Izvinjavam se svim poslanicima što na ovaj način moram da nastavim i da postavim neka pitanja vezana za ovu temu. Ne javljam se da bih govorio o nečemu petnaestom, osamnaestom ili dvadesetom, ali jednostavno, ovo je pitanje za Romsku partiju, programsko pitanje par excellence i u tom smislu, molim vas, da prihvatite moje obraćanje.

Imam jedno pitanje za predstavnika Ministarstva, to je, koje su garancije potrebne naši ljudima da imaju po pitanju zakonito stečene imovine u inostranstvu, znači, naši ljudi koji su tamo u azilu.

Na sednici Skupštine Saveta Evrope parlamentarci su jasno čuli da neke ljudi sa lisicama vraćaju ovde; preko noći se hapse i vraćaju bez ičega, jednostavno, ostaju bez ono malo imovine koju su tamo stekli, što, složićete se svi, nije u skladu sa ovim zakonom i garancijama koje pružaju međunarodne konvencije.

To je razlog zbog čega još jednom hoću da podvučem – Romska partija je protiv vraćanja ljudi iz Evropske unije. Mi smo protiv toga da se bilo koji pojedinac vrati ovamo nazad, jer ljudi tamo imaju bolje uslove za život, imaju socijalnu pomoć, a dešava im se (da i ono malo imovine koju su tamo stekli, kada se hapse i vraćaju ovde preko noći) da se vraćaju bez ičega.

Takođe, želim da obavestim poslanike o nekakvim iskustvima koje smo mi imali sa ljudima koji se vraćaju iz procesa readmisije. Dobro je poznat slučaj na granici sa Rumunijom, 100 pripadnika, građana Srbije, koji su se vratili iz procesa readmisije, pošto nisu bili integrisani, oni su ponovo hteli da pređu granicu, jer nisu znali na koji način da prezime; ljudi ne znaju kako da dođu do drva, ne znaju kako da obezbede hranu svojoj deci. Poznat je slučaj da je čovek sa porodicom prodao kuću da bi otišao u azil, a sada ga vraćaju i ne zna gde će da ostane.

Evo još jedan primer, organizacija koja se ovde navodno brine o ljudima koji se vraćaju iz azila ucenjuje ljude kada se vrate, imam primer iz Švajcarske, kažu – ti možeš da dobiješ 3 hiljade dinara pomoći, zato što se dogovaraš sa predstavnikom te organizacije.

Međutim, pouzdano, javili su mi iz Vršca da jednoj devojčici neće da isplate, zato što neće da mito da toj organizaciji.

Onda se postavlja pitanje ko preuzima za to odgovornost, da li država da organizovano radi na nivou međunarodnih sporazuma ili uvodimo sada međunarodne organizacije koje za to uzimaju mito.

Dakle, zaključujem, još jednom, Romska partija ne može da glasa za ovaj zakon. Mi mislimo da ne treba niko da se vraća u proces readmisije, da ljudi treba da ostanu tamo gde jesu, a Evropa mora da pokaže odgovornost da je spremna da te ljude integriše, delom, tamo gde se oni sada nalaze.

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević, po Poslovniku.

