Reč ima narodni poslanik Amdžad Migati. Nije tu. Reč ima narodni poslanik Jovan Damjanović, a neka se pripremi narodni poslanik Radovan Radovanović. Preostalo vreme je šest minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaka država ima svoj ustav i zakon, pa i u našoj državi postoji Ustav i zakon. Smatram da po Ustavu i zakonu imamo pravo, svi građani, i da ne možemo deliti građane tako da se pripadnicima nacionalne manjine ne daje pravo i omogući ono što iziskuju Ustav i zakoni. Ustav je jemstvo naše države i garantuje, garant je da se sprovodi Ustav i zakoni podjednako prema svim narodima i nacionalnim manjinama koje žive u našoj državi.
Mi smo imali prošle godine zakazanu skupštinu Nacionalnog saveta Roma i za tu elektorsku skupštinu listiće je predao samo gospodin Šajn. Kada smo mi došli da predamo, rekli su da više ne primaju do daljnjeg. Bez obzira što je bila zakazana, ona se odložila. Već godinu dana nije zakazana ta navodno vanredna elektorska skupština; to je bila tada vanredna elektorska skupština, a s obzirom na to da je Nacionalnom savetu Roma prošao mandat pre četiri-pet meseci i da je Nacionalni savet sada bez mandata, znači, trebalo bi da se uvede v.d. stanje, da se izaberu novi ljudi i da se zakaže nova skupština Nacionalnog saveta Roma, gde bi se na demokratski način izabrali ljudi kojima narod bude dao poverenje.
Zašto ja sada ovo kažem? Poslao sam zahtev gospodinu Milanu Markoviću, ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, evo, danas je mesec dana. Verujte mi, ako ja, kao narodni poslanik, ne mogu da dođem do ministra, da li zato što sam Rom, a mislim da je zato, ili zato što pripadam političkoj stranci SRS, to je strašno. Imam prava, koliko god je ovo država srpskog naroda, i naša je, država manjinskog naroda. Mi našu državu poštujemo i sprovodimo sve naše obaveze u našoj državi. Zašto se ne sprovode prava i obaveze prema nacionalnim manjinama, a osobito prema romskoj zajednici?
Strašno je, Nacionalni savet je bio razbijen po političkoj osnovi, što nije smelo da se uradi. Nacionalni savet je bio zadužen za obrazovanje Roma, zdravstvo, socijalna pitanja i stambeno pitanje Roma. Nacionalni savet je savetodavno telo određenih državnih resora. Međutim, mene ministar ne prima, obećao je da će da me primi, ja sam 16 puta zvao, javio se njegov šef kabineta i zamislite šta mi je rekao - ne može, zakazano je, mi smo kontaktirali ombudsmana i donesena je takva odluka. Čekajte, da li ombudsman treba da pozove i narod koga se tiče ta problematika da razgovara, da pozove i nas da diskutujemo, da damo doprinos za tu elektorsku skupštinu?
Zašto bi se sada održala skupština Nacionalnog saveta Roma? Ako je u razradi Ustav, koji je mnogo više povoljan ne samo za romsku nacionalnu manjinu, nego za sve nacionalne manjine, zašto mi ne sačekamo to? Sve što je pozitivno po Ustavu i zakonu u našoj državi je za taj narod i za građane ono što je povoljno i to se primenjuje. Zašto se primenjuje sada nešto što nije u interesu romskog naroda?
Pazite ovako, kako se elektorska skupština zloupotrebljava? Mi smo imali neke ljude u Šapcu... Ona je radila u ministarstvu za upravu prihoda finansija i skinula je ime, prezime i srednje slovo, i to je donela, to se prihvatilo, i to su bili potpisnici elektori za neke elektore. Ja sam bio isto tada sa dosta elektora, a moje biografije i mog predmeta nigde nema, čak su rekli da Damjanović ne može da učestvuje, ni da bude izabran na elektorskoj skupštini.
