Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, po Poslovniku. Molim vas da idete na mesto, rekao sam konstruktivne diskusije.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština Republike Srbije je rekla svoju reč o tome ko su bili antifašisti u Srbiji. Narodna skupština je potvrdila da su antifašisti bili i partizani, ali da su bili i četnici, odnosno pripadnici ravnogorskog pokreta.
Ne znam, gospodine Obradoviću, o kakvoj istoriji vi govorite, ako su istorija filmovi Veljka Bulajića, onda mislim da niste u pravu. Istorija je potvrdila, gospodine Obradoviću, da je četnička puška protiv Nemaca u Srbiji opalila pre partizanske i da je tadašnji pukovnik Draža Mihailović došao na Ravnu Goru u maju 1941. godine, kada je vođa komunističkog pokreta Josip Broz Tito sedeo u Pavelićevom Zagrebu.
Vođa francuskog pokreta otpora Šarl de Gol je 1943. godine odlikovao generala Dražu Mihailovića ordenom "Ratnog krsta", a u julu 1943. godine, kada su po vama četnici već prešli na stranu Nemaca, nemački komandant Srbije objavljuje poternicu za glavom generala Draže Mihailovića. To je prava istina.

Narodni poslanik Žarko Obradović, po Poslovniku. Molim vas da ne širimo temu, valjda je jasno da su različite diskusije.

Moram vam reći, kolega predsedavajući, i ostale poštovane kolege narodni poslanici, da meni ova priča stvarno ne pada teško. Meni ova priča ne pada teško, ali mi je stvarno zanimljivo, neću reći iznenađuje, pošto taj proces već postoji. Zanimljiva mi je upornost kojom se želi, da kažem, jedna partijska politika pretočiti u državnu. Džabe, gospodine Martinoviću.
Vrlo je nekorektna ta priča o Veljku Bulajiću, jer čini mi se u onih 7-8 dana, kada je taj zakon bio ovde na dnevnom redu, vrlo aktivno sam učestvovao i citirao sve moguće izvore, ili bar deo, pošto ih ima jako mnogo, da bih dokazao neke svoje teze. Nisam tada čuo, i od onih koji su glasali za zakon, i od onih koji su imali drugačije mišljenje, da su dokazali neki drugačiji stav. Džabe vam je. Stvarno ne mogu da vas razumem. Povod je bio ...
Koleginice Jovanović, vi ako imate nešto, izađite ovde. Nemojte da zloupotrebljavate funkciju predsedavajućeg. Manite se tog običaja da dobacujete sa strane, izađite ovde pa recite šta imate. Ne možete svojom brojnošću pojačati snagu argumenata. To se radi ovde i činjenicama.
Ako se neko nervira što je danas 9. novembar, Svetski dan borbe protiv fašizma, šta ću mu? To je njegova lična stvar, ali se istorija ne može promeniti. Tu se pravi jedna suštinska greška, odluka Skupštine Srbije, koliko god je mi poštovali, ne može promeniti istoriju.
Znači, nije Žarko Obradović, nisu socijalisti, čak nije ni narod Srbije odredio mesto Jugoslavije u Narodnooslobodilačkom ratu i u događajima koji su bili tokom Drugog svetskog rata, odredila je istorija. A što se nekome sviđa ili ne sviđa, šta ćemo, takav je život. Mnoge se stvari nama ne sviđaju, ali istorija ima svoj sud o tome.
Dakle, istorija je izrekla svoju ocenu i samo sam pokušao danas, i ovo je zanimljivo što sam izazvao ovakve reakcije, da upozorim građane Republike Srbije da vredi poštovati ono što se desilo tokom Drugog svetskog rata na ovim prostorima i ceniti ljude koji su učestvovali u borbi protiv fašizma, kao najvećeg zla 20. veka, i koji su dali svoj doprinos i razvoju civilizacije i demokratskim vrednostima. Hvala.

Narodni poslanik Nataša Jovanović, po Poslovniku.
(Žarko Obradović, sa mesta: Ko se javio prvi?)
Samo malo, gospođice Jovanović.
Gospodine Baraliću, čekao sam da vidim da li ćete se javiti ili ste možda odustali?
Imam redosled - Miša Petronijević, Svetlana Kitić, Rajko Baralić, Nataša Jovanović, Dragan Todorović, Aleksandar Martinović i još neki poslanici.
Da li ima još po Poslovniku?
Molim vas, dajem pauzu od pet minuta da se malo smirimo, pa ćemo nastaviti rad. Hvala vam.