Dakle, članovi 225. i 226, Poslovnika. Samo želim da nastavim svoje izlaganje, koje sam malopre započeo, povodom toga što država tvrdi da spremno ulazi u jednu ovakvu situaciju, komplikovanu, kakvu smo predočavali celog dana u raspravi.  
Pre svega smatram da treba naglasiti jednu činjenicu – prošlo je vreme kada su sa ove govornice predstavnici zvanične skupštinske većine imali pravo da pričaju kako treba napraviti strategiju, kako treba napraviti akcioni plan, a u ovom trenutku kada se glasa o ovom zakonu, u naredna dva meseca, sprema se readmisija 150 hiljada ljudi, znači, sve je to već trebalo da bude gotovo.
Pitam, koje su to državne institucije koje će preuzeti za dva meseca odgovornost da prime ove ljude? Znamo da će prijem organizovati MUP, a da li će MUP smeštati ove ljude i baviti se socijalnim problemima? I koje su to ustanove u državi, neka mi neko kaže, koje će se baviti trajnim tretmanom ovih ljudi u našoj državi?
Dakle, kako se rešava status do sada interno raseljenih lica. Da li su možda ova interno raseljena lica, koja se danas nalaze u Srbiji, integrisana u državne institucije, da li mogu da kažu svoje probleme i da sami uzmu učešće u rešavanju svojih problema.
Da li je neko rekao danas kakav će biti status ovih lica koja će biti readmitovana; da li će biti izbeglice, interno raseljena lica ili će imati neki treći status. Šta je sa interministarskim savetom, koji je već trebalo da bude formiran? Ako danas neko ozbiljno pristupa ovom problemu, on mora imati spremne sve odbrambene mehanizme da prihvati i da rešava jedan ovakav problem.
Pominjao se NIP, Nacionalno investicioni plan, koja sredstva? Pominjala se razvojna banaka Saveta Evrope, pominjao se grinfild. Da li je neko izašao da nam kaže da li se to ostvarilo ili nije, da li je to donacija, da li je to kredit, i koji su uslovi, koji su novci pripremljeni za ovaj veliki problem, jer svaki se problem mora novčano rešavati.
Onda se pitam, šta je urađeno za interno raseljena lica u Negotinu, da li država uopšte zna koliko interno raseljenih lica trenutno ima u Negotinu? Da li se potrudila da im obezbedi bilo kakav drugi dokument sem legitimacije? Nije. Da li je nekome našla posao? Takođe, nije.
Da li je nekome omogućila kontakt sa dislociranim matičnim službama? Naime, njihova najbliža dislocirana matična služba je udaljena više od 200 kilometara od Negotina. Ljudi se svakodnevno javljaju članovima SPS-a da im pomognu u putovanjima da bi mogli da obezbede neka svoja osnovna prava.
Samo za kraj, još jedna činjenica, da li smo svi mi ovde svesni da su 2004. godine državljani Srbije i Crne Gore, tadašnje, bili na drugom mestu po broju prijava za traženje azila u drugim državama Evrope, a 2005. godine na prvom mestu po broju zahteva za azil?

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov, a potom, nadam se da nastavljamo diskusiju po redu, narodni Nebojša Stefanović.

Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, uvaženo predsedništvo, javila sam se da reklamiram član 104. Poslovnika zbog neistina koje su izrečene za ovom govornicom.
Prvo da kažem da će Liga socijaldemokrata Vojvodine i poslanička grupa Vojvođanski poslanici, podržati Sporazum o viznim olakšicama, ali ne možemo preći preko toga da vladajuća koalicija, čak i kada radi pravu stvar, prosto ne može da govori istinu i da informiše građane o stvarnom činjeničnom stanju. Sve je izazvano diskusijom koleginice Vučković iz DS-Boris Tadić, koja je izrekla da je u planu formiranje kancelarije, odnosno da će biti formirana zajednička kancelarija za izdavanje viza. Htela sam da upitam odakle joj informacija da će to biti? Naime, možda se koleginica zbunila.
Jedna zajednička kancelarija postoji, ali to je kancelarija na beogradskom aerodromu, za prihvatanje ovih povratnika za koje očigledno nemate nikakav ni plan, ni nameru da integrišete u ovo društvo. Ukoliko ste pomešali te dva stvari, onda slobodno recite, a ukoliko želite da obmanete građane ove zemlje, mi na to ne možemo da pristanemo.
Ta ideja je postojala pre nekoliko meseci, ali zbog očiglednih zastoja koje naša zemlja ima u pristupanju EU i neželjenjem Vlade Republike Srbije da ispunjava uslove EU, zemlje EU su donele odluku da ne žele da formiraju jednu takvu kancelariju, zbog toga što očigledno nemaju toliko poverenja u Vladu Republike Srbije. Nisu spremne da takav jedan ustupak učine zemlji koja na sve načine pokušava da uđe u konflikt sa Međunarodnom zajednicom, da izbegne uslove koje EU postavlja. Zbog toga, opet, molim koleginicu Vučković, da kaže odakle joj ta informacija i koliko je ona proverena.
Molim vas, da bar jednom kažete istinu, zalažete se za pravu stvar, uradite to na pravi način. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Stefanović, a neka se pripremi Donka Banović.

