Dame i gospodo narodni poslanici, retko koja rasprava kao ova, o dva naizgled tehnička sporazuma, o viznim olakšicama i o readmisiji, tako jasno odslikavaju najčešće dubinu naših stereotipa, naših predrasuda i našeg neznanja o temi koja je u srži oba sporazuma, a to su ljudska prava.
Oba sporazuma u suštini regulišu ljudsko pravo na slobodno kretanje i naša ljudska građanska prava na postojanje države, koja nas štiti, a koje finansiramo, i ako je ne finansiramo dovoljno je da smo joj državljani.
Evropske integracije, dakle, ključni deo evropskih integracija kao procesa, i jeste, razgovori o ovakvim temama, često mnogo više, nego što su tehnički sporazumi, napredovanje na tržištu, u javnim finansijama, u borbi protiv korupcije, u svemu onome što treba da bude jedna zdrava, fina, pristojna država, koja služi svima nama kao njenim građankama i građanima.
Odakle nam stereotipi i predrasude i odakle nam neznanje kada su u pitanju ljudska prava. Od nedovoljno informacija o tome šta su ljudska prava i od nedovoljno primera, da su ljudska prava dobar mehanizam za sve nas, bili u nevolji ili ne, a pogotovo da je važno braniti naše građansko ljudsko pravo na državu koja će nas poštovati.
Prvi sporazum o kome je reč, Sporazum o viznim olakšicama, u svojim odrednicama, potpuno nezavisno od toga da li mi imamo rok, a imamo ga, jer će 8. novembra evropski parlamentarci glasati za ratifikaciju ovog sporazuma, da bi naši građani i građanke mogli od 1. januara po olakšanom režimu da koriste kapacitet ratifikovanog Sporazuma o viznim olakšicama, dakle, prva stvar je, šta je korpus ljudskih prava u tom sporazumu?
Neću da sedim pred ambasadama sa beskonačno mnogo papira i da me četiri puta vraćaju, a samo hoću da odem da vidim kumu u Drezdenu. O tome se u ovom sporazumu radi.
Radi se o odgovornosti naše države da zna da su lošim procenama, kako god, potpuno je nevažno, naši građani dovedeni u situaciju da ne mogu slobodno da se kreću, bez obzira na vaše čuđenje upravo se radi o poseti kumi u Drezdenu, ko god ima kumu u Drezdenu. Drezden je lep grad i bilo bi dobro da mnogo nas može na jednostavan način da putuje tamo.
Narodni poslanici pitaju, da li zbog kume donose zakon? Da. Zbog ljudi se donosi zakon, a na to ću se vratiti kao komentar na sve ono što smo čuli od protivnika Sporazuma o readmisiji. Tada će tek biti nezadovoljstva kod svih onih sa kojima se ne razumemo, zbog nedovoljno znanja.
Dakle, vizne olakšice podrazumevaju da je naša obaveza da imamo vizu u pasošu, skraćena na jedan ili dva dokumenta, sa obavezom ambasada zemalja iz šengen sporazuma i na osnovu obaveza zemalja koja nisu u šengen sporazumu, kao što su Irska, Velika Britanija, Danska, Norveška, da našim građanima i građankama u roku od deset dana na osnovu jednog papira izdaju dozvolu, odnosno vizu koja je po ceni od 35 evra, za razliku od drugih u sličnom režimu, kao što je na primer Rusija, koji za vizu plaćaju 70 evra.
Dakle, radi se o tome da neko misli, ako smo već u poziciji da moramo da tražimo i dobijemo vize, da onda moja država nešto uradi da bi taj proces bio olakšan svakome od nas.
Da ne govorim o obavezama naše države i o teškoćama sa kojima se susreću naši građani koji žive u Evropskoj uniji, u Sjedinjenim Američkim Državama, u Australiji, u Novom Zelandu, u Rusiji, gde god hoćete, koji imaju problema sa našim diplomatsko-konzularnim predstavnicima, koji imaju problema sa funkcionisanjem naše države u komunikaciji sa njima u odnosu na njihove zahteve, bez obzira da li je dobijanje novog pasoša ili je produženje, šta god da je.
Znači, kada se radi o olakšicama za vize, radi se o dogovoru koji nema direktne veze sa belom šengenskom listom.
Dakle, ovaj sporazum podrazumeva ono što Evropska unija ima u svom planu evropskog partnerstva ili evropskog susedstva, gde se dogovara sa zemljama o posebnom viznom režimu, lakšem ili manje strogom nego onaj na koga smo mi navikli, čekajući u redu za vize.