(Posle pauze – 11.25.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad. Nadam se da smo odustali od javljanja po Poslovniku. Hvala vam. Reč ima narodni poslanik Petar Petrović.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da smo sada spustili loptu na zemlju i da ćemo se vratiti temi, prvoj tački dnevnog reda ovog zasedanja, a to je Predlog zakona o Ustavnom sudu.
Nama, poslanicima Jedinstvene Srbije, koji se nalaze u poslaničkom klubu DSS i NS, jasno je da ovaj zakon mora da se usvoji, da se zaokruži pravni sistem u Republici Srbiji posle usvajanja Ustava i posle prethodnog osamostaljivanja države Srbije, da dobijemo najvišu sudsku instancu u državi, koja će da ceni ustavnost i zakonitost pojedinih akata, pojedinačnih, opštih, državnih organa, autonomne pokrajine, lokalnih organa, javnih preduzeća, preduzetnika itd.
Nadam se da će vrlo brzo posle usvajanja ovog zakona da budu izabrane sudije Ustavnog suda i da se krene u donošenje odluka, rešavanje mnogih predmeta, koji se sigurno u ovom trenutku nalaze pred Ustavnim sudom. Svakome u ovoj državi, ko misli dobro ovoj državi, sigurno nije bilo lako i nije bio za to da ova zemlja nema Ustavni sud i da ne rešava mnoge predmete koji se nalaze u Ustavnom sudu.
U svom izlaganju neću da se zadržavam na nekim pitanjima koja su već bila elaborirana od mnogih kolega poslanika.
Jednostavno ću pokušati da skrenem pažnju na par stvari koje su interesantne u ovom predlogu zakona, a svakako jeste važno da je ovaj zakon preuzeo mnoge odredbe već postojećeg Zakona o ustavnom sudu. Ima tu novina o kojima je bilo reči, kao što je ustavna žalba, pravo na ustavnu žalbu, pravo na rešavanje žalbi tužilaca i nosilaca sudskih funkcija, kada je povređeno neko njihovo pravo.
Ono na šta bih ukazao ministru kada su u pitanju amandmani, kojih ima mnogo, da se eventualno usvoje neki amandmani koji ne menjaju suštinu zakona nego poboljšavaju tekst, da bi zakon bio i bolji, i razumniji i da ne dolazimo u situaciju da ga vrlo brzo menjamo.
U članu 16. ovog zakona preuzeta je jedna odredba iz Ustava Republike Srbije, iz člana 173, ko može biti nosilac funkcije sudije Ustavnog suda. Rečeno je da ne može niko osim profesora, odnosno onih koji imaju profesuru na pravnom fakultetu. Slažem se sa tim, ali mislim da bi to trebalo da bude izuzetak, da nam se ne desi da većinu sudija Ustavnog suda čine profesori na pravnim fakultetima, koji su već angažovani u svom radu, da li kao redovni ili kao vanredni profesori.
Normalno, ostavljena je mogućnost da oni koji mogu da se posvete i jednom i drugom poslu, imaju pravo da budu bar kandidati i da budu izabrani za sudije Ustavnog suda.
U članu 34. ovog zakona određen je rok kada donosilac osporenog akta treba da dostavi taj akt i druge spise Ustavnom sudu i taj rok ne može biti kraći od 15 dana. Ali, rok je rastegljiv, jer iza toga stoji da će rešenjem će Ustavni sud obavezati donosioca akta, pojedinačnog ili opšteg, da dostavi taj akt.
Mislim da je trebalo, po meni, to kažem dobronamerno, rekao sam na početku da ćemo mi iz Jedinstvene Srbije podržati ovaj zakon, ali je ipak trebalo dati neki krajnji rok preko koga Ustavni sud ne bi mogao da pređe, da li će to biti 60, 90 ili ne znam koliko dana, da ne bude baš mnogo rastegljiv rok i da ne bude od slučaja do slučaja rešavano to pitanje. Čisto dobronamerna sugestija.
Malo duže bih se zadržao na odredbama ovog predloga zakona koje se odnose na izvršavanje odluka Ustavnog suda. Pre toga bih se osvrnuo na dosadašnju praksu, jer sam mnoge godine proveo u privredi, bio sam i učesnik mnogih zahteva za ocenu ustavnosti određenih opštih akata pred Ustavnim sudom.
Dešavalo se da, i pored toga što Ustavni sud donese svoju odluku, rešenje, i naloži donosiocu akta da određene odredbe tog akta, koje nisu u saglasnosti sa Ustavom i pozitivnim propisima, uskladi, to vrlo često ostane na papiru, a proizvedena su određena pravna dejstava i određena lica su pretrpela određenu štetu zato što su primenjivane odredbe određenih akata koje nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.
