O amandmanu, reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Ukupno preostalo vreme je 9,5 minuta. Izvolite.

Hvala lepo gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja sam želeo više o ovom amandmanu, u stvari, da povodom njega, takođe, kažem nešto.
Mislim da bi bilo važno da javnost zna o čemu se ovde radi. Član 50. zakona o Ustavnom sudu kaže - postupak za ocenjivanje ustavnosti ili zakonitosti opšteg akta pokreće se predlogom ovlašćenog predlagača ili rešenjima o pokretanju postupka. To je stav 1. Stav 2 - postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud može da pokrene samostalno, na osnovu odluke koju donosi dvotrećinskom većinom glasova svih sudija.
O čemu je ovde reč? Na stranu ono što je moj kolega prethodno upozorio, koliko će biti slučajeva kada će moći dvotrećinskom većinom da se donese ta odluka, s obzirom na to da će biti izabrano 10 sudija od ukupno 15, a to je knap, dvotrećinska većina. Želim da ukažem na nešto drugo. Želim da ukažem na jedan arogantan odnos Vlade prema poslanicima koji podnose amandmane. Kako?
Gospodin Sulejman Spaho je podneo amandman gde kaže – postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud može samostalno da pokrene, na osnovu odluke koju donosi dvotrećinskom većinom glasova svih sudija. Vlada je u svom predlogu rekla - može da pokrene samostalno.
Prvo, javnost treba da zna da nikakva šteta ne može da nastane kada bi bio prihvaćen ovaj amandman, jer i jedno i drugo govore isto.
Drugo, amandman gospodina Sulejmana Spaha je upriličen ustavnoj formulaciji, jer član 175. stav 2. Ustava kaže - Ustavni sud donosi odluke većinom glasova svih sudija Ustavnog suda. Zatim, to je, inače, nešto na čemu insistira i narodni poslanik Sulejman Spaho: ''Odluku da samostalno pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud donosi dvotrećinskom većinom'' itd.
Vlada kaže - ne može ''da samostalno pokrene'', nego može ''da pokrene samostalno''. Kaže - neću da prihvatim to, zato što je ovo, kako kažu u obrazloženju, preciznije.
Gospodine ministre, ja vas molim da objasnite ovde u čemu je preciznija formulacija koju je zakon dao. Drugo, da li je moguće da toliko sujete ima da jedan amandman, koji ne remeti ništa, čak je pravno-tehnički pogodniji, ne treba da usvoji samo zato da Vlada ne bi rekla - usvaja se amandman jedne opozicione stranke?!
To me malo podseća na onaj amandman koji smo uložili, to je bilo, inače, na dnevnom redu još u petak, na član 17. zakona o Ustavnom sudu. Taj član 17. je predviđao da ocenu radne sposobnosti vrši Ustavni sud, na osnovu mišljenja ovlašćene zdravstvene ustanove.
Mi imamo tako lepo propisano u sistemu ko vrši ocenu radne sposobnosti, odnosno gubitka radne sposobnosti, pa kažemo - ljudi, postoji predviđena procedura, tačno, ko šta radi do konačnog veštaka, odnosno prve i druge grupe veštaka, koji su jedini ovlašćeni da donesu ocenu gubitka radne sposobnosti na osnovu prethodne procedure. Čak ne može ni svaki lekar, ni komisija koja sagledava validnost svih dokumenata, da da ocenu.
Kažem, ljudi – nije ništa sporno, ali imamo propise penzijskog osiguranja koji vrlo jasno utvrđuju proceduru kako se ocenjuje gubitak radne sposobnosti.
Odgovor je bio da, otprilike, Vlada ne prihvata amandman, zato što je predloženim zakonom to celishodnije uređeno.
U stvari, želeo sam da upozorim na ovakvu vrstu odgovora Vlade. Ovo je preciznije, kako Vlada kaže. Očekujem da će ministar sada da izađe i da će da da silno obrazloženje zbog čega je to preciznije, iako u Ustavu stoji upravo onako kako je Sulejman Spaho predložio.
O čemu se radi, gospodine ministre? Zar stvarno toliko košta da se ustane i da se kaže - ljudi, ne šteti ni zakonu, ne remeti mi ništa, ne zadire u koncept, jednostavno se radi o pravno-tehničkoj obradi, prihvatamo taj amandman. Cela priča je završena.
Ovako pokazujete, gospodine ministre, jedan arogantan odnos prema narodnim poslanicima, i ovim obrazloženjem, i obrazloženjem na član 17. zakona. To je nešto što, inače, postaje karakteristika u poslednje vreme, kao što je arogantan i neprihvatljiv, jednostavno, bezobrazluk, odgovor Vlade Sindikatu pravosuđa - povećaćemo vam plate ako otpustite 2.000 ljudi. To je nepristojno, to je strašno.
Samo želim još jednom, to je bila suština mog izlaska za govornicu, da upozorim javnost na ovakav odnos prema poslanicima i prema javnosti, naravno, i prema državnim činovnicima. Nije to dobro i to kratko traje, gospodine ministre.

