Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici želeo bih da repliciram gospođi Jeleni Marković. Ona je pokušala da opovrgne neke činjenice koje sam pre podne u svom izlaganju izneo i onda sam citirao jednu njenu izjavu od pre dve-tri godine kada je tvrdila razne stvari za koje smatram da nisu tačne. I ovim putem to isto želim da demantujem, neke stvari koje je pre nekoliko minuta iznela.
Naime, ne postoji strategija za sprovođenje Sporazuma o readmisiji, postoji Nacrt strategije, a Nacrt ni u kom slučaju ne može da bude strategija. Što se tiče pitanja povratnika onih koji su imali poslednje prebivalište na Kosovu i Metohiji, prošle nedelje je bila organizovana jedna konferencija, inače, organizovala ju je Služba za ljudska i manjinska prava, tamo je Grupa 484, znači nevladina organizacija, koja se bavi ovim pitanjem, prezentovala jedno istraživanje koje je sprovedeno u Beogradu. To istraživanje govori da je polovina povratnika praktično imala poslednje prebivalište na teritoriji Kosova i Metohije. Prema tome, to o čemu je govorila gospođa Marković, sve je upravo suprotno. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Laslu Vargi. Reč ima Jovan Damjanović, pa repliku, gospođica Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući ova izlaganja pojedinih poslanika morao sam da dođem i da kažem nekoliko reči.
Kad se govori o Evropi, o Evropskoj uniji i evropskim institucijama sigurno da mi nemamo ništa protiv, ali kad pogledamo kako Evropska unija i evropske zemlje izbacuju naše građane u pola noći sa policijom, sa džipovima, sa maricama, vezanih ruku, svu njihovu imovinu ostavljaju ne smeju ništa da ponesu samo kofer, onda vidimo koliko je tu demokratije.
Ministar Jočić je izneo podatak da je izvršen povraćaj 17.900 raseljenih lica. Imam informaciju da je 21.000, ali poštujemo institucije sistema koje su tako rekle i nema nikakvih problema. Pitam se, od 17.900 raseljenih lica koja su se vratila po Sporazumu o readmisiji, gde oni žive? Svi mi znamo gde oni žive – nigde. Žive isto po kampovima, ispod mostova, u najlonskim barakama itd.
Kad kažemo povraćaj, to su veliki korpusi, to su divizije naroda koji treba da se vrati. Molim vas, mi nismo našli rešenje za 167 nehigijenskih naselja u kojima većinom žive raseljeni Romi sa Kosova. Gde ćemo mi sa tolikim ovim narodom? Kažete da ima preko 100, 150 hiljada, od toga sigurno ima 50 hiljada Roma, a nisu samo Romi u pitanju nego i svi drugi građani koji se vraćaju.
Mi drugu državu nemamo, ovo je i njihova i naša država, i oni treba da se vrate ovde.
Pitam vas, gde je nacionalni program, gde je državna platforma, gde će da se vraćaju ti građani? Ispod mostova?! Nema, nismo našli rešenje, ako bude ponovo invazija naših građana.
Strašno je kada kaže gospođa Jelena Marković – mi imamo kancelariju na aerodromu. Pitam vas, gospođo Marković, da li ima Roma u toj kancelariji? Ne možete da imate monopol prema jednoj nacionalnoj manjini koja je najveća posle srpskog naroda.
Pitam vas, u timu readmisije, koliko ima Roma? Nema nijedan. Šta mi radimo sa Grupom 484? Da li smo mi retardirana nacija, zašto ne dozvoljavate da mi, najbolje poznajemo našu situaciju, rešavamo zajedno sa institucijama sistema, a ne stalno da nam dajete nekoga ko nije Rom da rešava našu problematiku.
To je strašno i to je vid nepoštovanja nacionalnih manjina. Hvala lepo.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Jovi Damjanoviću. Traži repliku na izlaganje Tomislava Nikolića, ako sam dobro shvatio, gospođa Jelena Marković.

Obično kada imamo repliku treba da kažem nešto suprotno. Gospodine Damjanoviću, ja vas potpuno podržavam. Dakle, kao neko ko se bori za zaštitu Roma, apsolutno Romi u kancelariji za readmisiju, Romi u Ministarstvu unutrašnjih poslova i eventualno u Komisiju za nadgledanje i  sprovođenje ovog sporazuma.