Šta sam ja u ovoj državi, neprijatelj? Ja sam mnogo izgubio zbog ove naše države Srbije; bio sam na listi da me odstrane zato što sam Ciganin i što sam Srbin i što nisam potpisao za HDZ, jer sam branio interese naše države, naših građana. Zar se na ovakav način meni to sad vraća?
Pitam se, ako mi dozvolite, gospodine predsedavajući, pošto smatram da je vrlo značajno da ovo rešimo, zašto se sada ponovo manipuliše Romima?
Molim vas, gospodo, nije u redu, ako smo mi narod koji je najslabiji, i ekonomski, i socijalno i obrazovno, zašto nam ne pomognete? A, vi ste obrazovali Albance po posebnom, hitnom postupku, pa ste ih obrazovali, pa ste im dali državu, predsednika i sada oni uzimaju državu i ubijaju vas i moje Rome, i Srbe i sve druge koji nisu Albanci. Šta ovo radite od romskog naroda? Ovo je sramota. Samo hoću da vas opomenem.
Znam metodiku demokratije kako treba da branim svoj narod koji me je izabrao i da radim u interesu naroda. Ja sam i predsednik Saveza društava Roma Srbije, sem što sam član SRS i ovde narodni poslanik.

Predlažem vam, pošto govorite o temi koja je važna da, kao i uvek, na kraju dana ostavimo ta pitanja, a svakako će biti ministar tu.
Reč ima narodni poslanik Radovan Radovanović.

Gospodine predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, kao što je navedeno u samom obrazloženju Predloga zakona, ovaj zakon o azilu bi trebalo da uskladi naše zakonodavstvo sa međunarodnim obavezama i aktuelnim opštim standardima, a posebno u oblasti zaštite ljudskih prava osoba koje ne mogu ili su u strahu da se vrate u svoju zemlju, ili ako su bez državljanstva zemlje u kojoj su imali boravište. Zato je od izuzetnog značaja da ovaj zakon bude u skladu sa najvišim međunarodnim standardima.
Osnove za davanje azila naš Ustav je preuzeo iz Konvencije o statusu izbeglica, međutim, postoji neslaganje koje je kao takvo preneto i u Predlog ovog zakona. Kao osnove za davanje azila Konvencija predviđa da lice koje osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti i nacionalne pripadnosti ili pripadnosti društvenoj grupi... Ovaj poslednji osnov "pripadnost društvenoj grupi" nije kao takav preuzet, već u Ustavu i u članu 2. Predloga zakona stoji "pripadnost nekoj grupi", dok u članu 6. stav 1. Predloga zakona stoji "pripadnost nekoj društvenoj grupi".
Ovaj osnov je za sada u praksi u mnogim zemljama najproblematičniji, a ovakvim rešenjem mi ćemo ga učiniti još nejasnijim kod nas.
Zato u članu 2. treba dodati, po nama, novi stav 16, koji se odnosi na definiciju azila; treba dodati i definiciju društvene grupe, tako da društvena grupa podrazumeva sve pojedince koji se mogu okarakterisati kao pripadnici grupe, bez obzira da li ona formalno postoji, koja je karakteristična po tome što lica koja je čine imaju urođene osobine ili osobine koje pojedinac ne želi da menja, niti je umesno tražiti da ih promeni.
U Predlogu zakona vidimo da u članu 2. i u članu 6. postoji razlikovanje poslednjeg osnova za davanje azila. U članu 2. stav 7. prihvaćen je jezik iz Ustava - "na osnovu pripadnosti nekoj grupi", a u članu 6. stav 1. iz Konvencije - "na osnovu pripadništva društvenoj grupi".
Postavlja se pitanje šta je društvena grupa, kako se definiše pripadništvo nekoj grupi i šta je uopšte onaj ko je pisao Predlog ovog zakona hteo da kaže.
