2, tačka (4) kaže – nakon što Srbija da pozitivan odgovor na zahtev za readmisiju, diplomatsko predstavništvo Srbije izdaće odmah, a najkasnije u roku od tri radna dana, putnu ispravu itd.
Molim vas, naši građani, građani ove države koji su ovde rođeni, čekaju uverenje o državljanstvu godinama od svoje države, a sada moramo najkasnije u roku od tri radna dana da izdamo putne isprave licima koja, neki tamo, iz Evrope proteruju u Srbiju.
Takođe, ponavlja se u članu 3, da će Srbija prihvatiti, na zahtev države članice i bez posebnih formalnosti, lica koja su državljani trećih država. Znači, ne smemo da ih pitamo da li su ti dokumenti, koje nam nude kao dokaz na osnovu kojih isporučuju i proteruju građane, da li su valjani, validni i da li možemo na osnovu toga da prihvatimo te građane.
Član 8. kaže – moramo da prihvatimo te građane i sa dokumentima čiji je rok važnosti istekao. Mi ovde našim građanima, državljanima Srbije, propisujemo neke rokove važenja pojedinih dokumenata, da ne kažem da traju danima, odnosno da se izražava vreme trajanja danima, vrlo kratke rokove propisujemo, a primamo sada tuđe građane, trećih zemalja, na osnovu dokumenata kojima je rok istekao. Gospodo, ovde se radi o diktatu.
U članu 10, kaže se – na zahtev za readmisiju mora se odgovoriti pisanim putem u roku od dva dana. Molim vas, mi ni u jednoj situaciji u našoj državi nemamo ovako kratke rokove, ni za jednu pravnu radnju ili neki upravni postupak nemamo ovako kratke rokove, a sada moramo za dva dana da odgovorimo i to pisanim putem na zahtev ovih država.
Da ne bih uzimao više vreme mojim kolegama iz SRS, još jednom ću se osvrnuti – ovi dokumenti koji su pred nama štetni su za državu Srbiju. Rekao sam da je ovaj prvi diskriminatorski, a ova druga dva su rasistički.

Reč ima narodni poslanik Nataša Vučković, a neka se pripremi Nebojša Stefanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, predstavnici ministarstava, Demokratska stranka, naravno, podržava zaključivanje ova dva sporazuma i glasaće za njihovu ratifikaciju, jer su oba sporazuma suštinski važna za unapređenje naših odnosa sa Evropskom unijom, a kao što svi znamo, pridruživanje Srbije Evropskoj uniji jeste jedan od programskih prioriteta Demokratske stranke.
Zašto su važna ova dva sporazuma? Naše je mišljenje, pre svega, sama činjenica da su ova dva sporazuma potpisana već neki vid priznanja da je u Srbiji na delu stabilizacija političkih i ekonomskih prilika, a mislim da zajedno sa ovim sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, koji se sutra potpisuje, to jeste jedna činjenica koja treba da nas raduje, bez obzira koliko su različita naša mišljenja o tome koliko smo i šta sve postigli na putu pridruživanja Evropskoj uniji.
Najpre nekoliko reči o Sporazumu o readmisiji lica koja nezakonito borave. Za naše građane i za našu državu ovaj sporazum je jedan korak bliže ka beloj šengenskoj listi i to je važna stvar koju postižemo ovim sporazumom. Naravno, Evropska unija ima svoj interes u tome, a to je sigurno pitanje vođenja jedne politike kojom se suzbija ilegalna migracija koja za svaku zemlju, pa i za Evropsku uniju u celini, znači neko ugrožavanje ekonomskog razvoja, odnosno ekonomske stabilnosti.
Međutim, ono što je, čini mi se, suštinski važno kada govorimo o ovom sporazumu o readmisiji, i da svi imamo u vidu, da je Srbija već do sada imala zaključenih 17 bilateralnih sporazuma, sa različitim državama pojedinačno, po kojima se povratak tih lica iz zemalja Evropske unije već u velikoj meri obavlja. Čuli smo ovde podatke da je od 2003. godine podneto 23 hiljade zahteva, da je 18 hiljada lica vraćeno i mi već godinama povratnike primamo, to je činjenica. Da nema ovog sporazuma o readmisiji, koji je danas na dnevnom redu, veliki broj tih povratnika, koji će se po ovom sporazumu vratiti, bio bi vraćen po ovim bilateralnim sporazumima i to je važno da imamo u vidu.
Ovaj sporazum postiže da se ujednačava pravna procedura, dakle, pravna praksa sa svim zemljama članicama Evropske unije. Ovaj sporazum će u odnosu na sve te druge bilateralne sporazume, naravno, imati primat ukoliko odredbe bilateralnih sporazuma koji postoje nisu u saglasnosti sa ovim sporazumom o readmisiji.
