Dame i gospodo poslanici, nastavljamo rad.
Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujemo potvrđivanje mandata narodnom poslaniku u Narodnoj skupštini Republike Srbije, za upražnjeno poslaničko mesto, kako bismo omogućili njegovo učešće u radu Narodne skupštine.
Uručen vam je izveštaj Republičke izborne komisije o izboru narodnog poslanika radi popune upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini.
Takođe, uručen vam je izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnom poslaniku, sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Nenadu Milenkoviću, izabranom sa izborne liste DS - Boris Tadić.
Na osnovu izveštaja RIK-a i izveštaja i predloga Administrativnog odbora, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Nenadu Milenkoviću. Ujedno mu u ime svih vas čestitam izbor. Nadam se da će doprineti konstruktivnom radu Skupštine.
Administrativni odbor Narodne skupštine Republike Srbije je, na osnovu člana 162. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, predložio da se, po hitnom postupku, stavi na dnevni red ove sednice tačka - Predlog odluke o odobravanju određivanja pritvora Palamar Senadu, zameniku Okružnog javnog tužioca u Novom Pazaru.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Za 140, protiv i uzdržanih nije bilo, nije glasalo 10, od ukupno 150 narodni poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.
Prelazimo na 4a tačku dnevnog reda: – PREDLOG ODLUKE O ODOBRAVANjU ODREĐIVANjA PRITVORA PALAMAR SENADU, ZAMENIKU OKRUŽNOG JAVNOG TUŽIOCA U NOVOM PAZARU
Za ovu tačku dnevnog reda primili ste Predlog odluke o odobravanju određivanja pritvora Palamar Senadu, zameniku Okružnog javnog tužioca u Novom Pazaru, koji je podneo Administrativni odbor.
Podsećam vas da, prema članu 160. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, prema vremenu koje vam je poznato.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.) Hvala.
Saglasno članu 160. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke.
Da li se gospodin Dragan Todorović, kao predstavnik predlagača, javlja za reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)
Pošto na listama poslaničkih grupa nema prijavljenih, zaključujem jedinstveni pretres ove odluke.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres o Predlogu odluke, saglasno članu 162. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, zakazujem 14. novembar 2007. godine kao dan za glasanje o Predlogu odluke. To je sada, u 15.11 časova. Glasanju ćemo pristupiti odmah.
Pošto je Narodna skupština obavila jedinstveni pretres o Predlogu odluke, prelazimo na odlučivanje.
Stavljam na glasanje Predlog odluke o odobravanju određivanja pritvora Palamar Senadu, zameniku Okružnog javnog tužioca u Novom Pazaru.
Za 157, nije glasalo pet, od ukupno 162 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština usvojila Predlog odluke o odobravanju određivanja pritvora Palamar Senadu, zameniku Okružnog javnog tužioca u Novom Pazaru.
Pre nastavka rada po dnevnom redu, dajem reč potpredsedniku Narodne skupštine Nataši Jovanović, koja se javila po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Duliću, juče su se novinari pojavili sa informacijom koju smo svi mogli da čujemo putem elektronskih medija, danas su o tome pisale sve dnevne novine, a govorio je i gospodin Tomislav Nikolić, o potencijalnoj opasnosti za naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji i činjenici koja nam je predočena i na sednicama Odbora za odbranu i bezbednost, da se teroristička šiptarska organizacija pod nazivom ANA do zuba naoružava i da je to ponovo velika pretnja za preostale Srbe koji žive na vekovnoj srpskoj zemlji.
Samo da vas podsetim, za proteklih sedam godina 312 etnički čistih srpskih naselja potpuno je uništeno i Srbi su proterani i nemaju mogućnost da se tamo vrate. Naši sunarodnici, starci, žene, deca, koji se bore i koji žive u izuzetno teškim uslovima, sa zebnjom čekaju 10. decembar; i ne samo to, nego i tzv. dan albanske zastave i sve ono što šiptarski teroristi najavljuju, a naročito 10. decembar, kao rok za podnošenje izveštaja Pregovaračke trojke o statusu Kosova i Metohije.
Gospodine predsedniče, u petak 9. novembra, pred kraj radnog vremena, verujem baš kao i vi, ali i ostali potpredsednici Narodne skupštine, dobila sam jedan koverat. Kada sam otvorila, videla sam da je naslovljeno na moje ime i prezime kao potpredsednika Skupštine. Zbog toga protestujem i zapanjena sam takvim ponašanjem Ministarstva za Kosovo i Metohiju. O tome sam obavestila gospodina Tomislava Nikolića, jer on kao predsednik naše poslaničke grupe, kao zamenik predsednika naše stranke, o tome ništa nije znao, verujem i druge kolege koji su predsednici poslaničkih klubova, a nisu potpredsednici Narodne skupštine.
Naime, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju nas je u jednom dopisu, koji sadrži opštu situaciju na Kosovu i Metohiji, retrospektivu onoga šta se dešavalo u proteklih sedam godina od dolaska KFOR-a i UNMIK-a, o stradanju i o besomučnom ubistvu naših sunarodnika, između ostalog, obavestilo o trenutnoj aktuelnoj situaciji. To je bilo, navodno, sa namerom da nam se daju instrukcije kako da se ponašamo u međunarodnim kontaktima. Kao da mi potpredsednici Narodne skupštine imamo ekskluzivno pravo, a to pravo nema, recimo, gospodin Šami ili gospodin Milivojević ili bilo koji poslanik, a da nije potpredsednik Narodne skupštine, da ne govorim o svim drugim poslanicima, srpskim radikalima.