Evo, odavde zajedno sa vama upućujem taj apel i zahtev čitavoj javnosti, javnosti Srbije, a što se Nacrta strategije tiče, to što ste vi pokazali Nacrt Ministarstva za ljudska i manjinska prava, sada je to Strategija kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji. To je sve.

Zahvaljujem narodnoj poslanici Jeleni Marković. Reč ima Nataša Jovanović, potpredsednik Skupštine Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, navodni Sporazum o olakšavanju dobijanja viza za zemlje Evropske unije, što je korak do dolaska na belu Šengen listu, jeste obmana u smislu pompeznog najavljivanja nečega čega neće biti. Sam predlagač je u obrazloženju pored ustavnog osnova naveo razloge za donošenje zakona i ciljeva koji se njima žele postići.
Malopre je i koleginica Marković nabrojala kategorije, ali je vešto izbegla da kaže da ovaj sporazum samo utiče na broj dokumenata koji treba da se podnesu prilikom aplikacije za vizu u zemlje Evropske unije, da li se ona izdaje za jedan ili više boravaka, videćemo kako će i koja država da uslovi prilikom određivanja kvota, jer to nije jednostavno.
Šta će da vam traže od podataka? Naravno, uz stalni radni odnos, redovna primanja, da imate čekovnu karticu, da imate bankovni račun, da ste solventni, da imate stambeni prostor u kome živite, da redovno plaćate sve dažbine državi. Ranije su vam tražili i devojačko prezime vaše babe, i babe po ocu, i babe po majci, samo što nisu tražili broj cipela, a sada će to možda biti u nekoj manjoj formi i nećete te podatke morati da popunjavate, ali odnosi se isključivo na određene kategorije građana, što je sam predlagač i prilikom potpisivanja Sporazuma prihvatio.
U obrazloženju ste naveli, moram vama da se obratim gospodine Todoroviću, jer ministra nema, da se odnose na poslovne ljude –advokate, lekare, arhitekte i druge pripadnike samostalnih profesija, vi ste naveli i građevinske inženjere. Kako će sada gospodin Mrkonjić da putuje, njega nema ovde, pobrojali ste sve. Jeste li naveli i diplomirane ekonomiste, diplomirane pravnike? Nema ih. Politikolozi, nastavnici, poljoprivrednici, pa njih nema. Dakle, jasno je da se odnosi eksplicitno na određene kategorije ljudi.
Kako se to sada radi kada su u pitanju, recimo, turistička putovanja ili poslovna putovanja na seminare, na kongrese, evo mi tu imamo kolege koje putuju na razne kongrese u zemlje Evropske unije zbog prirode svog posla, i kako oni moraju da podnose zahtev? Tako što će da se ponižavaju do najviših granica. Tako što će morati da mole one koji organizuju za njih putovanje. Ništa u tom smislu neće da se promeni, jer ovde se nije povećao broj onih koji mogu da traže vize. Svaka zemlja članica EU je ograničila broj državljana Srbije koji mogu u tom mesecu da putuju.
Ne mislite valjda, koleginice Marković, hipotetički, i da imaju para, a nemaju, u Srbiji su jako osiromašeni pod režimom od 5. oktobra do današnjeg dana, da oni hoće da putuju u neku zemlju EU, negde u inostranstvo, radi turističkog boravka i, sada, svi planiraju svoj polazak, a to bi sve bilo idealno kao u onom Dinkićevom spotu, imaju dobre plate, dobre automobile, rešeno stambeno pitanje, visoke zarade, prihode, hoće da šalju decu tamo, hoće da putuju oni, odluči se par desetina hiljada građana da idu u jednom trenutku u Italiju, u januaru mesecu. Vi mislite da će Italijani da odobre tolikom broju građana Srbije da odu u tu zemlju? To su prave olakšice i to je ono o čemu treba da pričate, ako govorite o nečemu što ste pompezno najavljivali.
Postavlja se pitanje, kako građani Srbije bilo gde da putuju? Mnogima je želja, a ja sam ubeđena u to, da putuju i u Rusku Federaciju, da ne idu u zemlje EU. Mnogi hoće da idu u Kinu, koja je mnogo daleko, ali nemaju para, nemaju od čega. Lepo je ovo sve ovako taksativno nabrojano, ali pitajte decu koja su u srednjoj školi, kojima ste vi do juče predavali kao njihov profesor, da li oni jedva skrpe kraj sa krajem, pošto su i oni obuhvaćeni ovim sporazumom da idu na đačke ekskurzije, pa moraju da im pomognu tetke, stričevi, pa babe da skupe neku paricu da otputuju bilo gde, gde je njihova škola ugovorila putovanje za drugi i treći razred srednje škole ili za maturante, ili za apsolvente, kako oni dolaze do mogućnosti da bilo gde odu?