Kategorizacija lica koja treba da dobiju vize na lakši način je u zakonu i velika je manjkavost što ja ne vidim da će biti prave informacione kampanje da ljudi u Srbiji stvarno vide, dakle, da li me ima u tom spisku ili me nema.
Šta će moja država da uradi ako ja hoću da putujem negde, a nema me na tom spisku. Dakle, ako je individualno putovanje, ako nije turističko putovanje za koje mi isto treba samo jedan podatak. Da li se nešto menja za nas roditelje čija deca idu na ekskurziju.
Ko god da je slao decu na ekskurziju u inostranstvo zna koja količina papira je potrebna, od toga koliki je prihod oca, koliki je prihod majke, od toga da dajete dozvolu za boravak maloletnog deteta, ako je maloletno dete, da ne ređam dalje. Znači, potrebna je jedna informaciona kampanja da ljudi u Srbiji znaju kakva im ljudska prava sleduju po ovom zakonu za vizne olakšice.
Drugi sporazum, o kojem želimo da ovom raspravom uklonimo stereotipe, predrasude i neznanje, jeste sporazum o readmisiji. Opet se radi o našim građanima i građankama, o državljanima Republike Srbije, koji na teritoriji Evropske unije borave ilegalno i nezakonito. Razlozi koji su njih doveli da borave nezakonito, ilegalno, na teritoriji bilo koje od zemalja sa kojom smo do sada potpisali bilateralne sporazume, ovih 17, ili nakon ovog sporazuma koji će se odnositi na sve, dakle, ti razlozi nisu korpus ljudskih prava koja oni imaju kada je njihova država u pitanju, oni su naši državljani.
Sporazum o readmisiji sa Evropskom unijom podrazumeva rešavanje problema, kao prethodno pitanje, ako hoćete da uđete u proces sticanja prava na belu šengen listu. Svaka od država kaže – mi mislimo da imamo neke vaše državljane, koji ovde borave nezakonito. Da li je istekla boravišna dozvola ili je nikad nije ni imao ili imala? Da li nema radnu dozvolu? Šta god da nema, on verovatno, po proceni, boravi nelegalno na teritoriji neke države.
Da bismo mogli da rešimo problem ljudi koji su u takvom statusu, na teritoriji bilo koje od evropskih država, mi moramo imati potpisan Sporazum o readmisiji.
Moramo u partnerskom odnosu sa Evropskom unijom kazati šta su vaše obaveze, kada su u pitanju naši državljani koji nelegalno borave kod vas šta su naše obaveze i na koji način možemo ratifikovati zajedničke obaveze u Narodnoj skupštini Republike Srbije i u Evropskom parlamentu 8. novembra.
Prosto je začuđujuće stav da ti ljudi nama nisu potrebni i bolje je da oni ovde i ne dođu, jer mi nismo spremni da ih prihvatimo.
To, kako da kažem, kada dva puta kažete, onda je jedan zaključak: ili da država Srbija voli samo deklarativno da priča o zaštiti svojih građana i njihovih ljudskih i građanskih prava ili postoje stvari zbog kojih neće da budu jasno izrečene pa se pretaču u stav – nisu nama potrebni ti građani po dogovoru o readmisiji. Pogotovo je problematično ono iz trećih zemalja, znači, proces kojim treba da dokažete da je lice sa znanjem, sa ovlašćenjem, države Srbije sa njene teritorije u tu drugu zemlju ušlo i tamo nelegalno boravilo. Taj proces dokazivanja jeste komplikovan i komplikovan je za svaku zemlju sa kojom se potpisuje bilateralni sporazum.
Dakle, i Sporazum o viznim olakšicama i Sporazum o readmisiji u suštini su tekstovi o ljudskim pravima, pravima na slobodu kretanja, pravima na to da imamo državu koja ume da brine o nama, vidljivo i osetljivo.
Ovde se vrlo često brkalo nekoliko pojmova. Jedan od njih je Evropska zajednica i Evropska unija. Evropska zajednica je pravni subjekt, EU će to da bude tek 13. decembra 2007. godine, ako se i kada se reformski ugovor iz Lisabona od 18. oktobra usvoji na neformalnom sastanku, potpiše, i oko njega se usaglase sve zemlje članice.
Bilo bi dobro da i o tom reformskom ugovoru... evo, narodni poslanici željni znanja kažu da je to zato što su Francuzi odbili Ustav, pa sad Francuze varaju. I oko Francuza je bila jedna zabuna. Kažu narodni poslanici da mi treba izreći opomenu.