Dame i gospodo, zakoni koji su danas pred nama predstavljani su od strane vladajuće većine kao nešto što je veoma hitno i veoma važno za građane Srbije, nešto što treba odmah da se nađe u dnevnom redu na ovom zasedanju. Očigledno, hitniji od formiranja Ustavnog suda, kao i seta zakona na koje nas obavezuje Zakon za sprovođenje Ustava, važniji od mnogo važnijih tema za koje su se mnogi u ovoj skupštini zalagali i govorili da su veoma važne.
Podsetiću vas, juče je skupštinska većina odbila da stavi na dnevni red po hitnom postupku diskusiju o rezoluciji, dekleraciji SRS o statusu Republike Srpske i naše pomoći narodu Republike Srpske, a koja se trenutno nalazi u veoma teškom stanju.
Znači, hoćete da kažete da su ovi zakoni ipak mnogo važniji od svega toga, a da vam ne pričamo o stanju u kom se nalazi srpska privreda i društvo u celini, a da ne pričamo o Kosovu i Metohiji, da ne pričamo o planovima za realizaciju raznih programa koje naša Vlada ima, za koje Skupština uopšte ne zna ili bude obaveštena kroz šest meseci, pa čisto treba da verifikuje i ono što je već odavno završeno.
Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Evropske zajednice o olakšanoj proceduri za izdavanje viza, o kome se ovde govori sa toliko žuči i toliko euforije, u suštini zaista ne donosi ništa spektakularno novo građanima Srbije. Naravno, ne najvećem broju građana Srbije, već jednom delu građana koji ni do sada nisu imali prevelike probleme da dobiju vize.
Nemam ništa protiv da se tim ljudima neki olakša, ali nemojte nam to ovde predstavljati kao suštinski i krucijalni doprinos ne znam ni ja čemu.
Mi ovde imamo kategorije koje su, pročitaću vam neke od njih, članovi zvaničnih delegacija, a oni nemaju nikada nikakav problem da bilo gde otputuju, poslovni ljudi, predstavnici privrednih društava.
Vi znate, bar oni koji se razumeju u ekonomiju, da kapital zaista ne poznaje granice gde postoji interes, gde postoji poslovni interes uvek će se naći sistem. Ti ljudi nikada nisu suštinski imali problem da otputuju ili da ovde pozovu ljude da sa njima naprave ozbiljan posao. Problem je što tih poslova nema ili kada ih ima onda ih ima uz razna mita i korupciju. To je suštinski problem.
Dalje, za članove posada i vozova, novinare, lica koja učestvuju u naučnim, kulturnim i umetničkim aktivnostima, učenike, studente, postdiplomce i nastavnike, ovo je zanimljiva tema.
Pošto me interesuje da govorim o mladim ljudima o kojima su govorili, a verovatno će govoriti i druge kolege, uopšte nije problem za mlade ljude, naravno da je jedan od problema, ali nije toliko suštinski problem kako da dođu do te strane zemlje. Problem je kako da im obezbedite novac za školarinu, za stipendiju, za stručno usavršavanje, za profesore, naučne radnike. To je suštinski problem, jer to u inostranstvu košta neuporedivo više nego u našoj zemlji.
Kada se govori o sportistima, sigurno znate koliko koštaju kotizacije za razne turnire, međunarodna takmičenja, koliko košta jedan dres, jedna majica, jedan šorts, jedan par patika, lopta, puta koliko. Ovde, među narodnim poslanicima ima i aktivnih sportista i ljudi koji su se nekada bavili sportom i znaju šta su ozbiljne prepreke za učešće tih ljudi – dolaze te organizacije, dolaze verovatno i kod vas kao kod narodnih poslanika, traže sredstva, traže novac pomoću kog će otići u inostranstvo, da mogu da igraju i da predstavljaju ovu zemlju. To je suštinski problem, što tog novca nema ili su prinuđeni da se oslone na milost i nemilost privatnih sponzora i ljudi pomažu koliko mogu. To je problem.