Dakle, sama priča Borisa Tadića je bila zasnovana u kampanji 2004. godine na laži i obmani, zato što se on tog dana kada se odlučio na takav vid kampanje, a sve je bila laž i obmana, usudio da ode ispred nemačke ambasade, video je jedan mladi bračni par i pitao ih je da li imaju dece, oni su rekli – da, mi želimo da putujemo kod naših roditelja u Nemačku, da povedemo našu decu, evo ovo mlađe dete baba i deda nisu videli otkad je rođeno, a on je na to kazao: strašno, pa to je zaista tragično, zamislite kako je to potresno za vas i za to dete koga baba i deda nisu mogli da vide toliko godina. Mojim izborom na mesto predsednika Republike, ja ću to da vam omogućim za nekoliko dana. Od tada je prošlo i, hvala bogu, bliži se kraj njegovog mandata, a on to nije uradio.
To nisu bila obećanja Tomislava Nikolića, jer je Tomislav Nikolić obećao – neću da sarađujem slepo i poslušno sa onima koji hoće da otimaju srpsku teritoriju. Hoću da prihvatim svaku vrstu integracija ali na ravnopravnim osnovama, bez ucena i bez pritisaka. Hoću da sarađujem sa svima kojima je Srbija kao ravnopravni partner interesantna za ekonomska ulaganja, za kulturnu saradnju, a mi govorimo o ovome kao najvećem projektu, a uz to, i svedoci ste toga, i gospodin Dulić, da je pre dva meseca predsednik Ruske Državne dume došao i u pravom smislu reči nas opomenuo.
Znate šta je rekao – pa, vi iz Srbije na nivou Vlade Republike Srbije, na nivou Parlamenta, na nivou drugih državnih institucija, u oblasti kulturne saradnje sa Ruskom federacijom nemate nikakve projekte unazad tri godine. O čemu mi onda pričamo?
Mi nećemo da sarađujemo i na toj, na privrednoj, i svakoj drugoj osnovi sa jednom od najvećih sila u svetu koja se protivi tome da nam otmu Kosovo i Metohiju, onda ćemo da kažemo ovo je sve u redu, ali sve da ispunite iz Sporazuma o readmisiji.
Taj izvesni Zoran Martinović, gospodine Todoroviću, vi verovatno znate ko je on, bio je član srpske delegacije koja je 21. marta ove godine putovala u Brisel, pre nego što je Dragan Jočić potpisao Sporazum o readmisiji. On je po povratku rekao da se tamo radilo o mehanizmu postepenog, usklađenog, prilagođenog povratka. Znate šta je izjavio? Taj, izvesni, Zoran Martinović je rekao – članice EU, kako ste vi naveli ovde Evropske Zajednice, kao uslov za readmisiju pružiće potpunu finansijsku podršku Srbiji u tom poslu, a to se sada ovde i ne pominje.
Dakle, lažu, lažu vas vaši prijatelji iz EU da će da zbrinu i da će, o čemu je govorio i kolega Varga, o strategiji za readmisiju, dati bilo kakav novac da ti ljudi imaju sigurnu budućnost ovde.
Izvesni A.N. iz Tutina, koji ima 45 godina, pošto je takvih dosta u staroj Raškoj oblasti, a ne u Sandžaku, o čemu ste vi pričali i pominjale su neke druge kolege, a njega navodim kao primer, usred noći je pokupljen od strane policije u Nemačkoj. Na aerodromu mu je, pošao je sa ženom i petoro dece, oduzet i poslednji evro, poslednji cent, zbog toga što je prekoračio boravak. Vraćen je u mesto svog porekla bez posla, bez krova nad glavom, sa ženom i petoro dece, potpuno neprilagođen sredini u kojoj živi, jer je i sam rekao da ne zna dobro srpski jezik.