Više je nego očigledno da predlagači zakona nisu ni svesni da ovakva praznina u zakonu može da dovede do neujednačene prakse i velikih poteškoća za ljude čiji su životi ugroženi i koji su tražioci azila.
Ovakvim tumačenjem društvene grupe kakvo mi predlažemo omogućićemo da se sve kategorije koje sada dobijaju azil na osnovu pripadništva društvenoj grupi i kod nas mogu da traže utočište, a to su posebno žene žrtve porodičnog nasilja, seksualne manjine, manje verske zajednice i ostali koji su u sličnoj situaciji. Jedino će se na ovaj način istinski raditi na implementaciji međunarodnih obaveza preuzetih iz Konvencije.
Drugi problem jeste što se u Predlogu zakona ne spominju nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i prava tražioca azila. One su u zemljama u svetu i u regionu, poput Slovenije i Hrvatske, odigrale ključnu partnersku ulogu sa državnim organima nadležnim za kontrolu granica i davanja azila. Neophodno je od samog početka početi sa ovom saradnjom, jer će predstavnici civilnog sektora biti ključni partneri države kada se kancelarija UNHCR u Republici Srbiji zatvori.
Obaveštenje tražioca azila o podacima nevladinih organizacija koje se bave pružanjem besplatne pravne pomoći osiguraće demokratsku i fer proceduru čitavog procesa.
Tako da u članu 25. stav 2. treba dodati – pre podnošenja zahteva za azil stranac će se poučiti o njegovim pravima i obavezama, a posebno o pravu na boravak, besplatnog prevodioca, pravnu pomoć i pravo na pristup UNHCR-u ili nevladinoj organizaciji koja se bavi zaštitom ljudskih prava i prava lica koja traže azil.
Sledeći problem sa kojim se suočavamo kada pogledamo ovaj predlog zakona jeste da postoji mogućnost da zbog tzv. ćutanja uprave lice ne dobije azil, tako da je potrebno uvesti posebnu odredbu koja predviđa da ukoliko kancelarija za azil ne donese odluku u roku propisanom Zakonom o opštem upravnom postupku, neće se primenjivati odredba člana 208. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, već će se prvostepeni postupak nastaviti do donošenja pravosnažnog rešenja.
Opšti režim ćutanja administracije koji predviđa član 208. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku ne sme se primenjivati na proceduru utvrđivanja izbegličkog statusa. Ovde se odlučuje o pitanjima koja nekada mogu značiti granicu između života i smrti. Zbog toga se nedonošenje rešenja ne može smatrati negativnom odlukom i tražilac azila ne sme snositi posledice moguće neažurnosti administracije.
U članu 31. naslov treba promeniti tako da glasi - Razlozi za uskraćivanje utočišta, a ne azila. Takođe, u članu 31. u stavu 2. treba promeniti reč "azil" u "utočište": pravo na utočište neće se priznati licu koje uživa zaštitu ili pomoć neke od ustanova ili agencija UN, osim UNHCR-a. Isto se odnosi i na stav 3, u kome takođe treba promeniti reč "azil" u "utočište", a sve to treba zbog usklađivanja odredaba Predloga zakona o azilu sa Ustavom Republike Srbije, gde je uveden pojam "utočište", koji odgovara izbegličkom statusu, dok pojam "azil" obuhvata nešto drugo.
Razlozi za uskraćivanje navedeni su u članu 31, odnose se na razloge za uskraćivanje izbegličke zaštite, odnosno utočišta po ustavnoj terminologiji. Koncept izbegličke zaštite je uži od koncepta zaštite ljudskih prava. Izbeglička zaštita, odnosno utočište podrazumeva viši standard prava. Zbog toga je i u Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine uvedeno pravilo da neki tu zaštitu ne zaslužuju, što je dosledno navedeno i u predloženom članu.