Reč ima ministar, gospodin Petrović.

Ja ću o svim amandmanima na kraju reći, pošto vrlo pažljivo pratim ovu debatu.
Ova rasprava jeste u pojedinostima i raspravlja se o svakom amandmanu posebno, ali zakon čini celinu i veliki broj članova je međusobno povezan. Daleko od toga, četvrti ili peti put kažem, da se radi o bilo kakvom inatu ili čemu drugom, osim o uverenju da rešenja koja bi na kraju trebalo da ostanu u ovom zakonu čine najbolji mogući tekst. Između ostalog, ovaj amandman je za to primer.
Ovaj zakon je prošao i jednu lektorsku, stručnu obradu. Nisam za to stručan, niti hoću uopšte da ulazim u debatu o tome da li bi red reči trebalo da bude uređen na jedan ili drugi način. O smislu svake odredbe, naravno, svi smo pozvani da govorimo.
Ne vidim razlog zašto bi jedan tekst, koji je prošao kroz ruke lektora, koji je kompetentan i za pisanje pravnih propisa, odnosno, da budem precizan, za ocenu načina na koji su ti propisi napisani, trebalo menjati.
Dakle, ne radi se o bilo čemu drugom, osim o uverenju da imamo dobra rešenja. Kao što sam rekao, o stvarima o kojima ste govorili maločas, govoriću na kraju. Pitanje procedure utvrđivanja nesposobnosti nije ove prirode, nije pravno-tehnička, nego je suštinska stvar i kazaću o tome šta imam.
Mogu u ovom trenutku da kažem da smo vezani Ustavom i da je Ustav dao određena rešenja, koja možda nisu takva da ne bi mogla da budu i drugačija, ali ustavni sistem imamo kakav imamo i zakoni moraju da razrađuju ustavno rešenje.

Da li se još neko javlja za reč povodom amandmana? Replika.

Vrlo kratko, gospodine ministre. Rekli ste da niste sigurno u ovo rešenje koje ste predložili, jer ste se pozvali na to da je izvršena lektura. Je li tako? Ja vas podsećam da je Ustav, takođe, prošao lekturu, a u njemu stoji - odluku da samostalno pokrene. Ništa više, gospodine ministre.