Zašto se tako ponaša Ministarstvo za Kosovo i Metohiju? Javljam se po članu 31. i 226. Poslovnika, gospodine Duliću, tražim da odmah stupite sa njima u kontakt i da im kažete da ono što su u vidu svojevrsnog izveštaja dostavili meni, baš kao i vama i ostalim potpredsednicima Narodne skupštine, donesu pred poslanike Narodne skupštine. Mi ne radimo ništa u tajnosti i mi nismo ljudi koji imamo neki ekskluzivitet, nego smo jednaki po pravima i obavezama kao i drugi narodni poslanici. Ti izveštaji sadrže, dakle, opet ću da ponovim, trenutnu situaciju, sa naznakama ovih opasnosti o kojima pišu svetski mediji, agencije, o čemu sam, između ostalog, i ja govorila proteklih dana i danas gospodin Nikolić. Znači, o načinu rešavanja svih problema. Mislim da je u ovoj situaciji, kada raspravljamo o jednom, rekla bih, krajnje tehničkom zakonu, kao što je zakon o azilu, poslednji trenutak, gospodine Duliću, da pozovete srpski pregovarački tim i predstavnike Ministarstva za Kosovo i Metohiju da dođu odmah u Narodnu skupštinu i podnesu nam izveštaj o svom dosadašnjem radu.

Zahvaljujem. Predlažem da se taj dokument umnoži i podeli narodnim poslanicima, jer ne postoji nijedan razlog da narodni poslanici ne budu obavešteni o sadržaju tog teksta.
Nastavljamo rad dalje. (4. tačka)
Reč ima narodni poslanik prof. dr Mileta Poskurica, a neka se pripremi narodni poslanik Amdžad Migati.

Dame i gospodo narodni poslanici, staviću knjigu ponovo ovde, a da ne rizikujem da je vi bacate na pod, tamo gde knjizi nije mesto, ja ću je ponovo poneti sa sobom, zato što se, pre svega, ponosimo sadržajem knjige, a u vezi sa tačkom o kojoj govorimo, i fakti u knjizi mogu biti takvi da će ako usvojimo zakon, bez nekih izmena koje smo predložili, možda i neke nužne zle posledice da pogode naš srpski živalj, naš narod koji se u izbegličkim kampovima još uvek nalazi i kome je predloženo, ponuđeno zakonsko rešenje, gde će biti puna garancija za povraćaj njihovih prava, baš kada je reč o ovom zakonu, članovi 44. i 45. i 46.
Ne bih krenuo od detalja, krenuo bih od nekakve načelne priče o ovom zakonu, kao što se i rasprava o ovom segmentu odnosi na takve delove.
Naime, ako se pažljivije pogledaju nekakvi uporedni zakoni u nekim susednim državama, a mislim da jedna susedna država ima zakon veoma sličan ovome, vidi se da je dosta nevešta kompilacija napravljena. Ako se već gledao model i mustra, za koju se misli, verovatno, da je dovoljno evropejska, nalogodavna i prihvatljiva za one koji validnost ovog zakona budu procenjivali, onda se u nekim elementima pri pisanju ovog zakona do kraja nisu stvari prepisale i, da kažem, ispoštovale.
Nama radikalima nije iznenađenje da imamo pred sobom još jedan od zakona koje moramo usvojiti da bismo se tamo pokazali kao ljudi koji revnosno, gotovo vazalno sprovode politiku, sve u nadi da će se jednog dana naći u društvu gde nam odista jeste mesto i gde jesmo i bili. Mnogi su zakoni tako prošli pored nas i o mnogima su se posle donošenja i preglasavanja, u kojem radikali nisu učestvovali, stvarali hvalospevi i slavopojke; konačno, i o Zakonu o viznim olakšicama koji bi trebalo da bude znak da idemo na "beli šengen".
Naravno, niko nikada nije otvoreno rekao da je i za zemlje koje jesu članice EU, koje su sa statusa "belog šengena" prešle na regularnu komunikaciju, jasna poruka iz EU da pet godina nema tranzita radne snage, da se njihovo korišćenje viza... U svekoliko materijalno lošem stanju žive, bar Rumunija i Bugarska, po svim pokazateljima gore nego što se živi u Srbiji, ništa te vize od koristi neće biti. Jedan od načina kojima se naša javnost često zamajava i posebno mladež vrbuje da veruje u to kako donosite demokratske i za Srbiju korisne zakone pada u vodu. Samo 10% građana Srbije možda ima pasoš, možda samo 10% povremeno koristi.
Kako je bila toliko velika vera i nada u boljitak koji nam donosi, sem nužne potrebe da se donošenjem takvog zakona pokažete kao neko ko je usvojio još jedan od naloga i udario još jednu crtu na zidu kao vojnici koji odbrojavaju svoje dane u služenju vojnog roka. Naravno, ni toga više nema, više nema brojanja dana, broje se dani u nedelji i to, naravno, dva dana, dva dana se ide na vikend da bi se jelo i okupalo.
Zašto je to u vezi sa ovim zakonom? Zato što i ovo kada donesete, biće to, ako u obrazloženju zakona stoji 50 - 100 potencijalnih azilanata godišnje, samo jedna investicija, koja će biti velika. Ali, biće rizika šta će se zapravo i ko će se moći podvući pod azilanta u ovoj državi. Šta to može da prođe, a šta to neće moći da prođe? Kakav će ostati status izbeglica, koji mi nismo uspeli da rešimo i da te ljude u dogovoru, reciprocitetu, uprkos svim izvinjenjima, uprkos svim stavovima koje je naša pokajnička, generacijski pokajnička vlada, kako se od 2000. godine krila pa nadalje, išla i nudila sebe uslužno ustaškoj demokratiji, ako je tako zovete i pokazala servilnost krajnje vrste...
Nismo uspeli da pitanje naših izbeglica rešimo na pravi način. Konačno, da li ćemo im sada kao azilantima omogućiti asimilaciju? Da li nas čeka neka druga zamka, da oni koji su otišli svojevremeno iz Hrtkovaca, o čemu govori ova knjiga koja zaista ima imenicu i pridev kojih se ne stidim i mislim da to kurvanje Nataše Kandić jeste političko kurvanje. Ono jeste i najcrnje i najteže i ono jeste nesreća za Srbiju.