Ove stvari nisam predlagao amandmanom, jer stekao sam utisak da sve ono što sam do sad predlagao amandmanom predlagači nisu ni čitali. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? Reč ima narodni poslanik Milena Stanković, ispred poslaničkog kluba LDP. Izvolite, imate 20 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine Duliću, žao mi je što ministar nije ovde da čuje naše izlaganje, ali šta da se radi.
Konvencija o statusu izbeglica UN kao svoj osnovni princip ima pravo na zaštitu od progona.
Ovaj parlament je stavljajući na dnevni red zakon o azilu zapravo želeo da, to je bar stav LDP-a, stvori uslove da Srbija postane država u kojoj se, bez obzira na različitosti, poštuju ljudska prava i pruža zaštita ljudima koji u svojim zemljama ne žive životom dostojnim čoveka. Upravo je to bio razlog zašto je poslanički klub LDP doneo odluku da pruži podršku ovom zakonu.
Republika Srbija je država ugovornica Konvencije UN o statusu izbeglica iz 1951. godine i dodatnog protokola koji ide uz ovu konvenciju iz 1967. godine, što nas obavezuje na implementaciju ovih ugovora u naš pravni sistem.
Državna zajednica Srbija i Crna Gora, čiji je Srbija pravni sukcesor, prilikom prijema u Savet Evrope obavezala se da će doneti ovaj zakon i stvoriti uslove da se ovo zakonodavstvo implementira u našem pravnom sistemu.
U tom smislu su odmah i učinjeni prvi koraci, tako da smo mi 2005. godine dobili jedan zakon koji je samo načelno regulisao ovu materiju, ali tada je dogovor bio da republike članice državne zajednice, znači Srbija i Crna Gora, svaka za sebe donesu zakone kojima će se ova materija konkretno regulisati, u smislu procedure za dobijanje azila, u smislu obima prava i obaveza azilanata. Praktično, dobili smo zakon, ali taj zakon nismo mogli da primenjujemo zato što je on bio takav, načelni i principski.
Crna Gora je donela zakon o azilu pre godinu i po dana, Srbija ga donosi tek sada i mi mislimo da to nije dobro. Mislimo da ovaj zakon dobijamo sa zakašnjenjem, ali smatramo da je jako važno da ga dobijemo u ovom trenutku, ako ne pre.
Ono što LDP želi da napomene ovom prilikom jeste da se na taj način, usvajanjem zakona, stvaraju samo formalni uslovi za implementaciju međunarodnog zakonodavstva koje se bavi problemom izbeglica, ali je mnogo važnije da se obezbedi materijalna potpora. Materijalna potpora za implementaciju ovog zakona se obezbeđuje iz budžeta. Nije dovoljno samo doneti zakon, nego je potrebno da se donesu i različiti podzakonski akti, potrebno je da se izgradi infrastruktura. Dobra stvar je da imamo centar za azilante koji je nedavno renoviran, doduše, sredstvima UNHCR, ali je to dobro.
Ono što je jako važno, moramo da formiramo kompetentne organe, moramo da obučimo stručne kadrove koji će raditi u tim organima, moramo napraviti različite obrasce, stručne službe.
I, ono što moramo da napomenemo ovom prilikom jeste da to puno košta. To znači da mi u budžetu Republike Srbije moramo da obezbedimo sredstva kojima ćemo omogućiti da ovaj zakon ne ostane mrtvo slovo na papiru, odnosno da on zaživi.
Ako znamo kojim sredstvima u budžetu raspolažemo, ako znamo da je Republika Srbija zemlja u kojoj npr. penzioneri imaju prosečnu penziju u iznosu od 200 evra... To koliko smo mi siromašni ilustruje i situacija da, recimo, u Srbiji sada imamo epidemiju žutice, koja je inače bolest sirotinje, siromašnog sveta. To samo pokazuje koliko mi, zapravo, u našoj zemlji imamo mogućnosti da omogućimo našim građanima pristojan život; kako onda da pomognemo drugim ljudima koji su progonjeni u svojim zemljama?