Šta da kažemo o sunarodnicima i našim prijateljima, braći Romima, sunarodnicima gospodina Damjanovića. Šta da kažemo o činjenici da su oni pod bombama NATO pakta morali da izbegnu sa Kosova i Metohije kao i Srbi, više stotina hiljada, a ni dan-danas nemaju pristojan krov nad glavom. Mislim da je podjednak broj i Srba i Roma u nekadašnjem kulturnom zdanju, mislim na Raču Kragujevačku, u Domu Vožda Karađorđa, koga su oni iz muke nazvali Rambuje, kada su proterani sa svojih ognjišta. I ti Srbi i Romi znaju da se država od 5. oktobra do današnjeg dana uopšte nije za njih pobrinula. Imaju neku jadnu i bednu pomoć, a u toj strategiji, koju je pokazivao gospodin Varga, jasno stoji šta treba da se uradi i šta je preduslov da bi se zbrinuli ti ljudi koji su potencijalni povratnici. Mnogi od njih neće ni za živu glavu da se vrate.
Taj A.N. iz Tutina, koga sam pomenula, išao je dotle da je toliko para koliko je imao potplatio nekog nemačkog psihijatra da mu izda uverenje kako je nesposoban da preživi taj put i da to pokaže policiji kada mu zakuca na vrata.
Čuli ste šta se dešava sa Romima širom zemalja EU. U toj strategiji stoji, ona je napravljena mislim 2002. godine, vi ste tada bili u Ministarstvu Rasima Ljajića, napravljena je pre više godina ali nikada nije došlo na usvajanje u Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora, a ona je trebalo da obezbedi celokupnu pomoć zajednici, bez obzira da li su u pitanju Romi ili pripadnici muslimanske veroispovesti, ili neki drugi predstavnici nacionalnih manjina, ili Srbi, koje hoće da proteraju otuda, a njih je potencijalno od 50 do 150 hiljada, najviše je Roma, kao što je rekao gospodin Damjanović. Dakle, uopšte se ne zna, iako je Nacrt te strategije napravljen pre više godina, koliki je to broj ljudi.
Ispred sebe imam preporuku Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, pod oznakom 1633/2003. godine. Ta preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u 12 tačaka definiše koje su to opasnosti koje vređaju povratnike, odnosno one koje treba da prihvati naša država ili lokalna zajednica u koju hoćete da je stavite.
I tu se jasno definišu sve te opasnosti, od činjenice da oni nemaju nikakve materijalne uslove za život, jer i oni sami znaju i ovi iz Saveta Evrope, da smo mi prezadužena zemlja, da ovde ima mnogo ljudi bez posla, da im nije bezbedan povratak u pojedine sredine. Razmislite malo da li je to tako, a naročito da teraju Rome da se vrate na Kosovo i Metohiju, jer su oni izbegli sa tog dela srpske teritorije, to je zaista suludo.
Hoćete li vi da kažete, mi smo prihvatili i potpisali Sporazum o readmisiji, a sada vi, gospodo, iz UNMIK-a i KFOR-a, koji ćete da pobegnete prilikom prvog naleta terorističke šiptarske organizacije, čuvajte i povratnike, jer vidimo kako ste zaštitili za ovih osam godina i Srbe i Rome i sve koji su ostali iz etničkih zajednica da žive pod teškim uslovima.
To su priče bez ikakvog pokrića. Svako od državnih funkcionera, svaki neodgovoran ministar, a takvi su svi iz Koštuničine Vlade i ove sadašnje i prethodne, ode u Brisel, ode u bilo koju zemlju EU, obično se ti sporazumi potpisuju u Briselu, i kaže – ja to sve slepo prihvatam, oni to već sve serviraju. A šta ćete vi da radite posle?
Dakle, taj član, a to je bila prethodnica, ovaj Jočić je otišao, što bi rekli, kao šlag na tortu, tek na kraju kada su ga pozvali i rekli to ti je dead line, ajde dođi, moraš to da uradiš, inače gotovo je, kraj, to je prva ucena. Druga je da vršite pritisak na porodicu generala Ratka Mladića. Treća je da i dalje sprovodite tzv. ekonomske reforme koje znače otpuštanje radnika i dalje uništavanje srpske privrede i srpske ekonomije, pa onda da ispunite sve što stoji u Sporazumu o readmisiji.
A kako to da uradite kada ni sami ne znate kojih se obaveza prihvatate, jer ta Strategija kaže da moraju da se osnuju centri koji će da prate način i dinamiku povratka ljudi koje teraju iz zemalja EU.