Šta je problem sa posetama vojnim i civilnim grobljima? Problem je to što kada imate tekst koji ste mogli da pročitate u novinama o našem vojnom groblju u Solunu, koje održava jedan stariji čovek, a čiji su to otac i deda održavali ranije i koji nema naslednika, pa šta će se dogoditi sa našim vojnim grobljem u Solunu kada taj čovek bude, želim mu dug život, ali kada jednog dana umre. Zašto država nema rešenja za to pitanje? Čemu poseta vojnom groblju koje više niko ne održava i koje neće ni postojati za nekoliko godina ako se ovako nastavi državna politika. To je posledica politike vladajuće većine.
Ova vlada ne pravi nikakve dugoročne strategije, ne pravi planove, ne pravi programe. Ovde se ispunjaju samo zahtevi EU ili zemalja EU. Treba da se zapitamo da li su to zemlje koje su istinski prijatelji Republike Srbije. Podsećam vas, te zemlje otvoreno daju izjave kojima podržavaju secesiju i otimanje 15% naše teritorije, Kosova i Metohije. Postavlja se pitanje, da li su nam preči ovi zakoni ili oni koji štite interes prvenstveno građana Republike Srbije.
Jasno nam je, naravno, da je ovakav zakon, ovako napisan, jedan vid predizborne kampanje. Stranke vladajuće većine se dogovaraju da li će to biti u ovom mesecu ili onom, svejedno, ali smo shvatili da će izbora biti. Sada treba prikazati i ovaj zakon kao korak prema EU i pridruživanju, kao korak, a pitam vas – šta će se dogoditi ako države EU ili EU prizna nezavisno Kosovo i kaže, da, to je naš cilj, mi želimo da Kosovo bude nezavisno, želimo da ga otmemo Srbiji. Šta će tada skupštinska većina reći? Da li ćete i onda reći, da, to su naši prijatelji, treba i dalje da radimo po njihovom diktatu.
Žao mi je što nemam vremena da se više osvrnem na sve ono o čemu smo pričali, o ekonomskoj sferi, o svim štetnim sporazumima na koje smo vas upozoravali, koji će se prelomiti preko leđa građana Srbije. To je ono što je suštinski problem. Ovde smo slušali o hitnosti toga i imali smo situaciju da jutros oko sat vremena poslanici vladajućih stranaka govore po Poslovniku o raznim temama. Razumem da to mora da uradi poslanik opozicije koji nema drugu priliku da postavi pitanje, ali imali smo koleginicu iz vladajuće stranke koja je jutros postavila pitanje – kako da se izvrši reforma, odnosno promene penzionog sistema. Prosto sam bio fasciniran da predstavnik vlasti pita Narodnu skupštinu ovde, kao da je opozicija, šta da radi.
Gospodo, vi kontrolišete Vladu i imate većinu u Skupštini; i ministre i članove upravnih odbora, direktore, razne funkcionere i poluge vlasti. Imate mogućnost da predložite zakon. Imate mogućnost da ga usvojite na Vladi, da ga donesete u ovu skupštinu i da ga promenite. Imate svaku mogućnost. To je jedna zanimljiva tema, s obzirom na to da je položaj penzionera u Srbiji danas izuzetno težak, a pri tom govorim i o civilnim i vojnim penzionerima. Ti ljudi su stvarno dovedeni na ivicu bede.
Mi smo se zalagali i zalažemo se i dalje za primenu švajcarskog modela usklađivanja penzija sa platama, tako bi se te penzije realno povećale, jer je sada kupovna moć tih ljudi na tako niskom nivou da je to zastrašujuće. To je ponižavajuće. Oni su te penzije stekli gradeći ovu zemlju. Tu smo govorili čak vezano posredno i za drugu tačku dnevnog reda, za Sporazum o readmisiji.