Informacije radi, Srbija je zemlja u koju dolazi mali broj ljudi. Dakle, mali broj ljudi u svetu Srbiju prepoznaje kao zemlju u kojoj mogu da nađu utočište i da se osećaju sigurno. S druge strane, Srbija je jedna od zemalja iz koje najveći broj ljudi želi da ode. Rađena je nedavno jedna anketa koja je pokazala da 70 procenata mladih ljudi svoju budućnost vidi van granica naše zemlje. To je poražavajuće i to je nešto što zabrinjava poslaničku grupu LDP.
Dajući podršku ovom zakonu mi u stvari potvrđujemo ono što smo sebi postavili kao primarni cilj kada smo ušli u ovaj parlament, a to je da budemo konstruktivna opozicija.
Mi smo svesni činjenice da ovaj zakon spada u kategoriju zakona koji moraju da budu doneti da bi se pregovori o pridruživanju Srbije EU nastavili. To su, uostalom, rekli i eksperti EU. Ovim potvrđujemo tu svoju proevropsku orijentaciju i želju da zaista Srbija bude deo EU što pre.
Ono što takođe mi poslanici u ovom parlamentu moramo da radimo svakoga dana jeste da razvijamo duh tolerancije, koji u našoj državi, nažalost, ne postoji, da stvaramo takvu klimu da se svako ko dođe u naše društvo oseća ovde sigurno i željeno. Jer, znate, mi smo imali veliki priliv izbeglica u prethodnom periodu, i danas se o tome govorilo, i vrlo dobro znate kako su se ljudi u čije su gradove dolazile izbeglice ponašali prema njima. Njih su doživljavali kao ljude koji ih ugrožavaju, kao ljude koji žele da dobiju njihove poslove, njihova radna mesta i u svoj toj bedi u kojoj smo živeli krivili su te nesrećne ljude za sve to što im se dešavalo.
Dakle, moramo da promovišemo duh tolerancije, moramo da se borimo protiv ksenofobije, koja je takođe jako izražena u našem društvu, i moramo da budemo svesni toga da odgovornost za to što je naše društvo takvo, ksenofobično, delom snosi upravo i ovaj parlament govoreći da su svi protiv nas, a da smo mi najbolji na svetu. To je ono što svakoga dana možemo da čujemo u ovom parlamentu.
Moja uvažena koleginica gospođa Vesna Pešić juče je u diskusiji predočila da postoje u zakonu određene pravne praznine, tako da postoji potreba da se na ovom zakonu još radi.
Poslanička grupa LDP smatra da posle donošenja ovog zakona mora da usledi donošenje niza podzakonskih akata koji će konkretnije rešiti određene nedoumice koje u vezi sa ovim zakonom postoje.
Ovom prilikom bih kao manji propust istakla nepostojanje kriterijuma pod kojim nevladine organizacije mogu pružati pravnu pomoć podnosiocima zahteva. Mi svi vrlo dobro znamo da su nevladine organizacije, kada govorimo o položaju izbeglica i o poboljšavanju njihovog položaja u Srbiji, uložile velike napore, tako da je to nešto na šta bih skrenula pažnju, tim pre što ne postoji zakon o pravnoj pomoći, a svaka nedorečenost ostavlja veću mogućnost diskrecione ocene izvršne vlasti. Zakonski utvrđenim kriterijumima bi se nevladine organizacije stavile u isti položaj, jer bi se tako formirali jasni kriterijumi pod kojima one mogu da pružaju pravnu pomoć. Mi smatramo da ovaj nedostatak može da bude rešen podzakonskim aktima.
Dakle, u želji da stvorimo Srbiju u kojoj se poštuju ljudska prava, da Srbija bude zemlja utočište u kojoj će se progonjeni osećati sigurno, da Srbija ne bude zemlja iz koje ljudi odlaze, već zemlja u koju ljudi dolaze, i da vrednosti u Srbiji bar malo, pa makar i formalno, približimo evropskim vrednostima, mi poslanici LDP-a ćemo podržati ovaj zakon. Hvala svima na pažnji.