Ako bi to bila karakterna osobina, to bi bio njen problem i o tome ne bismo raspravljali, jer svako ima pravo na privatnost, ali ovo što se radi u ime države, što se radi u ime onoga za šta mislimo da će naneti političku štetu Srbiji, njenim izjavama, postupcima, sa benevolentnim odnosom prema ustaškom režimu, jeste svakako nesreća za Srbiju, posebno u trenutku očiglednih nastojanja Vojislava Šešelja i ostalih srpskih heroja, koji zaista pokušavaju da govoreći o faktima iz tog vremena, kvaziformulisano kroz optužnicu i kroz tzv. odbranu koju iznose, govore o ispravnosti postupaka Srbije, građana Srbije i srpskih institucija. Sada idem i na detalje u ovom zakonu. Ako je već u ovom zakonu data definicija osnovnih pojmova, izostavljeno je, recimo, da izbeglica nije stranac. Kad se pažljivije čitaju ostala objašnjenja koja su u tekstu data proizilazi da zapravo izbeglica jeste stranac koji se ovde nalazi.
Druga stvar, ono što u ovom zakonu nije do kraja precizno definisano jeste i pitanje - ko to može potraživati azil i ko ga ne može potraživati. Ostaje indirektni način zaključivanja po tome kome će se azil odbiti kao neosnovan, neopravdan itd. Moglo se naći rešenje pa da stoji stavka po kojem bi potencijalni azilant mogao biti osoba, lice za koje se smatra da postoji mogućnost da je izloženo nekom osnovanom strahu od proganjanja, recimo, koji može biti različite prirode, političke, verske itd.
Ovde se ekonomski razlozi brišu, i to je prihvatljivo, jer ekonomski azilanti, praktično, to ne ide kao uslov ni u evropskom zakonodavstvu, to je emigracija ekonomske prirode. Međutim, to ovde nije pobrojano, jer da bi se našao osnovani strah od proganjanja, postojanje tog straha i njegova osnovanost, moralo bi se razmisliti šta bi to bilo, kakvi bi parametri bili. Zašto je to bitno staviti u zakon? Zato što će u prvom susretu sa azilantom razgovarati kancelarija, a to je služba unutrašnjih poslova.
Bez obzira na to što mi precizno u zakonu ne definišemo koji će taj činovnik koga Ministarstvo imenuje biti, osoba koja će razgovarati sa azilantom bi morala da ima nekakve osnovne pretpostavke da pre nego što donese odluku, kao primarnu, prethodnu, inicijalnu odluku, zna, tako da ne bi bilo zgorega da je tu napisano da, recimo, dela proganjanja zbog kojih osoba oseća opravdani strah i ne želi da se vrati u svoju prethodnu zemlju u kojoj je boravio ili iz koje je došao u našu, može biti fizičko, mentalno, seksualno uznemiravanje, može biti politički delikt, može biti loša primena zakona ili zakoni koji stvaraju diskriminaciju po pitanju rasne ili polne pripadnosti, može biti mnogo toga. To je trebalo pobrojati, tim pre što se u susretu činovnika u kancelariji zaista srećete, po pravilu, sa azilantom koji ima malo materijala kod sebe.
Zatim, kad Vlada sastavlja listu sigurnih zemalja ili sigurnih trećih zemalja, opet je nedefinisan kriterijum šta to Vlada koristi. Moguće je da Vlada ima pravo nekakve svoje posebne odluke, posebnih svojih prava i izvora informacija koje ima, ali zašto to ne staviti u zakon. To mora biti sigurno izveštaj i UNHCR-a, i EU i tumačenje pravnih normi zemalja na koje se takva lista odnosi; da li njihove pravne norme imaju isti ovakav zakon o azilu, da li oni doista poštuju konvencije o ukidanju torture, o izbeglicama itd., sve ono što je inače normalno i na šta se poziva zakonopredlagač kada je ovaj zakon i pisao.
Mi ostavljamo diskrecionu mogućnost Vladi da neku zemlju stavi na listu sigurnih zemalja ili sigurnih trećih zemalja. To može biti, ako je Vlada demokratski orijentisana, nacionalno orijentisana, funkcioniše ispravno, onda neće dozvoliti sebi da na takvu listu, recimo, stavi državu Hrvatsku, u koju bi mogle osobe koje se ovde nalaze da budu vraćene, saglasno članu 54. stav 3 (u stavu 3. se nešto menja i briše), i da se kaže – evo, prestali su uslovi zbog čega izbeglice mogu da imaju neprijatan osećaj, osećaj straha, teskobe, nepravde, osećaj približavanja velikog zla i svega onoga. Nejasno je, zato što je u stavu 54. stav 3. stavljeno da to ne važi za tačku 5, jer je nemoguće u tom članu tačku 5. napisati, a onda u sledećem pasusu negirati njen sadržaj.
Da bih bio jasniji, odmah ću reći. Dakle, član 54. tačka 5. u stavu 1 – ako lice više ne može da odbije zaštitu svoje države porekla, jer su prestale okolnosti u vezi sa kojima mu je dodeljena zaštita, tada mu se ukida status stranca i on se tada vraća kao strani državljanin. U narednom stavu stoji – može da se pozove na osnovu iskustava koja je imao. Nisu to samo iskustva. Onda ova tačka nije ni bila potrebna, jer će verovatno svako ko je izbegao i pretrpeo torturu reći – tamo me vraćate, kancelarija, komisija, ministar. Sigurno da normalan ministar to ne bi uradio. Ne treba opteretiti zakon nečim što po automatizmu u sledećem stavu ga briše i negira. To sam, otprilike, hteo da vam kažem što se tiče ovoga.
Mislio sam još nešto da vam kažem o razlozima za uskraćivanje azila. I ovo je prepisano iz tog hrvatskog zakona u priličnoj meri, ali nedovoljno tačno. Ne mogu da hvalim njihove zakone, ali vi ste u tački 2. kao razlog za ukidanje azila naveli – da je lice, potencijalni azilant, učinilo težak zločin koji nije političkog karaktera.