Naš režim ne postavlja pitanje proteranih ljudi, mi se ne trudimo da pokrenemo ona pitanja koja muče građane Srbije, koja nas bole. Ovde treba da dođe ne znam koliko hiljada ljudi koji zaista nemaju nikakve uslove da budu smešteni. Mi nismo kao država spremni da ih prihvatimo, mi nismo spremni da prihvatimo i da rešimo problem onih koji su već u našoj zemlji.
Da li ste videli kako izgledaju prihvatni kampovi, onaj privremeni smeštaj, kada ljudi spavaju u poljskim krevetima, na dušeku, odvojeni od drugih paravanima. O sanitarnim uslovima, o higijeni, o hrani da ne pričam.
Koliko vas je otišlo u takav kamp i videlo kako ti ljudi žive, a sada govorimo o tome da dođe još 50, 100, 200 hiljada, nije važno, i jedan čovek, ko će da mu ponudi smeštaj, ko će da mu ponudi posao, kako da izdržava porodicu, kako da se istinski integriše u naš sistem. Na ta pitanja nemamo odgovor, zato što je ovo još jedan od onih zakona, hajde da prođe. Nema strategije. Nema ozbiljne reforme.
Nažalost, meni je prosto neverovatno da ni ova vladi ni Skupštini, pošto sam pre svega poslanik, žao mi je što moje kolege toliko ne žele da se upuste u dubinu problema i da im problemi građana Srbije budu zaista na prvom mestu. Kada sam govorio o penzijama, zastrašujući je nedostatak interesovanja države da u sklopu bilateralnih odnosa, npr. sa BiH i Hrvatskom, reši problem. Inače, pišu nam ljudi koji zaista imaju taj problem, da ostvare svoja prava, a govorim o penzionerima koji su svoja prava na penziju ostvarili u BiH i Hrvatskoj, na razliku u isplati penzija u odnosu na ono što su primali na osnovu Uredbe Vlade Republike Srbije.
Ta penzija je u početku bila 50%, zatim 60% i došla je do 70%. Oni su 12 godina primali toliko umanjene penzije. Kada su naši organi razgovarali sa organima BiH i Hrvatske, nije im palo na pamet da se bore za to. Sada ću vam pročitati kako danas zvuči odgovor koji dobija neki naš građanin kada uputi takav zahtev npr. BiH. Evo, Federalni zavod za penzijsko-invalidsko osiguranje BiH, gospodin taj i taj:
"Poštovani gospodine, u vezi sa vašim zahtevom da vam se isplati razlika penzije koju ste primili po Uredbi Vlade Republike Srbije i one koju primate od 1. 06. 2004. godine od bosansko-hercegovačkog nosioca osiguranja, obaveštavamo vas da Sporazumom o socijalnom osiguranju između BiH i SRJ, danas Srbije kao njenog sukcesora, nije predviđena mogućnost isplate razlike penzija, već samo nastavak isplate".
Onda naša država te građane upućuje da tuže matični fond. Sa kojim sredstvima da tuže matični fond, kome da se obrate, ko od tih ljudi ima novca da unajmi advokata i da se bavi skupim i dugotrajnim sudskim procesom?
Umesto da se zalažemo da se ovakve stvari rešavaju, da se problemi naših građana koji treba da ostvare pravo na razlike u penzijama, po zakonu, za tih 12 godina i iz BiH i iz Hrvatske, da naša država insistira svaki dan na tome, mi to nemamo na dnevnom redu. Mi na dnevnom redu imamo ovakve sporazume koji niti će nešto rešiti, niti će biti na korist većine građana Srbije.
Zato vas pozivamo da prestanete da se bavite šminkom, da prestanete da se bavite samo masovnom produkcijom nekakvih papira, a posle ćete reći da ste doneli 156 sporazuma, koji suštinski nisu omogućili građanima bolji život. Ako hoćete, počnite da se bavite svojim poslom, postanite ozbiljna i odgovorna Vlada, odnosno pošto ste vladajuća većina, pritisnite svoje ministre. Ako nećete, stanite u stranu i pustite da srpski radikali povedu Srbiju, da se omogući bolji život, da konačno građani Srbije vide bolju i zdraviju budućnost koju zaslužuju.

