Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o kandidatima za sudije Ustavnog suda Srbije, moram da se osvrnem najpre na ono što je rekao gospodin Srđan Milivojević vezano za Slobodana Jovanovića.
Gospodine Milivojeviću, Slobodan Jovanović je rođen 1869. godine i nije počeo karijeru kao univerzitetski profesor, nego je bio sudijski pripravnik u Apelacionom sudu u Smederevu i, koliko je meni poznato, položio je ispit koji je adekvatan onome što se danas naziva pravosudni ispit, tako da ta vaša konstatacija nije tačna.
Doduše, meni je jasno zašto se vi slabo razumete u lik i delo Slobodana Jovanovića. Slobodan Jovanović je bio poznati srpski nacionalista i tokom 1942. i 1943. godine, kao predsednik emigrantske Vlade u Londonu, zastupnik ministra vojnog generala Draže Mihailovića.
Pre svega, prekršen je, dame i gospodo narodni poslanici, član 9. stav 1. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije. Naime, u tom članu je propisano kada je Narodna skupština trebalo da raspravlja o kandidatima za sudije Ustavnog suda i da donese zakon o Ustavnom sudu. Taj član 9. kaže ovako - izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda izvršiće se najkasnije do kraja prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine. Ovo je, ako se ne varam, Treća sednica Drugog redovnog zasedanja i očigledno je da je povređen Ustavni zakon.
Kada bi političari iz vladajuće koalicije imali imalo političkog morala, kada bi osećali i trunku političke odgovornosti, onda bi neko, u najmanju ruku, morao da podnese ostavku, odnosno da snosi odgovornost, makar političku, zbog toga što je prekršen Ustavni zakon. Tu, pre svega, mislim na predsednika Narodne skupštine i na predsednika Republike Srbije Borisa Tadića, koji nije na vreme, u roku koji je propisan Ustavnim zakonom, Narodnoj skupštini podneo predlog kandidata za sudije Ustavnog suda Srbije.
Što se tiče samog predloga kandidata, ono što pada u oči na samom početku, to je da predlog kandidata ima jednu jedinu stranicu i na toj jednoj jedinoj stranici postoji samo jedna jedina rečenica obrazloženja o kandidatima koji su predloženi. Ta rečenica glasi - smatram da predloženi kandidati poseduju stručne i lične kvalitete, na osnovu kojih mogu obavljati funkciju na koju sam ih predložio, i ništa drugo. Onda mi o tim stručnim i ličnim kvalitetima predloženih kandidata možemo da steknemo neki utisak samo na osnovu biografija koje su priložili uz svoju kandidaturu.
Što se tiče samih biografija, veći deo tih biografija je napisan vrlo amaterski, nestručno i otprilike dobar deo tih biografija ne bi mogao da prođe čak ni kod učenika u osnovnoj školi, po stilu, jeziku itd.
Nenad Trifunović, kandidat za dužnost sudije Ustavnog suda Srbije, pa kaže, pazite rečenicu - po nacionalnosti sam Srbin državljanin Republike Srbije, dakle, bez zareza, bez bilo čega, kaže - Srbin državljanin Republike Srbije. Ovo je izgleda neka nova nacija.
Onda kaže šta ga preporučuje na tu funkciju, obratite sada pažnju - otac mi je bio dugogodišnji opštinski i pokrajinski funkcioner. To je važna preporuka da bi neko postao sudija Ustavnog suda Srbije 2007. godine.
Pazite dalje - kao zamenik okružnog tužioca zastupao sa optužnice za najteža krivična dela, pre svega za terorizam, a od 1999. godine i u slučajevima ratnih zločina, počinjenih na Kosovu i Metohiji, od strane pripadnika rezervnog sastava, pazite sada, Vojske Srbije i Crne Gore.
Čovek je bio 1999. godine zamenik okružnog javnog tužioca, a tada je još uvek postojala SRJ, a on navodno podizao optužnice protiv pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore. Takva vojska u to vreme nije postojala. Inače, očigledno je da ovaj predloženi kandidat nema mnogo veze sa ustavnim pravom i sa postupkom pred Ustavnim sudom.
Onda, gospodin Predrag Ćetković, ne želim ništa ružno da pričam o čoveku, ne poznajem ga lično, ali iz njegove biografije se vidi da čovek isto nema nikakve veze sa Ustavnim sudom, niti je ikada radio profesionalno na nekom poslu koji bi imao veze sa postupkom pred Ustavnim sudom.
Onda, biografija prof. dr Milana Vlatkovića. Moram da kažem da je možda degutantno pričati o ljudima koje lično ne poznajemo, ali pošto je biografija jedino sredstvo da se mi upoznamo sa tim njihovim kvalitetima, onda nemam drugog izbora. Čovek je rođen 1946. u mestu Jošani u Lici, završio je Pravni fakultet 1968. godine, tada je bilo ono "Praško proleće" itd, a doktorirao je, zamislite, tek 2004. godine, i to na Privrednoj akademiji u Novom Sadu iz oblasti lokalne samouprave. Kakve veze sada ima ustanova koja se zove Privredna akademija sa lokalnom samoupravom i kako se na takvoj instituciji može steći doktorat iz oblasti pravnih nauka, nije mi baš najjasnije.
Dalje, Dragiša Slijepčević, moje kolege su rekle o tome kako je časno obavljao svoju dužnost, ali pazite, čovek je završio fakultet 1978. godine i sada stekao opet neku titulu koja meni nije jasna. On je, kaže, magistar pravnih i ekonomskih nauka. Ili je magistar pravnih ili je magistar ekonomskih nauka, jer ne može neko da bude magistar i pravnih i ekonomskih nauka. Takva nauka ne postoji, niti se naučna titula magistra pravnih i ekonomskih nauka uopšte može steći.