Pazite zamku, moglo je da se kaže – krivično delo, kažnjivo delo i bilo šta, ali zločin koji nije politički, znači, primićemo zločince koji su počinili politička nedela, zločine političkog karaktera. Po ovome bismo pola Al kaide mogli da primimo. Je l' to nama u interesu?
Dakle, ima izvesnih nejasnoća. Mislim da je našim amandmanom predviđeno da ovo brišemo, da se ovo ispravi. Zašto kazati – zločin? Teška je to reč za zakon, da uđe "zločin". Znači, ako je politički zločin, može da prođe. Ako nije politički, ne možete dobiti azil. Malo je to rogobatno sročeno i mislim da bi tu trebalo obratiti pažnju i videti da li takve nepreciznosti možda mogu da imaju kobnije posledice po situaciju u kojoj ćemo se naći kad ovaj zakon bude stupio na snagu.
Iako je procena da 50 - 100 potencijalnih azilanata možda može da se nađe pred našim legalnim institucijama i da traži pravo na azil, pitanje je, jer u obrazloženju zakonopredlagač kaže da se ne zna na kakve se okolnosti ubuduće može računati, te da možda taj broj bude i veći, da li je to tako napisano samo da bi se eventualno podigla finansijska sredstva, mi to ne znamo. Postavlja se pitanje, zašto tako brojna komisija, brojno članstvo komisije, koja sadrži sedam plus jedan članova. Zašto nije preciznije definisan predsednik komisije, koje su njegove nadležnosti, obaveze itd.
Kada je reč o nekim pravima koja se daju azilantima, dakle, onima koji čekaju da dobiju azil, bivaju smešteni u tzv. sigurne kuće, da ne kažem u nekom drugom smislu, prihvatne centre gde su izbeglice, ili ove druge centre, ne znam tačan termin, svejedno, kakav se nivo zaštite pruža? Ako je to nivo zaštite stranaca, koju primaju stranci, pitanje je da li je to za nekakve masovne pojave azila suviše veliki nivo; možda to treba ograničiti, pa pružiti elemente hitne pomoći, elemente neodložne pomoći za lečenje, elemente pomoći kod posebnih vrsta tortura. Nije samo izmeriti pritisak, pregledati i lečiti pneumoniju; ako je neko bio zlostavljan seksualno, treba psihijatrijska pomoć; ako je politički zlostavljan, treba i neka druga vrsta pomoći. Možda treba preciznije nivelisati.
Inače, stranci imaju gotovo po pravilu potpuni dijapazon lečenja i nisam siguran da bi ovakav zdravstveni sistem, koji ni našim građanima ne pruža sve što je potrebno, mogao sve da pruži i da se na osnovu toga neko pozove da kompletno može da uradi baj-pas i može da uradi sve, kada ustanovite da ima sve. Dakle, da mi vidimo zašto se i ta stavka, to nije mala stavka, ne definiše preciznije.
Dakle, zakon ima određenih nepreciznosti i jasna nam je namera zašto mora da se donese. Ako se amandmani usvoje, možemo razmišljati o tome kakav ćemo stav o ovom zakonu zauzeti u danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem se profesoru. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Jovan Damjanović. Imate 26.

Ja ću da nastavim. Pre podne sam se javljao da ukažem šta sve ne valja u ovom predlogu zakona, a kako ga više čitam, stičem utisak da vi ovo treba da povučete skroz. Prvo da, radi javnosti, otklonim neke nedoumice. Usvajanje ovog zakona, kako ste vi ovde rekli da je on uslov za pridruživanje Evropskoj uniji, to zaboravite. To možete da kažete Tanji Miščević. Ona će da se obraduje. Možete da kažete ovoj gospođi ovde, što je njeno ime zapisano, Nataši Kandić. To možete onom Podunavcu sa Fakulteta političkih nauka, to možete ovim istraživačima javnog mnjenja. Ni oni ne veruju, ali oni moraju javno da lažu. Oni moraju čak i da se oduševljavaju ovakvim idejama. Srpska radikalna stranka ne mora da deli oduševljenje povodom evropske perspektive koja nam se nudi. Ovaj zakon nema blage veze sa Evropskom unijom i sa nekim našim uslovima.
Druga stvar, sve ove konvencije, akti, protokoli, to je ugrađeno u naš pravni sistem. Radi vas mladih koji radite u Ministarstvu unutrašnjih poslova, samo da vam skrenem pažnju – socijalistička samoupravna Jugoslavija nije bila član Saveta Evrope i nije imala neki bolji status u Evropskoj ekonomskoj zajednici samo zbog dve stvari: zato što nije imala višestranački sistem i zato što je imala policijski pritvor od tri dana. Za sve drugo smo ispunjavali sve moguće standarde. To morate da znate, da ne hvatate sve onako, što je u vazduhu, jer može i gorko da naiđe.
Dalje, u novom Ustavu nema reči „azil“. Pošto nema reči „azil“, neko ko je pisao Ustav je našao reč „utočište“, bezbednost i zaštita. Morali biste prvo da promenite naslov zakona, prva stvar. Druga stvar, nijedan uslov nije ispunjen da mi donesemo ovaj zakon, mislim na one suštinske materijalne uslove. Po pravilu, azil je politička zaštita nekog čoveka koji je došao da se sakrije i da se zaštiti u nekoj zemlji, zadržavajući status stranca. Ali, kada mu se da azil, on se ne proteruje i ne isporučuje u inostranstvo, nego u dobrom delu uživa korpus prava koja uživaju državljani Republike Srbije. Čak ga i država štiti. Pre 20 i nešto godina, bili su obezbeđeni neki azilanti itd.
Sada, danas, kada se građani Republike Srbije malo zamisle, kome bi Srbija mogla da pruži politički azil? Hajde da krenemo od podele po stranama sveta. Zbog progona na istoku neko zatraži azil u Srbiji, ali imamo marionetsku vladu prozapadnih sila i za nju bi politička šteta bila da pruži azil nekome sa istoka. Dođe neko sa zapada i traži politički azil. Zašto? Tamo je veliki antiglobalista i traži politički azil u Srbiji. Kako da mu ovaj dvojac bez kormila da azil, kada odmah mora da ga isporučuje zapadu?