Sigurno je, naravno, da će primena Sporazuma o readmisiji izazvati brojne probleme. Ne treba ni na koji način probleme minimizirati, jer od toga niko neće imati koristi. Ono što je za nas, kao narodne poslanike, važno to je da se radi o sudbini ljudi koji su u najvećem broju slučajeva iz jedne teške životne situacije napustili svoju zemlju i otišli u inostranstvo.
Njih je, zaista, vrlo često, velika muka naterala da to učine i njihova situacija nije mnogo bolja ni sada kada su u zemljama Evropske unije. Njihova deca tamo idu u škole, oni i ne znaju naš jezik u priličnoj meri, treba da ih integrišemo, treba da im obezbedimo da nauče jezik i nastave svoj razvoj na najnormalniji način. To su, dakle, naši građani i mi smo u obavezi da im pomognemo u svemu onome što im je neophodno. Šta je važno da preduzmemo u procesu implementacije ovog sporazuma kada bude usvojen, odnosno kada ga ratifikujemo, a nadam se da hoćemo? Važno je da preciziramo pitanje strategije za integraciju povratnika. Moramo hitno da stvorimo sve one mehanizme kojima ćemo na organizovan način moći da ih primimo i da ih ponovo integrišemo. U tom smislu mislim da je važno da radimo na integraciji svih politika koje će tu doći u pitanje, dakle, i Ministarstvo unutrašnjih poslova, i Ministarstvo prosvete, i Ministarstvo zdravlja, i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Čini mi se da će pitanje povratka svih tih ljudi biti, zapravo, u nadležnosti većine naših resornih ministarstava i tu je potrebno napraviti neku integraciju svih tih pojedinačnih politika.
Naravno da će veliki teret pasti na organe lokalne samouprave i zbog toga moramo da imamo pripremljen čitav sistem. Želim da ukažem na jednu stvar, čini mi se da mi kao narodni poslanici imamo jedan specifičan zadatak i ulogu u ovom procesu, a to je, između ostalih stvari, da u lokalnim sredinama iz kojih dolazimo utičemo na to da stvaramo, koliko to bude moguće, dobru atmosferu, poverenje između povratnika i lokalnog stanovništva, što je u nekim sredinama, sećate se u periodima kada su izbeglice dolazile u Srbiju, bilo narušavano. Mislim da je to naš zadatak i da na tome moramo da radimo.
Pored toga što moramo da budemo organizovani na državnom nivou, mislim da moramo da pokažemo veliki vid društvene solidarnosti. U tom smislu, htela bih da pozovem sve one koji će u ovom procesu raditi da podržimo napore onih udruženja građana kojih nema mnogo, ali ni malo, koji su već pokrenuli neke programe za podršku povratnicima, ovim povratnicima koji su već vraćeni, dakle već imaju neko iskustvo u tome, jer mislim da svaka inicijativa koja ide ka tome da se tim ljudima pomogne zahteva našu podršku.
Sada nekoliko reči o Sporazumu o vidnim olakšicama. Ovim sporazumom obuhvaćen je veliki broj i kategorija ljudi i naših građana. Dakle, tu su i studenti, postdiplomci, profesori, naučnici, kulturni radnici, poslovni ljudi, novinari, sportisti, lica koja idu na lečenje u inostranstvo, predstavnici organizacije civilnog društva, učesnici seminara, konferencija, turisti.
Mislim da je taj broj zaista veliki, radi se i o građanima koji idu u posetu onim našim ljudima koji legalno borave u inostranstvu, i da taj broj zaista nije mali.
Ono što je, takođe, važno, to je da se formira jedan zajednički centar za podnošenje viza. Znači, građani neće morati više da za svaku zemlju pojedinačno odlaze u njihove ambasade i konzulate, postojaće taj jedan zajednički centar. Smanjuje se, naravno, broj dokumenata koji je potreban za izdavanje viza i to nije beznačajan argument.
Na kraju, viza će se besplatno izdavati svima osim poslovnim ljudima i turistima. Dakle, sve ove kategorije koje smo pomenuli imaće mogućnost da dobiju besplatnu vizu i predviđena je mogućnost izdavanja vize za više putovanja.
U ovoj raspravi čuo se jedan argument na koji bih želela da se osvrnem, mislim da je vrlo važan, to je, da ovaj sporazum nije mnogo relevantan, nije mnogo važan, zato što u Srbiji samo oko 11% ljudi ima pasoš i broj ljudi koji je obuhvaćen ovim sporazumom zapravo i nije tako veliki.
Kako god da ovo kategorizujemo i vrednujemo ovaj argument, meni se čini da to ne umanjuje važnost ovog sporazuma, čak kada bi to i bilo tačno. Jer, za jednu zemlju koja se razvija, za jednu zemlju koja je prošla jedno traumatično iskustvo i sankcija i izolacija, u kojoj naši naučni instituti, medicinski fakulteti i svi drugi fakulteti godinama nisu primali strane časopise, publikacije, nisu odlazili u inostranstvo, nisu mogli da razmenjuju svoja znanja, svoja iskustva, svoju praksu sa svojim kolegama, u kojoj mladi ljudi nisu mogli da vide kako izgleda svet van naših granica, čini mi se da je za takvu jednu zemlju ovaj sporazum veoma važan.