To, da li su socijalno obezbeđeni, a hoćete li vi, koleginice Marković, ili bilo ko od vas, ili gospodin Todorović, ministra tu nema, da garantujete tim ljudima da će da dobiju zdravstvenu knjižicu, da će da dobiju posao, da će da imaju osnovno socijalno osiguranje. Koliko je stotina hiljada ljudi u Srbiji danas koji stalno žive ovde, a koji to nemaju. Da li vi znate da je Tomica Milosavljević uveo novi režim i pravilo da ako hoćete da dobijete zdravstvenu knjižicu, a isterali ste ih sa posla, vi morate da nađete dva svedoka sa ulice i da ga odvedete u prvo u biro rada, pa onda u Zavod za socijalno osiguranje i taj neko sa ulice, a tako ljudi tumaraju svaki dan po gradovima Srbije, treba da potvrdi da vi nemate osnovno zdravstveno osiguranje.
Znači, istina je ovo što je rekao predsednik naše poslaničke grupe, gospodin Nikolić, oni tamo žive u svojevrsnom getu, ali njihovi uslovi tamo u takvom getu su mnogo bolji nego što će ih snaći ovde kada dođu bez igde ičega. Kao što ste vi generala Zdravka Tolimira sa vrećom na glavi, mrtvačkom vrećom, kidnapovali i odveli odavde iz Srbije sa Bežanijske kose u Haški tribunal, tako isto oni nameravaju da se obračunaju sa tim potencijalnim povratnicima.
Prema tome, da li ćete vi da potpišete Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju, šta ćete da uradite i da o tome pričate danima i noćima po televizijama, građane ne zanima. Interesuje ih da se sačuva Kosovo i Metohija, interesuje ih da li ćete, kao što je to kolega Željko, iz SPS, predložio u svom amandmanu, da prekinete odnos sa svakom zemljom EU koja prizna nezavisnost Kosova i Metohije.
Takođe, građane Srbije u ovom trenutku, danas, 6. novembra, najviše interesuje početak suđenja predsednika naše stranke, prof. dr Vojislava Šešelja. U toku je Statusna konferencija u haškom kazamatu, dan uoči početka njegovog suđenja. Danas je 1715. dan od kada se on nalazi u Haškom tribunalu.
Građane Srbije će najviše da obraduje njegov povratak u Srbiju onog dana kada se do kraja obračuna sa onima koji su vama ispostavljali sve uslove, kojima je i dalje namera da uništavaju Srbiju i srpski narod. Pošto mi je koleginica Radeta malopre dobacila, ekskluzivno, vest koja može sve građane Srbije da obraduje, a to je, namera tzv. Javnog servisa da odloženo emituje prenos suđenja, od danas u 21,00 sat, uveče, predsednika naše stranke. I vama koji ćete to, verujem, sa velikom pažnjom da gledate i samo to da pratite, pošto je Statusna konferencija u toku, koju trenutno možemo da pratimo samo preko interneta, od danas će svima onima koji nisu verovali u snagu, odlučnost jednog čoveka i pobedu njegove ideje za Srbiju i srpski narod biti sve mnogo jasnije, a verujem da se bliži njegov povratak ovde, kao i ljudi koji to budu hteli sami da urade, a ne da ih kao pse teraju i da ih na takav način dočekuje ova i ovakva nesposobna vlast u Srbiji. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Miljan Ranđelović, a neka se pripremi Milorad Buha.

Hvala. Šta reći posle ovakvog vatrenog govora? Ne, moraću bar nešto. Uz dužno poštovanje prema potpredsednici Narodne skupštine, moram da kažem da naši građani i naši sugrađani ne tumaraju, ti ljudi šetaju ili nešto traže. S druge strane, kako je moguće da ovoliko morališe jedna stranka koja je pokazala kako vlada. Ne bismo danas imali ovaj sporazum ispred nas da nije bilo svega toga što je bilo. Da li malo hoćemo toga da se setimo?
Zbog toga, ovo je još jedan u nizu zakona koji će bitno da poboljša život mladih ljudi u Srbiji, kao i svih naših sugrađana. Zbog čega? Zato što tih nekih vladavina ranijih godina, približno 1/4 naših građana, a posebno mladih ljudi, nije nikada išlo u inostranstvo, ako izuzmemo Crnu Goru. Sa našim pasošem trenutno, bez svih komplikovanih procedura za dobijanje vize, mi možemo da putujemo na teritoriju koja je malo veća od teritorije bivše Jugoslavije. Zbog toga je to jedna tužna istina.