Još nisam došao, ti si posebna tema, nemoj da se sekiraš.
Znači, donosimo nešto bez veze. Nešto bez veze. Mi smo imali jednog ovde, a sada ga nema i ne vidim ga sada; 1992. godine pobeže u Nemačku i kaže – ja sam politički proganjan i meni je ugrožen život, a niko nije obraćao pažnju na njega, i dobio je azil u Nemačkoj. Da li je tako bilo? Jeste. Onda je sa azilom iz Nemačke mogao da pljuje do mile volje po Srbiji i svemu srpskom ovde.
Kažite mi koju zaštitu vi pružate nekome kome uspostavite azil.
Idemo dalje. Obratite pažnju. Ja se posebno plašim ove odredbe Ustava 57. stav 1. Kaže se – stranac koji osnovano strahuje, i računamo da je strah osnovan, od progona zbog svoje rase, pola... Šta ako, recimo, Bugari počnu da proteruju ove homoseksualce iz Bugarske, da li ćete vi njima da date azil u Srbiji i da se uklope u ove demokratske tokove? Možeš da budeš homoseksualac, narkoman, ali zabranjeno pušenje u Srbiji, ne sme cigareta da se puši.
Kako ja mogu da raspravljam o ovom zakonu, ako ne pogledam vaš sistem vrednosti? Vi nemate sistem vrednosti. Po kom osnovu biste vi pružili azil? Objasnite mi po kom osnovu biste vi pružili nekome azil. U čemu se vi politički razlikujete od Zapada? Vi ispunjavate sve što traži Zapad, NATO i drugi. Kome? Benazir Buto? I da joj pružite azil ovde, pošto je tamo proganjana, gde smete? Kako smete da joj pružite azil? Odmah će da vam prorade neke Al kaide ovde.
Zašto donosite ovakav zakon? Onda ubacujete i utočište i neke druge pojmove i pravite neosnovane asocijacije na temu izbeglištva. Sada ću da vam kažem zbog čega se ovo donosi.
Vrlo je teško Evropskoj uniji i Komesarijatu za izbeglice Ujedinjenih nacija da 16 godina priznaje kao činjenicu da u Srbiji postoje izbeglice, jer se ne uklapa u priču da je Srbija izvršila agresiju, da su Srbi narod koji vrši etničko čišćenje. Pošto to ne može nikako da se dokaže, akti govore koliko je stotina hiljada ljudi, Srba, sa nekih drugih teritorija u Srbiji, onda idemo na prekrštavanje – nisu izbeglice, nisu prognanici, nisu proterani. Šta su? Evropi deluje mnogo bolje kada se kaže – azilant. Srbin iz Knina koji 12, 15 godina živi u Beogradu, on je azilant, pa nešto što ne prihvati državljanstvo, dvojno ili ovako, onda će biti azilant.
Kome biste vi drugome pružili zaštitu, kažite, u čemu se vi politički razlikujete? Pravo azila je naročito eskaliralo kada je bio bipolaran svet, kada su postojale jasne granice između dve globalne politike, pa je protivnik jedne politike koja se vodi u njegovoj zemlji, da bi se zaštitio od progona i svega drugoga, prelazio na onu drugu stranu. Gde je sada ta druga strana? Gde se ona nalazi?
Samo da vas podsetim šta ste naveli kao razlog zbog čega se neko proganja: rasa, pol, jezik, veroispovest, nacionalna pripadnost ili pripadnost nekoj grupi, ili zbog svojih političkih uverenja itd. Po kom osnovu vi možete da obezbedite azilanta u Srbiji? Vi pod ovo možete da podvedete sve, ali najčešće što ćete da podvedete to je kriminal. Dakle, pružićete azil nekom kriminalcu iz inostranstva prepunom para i vodićete računa da niko ne zna, jer ako oni sa zapada saznaju, obrali ste bostan.
Samo da vas podsetim, BiH je priznala da je na svojoj teritoriji držala, u nekim svojim zatvorima, neke ljude koje je Amerika dovela, čini mi se da beše i Poljska, još jedna treća zemlja ovde. Nema ovih naših koji su u Savetu Evrope, koji su prisustvovali kada je doneta deklaracija na tu temu. Bivši javni tužilac iz Švajcarske je vodio ovaj postupak. BiH je priznala da je njihova teritorija korišćena za torturu, mučenje.
Da li ćete preko ovog zakona vi da saučestvujete sa nekim u nekim stvarima?
Dalje, prema članu 57. stav 2. mi treba da regulišemo samo postupak sticanja, kako rekoste, utočišta, zaštita i bezbednost. Vi odoste u pojmove, ko je izbeglica, pa šta je utočište, pa šta je azil, pa šta je azilant, pa šta je postupak, pa ovo, pa ono.
Samo da vas podsetim, član 39. reguliše ulazak stranaca i boravak i kaže se pod kojim uslovima stranac može biti proteran. Ovo sa azilom treba da bude izuzetak od tog pravila. Stranac pod određenim režimom ulazi kod nas, boravi na ovoj našoj teritoriji i pod određenim uslovima se proteruje sa naše teritorije, a ovaj zakon treba da isključi primenu tog zakona o ulasku i boravku stranaca. Zašto? Neki razlog mora da postoji. Zato što je taj stranac proganjan. Danas postoji progon samo po osnovu toga što je neko globalista ili antiglobalista. Ko proganja? Proganjaju globalisti. Zašto? Zato što antiglobalisti smetaju njihovim planetarnim idejama kako da osvoje svet. Globalisti se hvale kako granice više nisu prepreka, pa ima ona čuvena rečenica - nije prepreka za slobodan protok ljudi, rada, kapitala, ideja, informacija, i teraj šta sve padne na pamet.