Reč ima narodni poslanik Donka Banović, a neka se pripremi Ivana Zečević.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, danas razgovaramo o tri veoma važan sporazuma koja su međusobno povezana i uslovljena. Mada je mnogo toga već rečeno, želim da kažem par reči o Sporazumu, koji je Republika Srbija potpisala sa Evropskom zajednicom, o readmisiji lica koja nezakonito borave u njihovim zemljama.
Kao posledica ratnih razaranja, ekonomske propasti i političke nestabilnosti krajem prošlog veka, područje zapadnog Balkana postalo je neuralgična tačka Evrope, sa aspekta upravljanja migracionim tokovima. Na području Balkana, kao posledica ratnih sukoba u Hrvatskoj i BiH, još uvek se nalazi nekoliko stotina hiljada ljudi u izbegličkom statusu. Od ukupno pet balkanskih zemalja, četiri ulaze u grupu 40 zemalja sa najvećim brojem ilegalnih imigranata u zemljama EU.
U kontekstu brojnih aktivnosti preduzetih na polju suzbijanja nezakonitih migracija, posebno kada se radi o vraćanju i prihvatanju lica koja nezakonito borave na teritoriji zemalja EU, do sada su na polju bilateralne saradnje sa 17 zemalja zaključeni sporazumi o readmisiji. Zaključivanjem jedinstvenog Sporazuma o readmisiji sa Evropskom zajednicom obezbeđeni su uslovi za postepen, organizovan i institucionalizovan povratak naših državljana iz zemalja Evrope, u kojima se nalaze bez prava boravka. Tim osobama je ili odbijen zahtev za azil ili im je ukinuta privremena zaštita koja im je bila odobrena u cilju humanitarnog zbrinjavanja tokom trajanja sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.
Postignut je realan dogovor, nakon skoro godinu dana intenzivnih razgovora, a tokom četiri pregovaračke runde. Izbegnute su sve nejasne odredbe u pogledu vraćanja naših državljana, koje su na početku pregovora bile ponuđene. Ovim dokumentom je precizno utvrđeno u kojim situacijama je Srbija u obavezi da prihvati pomenuta lica. Srbija je u obavezi da prihvati svoje državljane samo ako se utvrdi direktna veza i naša odgovornost za nelegalni boravak ovih lica u zemljama zapadne Evrope. Srbija se obavezuje da, na zahtev bilo koje članice EU, prihvati i preuzme svakog svog državljanina koji ne ispunjava zakonske i druge uslove za ulazak ili boravak na teritoriji te zemlje.
Srbija će imati obavezu da prihvati supružnike i maloletnu decu, takođe, i vanbračnu decu, bez obzira na njihovo mesto rođenja i državljanstvo, osim kada imaju nezavisno pravo boravka u državi koja to zahteva. Pre vraćanja ovih građana nadležna tela Srbije i države članice unapred će se, pisanim putem, dogovoriti o datumu transfera, mestu ulaska i o eventualnoj pratnji.
Srbija će, takođe prihvatiti državljane bivše SFRJ koji nisu stekli nijedno drugo državljanstvo, a čije je mesto rođenja i prebivalište 27. aprila 1992. godine bilo na teritoriji Srbije.
Nažalost, ne postoje precizni podaci o broju i strukturi povratnika. Nedostatak podataka predstavlja ozbiljno ograničenje za svaki pokušaj da se analizira problem i planiraju i predlažu mere u interesu povratnika. Nedostatak podataka predstavlja i veliki problem za ocenu ugroženosti među samim povratnicima i za identifikaciju najranjivijih.
Prema procenama Saveta Evrope, biće vraćeno između 50 i 100 hiljada. Naravno, danas se ovde licitiralo i govorilo o različitim ciframa. Međutim, ministar unutrašnjih poslova nas je obavestio pre podne da se predviđa da se vrati oko 47 hiljada ljudi. Dakle, ove cifre koje se spominju, od 100 i 150 hiljada, očigledno nisu tačne.
Prema podacima MUP-a, od 2003. godine u Srbiju je došlo nešto više od 17 hiljada povratnika. Najviše ljudi se vratilo iz Nemačke, čak 70%, a svaki treći povratnik je, nažalost, deportovan, što znači da se nije svojevoljno vratio. Da bi stimulisale povratak zapadne zemlje često koriste neki oblik pomoći u zamenu za pristanak na dobrovoljni povratak. Često se, nažalost, radi o merama koje ljudi ne mogu da odbiju, jer će u protivnom biti pritvoreni, a ubrzo i proterani, bez mogućnosti da ponesu sa sobom i najnužnije stvari. Ne postoje posebne vrste pomoći pre povratka, koje bi učinile da povratak u zemlju porekla bude održiv.
Svaki povratak, uključujući deportaciju, nadam se da će biti sve manje takvih slučajeva, mora biti sproveden na način koji garantuje bezbednost, humanost i dostojanstvo ljudima koji se vraćaju, a dobrovoljni povratak je, svakako, najpoželjniji oblik.
Po povratku u Srbiju povratnici se susreću sa brojnim problemima, kao što su nezaposlenost i siromaštvo, a nekada čak imaju poteškoća u ostvarivanju svojih prava na obrazovanje i školovanje. Čak 80% dece povratnika rođeno je u inostranstvu i više od polovine ne govori srpski, tako da se tu pojavljuje problem za nastavljanje redovnog obrazovanja. Dolaskom u zemlju oni se, takođe, susreću sa problemom da izvade odgovarajuća dokumenta, nekada imaju problema da prijave i mesto boravka ili prebivališta, pa samim tim imaju problema, recimo, kod dobijanja lične karte, a to povlači i neke druge probleme. Dakle, tu ima problema koje Srbija i odgovarajuće institucije moraju što pre da reše.
Država se mora što bolje pobrinuti za predstojeći povratak svojih državljana. Potrebno je predvideti veća finansijska sredstva za finansiranje programa za povratnike, a i za implementaciju strategije za reintegraciju povratnika, koja postoji. Potrebno je unaprediti saradnju različitih državnih institucija, različitih ministarstava, potrebno je napraviti zajedničke timove koji će uvek biti tu da pomognu što lakšu integraciju svih povratnika. Hvala vam na pažnji.

Reč ima narodni poslanik gospođa Ivana Zečević.