Trenutno je nama potrebno da bismo dobili vizu da odemo bilo gde u inostranstvo oko desetak dokumenata, naravno, sve zavisi od države i ambasade. Kada usvojimo ovaj zakon, pored pasoša, zahteva i poziva, biće potreban još jedan ili dva dokumenta, sve zavisi kojoj kategoriji građana pripadamo koji su obuhvaćeni ovim sporazumom. To nije sve. Kada jednom dobijete vizu, vi možete tražiti sledeću vizu i dobićete je na godinu dana na neograničeni broj ulaza. Kada istekne ta viza, možete da zatražite još jednu vizu koju ćete dobiti na period od 2-5 godina, takođe, sa neograničenim brojem ulazaka. Odgovor na vaš zahtev da dobijete vizu vi ćete dobiti u roku od 10 radnih dana. Ukoliko je zahtev hitno upućen, odgovor se dobija u roku do tri radna dana.
Zašto je to važno za mlade ljude? Zbog toga što mladi ljudi moraju da se upoznaju sa načinom života u EU. Moraju da upoznaju sve vrednosti. Moraju da upoznaju sve to zbog čega želimo u stvari da budemo članovi EU.
Za mlade poslovne ljude to znači da će moći mnogo lakše da sklapaju svoje poslovne sporazume sa svojim partnerima iz inostranstva. Znači da će imati više vremena da se bave svojim poslom, znači, da će moći da nađu još poneku novu poslovnu ideju, a to samo znači da će oni mladi ljudi koji su trenutno bez posla da dobiju posao, jer svaka nova ideja, svaki novi poslovni ugovor uglavnom otvara još poneko radno mesto. Mi, kao narodni poslanici, gospodine, moramo da radimo u interesu naših građana, a pre svega u interesu naših mladih ljudi. Zato vas molim da saslušate, pričam o mladim ljudima. Dosta je bilo političkih propagandi za ovom govornicom.
Imamo mlade sportiste. Ti ljudi moraju da putuju, ti ljudi moraju da se takmiče. Da li znate koliko puta se desilo da oni nisu otišli na neko takmičenje u inostranstvo samo zato što nisu na vreme dobili vizu. Naš posao kao njihovih predstavnika je da im obezbedimo uslove da na vreme mogu da dobiju svoju vizu, a njihov zadatak je da se isključivo bave pripremama za pobede na tim takmičenjima.
Za mlade ljude koji su društveno aktivni, takođe, mnogo će značiti ovaj sporazum o viznim olakšicama. Zbog čega? Zato što će moći da pokupe ideje, čak i političke ideje, da ih donesu u Srbiju i da o njima raspravljamo.
U politiku sam ušao da bih se borio da i ovoj državi i njenim građanima, a posebno mladim ljudima, bude bolje iz godine u godinu. To je proces koji traje. Nemojmo da obećavamo ljudima da će za mesec dana biti bolje. Idemo, život je sve bolji, ali to je proces koji traje i nije lako menjati sve ono što smo zatekli pre nekoliko godina. Ovaj sporazum je prvi korak na našem putu ka bezviznom režimu. Mladi znaju da se do novca stiže samo radom, samo pronalaženjem novih tržišta i zbog toga vas pozivam da podržimo i glasamo svi za ovaj sporazum.
Drago mi je da bar većina poslanika u ovoj sali i u ovoj skupštini svesna koliko je važna odluka o kojoj danas raspravljamo. Molim vas da se setite koliko ima nas mladih, da se setite pod kakvim uslovima smo mi živeli i šta smo sve mi proživeli i doživeli u našoj mladosti.
Molim vas da svi zajedno ispravimo tu nepravdu, da svi zajedno pokažemo da možemo da budemo drugačiji. Zato vas pozivam da glasamo za ovaj predlog. To je ono što dugujemo mladima koji žive u ovoj državi, to je ono što dugujemo našim sugrađanima koji će posle ovoga prvi put preći granice naše države.
Na kraju krajeva, to je ono što dugujemo sami sebi, zato što ćemo znati da smo učinili nešto zbog čega će naši ljudi sa mnogo više dostojanstva da putuju u inostranstvo. Ne želim više da dužim sa ovim govorom, zbog toga što mladi ljudi više nemaju vremena za čekanje, a posebno mi nemamo više vremena za čekanje u redu za vizu.

Po Poslovniku, za reč su se javili narodni poslanici Željko Vasiljević, Momir Marković, Goran Cvetanović.