Koga bismo mi zaštitili azilom? Evo nagradnog pitanja za celu Srbiju: ko bi tražio azil u Srbiji? Da bi se neko obratio nama za azil, on treba da ima elementarno uverenje da je vlast u Srbiji sposobna da lupi rukom o sto nekome, a kome će ovi jadnici da lupe rukom u sto, kome, ovaj neobavešteni jadnik, ima da umre kao neobavešteni, a ovaj se samo slika, pozira, ovaj Boris "bezemljaš". Ko će od njih da traži zaštitu? Gde vam je vojska, gde vam je policija? Da li vi znate da nemate pograničnu policiju, da li znate to?
Tri meseca vam patrole nisu prošle preko granica, a ovde demonstrirate neku silu, država, vlast, organizovani kriminal. Nema Jočića, ali moraće da dođe. Imamo mi dosta amandmana. Mi smo amandmane pisali da bismo pričali, da znate.
Zakon vam ništa ne valja. To se mi malo sa vama igramo pa kažemo – podneli smo amandmane, pa ako glasate za naše amandmane, mi ćemo da glasamo za ovaj zakon. Ništa vam ne valja zakon. Ništa vam ne valja, od prve reči do poslednje reči, katastrofa od zakona. Nogama da je neko napisao, napisao bi bolji zakon. Kada prepisujete, ne znate da prepišete. Hoćemo u diskusiji da vas prikažemo kako izgledate goli, kako ste jadni, kako ste politički jadni, kako nema ništa od vas. Vi ne možete da pružite zaštitu običnom građaninu.
Mi imamo ovog ministra, ovog ministra pravde, što ima facijalis zbog tvrde stolice, nema ga. On zavodi red po sudovima. Zamislite, suspendovali su jednog predsednika suda zato što mu je tetka simpatizer SRS, a pre nekoliko dana je bio kod tetke na kafi, a svake desete godine ide kod tetke na kafu. To je njihov demokratski kriterijum. On komentariše pravosnažne sudske presude, pa ne zna ni da prokomentariše. Ne zna ni kakva je presuda po zahtevu zaštite zakonitosti, a u novinama se hvali kako će on da razreši sudiju, najboljeg sudiju u Nišu hoće da razreši. Nema nijedne greške, najbolji sudija.
Šta on zna, godinu dana je bio advokatski pripravnik, šta zna o pravu? On se u pravo razume kao Marica u svilu. Nema Boška Ristića ovde. Ni vojsku nije služio, jadnik, pobegao u Holandiju kada je bilo 1992. godine... Ali, nije problem da Boško Ristić na ime oca ima dva stana, na ime majke dva stana, na ime žene dva stana, na svoje ime dva stana, na taštino ime dva stana, na tastovo ime dva stana, od Herceg Novog do Niša. Takav je vaš Boško Ristić, on hoće dominaciju. Nema to veze sa vašom ideologijom, jer vi nemate ideologiju, drp sistem.
Evo nagradnog pitanja: kome bi Srbija mogla da pruži azil? Azil je politička kategorija. Kažite, kome da pruži azil? Nema tog na kugli zemaljskoj. Ako je nekome stalo zbog ekonomije, zbog ekonomskog stanja, on beži u zapadnu Evropu, tamo su bogati. Srbija nije bogata. Ako je neko politički proganjan, on ide u neku zemlju koja je velesila, koja može da mu pruži zaštitu. Kakvu će zaštitu da pruže ovi naši?
Karla del Ponte je pre 15 dana organizovala ručak u jednom hotelu, naravno, ja sam sve podmetnuo tamo da snimam šta se radi i snimio sam šta se radi, samo se vi smejte, snimio sam. Samo da vas podsetim, pre dva meseca ste napali mog Vučića da govori laži povodom Vekarića i ovog tužilaštva za ratne zločine. Nije laž u pitanju. Imamo pismene dokaze. Tužilaštvo, na čelu sa Vladimirom Vukčevićem, vrši progon u Srbiji, plaši ljude, kako bi sada obezbedili svedoke za Karlu del Ponte, sada, na kraju 2007. godine.
Da li nama treba takvo tužilaštvo? Zamislite koliko je taj Vukčević pokvaren, podmetnuo Veselina Mrdaka da se on potpiše na poziv, a prošli put je onog Branka Stankovića podmetnuo. Vladimir Vukčević nije izabran u skladu sa zakonom, da znate. Njega je predložila Vlada, a kasnije je taj zakon proglašen neustavnim.
Tako se uništava Srbija, šest-sedam godina konstantno, po svim šavovima. Za šta god se dohvate demokrate, računajte da je uništeno. Zapamtite, ko god je bio u bilo kakvom dogovoru sa Demokratskom strankom, stradao je. Napravite retrospektivu za sedam godina pa kažite ko je profitirao. Svi su stradali. Sećate se Vidovdana 2001. godine, isporučili Slobodana Miloševića, a posle dva dana kod Patrijarha Pavla za oprost. Veronauka na brzinu uđe da se iskaju gresi. Ne mogu da se iskaju gresi nikako. Moraju da se svode računi. I suviše ste dugo na vlasti, i suviše temeljno ste uništili Srbiju. Moramo da spasavamo. Povucite...
(Srđan Milivojević, sa mesta: Tema.)
Gospodine Milivojeviću, vi nikada nećete biti tema Narodne skupštine. Nemojte da me dovodite u neprijatnu situaciju da prema građanima treba da budem nepristojan. Za takve slučajeve su druge institucije. Ovde je samo sreća što poslanici nemaju lekarsko uverenje kada se biraju, pa neko promakne. Samo da vam kažem, još mi Vojislav Koštunica nije odgovorio na pitanje o zdravstvenom stanju pojedinih ministara. Za jednog mi je odgovorio, ali između redova vidim da je potvrdio moje... Ali, bilo bi mi vrlo drago da vidim uverenje o Dušanu Petroviću, ili to uverenje ili uverenje sa fakulteta, jer on blage veze nema.