Zahvaljujem. Zaključujem načelni pretres.
Pre prelaska na sledeću tačku dnevnog reda, zahvaljujem se gospodi iz Ministarstva, određujem pauzu od 10 minuta da se narodni poslanici samo upoznaju sa stavom Vlade o amandmanima. Nastavljamo rad za 10 minuta. Hvala puno.
(Posle pauze – 16.30)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.
Prelazimo na 5. tačku dnevnog reda: – PREDLOZI ODLUKA O IZMENAMA ODLUKE O IZBORU ČLANOVA ODBORA NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE (predlagači Nada Kolundžija i Miloš Aligrudić, predsednici poslaničkih grupa DS i DSS - NS)
Primili ste predloge odluka o izmenama Odluke o izboru članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koje su podneli predsednici poslaničkih grupa DS i DSS - NS - dr Vojislav Koštunica.
Podsećam vas da, prema članu 160. stav 3. a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 160. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o predlozima odluka.
Da li predlagači ovih odluka žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)
Da li neko od narodnih poslanika želi reč po ovoj tački dnevnog reda? (Ne.)
Zaključujem jedinstveni pretres o predlozima odluka.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o predlozima ovih odluka.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O USTAVNOM SUDU (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Nataša Jovanović, Veljko Kovačević, Zoran Krasić, Aleksandar Martinović, Momir Marković, Vjerica Radeta, Paja Momčilov, Goran Cvetanović, Sreto Perić, Nemanja Šarović, Jorgovanka Tabaković, Zdravko Topalović, Sulejman Spaho, Petar Jojić, Božidar Koprivica, Milovan Radovanović, Nikola Savić, Veroljub Arsić, Dejan Mirović, Marina Raguš, Elena Božić-Talijan, Amdžad Migati, zajedno Laslo Varga, Balint Pastor i Elvira Kovač, zajedno Ivan Andrić, Milena Stanković i Nebojša Ranđelović, zajedno Milena Stanković, Slobodan Maraš i Nebojša Ranđelović, Milena Stanković, zajedno Slobodan Maraš i Nebojša Ranđelović, zajedno Milena Stanković i Nebojša Ranđelović, zajedno Nataša Mićić i Nebojša Ranđelović, Slobodan Maraš, Miletić Mihajlović, Rajko Baralić, Milisav Petronijević, Željko Vasiljević, Vidoje Jovanović i Ninoslav Dimitrijević.
Narodni poslanik Žarko Obradović, pisanim putem, povukao je amandman na član 16, a narodni poslanici Slobodan Maraš, Nebojša Ranđelović i Milena Stanković amandmane koje su zajedno podneli na članove 45, 49. i 110. Predloga zakona.
Primili ste mišljenje Vlade i izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ivan Andrić, Milena Stanković i Nebojša Ranđelović.
Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milena Stanković.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine Duliću, gospodine ministre, u članu 3. stav 5. se menja i glasi, po našem predlogu: ''Sudija ne može javno iznositi svoje mišljenje o pitanju koje je predmet ili može biti predmet spora pred Ustavnim sudom.''
Rešenje koje postoji u Predlogu zakona o Ustavnom sudu kaže da sudija ne može javno iznositi svoje mišljenje o pitanju koje je predmet spora pred Ustavnim sudom. Dakle, mi smo dodali: ''ili može biti predmet spora pred Ustavnim sudom''. Naš cilj je ovom prilikom bio, kada smo predlagali ovaj amandman, da tako obezbedimo nezavisnost rada Ustavnog suda i njegovo efikasno odlučivanje, jer bismo uvođenjem ove izmene zapravo sprečili mogućnost eventualnog pritiska na sudiju koji je prethodno obznanio svoj stav o nekom pravnom pitanju. Hvala.

Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? Da, narodni poslanik Zoran Krasić.