Na član 51. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Ministar je prihvatio ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, prihvatanje ovog amandmana od strane gospodina ministra Petrovića, u svakom slučaju, govori o tome da su poslanici SRS-a uložili određeni napor da bi koliko-toliko pomogli da se u nekim odredbama Predloga zakona doradi i poboljša tekst.
U članu 51. stav 1, posle reči: "zasniva", dodaju se reči: "predlog ili zahtev kako da se odluči". U svakom slučaju, ministar je uočio da je tu bilo propusta i da treba prihvatiti ovaj amandman. Smatramo da je to na mestu, ali bih samo dodao dve-tri rečenice o tome zašto mi to predlažemo.
Ministar dobro zna, kao dugogodišnji pravnik, da svaki predlog kojim se stranka obraća bilo kom sudu, ili bilo kom državnom organu, mora biti jasan i precizan, da ne bi došlo do odbacivanja i ponovnog vraćanja predmeta na doradu. Mislim da je ova odluka ministra pravde sasvim na mestu.
Ako mi dozvolite, ja bih samo ponovio, pošto je prisutan ministar na sednici, i prethodnih dana i sada, da mi predlažemo i tražimo da se donese zakon o disciplinskoj odgovornosti nosilaca pravosudnih funkcija, kako je to u uporednom pravu. Taj zakon o disciplinskoj odgovornosti postoji u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Švajcarskoj, Holandiji, Belgiji, Italiji i SAD, da ne nabrajam. Zašto ovo želim da istaknem?
Želim da iskoristim prisustvo ministra Petrovića, da bi to imao u vidu, jer sigurno ima probleme u vezi s određenim postupcima i određenim odlukama, pogrešnim, koje donose pojedini nosioci pravosudnih funkcija. U prilog tome ide činjenica da ogromnu štetu Vlada Republike Srbije, iz džepa poreskih obveznika, plaća upravo zbog toga što su odluke koje su donosili pojedinci, kao nosioci pravosudnih funkcija, bile nezakonite, pogotovo one koje su se odnosile na istragu ili na krivični postupak. Velike su štete koje se plaćaju.
Ja sam mišljenja da bi trebalo da se oglasi i Javni pravobranilac Republike Srbije i da bi trebalo regresnom tužbom da traži svu štetu koju su prouzrokovali pojedinci, da bi se jednom opametili i shvatili da ne mogu voditi postupak kako to oni misle. Oni moraju da vode i da pokreću postupak samo u skladu s Ustavom i zakonom, da ne bi bilo ovolikih štetnih posledica po građane, a ujedno i po državu.
Vidite, u Francuskoj postoji zakon o disciplinskoj odgovornosti, ali, kada se bira sudija ili tužilac, u obavezi su da prethodno provedu mesec dana u zatvoru. Znači, da dožive atmosferu - u kojim uslovima ljudi koji budu osuđeni izdržavaju kaznu zatvora, ili u istrazi, ili izdržavanje kazne po pravosudnoj sudskoj odluci. Pridaje se veliki značaj uporednom pravu.
Ja se trudim da prikupim sve te informacije da bih mogao da znam, otprilike, kako je to regulisano u zemljama Evropske unije, a ujedno i u anglosaksonskom pravu. To posebno želim da istaknem, jer su ogromne štetne posledice zbog pojedinaca u pravosuđu, ali samo pojedinaca; većina nosilaca pravosudnih funkcija su časni i pošteni ljudi. Pojedinci u tim pravosudnim strukturama ne mogu više da imaju šansu, niti priliku da rade kako su radili - da nanose štetu pravosudnim organima, a ujedno i Vladi Republike Srbije i poreskim obveznicima.
Nužno je što pre pristupiti izradi zakona o disciplinskoj odgovornosti. Nužno je da se oglasi Javni pravobranilac i da pokrene regresne tužbe protiv onih koji su doneli nezakonite odluke, pa neka sudija koji je radio aljkavo i sebi dozvolio da drži čoveka u pritvoru šest meseci ili godinu dana plati, a lice bude oslobođeno. Neka taj gospodin iz svog džepa plati štetu koju je prouzrokovao svojom nestručnom i, možda, zlonamernom odlukom.
Kažem da je većina u pravosudnim organima zaista časna i poštena, ali pojedince treba, ipak, dovesti u red, a kod reizbora – ne birati one čije se odluke u 50, 60 procenata ukidaju ili preinačuju. To vam je dokaz da taj nije za sudiju.
Verujem da se ovo zna, jer tu su pravnici iz svih stranaka, a i advokati, koji imaju prilike da zastupaju građane, pa znaju šta se događa u pravosuđu, odnosno ministar pravde je dugogodišnji advokat i pravnik i sigurno zna sve ove stvari, koje i njega muče sada. Da ga ne bi mučile, neka posluša srpske radikale - da se što pre menjaju određene odredbe zakona.
Eto prilike da mi i ovu oblast uredimo i uskladimo s međunarodnim standardima i zemljama Evropske zajednice.
Ne bih više objašnjavao. Imao sam nameru da skrenem pažnju, da iskoristim prisustvo gospodina Petrovića, zbog toga što znam u kojim okolnostima se radi, a znam i od kolikog je značaja reizbor sudija, odnosno da se donese zakon o disciplinskoj odgovornosti, pa da svako odgovara za rad koji obavlja. Samo tako možemo građanima dokazati da nam je stalo da imamo pravnu državu, da nam je stalo da uskladimo naše zakonodavstvo s uporednim pravom i da na taj način pravda dođe u ruke onih pravih, jer je pravda veoma ozbiljna stvar; ako bi se prepustila svakome u ruke, ne bi valjalo, građani bi imali štetu. Hvala.