Vi sudije, što ne dajete podršku sudskoj upravi, zapamtite, vi ste sledeći. Tako radi DS. Vi ste sledeći, sad se smeškajte, trljajte, ne dotiče vas, zapamtite, vi ste sledeći. Neće on da se smiri, sa Boškom Ristićem, dok ne završi ceo posao. U pravosuđu moraju da budu samo ljudi odani Demokratskoj stranci, odnosno pojedincima iz Demokratske stranke. Vi drugi vodite računa kako ćete da skinete pritisak.

Reč ima narodni poslanik Amdžad Migati. Nije tu. Reč ima narodni poslanik Jovan Damjanović, a neka se pripremi narodni poslanik Radovan Radovanović. Preostalo vreme je šest minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaka država ima svoj ustav i zakon, pa i u našoj državi postoji Ustav i zakon. Smatram da po Ustavu i zakonu imamo pravo, svi građani, i da ne možemo deliti građane tako da se pripadnicima nacionalne manjine ne daje pravo i omogući ono što iziskuju Ustav i zakoni. Ustav je jemstvo naše države i garantuje, garant je da se sprovodi Ustav i zakoni podjednako prema svim narodima i nacionalnim manjinama koje žive u našoj državi.
Mi smo imali prošle godine zakazanu skupštinu Nacionalnog saveta Roma i za tu elektorsku skupštinu listiće je predao samo gospodin Šajn. Kada smo mi došli da predamo, rekli su da više ne primaju do daljnjeg. Bez obzira što je bila zakazana, ona se odložila. Već godinu dana nije zakazana ta navodno vanredna elektorska skupština; to je bila tada vanredna elektorska skupština, a s obzirom na to da je Nacionalnom savetu Roma prošao mandat pre četiri-pet meseci i da je Nacionalni savet sada bez mandata, znači, trebalo bi da se uvede v.d. stanje, da se izaberu novi ljudi i da se zakaže nova skupština Nacionalnog saveta Roma, gde bi se na demokratski način izabrali ljudi kojima narod bude dao poverenje.
Zašto ja sada ovo kažem? Poslao sam zahtev gospodinu Milanu Markoviću, ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, evo, danas je mesec dana. Verujte mi, ako ja, kao narodni poslanik, ne mogu da dođem do ministra, da li zato što sam Rom, a mislim da je zato, ili zato što pripadam političkoj stranci SRS, to je strašno. Imam prava, koliko god je ovo država srpskog naroda, i naša je, država manjinskog naroda. Mi našu državu poštujemo i sprovodimo sve naše obaveze u našoj državi. Zašto se ne sprovode prava i obaveze prema nacionalnim manjinama, a osobito prema romskoj zajednici?
Strašno je, Nacionalni savet je bio razbijen po političkoj osnovi, što nije smelo da se uradi. Nacionalni savet je bio zadužen za obrazovanje Roma, zdravstvo, socijalna pitanja i stambeno pitanje Roma. Nacionalni savet je savetodavno telo određenih državnih resora. Međutim, mene ministar ne prima, obećao je da će da me primi, ja sam 16 puta zvao, javio se njegov šef kabineta i zamislite šta mi je rekao - ne može, zakazano je, mi smo kontaktirali ombudsmana i donesena je takva odluka. Čekajte, da li ombudsman treba da pozove i narod koga se tiče ta problematika da razgovara, da pozove i nas da diskutujemo, da damo doprinos za tu elektorsku skupštinu?
Zašto bi se sada održala skupština Nacionalnog saveta Roma? Ako je u razradi Ustav, koji je mnogo više povoljan ne samo za romsku nacionalnu manjinu, nego za sve nacionalne manjine, zašto mi ne sačekamo to? Sve što je pozitivno po Ustavu i zakonu u našoj državi je za taj narod i za građane ono što je povoljno i to se primenjuje. Zašto se primenjuje sada nešto što nije u interesu romskog naroda?
Pazite ovako, kako se elektorska skupština zloupotrebljava? Mi smo imali neke ljude u Šapcu... Ona je radila u ministarstvu za upravu prihoda finansija i skinula je ime, prezime i srednje slovo, i to je donela, to se prihvatilo, i to su bili potpisnici elektori za neke elektore. Ja sam bio isto tada sa dosta elektora, a moje biografije i mog predmeta nigde nema, čak su rekli da Damjanović ne može da učestvuje, ni da bude izabran na elektorskoj skupštini.
Šta sam ja u ovoj državi, neprijatelj? Ja sam mnogo izgubio zbog ove naše države Srbije; bio sam na listi da me odstrane zato što sam Ciganin i što sam Srbin i što nisam potpisao za HDZ, jer sam branio interese naše države, naših građana. Zar se na ovakav način meni to sad vraća?
Pitam se, ako mi dozvolite, gospodine predsedavajući, pošto smatram da je vrlo značajno da ovo rešimo, zašto se sada ponovo manipuliše Romima?
Molim vas, gospodo, nije u redu, ako smo mi narod koji je najslabiji, i ekonomski, i socijalno i obrazovno, zašto nam ne pomognete? A, vi ste obrazovali Albance po posebnom, hitnom postupku, pa ste ih obrazovali, pa ste im dali državu, predsednika i sada oni uzimaju državu i ubijaju vas i moje Rome, i Srbe i sve druge koji nisu Albanci. Šta ovo radite od romskog naroda? Ovo je sramota. Samo hoću da vas opomenem.
Znam metodiku demokratije kako treba da branim svoj narod koji me je izabrao i da radim u interesu naroda. Ja sam i predsednik Saveza društava Roma Srbije, sem što sam član SRS i ovde narodni poslanik.

Predlažem vam, pošto govorite o temi koja je važna da, kao i uvek, na kraju dana ostavimo ta pitanja, a svakako će biti ministar tu.
Reč ima narodni poslanik Radovan Radovanović.

Gospodine predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, kao što je navedeno u samom obrazloženju Predloga zakona, ovaj zakon o azilu bi trebalo da uskladi naše zakonodavstvo sa međunarodnim obavezama i aktuelnim opštim standardima, a posebno u oblasti zaštite ljudskih prava osoba koje ne mogu ili su u strahu da se vrate u svoju zemlju, ili ako su bez državljanstva zemlje u kojoj su imali boravište. Zato je od izuzetnog značaja da ovaj zakon bude u skladu sa najvišim međunarodnim standardima.