Naravno, da se svi mi zalažemo za veći ekonomski razvoj, za veću zaposlenost i za više dobrih stranih investicija. Ali kada danas pogledate razvijene zemlje videćete da one sve govore o ekonomiji zasnovane na znanju, jer je to danas jedini uspešan i konkurentan vid ekonomije. Zato je svako sticanje iskustva uvid u dobre prakse u ekonomiji, zdravstvu, prosveti i nauci, od ključne važnosti za ekonomski i društveni razvoj Srbije.
I, ako se prisetimo kada je Srbija stvarala svoju državu u 19. veku, ona je tada vrlo dobro razumela potrebu da upravo mladi ljudi, stručnjaci, profesori, svi oni koji negde rade na formiranju budućih naraštaja, na prikupljanju iskustva u tome kako se uređuje neki drugi razvijeniji svet, dakle, mislim da razumevanje takve potrebe treba da delimo i mi danas ovde. Zbog toga, verujem da stvaranje uslova za razvijanje one ekonomije koja je zasnovana u Srbiji na znanju zaslužuje svaku našu podršku.
U tom smislu Sporazum o viznim olakšicama jeste jedan od nužnih preduslova za to, naravno nedovoljan, ali sigurno jedan od nužnih uslova. Ovaj sporazum jedan je od važnih koraka u unapređenju ugleda i kredibiliteta Srbije kao članice međunarodne zajednice. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Nataši Vučković. Imamo pet poslanika koji se javljaju po Poslovniku: dr Vladan Batić, Srđan Šajn, dr Ninoslav Dimitrijević, Aleksandra Jerkov i moja koleginica Nataša Jovanović.
Izvolite, dr Vladan Batić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo Narodni poslanici, član 226, tražim objašnjenje i obaveštenje i od predsednika Skupštine i od Vlade, a vezano je za Rezoluciju Narodne skupštine od 25. jula ove godine, Rezolucija o Kosovu i Metohiji. Zašto? Zato što je članom 8, te Rezolucije, predviđeno da Vlada izveštava Narodnu skupštinu o svim važnim stvarima na unutrašnjem i međunarodnom planu, o rezultatima pregovora, o svemu onome što se tiče sudbine, budućnosti statusa Kosova i Metohije. Vlada to ne čini.
Pre dvadesetak dana, onako na mala vrata, potajno, pojavio se dokument pregovaračke trojke Kontakt grupe u 14 tačaka. Taj dokument je platforma za nezavisno Kosovo, jer jedna od odredaba tog dokumenta jeste da Srbija nema više fizičkog prisustva na Kosovu i Metohiji, da je administrativno potpuno limitirana, da će Kosovo ubuduće samo sklapati finansijske aranžmane sa MMF i Svetskom bankom, te da će putevi Srbije i Kosova ka evroatlantskim integracijama biti odvojeni. Vlada nas o tome nije obavestila.
Sinoć smo preko sredstava informisanja saznali nešto što da nije smešno, bilo bi tužno, a to je tragikomično – ideja da se status Kosova i Metohije reši po uzoru na Hong Kong. Kada bi bio maliciozan, ja bih rekao da nam je ova rasprava možda i bespotrebna danas, o viznim olakšicama i readmisiji.
Neki su umislili da je Srbija Kina, a da je Kosovo Hong Kong pa nam onda ove teme i nisu potrebne, ali te paralele su zaista potpuno analfabetske. Zašto? Zato što se Hong Kong posle sto godina, i više od sto godina, pod vlašću britanske imperije vratio pod suverenitet Kine. Ovde je obrnuta tendencija. Drugo, oko Hong Konga su se svi dogovorili, oko Kosova niko ne može da se dogovori. Treće, Hong Kong je pomorska trgovinska i finansijska metropola sveta, Kosovo je jedan od najnerazvijenijih regiona. Četvrto, Kina je zadržala ingerencije na nivou odbrane, odnosno vojske i spoljnih poslova, odnosno diplomatije, ovde u ovih 14 tačaka Srbiji se to ne dozvoljava.
Dakle, ne bih se iznenadio kakvi su nam pregovarači, ljudi na najvišim državnim funkcijama da su ponudili i Južnu Osetiju, Nagorno Karambah, Abhaziju, jer to mi liči na nedostatak i inventivnosti i realnih rešenja, ali i odgovornosti. Kad već pominjemo ova pitanja, vrlo je interesantno da nam se odgovori u vezi sa ova dva zakona, kakva je situacija po pitanju Albanaca sa Kosova i Metohije i rešavanja viznog režima za njih, kako i na koji ga način oni rešavaju, a takođe, i pitanje readmisije? Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Vladanu Batiću. Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn, reklamira Poslovnik, članovi 225, 226.