Zato mislim da bi moralo u članu 62. na kraju, gde se kaže da Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje naknadom štete ili na drugi način, da stoji rečenica da Ustavni sud mora da odredi, da ne ostavljamo mogućnost da se od slučaja do slučaja rešava ovo pitanje, nego da sud mora da odredi, ukoliko su nastale štetne posledice ili mogu da nastanu štetne posledice, da se rešenjem naloži da se otklone.
Ne bih pričao o ustavnoj žalbi, jer je već dosta govora bilo oko prava na ustavnu žalbu.
Ono što meni pravi jednu dilemu, poznato je da mi u Srbiji volimo da se oko mnogih stvari tužimo i sudimo, i žalimo višim organima, da će u pogledu pojedinačnih akata, kada mnogi nisu zadovoljni time kakav je akt donet od strane nekog nižeg organa, vrlo često posegnuti za tim da se obraćaju Ustavnom sudu, koristeći pravo, a naročito pošto je u Predlogu zakona predloženo i pravo da, kada se u određenom razumnom roku ne pokrene sudski postupak u nekom predmetu iz ovih ili onih razloga, nezadovoljna strana može da traži od Ustavnog suda da se oceni da li je to ispravno ili ne.
Da zaključim, pošto smo dosta vremena potrošili na neke druge stvari, a i na Predlog ovog zakona koji je svakako vrlo bitan, da zaključim i još jednom da ponovim da će poslanici Jedinstvene Srbije, koji se nalaze u poslaničkom klubu DSS-NS, podržati ovaj zakon iz razloga što želimo da ova država konačno dobije Ustavni sud i da zaokruži svoj pravni sistem. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a posle toga narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, kod zakona o Ustavnom sudu želeo bih da skrenem pažnju na neka pitanja i moja zapažanja vezano za rad Ustavnog suda i za postupak pred Ustavnim sudom.
Politička klima za velike zakonodavne poduhvate danas nije povoljna. Srbija dugo vremena nema Ustavni sud, jer on ne funkcioniše, organi pravosudne vlasti predviđeni novim Ustavom, kao što su Vrhovni kasacioni sud, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, još nisu formirani, a stari Vrhovni sud Srbije i Visoki savet rade bez dovoljno kapaciteta.
Osim zakona o javnom tužilaštvu, treba da se donesu i drugi novi pravosudni zakoni, a pre svega zakon o sudovima, o sudijama, o Ustavnom sudu, o Visokom savetu sudstva, o Državnom veću tužilaca i ostale sudske zakone u određenom roku treba uskladiti sa novim Ustavom.
Ustavni zakon za sprovođenje ovog Ustava predviđa razrešenje dosadašnjih i izbor novih predsednika svih sudova u Srbiji, kao i javnih tužilaca, kao i izbor svih sudija i zamenika javnih tužilaca, tj. razrešenje postojećih i izbor novih.
U atmosferi neizvesnosti, koja je ovim izazvana u redovima pravosudnog kadra, promena propisa stvara dodatnu konfuziju. Pre primene, novi propisi se moraju detaljno proučiti. Ko da ih proučava? Sudije i tužioci koji odlaze ili oni koji treba da dođu.
Posebno zabrinjava stanje u Ustavnom sudu Srbije. Od kraja 2000. godine do danas Ustavni sud Srbije dugo vremena uopšte nije funkcionisao, i to ne samo jednom, već nekoliko puta. Prvi put na samom početku od februara 2001. godine do avgusta 2002. godine, zatim od oktobra 2006. do izbora novih sudija koje ne treba očekivati, kao što se vidi, pre kraja skoro 2007. godine.
Do blokade u radu Ustavnog suda dolazilo je iz raznih razloga, a u najnovije vreme Ustavni sud je praktično prestao da radi posle penzionisanja njegovog predsednika. Od oktobra 2006. godine, iako ima dovoljno sudija za nastavak rada i odlučivanje, prema Zakonu o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, sednice Ustavnog suda zakazuje predsednik ili sudija koji ga zamenjuje, kako je to predviđeno u članu 43.
Ali je Sud protumačio da zamenik predsednika može postojati samo kada postoji i predsednik Ustavnog suda, a ne i kada njega nema, pa da sud ne može da radi dok se ne izabere novi predsednik, jer u sudu ne postoji lice ovlašćeno da zakaže sednicu. U međuvremenu je došao novi Ustav, u kome je predviđeno da predsednika Ustavnog suda biraju sudije iz svog sastava, kako to predviđa član 172. stav 7, ali se u Sudu nije ništa promenilo.