Osnove za davanje azila naš Ustav je preuzeo iz Konvencije o statusu izbeglica, međutim, postoji neslaganje koje je kao takvo preneto i u Predlog ovog zakona. Kao osnove za davanje azila Konvencija predviđa da lice koje osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti i nacionalne pripadnosti ili pripadnosti društvenoj grupi... Ovaj poslednji osnov "pripadnost društvenoj grupi" nije kao takav preuzet, već u Ustavu i u članu 2. Predloga zakona stoji "pripadnost nekoj grupi", dok u članu 6. stav 1. Predloga zakona stoji "pripadnost nekoj društvenoj grupi".
Ovaj osnov je za sada u praksi u mnogim zemljama najproblematičniji, a ovakvim rešenjem mi ćemo ga učiniti još nejasnijim kod nas.
Zato u članu 2. treba dodati, po nama, novi stav 16, koji se odnosi na definiciju azila; treba dodati i definiciju društvene grupe, tako da društvena grupa podrazumeva sve pojedince koji se mogu okarakterisati kao pripadnici grupe, bez obzira da li ona formalno postoji, koja je karakteristična po tome što lica koja je čine imaju urođene osobine ili osobine koje pojedinac ne želi da menja, niti je umesno tražiti da ih promeni.
U Predlogu zakona vidimo da u članu 2. i u članu 6. postoji razlikovanje poslednjeg osnova za davanje azila. U članu 2. stav 7. prihvaćen je jezik iz Ustava - "na osnovu pripadnosti nekoj grupi", a u članu 6. stav 1. iz Konvencije - "na osnovu pripadništva društvenoj grupi".
Postavlja se pitanje šta je društvena grupa, kako se definiše pripadništvo nekoj grupi i šta je uopšte onaj ko je pisao Predlog ovog zakona hteo da kaže.
Više je nego očigledno da predlagači zakona nisu ni svesni da ovakva praznina u zakonu može da dovede do neujednačene prakse i velikih poteškoća za ljude čiji su životi ugroženi i koji su tražioci azila.
Ovakvim tumačenjem društvene grupe kakvo mi predlažemo omogućićemo da se sve kategorije koje sada dobijaju azil na osnovu pripadništva društvenoj grupi i kod nas mogu da traže utočište, a to su posebno žene žrtve porodičnog nasilja, seksualne manjine, manje verske zajednice i ostali koji su u sličnoj situaciji. Jedino će se na ovaj način istinski raditi na implementaciji međunarodnih obaveza preuzetih iz Konvencije.
Drugi problem jeste što se u Predlogu zakona ne spominju nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i prava tražioca azila. One su u zemljama u svetu i u regionu, poput Slovenije i Hrvatske, odigrale ključnu partnersku ulogu sa državnim organima nadležnim za kontrolu granica i davanja azila. Neophodno je od samog početka početi sa ovom saradnjom, jer će predstavnici civilnog sektora biti ključni partneri države kada se kancelarija UNHCR u Republici Srbiji zatvori.
Obaveštenje tražioca azila o podacima nevladinih organizacija koje se bave pružanjem besplatne pravne pomoći osiguraće demokratsku i fer proceduru čitavog procesa.
Tako da u članu 25. stav 2. treba dodati – pre podnošenja zahteva za azil stranac će se poučiti o njegovim pravima i obavezama, a posebno o pravu na boravak, besplatnog prevodioca, pravnu pomoć i pravo na pristup UNHCR-u ili nevladinoj organizaciji koja se bavi zaštitom ljudskih prava i prava lica koja traže azil.
Sledeći problem sa kojim se suočavamo kada pogledamo ovaj predlog zakona jeste da postoji mogućnost da zbog tzv. ćutanja uprave lice ne dobije azil, tako da je potrebno uvesti posebnu odredbu koja predviđa da ukoliko kancelarija za azil ne donese odluku u roku propisanom Zakonom o opštem upravnom postupku, neće se primenjivati odredba člana 208. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, već će se prvostepeni postupak nastaviti do donošenja pravosnažnog rešenja.
Opšti režim ćutanja administracije koji predviđa član 208. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku ne sme se primenjivati na proceduru utvrđivanja izbegličkog statusa. Ovde se odlučuje o pitanjima koja nekada mogu značiti granicu između života i smrti. Zbog toga se nedonošenje rešenja ne može smatrati negativnom odlukom i tražilac azila ne sme snositi posledice moguće neažurnosti administracije.
U članu 31. naslov treba promeniti tako da glasi - Razlozi za uskraćivanje utočišta, a ne azila. Takođe, u članu 31. u stavu 2. treba promeniti reč "azil" u "utočište": pravo na utočište neće se priznati licu koje uživa zaštitu ili pomoć neke od ustanova ili agencija UN, osim UNHCR-a. Isto se odnosi i na stav 3, u kome takođe treba promeniti reč "azil" u "utočište", a sve to treba zbog usklađivanja odredaba Predloga zakona o azilu sa Ustavom Republike Srbije, gde je uveden pojam "utočište", koji odgovara izbegličkom statusu, dok pojam "azil" obuhvata nešto drugo.
Razlozi za uskraćivanje navedeni su u članu 31, odnose se na razloge za uskraćivanje izbegličke zaštite, odnosno utočišta po ustavnoj terminologiji. Koncept izbegličke zaštite je uži od koncepta zaštite ljudskih prava. Izbeglička zaštita, odnosno utočište podrazumeva viši standard prava. Zbog toga je i u Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine uvedeno pravilo da neki tu zaštitu ne zaslužuju, što je dosledno navedeno i u predloženom članu.
Ove stvari nisam predlagao amandmanom, jer stekao sam utisak da sve ono što sam do sad predlagao amandmanom predlagači nisu ni čitali. Hvala lepo.