Hvala, gospodine Jojiću.
Reč povodom amandmana ima narodni poslanik Željko Vasiljević. Samo da podsetim, pošto nadležni odbor nije prihvatio ovaj amandman, o ovom amandmanu moramo da se izjašnjavamo u danu za glasanje. Gospodin ministar ga je prihvatio.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, ja sam se javio da kažem, otprilike, isto ono što su kolege pre mene, Miša Petronijević, doktor Dimitrijević i gospodin Krasić, rekle – koliko pravni, terminološki red reči u rečenici može da ima posledice.
Javio sam se danas i zbog toga što sam saznao za jedan mnogo veliki problem koji će ova država imati zbog terminoloških problema, koji su napisani, recimo, u Ustavu. Reći ću o čemu se radi, ukratko, pa ćete videti kakvih problema ima i koliko je značajno dobro razmisliti o amandmanima koji se čine kao formalni, odnosno koliko je značajno samo ispravljanje teksta. Evo, u članu 69. Ustava, u stavu 4. piše: "Invalidima, ratnim veteranima, žrtvama rata, pruža se posebna zaštita u skladu sa zakonom". Zbog jedne reči koja fali ovde, a iz konteksta rečenice se, verovatno, vidi – "vojnim invalidima", ne znam zašto je zakonodavac izbegao reč "vojnim", danas imamo slučaj da je, na osnovu Zakona o diskriminaciji, u Novom Sadu pokrenuta tužba tri telesna invalida - za razliku u primanjima koja se zovu "tuđa pomoć i nega", jer između vojnih invalida i telesnih invalida je značajna razlika - između 50.000 i 14.000.
Tri invalida su danas u Novom Sadu, u Opštinskom sudu, pokrenula tužbu za nadoknadu štete, u iznosu po 500 hiljada dinara, svaki invalid, pozivajući se na ovaj član Ustava i na Zakon o diskriminaciji osoba s invaliditetom.
Da li znate kolika je to šteta? Ako je 70 hiljada invalida, po 500 hiljada dinara godišnje je razlika u primanjima, to je 35 milijardi dinara. Ako Opštinski sud i Okružni sud u Novom Sadu prihvati ovu tužbu i donese pozitivno rešenje, ova država će imati trošak od pola milijardi evra svake godine da nadomesti ovu štetu, a sve zbog pisca Ustava koji je, verovatno iz nekih drugih pobuda, želeo da izbegne svaku reč ''vojna'', ''rat'' itd., pa je naneo štetu ovoj državi.
Molim vas da zbog toga dobro razmislite o amandmanima koje predlažu poslanici, pre svega, opozicionih partija, da ne dovedemo, zbog jednog stava, zbog jednog amandmana, koji ne želimo da prihvatimo zato što ga je podneo neki radikal ili član SPS-a, državu u situaciju da zbog toga snosi velike troškove i velike teškoće.
Ja vas na ovo upozoravam ne samo da bih skrenuo pažnju na prihvatanje ovih amandmana, nego da odmah posle, u toku dana, razmislite o tome kako da rešimo ovaj problem koji će se pojaviti u pravosuđu Srbije, a koji ovoj državi može da nanese ogromnu štetu, kao što sam vam rekao, umereno - 35 milijardi dinara, ako se donese pozitivna presuda, odnosno presuda u korist ovih lica. Hvala vam.