Ustavni sud nije izmenio svoju Odluku o organizaciji Ustavnog suda, kao što je to bilo predviđeno u "Službenom glasniku" broj 56/02, koju sam donosi, pa može sam i da je menja, a čiji je član 11. navodno bio osnov za napred izloženo tumačenje, a sudije nisu iskoristile mogućnost da neposrednom primenom Ustava izaberu sebi predsednika i da nastave rad. Zbog takve politike i iz navedenih razloga, Srbija danas faktički godinu dana nema Ustavni sud.
Ustavni sud Srbije ustanovljen je na osnovu Ustava Republike Srbije, kao samostalni organ koji mora biti nosilac zaštite ustavnosti, čija osnovna funkcija treba da bude obezbeđenje i poštovanje Ustava i zakona, koji su u skladu sa Ustavom, koji normira da se zaštita ustavnosti poverava Ustavnom sudu.
Ustavni sud treba da obezbedi nesmetano vršenje Ustavom utvrđenih prava i dužnosti svih pravnih i fizičkih lica. Među ovim pravima i dužnostima, naročito je značajno pravo koje sadrži i ovlašćenje na donošenje normativnih i pojedinačnih akata od strane nadležnih organa. Ustavni sud treba da obezbedi nesmetano vršenje ovih ovlašćenja i da onemogući njihovo prekoračenje.
U ostvarivanju svoje funkcije Ustavni sud ne usaglašava samo akte nižih organa sa aktima viših organa, već obezbeđuje ustavna prava svih državnih, društvenih i fizičkih subjekata i štiti slobode i prava građana. Položaj Ustavnog suda: on je organ ustavnog sistema. Samostalnost Ustavnog suda treba da se ogleda, pre svega, u tome što nijedan organ, pa ni Skupština, ne sme da ima pravo da utiče na rad Ustavnog suda. Ustavni sud mora samostalno da deluje i da odredi svoju organizaciju i postupak pred istim sudom, kako mu naloži zakon.
Nadležnost Ustavnog suda Srbije jeste da odlučuje i o saglasnosti zakona sa Ustavom i o saglasnosti drugih propisa i opštih akata sa Ustavom i zakonima. Ustavni sud rešava i sporove o sukobu nadležnosti, ako nastanu u slučaju kada redovni sud i neki drugi državni organi istovremeno prihvataju nadležnost u istom predmetu, što predstavlja pozitivni sukob nadležnosti, odnosno ako se sud i neki drugi državni organ istovremeno proglašavaju nadležnima, a to je tzv. negativni sukob nadležnosti.
Ustavni sud Srbije treba da prati pojave od interesa za ostvarivanje ustavnosti i zakonitosti i da o tome obaveštava Narodnu skupštinu, o stanju i problemima ostvarivanja ustavnosti i zakonitosti, i da daje Skupštini mišljenje i predloge za donošenje i izmenu zakona i preduzimanje drugih mera radi obezbeđenja ustavnosti i zakonitosti. Ustavni sud odlučuje, kao što se zna, u formi odluke i rešenja.
Dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuo bih se malo na činjenicu i istorijske okolnosti o poreklu ustavnosti i zakonitosti, iz kojih zemalja Evropske zajednice, zemalja sa razvijenom demokratijom, potiču upravo određena ustavna i demokratska načela o nastanku ustavnosti i zakonitosti.
Društveno poreklo sudija i predlozi za promene; većina sada engleskih sudija su muškarci, mada postoji nekoliko sudija žena Višeg suda; alarmantnom činjenicom čini da od ukupno 1.629 profesionalnih sudija od pre nekoliko godina svih nivoa samo je 71 žena i četiri crnca. U poslednje vreme, međutim, broj žena baristera raste i trenutno ih ima 696, tako da se češće postavljaju žene na najviše sudske položaje, a može se uskoro očekivati i još veće.
Školsko obrazovanje je dobar indikator društvene i ekonomske klase porekla, pa se navode podaci da, od kada se to prati, od 1820. godine, postoji konstantno visok procenat sudija koji su pohađali privatne škole – 68%, uz takođe konstantno visok procenat pripadnika te profesije koje su nekada završili Oksford ili Kembridž – 74%.
Dale, četiri od pet sudija su produkt tog elitnog obrazovanja, posle čega je već i kao zakonska obaveza sledila karijera baristera, što je sa svoje strane takođe privilegovana profesija, tako organizovana da u startu isključuje svakoga ko na bilo koji način ne odgovara toj profesiji.
Baristerski poziv, to su mlađi pravnici koji se uče, koji su pripravnici i koji stiču znanja. Baristerski poziv u Engleskoj je bar u početku finansijski neisplativ, odnosno ne daje mogućnosti početniku da se izdržava tim radom priličan broj godina. To sve znači da porodica iz koje potiče sudija mora prvo da bude dovoljno imućna i uticajna, da decenijama plaća skupo elitno školovanje, da bi zatim još neizvesno vreme izdržavala baristera do njegovih srednjih godina.
Dakle, radi se o pripadnicima jednog užeg sloja britanskog društva, koji svojim potomcima mogu da omoguće takvu privilegiju i takvu karijeru.
Osim homogenosti, kulturnog i obrazovnog porekla, sudije su homogene i po godinama starosti. Obično se sudija, dame i gospodo, u Engleskoj postaje u 52. ili 53. godini života. Prosečna starost svih sudija je 60 godina, a sudija Apelacionog suda i Doma lordova između 65 i 68 godina. Engleska je sedam puta veća od Srbije, a sada ima približno 1.900 sudija, dok naša Srbija ima, po nekim procenama, nemam tačan podatak, blizu 3.000, sa sudijama za prekršaje.
Zabeleženo je, dame i gospodo, jedno mišljenje još iz 17. veka, iz toga doba kada je istina da najmudriji ljudi obično kreiraju pravo, da je onda istina i to da najjači tumače i primenjuju pravo. Glavno sporno ustavno pitanje tog veka bilo je - kome da pripadne kontrola nad pravom, pod čime se podrazumevaju oba njegova aspekta – zakonodavni i sudski.
Ipak, dame i gospodo, prošlost nije zaboravljena, pa je ostalo zabeleženo da je u 9. veku tokom samo jedne godine saksonski kralj Alfred osudio 44 sudije na vešanje, dakle tri do četiri godišnje zbog ubistava koja su izvršena pogrešnim presudama tih sudija.
Ostalo je, dame i gospodo, zabeleženo u istoriji pravosuđa da je Henri Šesti rekao da će prva stvar koju će uraditi biti da pobije sve pravnike i tako spase svoju kraljevinu od njih. Naravno, ta pretnja nije ostvarena, ali njeno postojanje govori o raspoloženju koje je taj vladar imao prema pravnicima i onima koji su se zalagali za ostvarivanje prava i demokratiju.
Dame i gospodo, dozvolite mi još nekoliko napomena. Kada gledate 15 kandidata za sudije, gospodin Batić je govorio o tome, o njihovim kvalifikacijama, o njihovoj stručnosti i o njihovoj starosti. Ako dođe do izbora predloženih kandidata, usporiće se rad Ustavnog suda već u idućoj godini, ako ljudi ispunjavaju uslove za penziju - mora se vršiti novi izbor sudija.
Nije jasno u čemu je sada tu poenta, ko treba ovde da poentira, da mi sada izaberemo ljude koji upravo za godinu dana neće moći da vrše taj posao. Sem toga, ljudi koji dolaze u Ustavni sud su ljudi koji nisu radili u Ustavnom sudu, nema kontinuiteta.
Drugo, imate u prvom startu, ako ova skupština na ovom zasedanju bude usvojila ovaj predlog zakona, situaciju da ćemo imati 10 sudija Ustavnog suda, a pet sudija treba da bira, dakle jednu trećinu, Kasacioni sud koga nemamo.
Jako je problematično, dame i gospodo narodni poslanici, da mi imamo trenutno nerešenih 1.000 i nešto predmeta u Ustavnom sudu, sudije godinama ne rade svoj posao, primaju visoke plate, imaju velike privilegije.
Postavlja se pitanje: čijom krivicom su ti ljudi uživali takve privilegije, a u fiokama su stajali predmeti koji se odnose na zaštitu ustavnosti i zakonitosti ili ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinih opštih ili pojedinačnih akata? To je vrlo problematično.
S druge strane, postavlja se sledeće pitanje: šta će 10 sudija sada da uradi, ima hiljadu nerešenih predmeta, a prema odredbama ovog ustava dozvoljena je - ustavna žalba. Računajte, prema efikasnosti pravosudnih organa i redovnih sudova, da ćemo sada imati - inflaciju, veliki broj žalbi ustavnih - taj broj ljudi to ne može da reši. Pored najbolje volje, ne mogu da reše. Dame i gospodo, zbog kratkoće vremena i mojih kolega koji će govoriti o ovome Predlogu zakona, govoriću u pojedinostima.

Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica, a posle njega Momir Marković, poslanik SRS.